Search Results

Pompezno najavljivan trodnevni sabor u Nišu, pretvorio se u popodnevni skup koji je ispario 30 sekundi nakon govora predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ne tri dana, nego svega nekoliko sati je trajala gužva u centru Niša i to samo u subotu, kada je i bio glavni događaj na bini - koncert Ace Lukasa, a nakon toga i govor Vučića. Koncert su mnogi odslušali do kraja, a što se govora tiče bilo je onih koji su iz mase izlazili ili pokušavali da izađu još dok im se nekadašnji lider SNS obraćao. Većina je sačekala kraj i vijorenje trobojke. Kako se čulo u izjavama pojedinaca, pored podrške Vučiću, mnogi nisu ni znali zašto su u Nišu. Iza govornika je pisalo “ne damo Srbiju”, a predsednik je sa bine uzviknuo kako je Niš oslobođen. Od koga kada vlast drži on i njegovi stranački poslušnici? Od koga kada je pre njega govorio upitno legalni gradonačelnik Niša iz SNS-a? Paradoks je još veći proglasiti oslobođenje Niša pred ljudima koji nisu Nišlije. Arhiv javnih skupova je izbrojao 21.000 ljudi u trenutku glavnog govora na Trgu kralja Milana. Pitanje je da li je makar petina bila iz Niša. To naravno potvrđuju reke autobusa sa registracijama iz svih krajeva Srbije koji su se slili na parking i ulice. Podrška na Trgu kralja Milana; foto: MRCN Tako je Vučić oslobodio Niš pred neNišlijama, dok su Nišlije bile nekoliko stotina metara dalje, sa studentima. Tražili su izbore i puštali “KukAVicu” sa razglasa. Oni bi na izborima da stvarno konačno (opet) oslobode Niš, ali predsednik ih nije čuo jer je rekao da od studentskih zahteva nema ništa i da su oni nenadležni za izbore. Teško je bilo neprimetiti koliko olakšanje je doživeo kada je konačno on izgovorio da je neko drugi nenadležan, a posebna egzaltacija je uočena kada je rekao da je zapravo nadležan da raspiše izbore. Kompletan događaj je naravno neoptrebno maltretiranje svih - i Nišlija i onih koji su dovedeni sa strane. Vučić je uspeo da konačno dođe u Niš i verovatno otišao sa ubeđenjem da je pokazao hrabrost, snagu ili nešto slično. A u stvari je suprotno, jer se pokazalo da su njegova “podrška” jedni te isti ljudi koje vodi iz grada u grad. Ulice Niša oko Trga kralja Milana su od petka bile praznjikave i pored štandova i besplatnih pljeskavica. Verovatno su zato petak i nedelja bili dani za montažu i demontažu opreme, a ne vreme u kojem se zaista održava sabor. Jer da je suportno onda bi valjda bilo više ljudi nego Toi Toi objekata, a to često nije bio slučaj. Od velelepnog mitinga dobili smo velelepno oslikavanje slabosti Vučićeve politike i SNS. Zato se i zagovara novi pokret i brojnim situacijama, realnim i nerealnim, pokušavaju da se produže dani na vlasti. Nišlije su tu slabost odavno uočile, zato su se opet u lepom broju okupile ispred Pravnog fakulteta bez autobusa i sendviča. Znale su da Vučić i nije mogao da prođe bolje od ovoga u najvećem gradu juga Srbije. Naprednjaci i on su taj grad izgubili još juna i o tome smo napisali bezbroj redova. Ostalo je samo da to i oni konačno shvate. Ovaj saobrni neuspeh im možda otvori oči, jer masovnosti nije doprineo ni Aca Lukas, a bogami ni Dragan Stojković Piksi kojeg je Vučić tokom svog govora konačno izveo na čistac što se tiče njegovog političkog opredeljenja, iako nismo ni sumnjali na kojoj strani su mu simpatije. Na kraju, Nišlije pamte da je pre nekoliko godina Ceca sama imala ispunjeniji Trg za proslavu Srpske nove godine od ovoga što je viđeno na saboru. Prelazna Vlada je najrazumnije rešenje, ali sada je za nju kasno i to su shvatili i studenti pa su zatražili izbore. Zakasnilo se sa tim zahtevom, a neophodnost prelazne Vlade vidi se i u ekspresnom otvaranju nove televizije “Niš TV”. Brzinom svetlosti je nastala, dobila prostorije pa i mesto na kablu kod MTS-a. Naravno da iza ne stoje naprednjaci, tabloidno novinarstvo i “novinari” koji to po Kodeksu nisu, jer su ili u strankama ili su imali funkcije u javnom sektoru. Prelazna Vlada bi regulisala upravo ovakve anomalije kojih će u narednim mesecima, kako se bližimo izborima, biti sve više. Da, bližimo se izborima pa makar to značilo da će ih biti u narednih godinu i po, kako reče Vučić. On sa tim odugovlači jer bi da podigne rejting i utiša zanos studentskog bunta. Međutim, ako mu i neki sledeći sabori izgledaju kao ovaj niški, jasno je da na nove izbore neće puno da se čeka jer će aktuelnoj garnituri baš puno zafaliti legitimiteta za obavljanje najviših funkcija u državi.

Zadovoljstvo opozicije i opoziciono nastrojenih birača i dalje traje nakon rezultata glasanja u Kosjeriću i Zaječaru. Zvanično opozicione liste jesu izgubile, ali je razlika između SNS i opozicionih opcija vrlo mala. Posebno radovanju u prilog ide i činjenica da je opozicioni rezultat organski, dok su naprednjaci, svedoče ljudi sa terena, u ovu pobedu “uložili” veš-mašine, freze, frižidere i asfalt. Dakle, razloga za slavlje ima, ali je i puno razloga za brigu. Iako je razlika u glasovima mala, posebno u Kosjeriću, to naprednjake neće sprečiti da formiraju vlast. Iako je svega 51 glas više u korist naprednjaka oni će imati odbornika više koji će činiti većinu u lokalnom parlamentu. Formiraće je i u Zaječaru. Kada se formira takva većina i kada ona počne da radi i donosi odluke, a opozicija se otrezni i od kampanje i od rezultata, ukus gorčine će biti još jači. Bez obzira na minimalnu razliku, vlast će i dalje biti u rukama naprednjaka. Ovo nije tekst koji bi trebalo da razljuti opoziciju, niti je ideja da im da neku novu pamet. Ovo je iskustveno pisanje. Sve smo to doživeli, a bogami i živimo, u Nišu od juna prošle godine. Važno je da se ima jedan orbornik više Tu je istini za volju razlika u glasovima veća od 3.000 u korist SNS i SPS, ali je brojčano u parlamentu to samo jedan odbornik, baš kao što će biti u Kosjeriću. I evo, već više od godinu dana ta vlast radi i donosi odluke. Nije to glatko naravno, ali realnost je takva da bez obzira na odličan rezultat niške opozicije, koja tada nije bila ni približno organizovana kao ova danas u Kosjeriću i Zaječaru, naprednjaci donose odluke za sve Nišlije. Od opozicije se i danas čuje da je niškim naprednjacima rejting u padu, gradonačelnik je dobio jaje, Vučić nije mogao da održi trodnevni sabor kako je zamislio, ali formalno-pravno SNS upravlja gradom. Suština je da se odavde sa juga videlo da će tako biti i u Kosjeriću i Zaječaru odmah nakon što je član SNS Aleksandar Vučić u nedelju uveče oko 23 sata saopštio rezultate. Tačnije, kada su nakalemili većinu, a on to saopštio, znalo se da je neće dati ni po koju cenu iako je tamošnja opozicija po ugledu na niškog dr Dragana Milića proglasila pobedu. Da je tako vidi se već po prvim odlukama izbornih komisija. I u Kosjeriću i u Zaječaru su odbili sve primedbe i prigovore opozicije. U Kosjeriću začuđujuće samo jednu, a u Zaječaru čak 78. Naravno da i ta jedna ukazuje na ozbiljno kršenje izbornih zakona, ali bez obzira, nije prošla kod komisije gde većinu ima SNS sa svojim satelitima.  Ovde dolazimo do još jednog iskustvenog trenutka. Čak i na konstitutivnoj sednici niške Skupštine, kada je SNS-u bilo skoro nemoguće da verifikuje većinu, predsedavajuća iz PUPS-a na sve prijave kršenja Poslovnika govorila je “žalite se sudu”. Tako je i sa ovim prigovorima sada, i oni će na sud. Ali džaba, baš kao što je bilo uzalud što se i niška opozicija žalila svim sudovima u hijerarhiji. Na kraju, kada nisu mogli da ih odbiju zakonski argumentovano, odbilli su ih iz proceduralnih razloga bez prava žalbe, a SNS i SPS su formirale vlast.  Verovatno je opozicionarima iz Kosjerića i Zaječara sada teško to da prihvate, ali tako će biti i tamo. Negde u avgustu treba očekivati formiranje nove-stare vlasti SNS, uz prethodni amin sudova. Milić proglasio pobedu iste večeri, ali uzalud Neće više nigde biti glatke pobede za SNS kakve su se nizale u prethodnim izbornim ciklusima i sve ovo trebalo bi da bude putokaz studentima koji traže parlamentarne izbore i naginju ka tome da imaju samo jednu studentsku listu. U startu je jasno da će rezultat biti tesan, ne zato što Vučić i SNS dobro stoje nego što i dalje imaju mehanizme da ovako ili onako “nakaleme” dobar broj glasova uz nadu da će im kasnije uz Dontov sistem to doneti većinu. A onda ne postoji način da se taj rezultat promeni i dokažu sve nelegalnosti u procesu kojih će sigurno biti na pretek. Umesto na pravnu brobu, resurse, ako se već izlazi pod ovakvim uslovima, treba usmeriti na edukaciju kontrolora. Ne treba da se potpisuje svaki zapisnik i moraju da se pišu primedbe za sve što izgleda sumnjivo. Sve i po cenu zatvaranja biračkog mesta na kojem su uočene nepravilnosti. O odlascima da se glasa kod kuće posebno treba voditi računa. Jača kontrola na izbornim mestima, jača kontrola u RIK-u gde se glasovi zbrajaju.  Student ćei, ako izađu sa svojom listom, na svojoj strani imati “samo” građane koji ih podržavaju, a druga strana čitav državni mehanizam. Sudovi su se već pokazali kao njihovi dobri saradnici, a videli smo u Kosjeriću i Zaječaru da ni policija nije uvek na strani naroda.

Na prvi pogled, čitajući naslov, neko bi možda pomislio da ga u tekstu čeka recept za zdravo jelo. Možda bi pomislio da će naći savet kako da od banane i krastavca napravi prirodnu kremu za lice. Nisu banana i krastavac nespojivi. Naprotiv, posebno ih kozmetika voli. Međutim, ovo nije tekst ni o hrani, ni o lepoti, ni o zdravlju. Ovo je tekst o politici. O političkoj situaciji u Srbiji, a upravo su gore pomenute reči ključne, one koje je opisuju poslednjih dana. Od namirnica još nedostaju jaja. A u daljem tekstu ćemo saznati zašto su i ona bitna. Simboli srpske politike danas Sam predsednik Srbije i član SNS Aleksandar Vučić je više puta pominjao bananu. Ali ne bananu kao namirnicu, već Branislava Jovanovića Bananu. Nekada funkcionera SPO, a posle nekoliko promenjenih stranaka lidera G17 i URS u Nišu. Pominjao ga je nakon što je Jovanovićeva supruga Natalija, dekanka niškog Filozofskog fakulteta napadnuta nožem na ulici. Napala ju je žena koja je rekla da je nezadovoljna protestnim angažmanom dekanke, ali je odmah dodala i da je neuračinljiva dok su joj građani otimali nož iz ruku. Predsednik je i za nož rekao da je kuhinjski, a da je Bananina žena, tako je rekao, zadobila posekotinu kao kad ljuštite krastavac. Ništa strašno, drugim rečima. Eto i krastavca u našoj priči. Njemu su izgleda poverovali i u Tužilaštvu pa su umesto nekog ozbiljnijeg dela, gospođi koja rekreativno nosi kunjinski nož i nasrće na neistomišljenike po ulicama, na teret stavili krivično delo nasilničko ponašanje. Baš je tako okarakterisano delo onih koji su one prohladne prolećne noći naprednjake zasuli jajima po niškim ulicama. Tu dolazimo i do jaja koja su po tumačenju Tužilaštva isto što i nož. Kada sagledamo ovu ujdurmu koju živimo, a koju nam je u jednom od svojih sto i kusur obraćanja od početka godine zakuvao predsednik lično, shvatamo zašto su trenutno su jaja zapravo najvažniji sastojak ove političke čorbe. Prvo, političar Jovanović zvani Banana teško da može da bude protivnik Vučiću i SNS-u. Da im nije bilo Banane ne bi ni formirali vlast 2012. godine kada su je većinskom koalicijom sa SPS i URS preuzeli od Demokratske stranke u Nišu. Nakon tih lokalnih izbora rezultat je bio tesan - SNS je imao oko 26% osvojenih glasova, a DS oko 23%. U mandatima je to bilo 17 prema 15 za SNS. Treća najjača stranka upravo je bio URS sa 11 mandata, a SPS je imao 10. Jasno je da je stara koalicija DS-URS-SPS mogla da sačuva vlast u gradu. Pregovaralo se dugo. Zvanični rezultati su proglašeni u maju, a vlast je formirana tek u avgustu. Formirali su je SNS, URS i SPS i to tako što su upravo socijalisti i Jovanović rešili da uđu u koaliciju sa naprednjacima umesto sa DS. Potpisivanje koalicionog sporazuma 2012. godine u prostorijama SNS u Nišu; foto: A. S. arhiva Zahvaljujući ovom potezu, SNS i danas ima vlast u Nišu. Posle poslednjih izbora je sve to sa upitnim legalitetom, ali tu su - vladaju, primaju jaja i hrabre se kako i dalje imaju većinsku podršku. Upravo zbog toga je prosto nemoguće da Vučić Jovanovića etiketira kao nešto loše. Niko bolje od Nišlija ne zna koliko je Banana (bio) loš ili dobar za Niš, ali svakako naprednjaci bi trebalo da mu budu večno zahvalni jer ih je pre 13 godina ustoličio i omogućio im da u tom periodu toliko uruše sve sisteme ovog društva pa da dođemo u situaciju da žena napadne ženu nožem na ulici zbog politike. Ono što svakako ne priliči predsedniku je da u svrhu političkog omalovažavanja bilo koga naziva i proziva nadimkom na televiziji. Sve i da je taj nadimak opštepoznat kao u ovom slučaju. Ipak, dok nastupa kao predsednik trebalo bi da svojim primerom pokazuje i kako se sa poštovanjem treba ophoditi prema neistomišljenicima da ne bismo dolazili u situacije kakva je bila ova sa nožem ili ona sa jajima koja su padala po glavama naprednjaka. Upravo nas takav rečnik, atmosfera, etiketiranja, propaganda, neistine i laži dovode u situacije u kojima je narod protiv naroda. Posebno brine što za predsednika očigledno nisu sve žene iste. Naprednjakinje koje su gađanje jajima su iste večeri bile “majke i bake”, a dekanka se prenemagala zbog obične posekotine. Takoreći posekotinice koju je zadobila, podsetimo, u napadu nožem na ulici. Zašto ona nije nečija majka i baka, predsedniče? Da li u Srbiji možeš da budeš majka i baka i bez članske karte SNS? I kako je u ovom slučaju, u tabloidima, baka bila ona koja drži nož? Jasno je da je ova politička čorba, sa svim pobrojanim sastojcima, mnogo gorka. Mnogo je slana i masna. Toliko da je mnogima od nje muka. A problem nije ni u namirnicama, ni u konzumentima koji sada pokušavaju jajima da je malo poprave. Ali ni to nije trajno rešenje, jer je problem zapravo u kuvaru. Kuvar je loš, a umislio je da je najbolji.

Lider Ruske stranke u Nišu Tihomir Perić, koji je bio presudan da vlast u Nišu formiraju naprednjaci, postao je pomoćnik upitno legalnog gradonačelnika Dragoslava Pavlovića. To i nije iznenađenje jer je Ruska stranka još pre nekoliko meseci zakukala kako ništa nisu dobili, pa Perić neće više da podržava vlast. Bilo je tu dizanja pritiska u jednom danu, jer bez Perića nema ni SNS većine. Skupštinska funkcija za ovog odbornika i zaposlenje sina u niškom Vodovodu izgleda nisu bili dovoljni. Zato je, sada vidimo, rešeno da Rus(ofil) postane pomoćnik Pavloviću.  Sa zajedničkog slavlja; foto: printscreen Moralo je, čini se, da se izmuze još nešto od tih dragocenih 1.000 i kusur glasova koliko su navodno Rusi dobili na poslednjim izborima. Ti glasovi su upravo odlučili ko vodi grad već bezmalo godinu dana, a sada kroje kapu i ko se gde zapošljava i koliku će platu da prima. Pojedine opozicione stranke su već ovo imenovanje Perića nazvale očiglednom političkom trgovinom i nisu pogrešile. Trguje se glasovima građana koji su možda zaokružili Rusku stranku verujući u politiku Vladimira Putina, a dobili su Tiku Perića koji se udomljava u Kabinetu gradonačelnika i nastavlja politiku SNS. Nastavlja jer je već nju podržavao dok je kao radikal bio većnik u Kabinetu gradonačelnika Darka Bulatovića, nepisanog političkog oca aktuelnom Pavloviću. I Bulatović je kao i Perić bio vedeta radikala svojevremno, ali je za razliku od prvog, ovom drugom bilo mrsko da posle napuštanja broda “Šešelj prop’o” obuče odmah naprednjački dres, već je do naprednjaka došao zaobilaznim putem - preko Moskve. Običan čovek će reći “pa šta nas briga, neka se tale i trguju kad nemaju obraza ni časti”. Ali nije baš tako. Oni se tale tvojim parama, obični čoveče. Nije upitno legalni Pavlović izvadio iz svoga džepa za platu Tike Perića kako bi mu Ruska stranka bila odana u Skupštini, već će Rus(ofil) na budžet. Primaće platu od poreza koji u taj budžet uplaćujemo svi mi. Dakle, našim parama se plaća i lojalnost i politička odanost. Ne, nemojte da govorimo o stručnosti dotičnog. Za šta god da je stručan, sigurno takav nije neophodan Pavloviću da bi Nišu bilo bolje. Čini se da smo već odustali da od onih koji dolaze na razne funkcije očekujemo znanje, stručnost, elokvenciju, moral ili ne daj Bože brigu za grad i građane. Nismo mi kao narod krivi. To su uradili sami oni koji u te fotelje sedaju bez da se puno sekiraju o svemu gore navedenom. Poslednji primer je i konkurs za direktora Narodne biblioteke u Nišu. Volšebno je ispario obavezni uslov da kandidat mora da ima određeni broj godina provedenih na rukovodećem radnom mestu u kulturi. Verovatno se već zna ko će u tu fotelju, pa je lokalna vlast rešila da mu olakša. Elem, odustali smo od normalnih i neophodnih stvari i kvalifikacija koje moraju da imaju oni koji vode državu, gradove i opštine, jer znamo da se tamo stiže politikom i dogovorima.  Ostaje nam samo otvoreno pitanje dokle ćemo sve to da plaćamo? Dokle ćemo da plaćamo da se jedni te isti vrte po istim ili sličnim funkcijama samo menjajući političke dresove. Jednog dana su Rusi, sutra radikali, a na kraju svi zajedno naprednjaci. Kada bi ih u pola noći pitali u kojoj su stranci, teško da bi znali na prvu da odgovore, ali zato narod daje platu pa ne moraju ni da pamte. Nije problem u 1.000 i kusur glasača koji su podržali Rusku stranku u Nišu i koji su očigledno prevareni jer su na kraju podržali političku karijeru jednog čoveka. Problem je u višegodišnjoj zloupotrebi građana kojima se uporno pod nos guraju pošteni izbori, demokratija i politička odgovornost, a na kraju zapravo finansiraju političku trgovinu, izbornu otimačinu i korupciju. Pa i kad priznaju korupciju, kao u slučaju pojedinaca koji su to radili sa Draganom Sotirovski, i to priznali Tužilaštvu, ostaju na funkcijama i sa skupštinske govornice nam i dalje drže političke lekcije i uče nas šta je najbolje za Niš. A trebalo bi da zauvek napuste javni sektor i rade nešto gde će umesto od naših, živeti od svojih para. Tu je i naš glavni problem, ali i njegovo rešenje. Kada bi se talili svojim novcem, kada bi preletanja sa pozicije na poziciju, iz stranke u stranku morali da plaćaju iz svog džepa, sigurno se time ne bi ni bavili.  Sve je lako kad drugi plaća. Tako se i odleti do Amerike bez plana i najave, pa se iz nje brže-bolje vrati.

Ovaj tekst koji nastaje nakon neuspelog skupa SNS u Nišu, ali uspelog jajarenja po niškim ulicama i sokacima možemo da započnemo sa nekoliko pitanja: Zašto su velike policijske snage obezbeđivale ceo kvart u užem centru Niša? Zašto su se funkcioneri SNS od naroda ogradili metalnim ogradama? Zašto su nezadovoljnim građanima pokazivali srednji prst? Zašto je gradonačelnik dobio jaje ako SNS ima stabilnu većinu u niškom parlamentu? Žandarmerija obezbeđuje stranački skup; foto: A. S. Odgovor je prost, a datira još od juna meseca prošle godine kada su, pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima, naprednjaci, socijalisti i jedan rusofil nakalemili 31 odbornika i minimalnu većinu u lokalnoj Skupštini. Opozicija i dalje ima 3.500 glasova više, ali SNS ima većinu. Tome treba dodati i otimačinu na samoj konstitutivnoj sednici uz nezapamćeno silovanje poslovnika i zakona. A šlag na torti bilo je noćno ustoličenje Dragoslava Pavlovića u fotelju gradonačelnika. Od tada SNS suštinski nema većinsku podršku u Nišu i to znaju i sami naprednjaci. Ipak, njihovi malo važniji stranački drugari su hteli baš tu da se okupe - u Nišu, u Oficirskom domu, u jeku studentske pobune i posle sumnje da je pre nedelju dana na mirne građane u Beogradu pucano iz zvučnog topa. Dok su ih čekali ovi niški, niže rangirani su narodu pokazivali srednji prst čim bi ušli u ograđeni park opasan Žandarmerijom koji je dosta ličio na Ćacilend 2. Na kraju, glavešine naprednjačke među kojima su Ana Brnabić, Miloš Vučević i Darko Glišić nisu došle, a okupljeni su pušteni da pešaka idu kući prolazeći pored razjarenog naroda. Jajo-osmeh gradonačelnika Niša; foto: printscreen Tada je i Pavlović dobio jaje. Ono simbolično predstavlja potvrdu njegove tragedije koja traje svega nekoliko meseci. Takođe, to je jaje koje sublimira patnju i ćutanje Nišlija svih 13 godina vlasti SNS. Vreme u kojem je naprednjačka kamarila uzurpirala sve javne institucije i preduzeća. Od njih napravila partijske prćije. Sublimira sav lopovluk svih garnitura naprednjaka od 2012. na ovamo. On jeste oličen kroz Draganu Sotirovski i Nenada Stankovića Gusku, ali gde je tužilaštvo da se pozabavi i ranijim radovima brojnih funkcionera? Ćutale su Nišlije, ali više neće. I to se upravo i desilo na niškim ulicama u prohladnoj prolećnoj noći. Sam Pavlović je u tragediju uplivao onog dana kada je pristao da sa pokojnim Palmom u predizbornoj kampanji na Bulevarskoj pijaci jede kobasice . Kada je pristao da položi zakletvu posle sednice za koju je i sam znao da je upitno legalna . Kada je po televizijama pričao kako je posle studentskog protesta u Nišu bilo puno pijanih koji su se javljali Hitnoj pomoći. Kada je pristao na silovanje demokratije sednicama parlamenta od po 5 minuta. Kada je lažnim ćacima čestitao put u Beograd i tamo ih poslao kombijem javnog preduzeća.  Pristao je, verujemo svojevoljno, da se preko njegovih pleća, slomi 13 godina katastrofalne vlasti SNS u Nišu. Od lepog niškog dečka sa pristojnom funkcijom u EPS-u, u nekoliko meseci, pretvorio se u lice SNS-a, stranke koja se u najvećem gradu na jugu neće pamtiti po dobrom.  I posle incidenta Pavlović je pozivao na jedinstvo, da se radi i gradi. To možda znači da se ne ljuti na one koji su ga gađali jajima i polivali vodom. Možda je shvatio da su za sve krive njegove stranačke kolege koje se nisu ni pojavile u Oficirskom domu, ali su zato svi ostali ostavljeni da budu lake jajo-mete . Nije kriv narod što je besan, nego što im je kompletna niška naprednjačka klika servirana na tanjiru. A to je uradio neko njihov. Neko iz SNS-a. Umesto kopiranja Vučićevih floskula, Pavloviću je najpametnije da pocepa člansku kartu SNS ispred Gradske kuće uz prisustvo svih medija. Da podnese ostavku i prepusti upravljanje gradom istinskoj volji naroda. Posle jajarenja preko puta Učiteljskog doma jasno je da on, ali i kompletan niški SNS, nemaju legitimitet da dalje vode Niš. Valjda su sada to naučili. A taj njegov zakasneli odlazak sa naprednjačkog broda koji tone bi bio kakva-takva šansa da sačuva makar minimum ličnog dostojanstva.

Šta su i koliko studenti uradili za srpsko društvo u prethodna skoro 4 meseca rečeno je i napisano toliko puta. Možda je zapravo najveća potvrda njihovog uspeha taj čudan osećaj koji svako doživi kada sa njima bude na skupu poput onih kakvi su bili u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, pa i ovaj poslednji u Beogradu. Jedno učmalo društvo je probuđeno kroz studentsku energiju i bunt, kroz bespoštednu želju da se prođe putevima Srbije, da se ideja promene i slobode pronese kroz svaku ulicu i selo. S razlogom su ih ljudi već nazvali herojima, a neki drugi predložili i za Nobelovu nagradu. To su velika priznanja i zvanja, ali nakon svega što se desilo u Beogradu, studenti su dobili i najveće, postali su žrtve. Podizanjem pendreka u Novom Sadu pred graskom Skupštinom, to je samo overeno. Nije to samo zbog čuvenog “zvučnog topa” iz kojeg (ni)je pucano na njih i druge građane. Žrtve su režima koji je zbog njihovog skupa pokrenuo i podigao bukvalno sve što ima u svom arsenalu, pa možda čak i taj prokleti top ili neku sličnu napravu. Sloboda ili ništa Od Ćacilenda, lažnih studenata, veterana JSO, stranačkih batinaša, traktora i državnih organa koji rade sa ovim prethodnima, a ne u korist bezbednosti svih građana. Bilo bi zanimljivo čuti podatak koliko je policajaca i mehanizacije bilo angažovano u subotu u Beogradu. Režim je kroz nastupe Aleksandra Vučića najvaljivao obojenu revoluciju, nemire, haos, upade u institucije. Traktorima je čuvan Pionirski park. Zidinama opasan Pink, a RTS je emitovao iz studija “Slagalice”. Na kraju, nije se desilo ništa. Sa prvim naznakama problema studenti su prekinuli protest i povukli se na fakultete.  Skup je protekao mirno i masovno. Bilo je incidenata koji su neizbežni sa tolikim brojem ljudi na ulicama. O studentima sada može da se misli svašta, ali su na kraju dokazali i pokazali da su žrtve jednog režima koji uporno pokušava da ih predstavi kao zlo, a oni su zapravo jedino dobro i čisto što društveno-politički život u Srbiji nudi. Ukoliko se dokaže da je režim koristio i nedozvoljena sredstva i oružja u obračunu sa njima, onda se njihova metafizička žrtva i materijalizuje. Upravo je to i najopasnije stanje protivnika iz vizure režima koji vodi Vučić. Svaka žrtva rađa empatiju. Empatija stvara masovnost, a žrtve postaju heroji. Tako je u istoriji, tako je u književnosti, tako je u revolucijama. Ta granica je posle 15. marta pređena u odnosu studenata i režima. On (režim) je protiv njih (studenata) pokušao svašta. Od blaćenja, sabotiranja do navodnog razumevanja, ali je na kraju, iz čistog kukavičluka i straha, bio spreman i da se bije.  Studenti su to vešto izbegli i iz situacije koja im se spremala izašli čisti kao planininski potok. Zato im je sada široko polje da njihove ideje dobiju još veću masovnost. Prosto je - još jednom su se dokazale kao ispravne. Jer da su krenuli na Ćacilend, da su ušli u borbu sa policijom i ostalim stranačkim formacijama sa kapuljačama, potvrdili bi ono kakvim je režim hteo da ih predstavi. Pre 15. marta su šetnjama i istrajnošću uspeli da strah u Srbiji promeni stranu, posle ovog datuma je svima u Srbiji, a i šire jasno na kojoj strani je dobro, a na kojoj zlo. Posle poslednjih dešavanja u Novom Sadu počeli su da primaju i pendreke. I jasno je da se represija nad protivnicima vlasti povećava, čitav stranačko-državni mehanizam zbija redove, ali je takođe evidentno da institucije ne funkcionišu. Dovoljna je potvrda da ne postoji opština od Valsotinca do Kule u kojoj je u poslednja 2, 3 meseca sednica lokalnog parlamenta mogla da se održi bez dolaska policije ili postavljanja kordona. To sigurno neće da reše ni lažni studenti, ni traktori, ni topovi. A sigurno studenti i građani neće stati sami od sebe. Naprotiv, kažu da su tek počeli.

Zamislite ovaj ne u potpunosti izmišljen scenario. Godina je 2008. i Tomislav Nikolić se odlučuje da pocepa Srpsku radikalnu stranku. Vrlo brzo kreće u formiranje sopstvene partije - Srpske napredne stranke, gde mu se priključuje i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ova nova politička grupacija skoro 4 godine, do raspisivanja vanrednih opštih izbora 2012. godine, traži od tada aktelne vlasti koju čine DS-SPS-URS raspisvanje vanrednih izbora zbog, kako su govorili, nadolazeće ekonomske krize i protivljenja ustavnim promenama iz 2009. Naravno, i pitanje Kosova i Metohije je bilo više nego aktuelno. Već 2010. godine kreću sa antivladinim protestima i prikupljanjem potpisa za vanredno glasanje. Osnivanje SNS; foto: Wikimedia Predsednik Srbije Boris Tadić tada kreće u opštu medijsku ofanzivu. Pojavljuje se svakog dana na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i govori o novoformiranom političkom pokretu kao opciji koja Srbiju želi da oslabi i da je preda okupatoru. U tim gostovanjima mu se, s vremena na vreme, priključi i prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik. Sa druge strane, SNS se ne pojavljuje nigde i sam RTS njihovim protestima posvećuje tek 2 minuta na polovini Dnevnika. A onda odmah na to lepe Tadića koji ih naziva antisrbima, secesionistima i stranim plaćenicima. Srpska napredna stranka samo u svom nazivu ima “srpska”, a dobro znamo kako je ona nastala i čijim parama. Neka lideri SNS kažu ko im je u hotelu “Ric” u Parizu obećao novac za formiranje stranke. Ne dam, eto to im kažem! Ne dam da nas vrate u mafijaške devedesete! Boriću se protiv svih njih i pobediću. Pobediće Srbija! - govorio je Tadić u jednom od brojnih obraćanja narodu. Savetnik predsednika Tadića, medijski mag Nebojša Krstić gospodari tih godina društvenim mrežama. Na svom Fejsbuku piše: Da li neko ko sarađuje sa bivšim američkim ambasadorom u Srbiji Vilijamom Mongomerijem može za sebe da kaže da radi u interesu Srba i Srbije? Kako naprednjaci misle da unaprede Srbiju dok im fondacija Montgomerija pomaže da zaborave na svoju ružnu radikalsku prošlost? - pisao je Krstić. U to vreme jedan od najčitanijih dnevnih listova “Press” donosi nam ekskluzivni istraživački tekst tadašnjeg zamenika urednika Dragana J. Vučićevića pod naslovom: “Toma u gepeku išao po tajkunske pare kako bi razorio Srbiju”. Od naših dobro obaveštenih izvora saznajemo da je lider novoformirane Srpske napredne stranke u gepeku “mini kupera” biznismena Dragana Đurića odlazio više puta u vilu drugog tajkuna Miroslava Miškovića kako bi molio za pare. Dok danju sedi na stiroporu i glumi štrajk glađu uveče ide na tajkunski viski i moli za novac kako bi rušio Srbiju. Bruko jedna! - pisalo je u tekstu između ostalog. A sada da se vratimo u realnost. Ono što se posle insistiranja, brojnih protesta i štrajka glađu pojedinaca iz SNS zaista desilo jeste da je Tadić u martu 2012. raspisao opšte izbore u Srbiji kako je opozicija i tražila.  Svi u studiju TV Prva kod Bujoševića Kampanja je trajala više meseci. Nije bila najčistija, ali ni nalik ovome što imamo danas, jer su političari na svim televizijama ukrštali mišljenja, a ljudi su glasali slobodno. Ej, pa na Prvoj TV su se sreli Jovo Bakić i Toma Nikolić, gde ćeš veću medijsku slobodu? I to kod Bujoševića u emisiji. SNS je imao velike mitinge u brojnim gradovima bez ikakve opstrukcije. Stajali su na trgovima i obećavali borbu protiv korupcije i evropski put. Potezom olovke naprednjaci su prvo dobili predsednika, a kasnije i parlamentarnu većinu i Vladu. Nakon svega, oni su ipak prosipali džakove sa navodno pokradenim glasovima, ali do danas ne znamo šta se tu tačno desilo. Tadić je otišao mirno i rekao: “Vidimo se u nekom drugom filmu”. Drugim rečima, tako funkcioniše politika i otprilike tako se menjaju političke stranke i vlast u demokratskom režimu. Naprednjacima je deo glasača, na najdemokratskiji način, dao svu vlast i poverenje da upravljaju Srbijom. Tada je sve to delovalo normalno i prirodno. Ono što se još zapravo desilo je da su pomenuti Krstić i Vučićević zaista počeli ovako da pišu, svako na svojoj platformi. Neko će reći da je i to normalno za demokratski režim, a to zapravo nije demokratija nego populizam.  Srećom, danas smo napredni, pa smo prerasli i populizam. On je u Srbiji toliko ogoljen da je postao autokratija, pa je zato sve ono što je u gornjem tekstu izmišljeno kao vid prljave “političke” borbe, danas normalno i legitimno. A i mnogo je gore. Traže i slobodu Možemo sa sigurnošću da kažemo da mnogi koji su 2012. na izbornom listiću zaokružili SNS, nisu očekivali ovakvu Srbiju 13 godina kasnije. Politički sistem je razoren i sve stranke su marginalizovane, lideri medijski ukaljani. Korupcija je na svakom koraku, stranačka pripadnost važnija od krštenice, padaju nadstrešnice… Na Kosovu i Metohiji se ne glasa sa srpskom ličnom kartom. Srbija je sve dalje od EU.  Danas su, za razliku od 2010. godine, na ulicama Srbije deca, studenti. Traže ispunjenje zahteva, pravdu i odgovornost. Narod koji ih prati i koji im se priključio traži i promene. Sve što dobijaju od vlasti su netraženi izbori i referendum uz pretnje da prelazne Vlade neće biti, a prednjače etikete da su antisrbi, secesionisti, destabilizatori i strani plaćenici.

Od prvog dana studentskih protesta u društveno-političkom životu Srbije zapravo postoje samo dva pola. Sa jedne strane su studenti, a sa druge propaganda. Ovi prvi bude Srbiju, skidaju okove straha i traže ispunjenje svojih zahteva. Na drugoj strani, vlast, SNS i tabloidna mašinerija jakom, često i nekontrolisanom, propagandom pokušavaju da neutrališu energiju pobune koju su studenti kao magični prah posuli po Srbiji. Sa jednog od niških protesta Da je to zaista tako primeri su brojni, a to je pokazao i poslednji nastup aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića na RTS. Verujem da se po pitanju tih intervjua delimo opet na nekoliko Srbija. Na one koji ne trepću dok ga gledaju, na one koji bi slomili TV i malo bljucnuli i na nas koji bismo uglavnom kao i ovi drugi, ali u ovom vremenu političke krize se nadamo razumevanju situacije, smirivanju tenzija i mudrim potezima predsednika. Jer kad ako ne sad? Ali avaj, uvek dobijamo isto. Red hvaljenja istorijskim uspesima, eto u toj emisiji pomenu da su neki nezabeleženi od 1945. godine. Onda imamo red usmeravanja pažnje na sebe. Zatim ide red nepristojnih reči i uvreda za sve koje vidi kao suparnike. Poslednje što smo čuli od predsednika na RTS-u, u prajmtajmu: društveni talog i siledžije. Sve se ovom jednom rečju zove - propaganda. Tome naravno pridodajemo strani faktor koji stalno napada Srbiju, valjda preko studenata i tih siledžija. Od kada su krenule blokade nismo čuli ko je taj strani faktor. Da li su to strane službe, NGO ili nešto “opasnije”? Ipak, u tom poslednjem gostovanju su napadi nekako povezani sa Zapadom. I taman smo pomislili, dobro je, znamo od koga da se branimo kad predsednik poče da hvali Ameriku i Donalda Trampa. Pa se pohvali da ga je zvao i Olaf Šolc, nemački kancelar. Tu su bila još neka imena sa zapada u superlativu, a publika ostade opet zbunjena, jer zašto bi nas napadali kada se tako dobro slažu? Svesno ili ne, tu je isplivala još jedna linija propagande koja ne staje od početka protesta. Možda čak i od početka mandata. A studenti se naizgled drže van svih ovih tokova. Održavaju plenume, planiraju akcije i traže ispunjenje zahteva. Međutim, izlaza iz ove krize nema bez političkog rešenja. Čak i da oni reše da se povuku u jednom trenutku nakon ispunjenih zahteva, lavina je pokrenuta, Pandorina kutija otvorena. Zato je neophodno da se u čitavu priču uključi politika. Miroslav Aleksić iz Narodnog pokreta Srbije se osmelio prvi. Izneo je plan za prelaznu Vladu. Propagandna mašinerija ga još žvaće. Baš kao što preživa govornike sa velikog protesta u Novom Sadu, a tu i nisu govorili političari. I neka žvaće, ona zato i postoji, ali čini se, da dopire i do studenata pa su i oni brže-bolje požurili da se ograde od svih predloga i govornika. Zato je ključno pitanje ko će pobediti - oni ili propaganda? Naravno, ovo nije pokušaj politizacije studentskog bunta. Jednostavno, društvo je u fazi kada uz studentske zahteve, paralelno mora da postoji i politički proces. Njegovi akteri su, sviđalo se to nama ili ne, i opozicija i vlast. To je jedino odgovorno i jedino vodi ka “miru i stabilnosti”, dragoj floskuli našeg predsednika. Nećemo do toga doći ni novom SNS Vladom, ni iznuđenim izborima u uslovima kada samo retko članstvo SNS veruje da su izbori u Srbiji pošteni.  Mogu deo tog procesa da budu i profesori koji bi formirali ekspertsku Vladu ili na neki drugi način učestvovali u toj društvenoj tranziciji. Mogu naravno i sami studenti da iz odela aktivizma u kojem su sada, uskoče u političke okvire, ali je tako nešto prosto neminovno kako bi se ono što je pokrenuto, privelo kraju. Broj ljudi na ulicama, njihove poruke, nezadovoljstvo i očekivanja, pokazuju da je energija naroda uz studente, ali neretko i dalje od njihovih zahteva. Ono što se od svih ključnih aktera, a pre svega od vlasti i predsednika, u ovom procesu očekuje je, pre svega, odgovornost. U suprotnom, nema sumnje da pobedu odnosi propaganda. Tako ostajemo tamo gde smo i bili u startu - u zarobljenoj državi. A nama, za početak, samo trebaju ispunjeni studentski zahtevi, fer i slobodni izbori i olovkom smenjiva vlast. Vlast zbog koje nećemo morati tako često da šetamo.

Vatra koju je upalila studentska pobuna teško se gasi. Mnogo je već oprobanih recepata pokušala vlast - studenti su etiketirani, targetirani, vređani, praćeni, omalovažavani. Mnogo ćoraka je ispalila, nadala se da će praznici utišati bunu, ali ništa od toga.  Oni naravno, a pre svega prvi na vlasti Aleksandar Vučić, pokušavaju da kažu kako sve jenjava. Znaju dobro da ta laž ne prolazi ni kod njih samih. Da je tako, pa ne bi se hvatali za svaku slamku u nadi da će baš ona srušiti studentsko jedinstvo i nekako prekinuti nezadovoljstvo koje kulja. U četvrtak u Beogradu se umalo desila tragedija. Vozač “forda” je na krov podigao 20-godišnju studentkinju koja je stajala na trotoaru. Da, na trotoaru. On je tu projurio kao da je na lokalnom putu. Sekunde, santimetri i sreća su spasli sve nas još jedne tragedije. Nije se prvi na vlasti oglašavao 5 ili 6 sati, a onda je rešio da ovaj pokušaj ubistva izjednači sa nečim što se desilo u Novom Sadu, a što je on u 14. obraćanju za 16 dana nove godine, nazvao napadom na stariju gospođu. Starija žena je prvo vređala studente, vidi se na snimku, jednu devojku i udarila, a kada je ona krenula ka njoj, gospođa je pala. Više je sekundi Vučić u obraćanju posvetio njoj nego devojci za čiji život lekari i dalje brinu. Ali ni ovaj događaj nije mogao, a da ne pokuša da izvrne ili spinuje, opet u nadi da će se to negativno odraziti po proteste, a pozitivno po njega. Ko još veruje u poštene izbore? U tom kontekstu, iako pun navodne želje da se smire strasti, optužio je opoziciju i pomenuo narodnu volju. Ličilo je da misli na refrendum o njemu koji je nedavano opet povampirio. Čak su poslanici SNS navodno spremili i 100 potpisa, ali ne zna se za šta. Ovu neustavnu kategoriju savetodavnog referenduma, čini se, ovog puta će gurati do kraja. Krenula je i kampanja “Vučiću verujem” pa deluje da je već sve isplanirano. Verovatno do rezultata. Ali ko posle ovog pokušaja ubistva još veruje u pošteno glasanje i referendum? Ko posle pada “nerekonstruisane” nadstrešnice veruje u pravdu i istinu? Ostao je još jedan, ne tako mali, procenat ljudi koji ne vidi ili ne želi da vidi ono što studenti crtaju svakog dana - sistem je truo, a predsednik se meša tamo gde mu nije mesto (po Ustavu). Umesto da ga zaceljuje i leči, Vučić razmišlja o rejtingu i foteljama. U maniru politikanta, a ne državnika, “rešenja” koja nudi tiču se samo njega i političke opcije kojoj pripada. Šta je sa narodom?  A vidimo da sve češće istraživanja pokazuju da je sve više onih koji ne prihvataju tu politiku i takva “rešenja”. Posle onoga što se desilo na izborima u Nišu i Beogradu, u junu i decembru, nema više tog glasanja pod postojećim uslovima kojem može da se veruje. Nema tog referenduma, sve i da ga sprovedu, koji će narod priznati, a pre svega u njemu učestvovati. Ljudi su sada na ulici i deluje da su spremni da tu donose odluke, ako već institucije odbijaju da rade kako nalažu zakoni i Ustav. Upravo je tu i ključ za rešavanje čitavog problema. Umesto referenduma, Vučić i naprednjaci, građanima bi trebalo da ponude nazad institucije. Da smanje uticaj na pravosuđe, policiju, službe bezbednosti, a posebno na medije. Pre svega na RTS koji u ovoj krizi sve više ide stranputicom kojom je davno krenuo. Sa promocijom kulta ličnosti mora da se stane. Ciklus od 12 godina vlasti je u Srbiji kao sudbina. Toliko je, od čuvene 8. sednice, imao Slobodan Milošević, toliko nazovi demokratske snage, a naprednjaci su ušli u 13. godinu vlasti. Ipak, vidi se da je ona na aparatima za održavanje u životu, a sve zato što su i dotle došli mehanizmima kojima se služe i sada dok pokušavaju da umire studente. Sve je spin, muljaža, korupcija i burazerska ekonomija. Razlika je sada samo u tome što pametniji više ne ćuti i ne popušta. Oni koji su retko kada ili nikada igrali pošteno, na to jednostavno nemaju adekvatan odgovor.

Makar se nešto dešava Vozovi u Švajcarskoj nisu žurili. Vožnja u njima je ušuškana i lagana. Ima gužve, ljudi se prebacuju sa sedišta na sedište, iz vagona u vagon, ali nema one neobjašnjive nervoze koju sam kao po pravilu osećao u autobusima „Niš ekspresa”. Kondukter mi je prišao sa osmehom. Pregledao је kartu, rekao nešto na nemačkom i produžio dalje. Primetio sam da mu se pogled zadržao na mom obrazu, koji se i dalje crveneo. Sigurno je pomislio da sam dremao na prozorskom staklu, pa mi je ostala uspomena. Nije mnogo pogrešio, meni jeste ostala uspomena, ali ne na voz, nego na Kićine drugare za koje sam prevozio ne znam ni ja šta. Rešio sam, dok nas je kompozicija ljuljala kao u kolevci, da ću se jednog dana najebati keve Kići jer me je spojio sa Kajlom i Šortijem. Zapravo, nije me on spojio, ja sam ih zvao. I verujem da je njihova želja da mi pomognu bila iskrena, ali oni nisu mogli da mi ponude drugi posao. Jednostavno, time se bave. To je njihov, kako vole da kažu, biznis. Ostaće mi urezan Kajlin pogled na vratima tog malog stana pre nego što smo Šorti i ja izašli. Prišao mi je i stavio ruku na rame, ništa preteće, više onako očinski. Svojim naboranim licem me je pogledao pravo u oči: – Jesi li upoznao Abdula? – Jesam – odgovorio sam kao iz topa. – Nisi – rekao je Kajla. – Ne, ne... Jesam. Na parkingu. – Ne, nisi ga upoznao. Nisi ga video.   Očinska ruka na mom ramenu postajala je sve teža, a njegovo lice sve bliže, toliko da sam mogao da osetim aromu skupog viskija koji se ispijao u tom stanu. Hladnoća iz dubine njegovih očiju zaledila mi je nožne prste. Čovek je koji nema šta da izgubi. Sve mi je bilo jasno. – U pravu si. Koji Abdul? – Tako je. Nisi upoznao njega, a sa nama si samo pio, jeo i sećao se detinjstva. – Pa da... Šta bih drugo? Tada je Kajla sklonio ruku i Šorti i ja smo izašli iz stana.   Prvo veće mesto posle Sen Galena u kojem je voz stao bilo je Gosau. Počela je smena putnika. Jedni su užurbano izlazili, drugi ulazili. Vagoni su kao košnice, a posebno prozuje na stanicama. Tu kao da neko prodrma košnicu, pa pčele počnu da jure tamo-amo. U toj gužvi primetio sam čoveka koji je na leđima nosio gitaru, zapravo kofer za gitaru. Bio je to stariji gospodin, lepo obučen i doteran, u braon jesenjem kaputu, kose bele kao vrhovi okolnih planina, jedrog lica i vitkog stasa, obrijan do kože, očešljan i visok. Sa njim je išla jedna sredovečna žena u roze kompletu. Imala je vuneni prsluk i duge čarape dokolenice. Prosedu kosu sakrila je u maramu, iz koje je virio jedan takođe roze cvet. Osmeh joj je bio fiksiran, kao da joj je vilica bila ukočena u tom položaju osmeha. Bili su toliko karakterističan par da nisu mogli da prođu neopaženo. Nežno su se držali za ruke i dok su sedeli. Ona je sedela pored prozora uglavnom fokusirana na okolinu, dok je čovek sa gitarom malo gledao u nju, a malo posmatrao ljude po vozu, baš kao što sam i ja posmatrao njih i razmišljao ko su, šta su i gde su pošli tako čudni i tako svoji. Nisam morao dugo da čekam odgovor na poslednje pitanje. Na razglasu se čulo „Ucvil”, a to je pisalo i na displeju. Košnica se opet probudila. Ljudi su počeli da uzimaju torbe i da se pripremaju za izlazak. To je uradio i simpatični par. Voz se približavao Ucvilu, koji je bio na nižoj tački nadmorske visine, pa je delovalo da je ispod pruge. Sa svoje druge strane bio je blaženo ušuškan Alpima. Kroz prozorsko okno izgledao je vrlo pitomo i mirno. Mešavina kuća, zgrada i zelenila činila je primamljiv kontrast sa belim planinskim vrhovima. Sudar nas pametnih ljudi, graditelja i glupe, uporno nepromenljive prirode. Ali kontrolisan sudar. Putnici su počeli da silaze. Sišao je i čovek sa gitarom držeći za ruku ženu, za njima i ja. Zašto? Ne znam ni sam. Krenuo sam sa tom masom, koja se vrlo brzo raštrkala po uličicama oko stanice. Iz vidokruga su mi nestali i gospodin i njegova simpatična žena. Ja nisam znao kuda ću. Gradić je zaista bio lep i uređen. Dopale su mi se kuće, koje su bile uredno naslagane jedna do druge i ličile jedna na drugu. Slične visine i izgleda, jedino ih je boja fasade razdvajala ili marka automobila parkiranog u dvorištu.   Nekoliko ulica od železničke stanice, dok je još trajala blaga nizbrdica koja je vodila u kotlinu, ugledao sam jedan mali lokal. Od ostalih građevina odvajao se svojim svetloplavim ulaznim vratima i plavo-belim zavesama na prozorima. Iznad vrata je pisalo „Taverna”. Pomislio sam – braća Grci. Mogao bih da svratim na giros i pivo. Treba mi malo Balkana, makar u ustima. Međutim, unutrašnjost tog objekta ličila je na sve, samo ne na tavernu. Bio je to običan bar. Mrak su ispunjavali tonovi rokenrola, a svetlost koja je ulazila kroz prozore bila je dovoljna da osvetli put do šanka. On je već sijao punim sjajem, posebno veliko ogledalo koje je davalo lažni utisak da je sâm lokal mnogo veći. Svetlele su i neonke iznad stola za bilijar i kod jedne table za pikado, u uglu, pored strelice na kojoj je pisalo „Toalet”. Po zidovima nisu bile fotografije ni grčkih plaža, ni Atine, ni Soluna, ni Zevsa, već Njujorka pod snegom, Mika Džegera u čuvenoj pozi „samo što ne slomi nogu” i Bukovskog zaraslog u bradu sa pogledom koji se gubi niz rutu 66. Bar je bio prazan, što i ne čudi jer sam upao dok je drugima radno vreme. Samo mi besposličari možemo da obijamo ulice po Švajcarskoj i obilazimo lokale u to doba.   – Izvoli, jesi li za neko piće? – na čistom srpskom izgovorila je žena koja je bila za šankom.

Studenti Filozofskog fakulteta u Nišu nedavno su zaustavili anonimnu anketu, poslatu na njihove mejl adrese, koja je izazvala niz pitanja o bezbednosti podataka i stvarnoj svrsi istraživanja. Ankete su poslate sa adresa koje su izazvale sumnju zbog moguće veze sa domenom registrovanim u Rusiji. Oko 1500 studenata dobilo je mejl sa samo jednim pitanjem: „Da li podržavate blokadu svog fakulteta?“ Iako na prvi pogled neobičan, ovaj potez je privukao pažnju zbog činjenice da su mejlovi poslati sa eksternih adresa koje nisu povezane sa fakultetom. Filip Farkaš , student Filozofskog fakulteta, komentariše: „Poruka nije stigla iz naše interne organizacije, već sa spoljne adrese, i to u čudnom terminu, kasno uveče.“ Pogledajte kompletan prilog emitovan na Novoj S:

Deluje malo čudno, ali od upitno legalnih izbora i isto takve konstitutivne sednice, niška vlast funkcioniše po principu prelazne Vlade. Oko SNS u Nišu se okupila svaka stranka i strančica koja je htela parče vlasti bez želje da samostalno odmeri snage sa drugima. Čudnom izbornom matematikom morali su da prigrabe i Rusofila, pa je sada to ozbiljna skupina partija i pokreta. Svi oni, zbog tesne većine, imaju ogroman ucenjivački potencijal pa na funkcijama u gradu, pored naprednjaka, ima i radikala, zavetnika, bivšeg SPO, socijalista, vulinovaca, ljajićevaca, kvazi-Rusa… Po tom ključu i jedan profesor fizičkog završi u fotelji direktora Narodnog muzeja, a elektrotehničar postane pomoćnik gradonačelnika Niša, ali to je neka druga priča. Kuća prelazne Vlade; foto: wikimedia U lokalnom parlamentu je većina više nego tesna. Setimo se da opozicija ima u zbiru više glasova nego SNS lista, pa su samim tim izuzetno glasni i u velikoj meri pokušavaju da utiču na odluke “većine”. Zato i “većina” odluke, predloge i ponašanje mora da prilagođava opoziciji, pa je i to neka vrsta čudne i nezvanične kohabitacije. A ono glavno je da je aktuelna upitno legalna vlast zatekla razorenu javnu upravu nakon odlaska njihovih prethodnika iz SNS. Po potezima koje povlače sve liči da su tu kao neka prelazna Vlada koja gasi požare i krpi rupe. Tako stopiraju rasipničke projekte prethodnika, usvajaju budžet manji od poslednjeg rebalansa, rotiraju direktore i načelnike, reformišu kompletnu Upravu, pokušavaju da deluju transparentnije. Svesni ili ne, oni su već krenuli da menjaju sistem, na svom mikro, niškom nivou pre svega jer su Nišlije već glasale protiv njih na junskim izborima i to u uslovima koji nisu bili ni fer, ni ravnopravni. O tim izborima će svakako pisati istorija, a brojnost opozicije je jedini razlog za ovakvo ponašanje vlasti. Naravno, oni ne rade stvarnu promenu, onu za koju su građani i glasali, ali je sistem toliko urušen prethodnim gradskim Vladama, da je i ovo što pokušavaju neki privid normalnosti uslovljen strogom stranačkom hijerarhijom i opterećen koalicionom trgovinom. Prelazna Vlada nije dolazak u fotelje bez izbora Poslednjih dana se čini da su najviši nosioci vlasti u Srbiji prosto alergični na pominjanje prelazne Vlade. Obećavaju sa TV-a da je neće dati ni po koju crnu. Kažu da neće dati fotelje opoziciji bez izbora. Prvo, prelaznu Vladu još niko nije ni tražio zvanično. Pominju je opozicionari i analitičari kao jedan od načina za izlazak iz društveno-političke krize u kojoj se Srbija nalazi. Vlast bi to prvo trebalo da prizna, pa onda sve ostalo. Pod dva, prelazna Vlada nije dolazak na vlast bez izbora. Prosto nije tako jer ta takva Vlada bi trebalo da ima zadatak da u oročenom roku obezbedi poštene izborne uslove kako bi sve partije, i one koje su u Vladi i van nje, mogle u izbornu trku ravnopravno, a ne kao do sada sa npr. preko 60% Aleksandra Vučića, člana SNS, na TV-u, u predizbornoj kampanji. U narednoj godini možda budu i dupla ministarstva? I sam Vučić, pa i neki drugi naprednjaci stidljivo pomenu da bi možda pre dali izbore nego prelaznu Vladu. Na stranu što ni izbore još niko nije tražio, ali oni i ne pominju izborne uslove i pored dugog OEBS-ovog spiska šta treba ispraviti i Rezolucije Evropske komisije o sumnjivim izborima iz decembra prošle godine. Da ne pominjemo ponovo niške izbore i čudnu matematiku u kojoj onaj koji ima više glasova dobija manje odbornika. Sad je malo jasnije što je prelazna Vlada trn u oku. Kad se podvuče crta, uz studentske proteste koji prerastaju u građanske, sve više liči na to da će niška vlast, uz veliku želju da tu ostane 4 godine, zapravo biti prva koja je po principu prelazne Vlade, uz dobre izborne rezultate i pritisak opozicije, krenula u pripremu sistema kako bi sledeći izbori bili održani kako dolikuje demokratskim zemljama. Naravno, opet liči da će tada da se glasa u celoj državi, ne samo u Nišu. Da li će to biti 2025. ili godinu posle, zavisi od poteza vlasti u Beogradu, daljih odluka studenata i spremnosti građana da menjaju stvari. Zato srećna nam svima Nova godina. Da naredne budu mnogo bolje.