Search Results

Odugovlačenje sa raspisivanjem izbora ulazi u poslednju, završnu fazu. Prvi signal da je baš tako je shvatanje Aleksandra Vučića, čoveka koji zadnjih godina diktira tempo politike u Srbiji, da će komemorativni skup u Novom Sadu biti toliko posećen da nijedna planirana aktivnost, nijedna diverzija ne bi urodila plodom ili bi mogla da dovede do neke veće katastrofe. Jedino što su uspeli da sprovedu je hapšenje Miše Bačulova zbog razloga koji su poznati verovatno samo onima koji su tu bajku i kreirali. Obraćanje u petak Pridveče, kada je bilo jasno kolike reke ljudi se slivaju u Novi Sad, usledila je iznenađujuća ruka pomirenja i još jedan Vučićev poziv na dijalog. Međutim, već sutradan, tokom predsednikovog obilaska stadiona, videlo se da u obraćanju u petak nije bilo ni trunke iskrenosti. Sve je eskaliralo u nedelju uveče kada je aktiviranjem Ćacilenda, izvođenjem policije na ulice i izvrtanjem realnosti, režim nastavio po starom. Niti je u Novom Sadu bio debakl, niti su u Beogradu građani okupljeni zbog štrajka Dijane Hrke bacili prvu baklju. Ali to ne sprečava samog Vučića da gura upravo tu priču. Ona jedino prolazi kod njegovog vernog glasačkog tela koje je, nažalost, toliko indoktrinirano tabloidnim i političkim lažima da bi poverovalo šta god da im predsednik kaže. A on, kao vrsni poznavalac političkih i izbornih procesa, sigurno odlično zna da lažna stvarnost u kojoj drži ljude koji mu veruju neće doneti nove simpatizere. Sigurno neće apstinente i neodlučne podstaknuti da ga podrže na sledećim izborima. A tu će biti ključ pobede. Svako ko želi da se informiše, do istine može da dođe u dva klika, čak iako nema, naprednjacima toliko omraženi N1. To što Vučić i naprednjaci rade je samo cementiranje sopstvene podrške. Potpuno uvlačenje u lažnu stvarnost kako bi od njih dobili još jedan glas na sledećim izborima uz nadu da će glasova biti dovoljno da ostanu u foteljama. Njih nije stid, niti ih zanima reakcija svakog normalnog čoveka prvo na njegovu opasku o utakmici u kontekstu komemoracije u Novom Sadu, a onda i na muziku iz Ćacilenda dok Dijana Hrka, majka poginulog ispod nadstrešnice, štrajkuje glađu. Niko normalan to neće da podrži, ali hoće indoktriniran. Onaj koji veruje da su ljudi van Ćacilenda protivnici, zlotvori i teroristi, a ne sugrađani i sapatnici u gorkom životu koji režim servira kako bi za sebe i svoju kastu obrao med. Takvi “verujući” njima trebaju i u ovoj poslednjoj fazi odugovlačenja oni žele njih da imaju na broju i u potpunoj veri u ispravnost, ne SNS, već Vučićevih poteza. Mora tako, jer čini se ni sam Vučić nije siguran da li će na izbore sa SNS ili Pokretom za narod i državu. Ipak, ako ima verne glasače, ime stranke ili pokreta i nije previše bitno. Tako se svojevremeno i Slobodan Milošević izdvojio iznad SPS-a i svoju veliku grupu verujućih ubeđivao u dobar život i ispravnost svojih poteza dok je zemlja grcala u ratovima, inflaciji i sankcijama. Njih je autobusima vodio na mitinge, a Miloševići su, ispostavilo se, sve to vreme veoma dobro živeli. Loše je što uz izbornu kalkulaciju i polarizacija u društvu dostiže svoj vrhunac. Došli smo do situacije da je sin sa studentima, a otac šeta u naprednjačkoj povorci “protiv blokadera” i neće da pozdravi svoje dete. To je tragedija naše stvarnosti koju je kreirala politička pohlepa i ništa drugo. Ali treba verovati da sve ovo znači i kraj tih kalkulacija i skoro raspisivanje izbora, jer u suprotnom, uz ovakvu retoriku i poteze iz vrha vlasti, atmosfera u društvu samo može biti gora.

Nije nikakvo čudo to što je prva kancelarija dugo najavljivanog Pokreta za narod i državu otvorena baš u Nišu. Realno, to je samo potvrda da su ga naprednjaci baš tu prvo ugasili, pa je ovo pokušaj da se priča prebaci na Pokret koji se, rečima jednog niškog opozicionara, predstavlja čist kao planinski potočić. Naravno, politički čist. Sastanak Pokreta u Nišu Jasan je i evidentan pokušaj rebrendiranja naprednjaka u nadi da će se oko Pokreta okupiti više ljudi nego oko SNS. A koliko ih je trenutno tamo videli smo one noći kada je gradonačelnik svoje sugrađane nazvao ustašama dok je ispred naprednjačkih prostorija, a iza policijskog kordona vitlao zastavom. Sada najavljuju novi skup u Nišu, kako kažu, protiv blokada. Valjda su čekali da prođu celu Srbiju, pa da onda autobuse preusmere u Niš. Baš kao nedavno kada je Aleksandar Vučić planirao trodnevni sabor koji se pretvorio u popodnevni govor ljudima koji su zainteresovaniji bili za pljeskavice nego za njegovo oslobađanje Niša . Dakle, SNS više ne prolazi u Nišu, pa su se preusmerili na Pokret. Na čelo su stavili dr Milana Lazarevića, sina generala Vladimira Lazarevića koji je svoje odležao u Hagu. Doktora Lazarevića su prvo "izvukli" kada je u politiku ušao njegov tadašnji kolega sa Klinike za kardiohirurgiju doktor Dragan Milić. Ličilo je da se pravi neka vrsta pandana Miliću, ali to se nije desilo pa je Lazarević umesto nosioca liste SNS na lokalu, sada samo odbornik. Doduše, u međuvremenu je dobio direktorsko mesto u Institutu “Niška Banja”. Koliko god da i sam dr Lazarević govori o nestranačkim ličnostima u Pokretu, on je prvi sa članskom kartom SNS i ponosnom fotografijom dok potpisuje pristupnicu.  Na kratkom snimku koji kruži mrežama u prostorijama Pokreta vide se aktuelni predsednik Opštine Merošina Saša Jovanović, takođe SNS. Tu je i državni sekretar Dejan Antić, kao i nekadašnji direktor “Parking servisa” Dejan Dimitrijević, takođe SNS. Viđena su i neka lica sa režimske TV Niš, ali i bivši gradonačelnik i lider niškog SNS Zoran Perišić. Ono što su reditelji spota pokušali da sakriju je prisustvo aktelnog gradonačelnika Niša i, prema nezvaničnim informacijama, prvog čoveka Gradskog odbora SNS u Nišu Dragoslava Pavlovića. Nisu mu u montaži dali krupan kadar, ali vidi se na momente kako drži centralno mesto u prvom redu. I bez krupnog kadra, to je dovoljno da priča dr Lazarevića o novom pokretu i čistom potočiću momentalno padne u vodu. Jasno je da se ovde radi od drugom pakovanju SNS-a i to je to.  Ovim prikrivanjem je tragedija jednog nazovi gradonačelnika dobila novu stranicu. Poveo je SNS listu kada se znalo da, zbog minulog rada, u Nišu baš loše stoje. Junački je oćutao sve malverzacije u izbornom postupku kao i na konstitutivnoj sednici gde je u gluvo doba noći izglasan za gradonačelnika. Primio je gnev naroda na niškim ulicama i vodu u lice, preuzeo je nikad funkcionalni GO SNS, nazvao sugrađane ustašama i da ne dobije ni jedan krupan kadar. Mada kadar je i najmanji problem. Najtragičnije je što je alfa i omega SNS i Pokreta, Aleksandar Vučić izgleda veće poverenje ukazao dr Lazareviću nego njemu.  Realno gledano, da je priča sa Pokretom istinita i ispravna, dr Lazarević i Pavlović bi na sledećim izborima možda bili rivali kao lideri dve političke opcije. Ali pošto mu ovaj sedi u prvom redu, to se neće desiti. Niš će najverovatnije postati prvi grad gde će Pokret “progutati” lokalni SNS. Tako da Pavlović najviše može da se nada nekom mestu na odborničkoj listi Pokreta ili direktorskoj fotelji ukoliko narodu uspeju da prodaju ovu priču o novom početku, pa nekim čudom dobiju izbore. Ulazak u Pokret danas je kao pridruživanje četnicima 1945. Sve se zna i sve nam je poznato i svi su pokazali svoje pravo lice, pa bez obzira i na možda zaista iskrene namere pojedinaca, ideja Pokreta nisu suštinske promene za kojima ovo društvo vapi. To je pokušaj da se nastavi politika naprednjaka, usmerena na klijentelističku ekipu iz vrha stranke koja se enormno bogati, dok je narod ucenjen i obmanjivan. To je politika koju deo probuđenog naroda danas čašćava bacanjem kamenica u izloge stranačkih prostorija. A kad smo kod prostorija, to je sada, zapravo glavna tema - otkud Pokretu pare za, kako reče dr Lazarević, najlepše stranačke prostorije? Otkud im lokal u centru Niša? Ko to plaća i finansira? Da krenemo od toga, pa ćemo možda doći i do politike.

Odjeknulo je kao velika vest - u Nišu se formira Fakultet srpskih studija. To bi naravno bilo “odsečeno” krilo postojećeg Filozofskog fakulteta. Odatle bi se u novoformiranu ustanovu prebacili Srbistika, Istorija i, pazite sad, Ruski jezik i književnost. Da, dobro ste pročitali - Ruski jezik na Fakultet srpskih studija. Dugo jedna ovako briljantna ideja nije ugledala akademsku svetlost dana. Iako je prva vest bila da je potekla sa Univerziteta, ispostavilo se da je to apel Grada Niša. To je uskoro i potvrđeno na zvaničnom sajtu. Drugim rečima, ovo nije uopšte odluka stručnih lica, nego manje-više političara koji bi u Nišu da imaju Fakultet srpskih studija. Grad Niš čine građani, ali zvanični predstavnici su iz većine koju okupljaju SNS i SPS, pa se da pretpostaviti da su oni pogurali ovu priču bez da pitaju građane.  Nije im na pamet pala modenizacija pomenutih departmana. Njihovo približavanje savremenim potrebama društva i tržišta rada. Možda su mogli da dođu na ideju i da otvore neki novi Institut za jezik i književnost u Nišu. Da ljudi koji završe faks imaju još neku opciju za zaposlenje i bavljenje naučnim radom. Možda su mogli da razmisle o nekom Zavodu koji bi se bavio očuvanjem istorije juga Srbije. Što da ne i Akademija za istoriju juga Srbije? U Nišu nam je istorija bukvalno pod nogama gde god da krenemo. Ali ne, rešili su da sa Filozofskog odvoje tri departmana i formiraju (svoj) Fakultet srpskih studija.  Pre svega, oni imaju upitan legitimitet i da upravljaju Gradom, a kamoli da predlažu nove fakultete i tu je prva stranputica ove ideje. Izabrani su sa sumnjivim brojem odbornika na konstitutivnoj sednici pod okriljem noći i još sumnjivijim izbornim rezultatima. Fakultet za propagandu Kada se svemu dodaju i kadrovska rešenja, makar i ova privremena, čovek se zapita hoće li to biti fakultet ili ispostava Pokreta za narod i državu koji je ispostava Srpske napredne stranke. Tu su doc. dr Milan Lazarević vedeta niškog Pokreta za narod i državu i prof. dr Slaviša Nedeljković dobitnik Vidovdanskog priznanja uoči ovogodišnjeg Vidovdana, kada su odlikovani i Milorad Jerkan i Patrik Drid. Naravno, niko nema ništa protiv srpskih studija, ali te studije su već postojale i na Filozofskom. Zašto bi oni koji ih završe na posebnom fakultetu bili bolji stručnjaci od nas koji smo diplomirali na Filozofskom gde su one i sada? Možda zbog toga što će im, verovatno jedan od profesora biti i Dejan Antić, koji je prvi u Politici  stao “u odbranu” novog fakulteta rekavši da ko je protiv Fakulteta srpskih studija taj je i protiv Srbije.  Baš u tom grmu leži zec i baš zbog ovakvih izjava, a i gorepobrojanih imena i pokretača inicijative, više je nego jasno da se ovde više radi o Fakultetu za propagandu nego o pravom fakultetu koji bi se bavio srpskim jezikom i istorijom.  Pa da je makar izvorna srpska propaganda, a ono stranačka i naprednjačka. Ista ona koja državu izjednačava sa Aleksandrom Vučićem, izabranim predsednikom i članom SNS. Zar niste već negde čuli da onaj koji je protiv Vučića i SNS je i protiv Srbije? Zar ne uviđate sličnosti misaonog toka kreiranog na Akademiji za mlade lidere SNS? Možda dotični Antić ovu Akademiju nije pohađao, ali jeste državni sekretar već dugo i u stopu prati Nikolu Selakovića po raznim ministarstvima. Možda je u tom lomljenju između profesorskog, akademskog i službeničkog zvanja pomešao koje su izjave za koju priliku, jer nemoguće je da glavna reklama za bilo koji fakultet bude: Onaj ko ga ne voli, ne voli ni Srbiju. Ideja visokog školstva, akademskog znanja i zvanja, humanističkih nauka kao takvih, valjda treba da prevazilazi nacionalno u tom najprizemnijem i, povrh svega, isključivom smislu. Ali kakva ideja, takva i reklama. Ono što ostaje enigma je otkud Ruski jezik na Fakultetu srpskih studija i zašto ne prebacimo tamo onda i Francuski. Francuzi su naši saveznici i istorijski prijatelji, jer osim toga drugih merila da Ruski ide pod ruku sa Srbistikom i Istorijom nema. Osim možda nekih koji imaju svoje interese da taj fakultet baš tako izgleda i baš sa tim departmanima. Nadamo se samo da to nisu oni isti koji su imali interes da Srbe vozaju po Parizu i Berlinu da bacaju svinjske glave ispred džamija ili oni koji su regrutovali Srbe da uče Moldavce kako da ruše svoju državu.

Ne može čovek da pogleda i posluša Pink  ili Informer TV , a da ne zaključi kako su, obrni-okreni, za sve krivi “okupacioni mediji”. Isto je i kada se sluša predsednik Aleksandar Vučić, ali on možda nema potpune informacije jer još prikuplja materijal za knjigu o pobedi nad obojenom revolucijom, iako nam je Vidovdan odavno prošao. Da postoji država, u koju se gorepomenuti toliko kunu, cela  Informer  redakcija ili Pinkovo  veće staraca iz iscrpljujućih celovečernjih i noćnih emisija trebalo bi tužiocu i sudijama da odgovore na samo jedno pitanje: Koji su to strani centri moći koji daju novac i instrukcije okupacionim medijima? Moglo bi da se tu pita i “ko to huška studente da ruše državu”, ali ovo je aktuelnije.  Političko-medijska borba protiv istine Prvi bi na ovo pitanje trebalo da nam odgovori predsednik. Čuli smo da je neko sa Zapada, ali to je samo motiv “tradicionalnog neprijatelja”. Sigurno će više ljudi da se složi sa tim nego da je neko sa Istoka. Tamo su nam ipak veći prijatelji. Makar je tako kreirano u javnosti. Mora to konkretnije. Sada kada je najavljen, čini se, totalni obračun sa blokaderima, valjda je krajnji trenutak da se kaže ko nam to radi o glavi. Ko sve to plaća, smišlja i vrbuje ljude po Srbiji da po suncu, kiši i snegu tabanaju ulicama. Pa nije moguće da su ovolike mase pokrenute samo zbog nekakvih okupacionih medija koji svojim signalom ne pokrivaju ni 20% Srbije? Mora da ide neki strani faktor od grada do grada i zakuvava čorbu naprednjacima i njihovim TV megafonima. Šalu na stranu, dok se ne izađe sa konkretnim dokazima, sve što se čuje na tabloidnim televizijama, a nažalost i mnogo toga na konferencijama predsednika je ništa drugo do brdo laži koje služi za zaluđivanje naroda. A dok se narod zaluđuje, čuvaju se fotelje i tu je jedina istina o stranom faktoru koji bi preko studenata da ruši državu. Poslednjih nedelja, pritisnuta protestima i besom građana, ova političko-medijska hijena, govoreći njihovim rečnikom, pokrenula je mehanizme već viđene u mnogim autokratskim režimima poslednjih nekoliko decenija. To što se izvode neke kvazi-jedinice policije i huligani na ulice, što se Zapad predstavlja kao zlo, što su protivnici jedne političke opcije protivnici države, što su odmah i nacisti, teroristi i ustaše, to je ovde sve već viđeno i devedesetih. Da li je očaj toliko veliki ili su sigurni da to na njihove spinove ne utiče, ali vlast je previdela u kojoj eri tehnologije živimo. Tako su brojni spinovi raskrinkani na društvenim mrežama i u medijima pre nego što su se SNS botovske jedinice presabrale ko će šta i kako da piše. Očaj je toliko veliki da je predsednica Skupštine Ana Brnabić izgovorila na Pinku kako ne veruje da je nadatrešnica pala sama tj. zbog korupcije, nemara i nestručnosti već da je u pitanju diverzija za početak obojene revolucije. Postoje u psihologiji definicije za stanja onih koji žive u laži, ali ovde to verovatno nije slučaj. Ona svesno izgovara laž i zna šta je rekla, kao i šta je čeka. Sve od demantovanja tužilačkom istragom o padu nadstrešnice i mišljenjem struke do ismevanja. Ali ipak izgovara jer zna da će makar mali procenat građana nanovo biti sluđen. Možda će ga onda lakše i pridobiti da se okomi na studentski pokret i njihov bunt kojim se bore za pravedniju državu za sve nas. To je isto kao što je gradonačelnik Niša Dragoslav Pavlović nezadovoljne sugrađane nazvao ustašama, a onda sutradan mrtav ‘ladan potvrdio da stoji iza toga. Kako stati iza te gluposti, osim ako nisi glup, zao ili ucenjen? Dugo su nas naprednjaci pripremali da nema politike u Srbiji. Od uzimanja vlasti 2012. su se trudili da nam pokažu da je jedina politika SNS, a da su svi ostali strani plaćenici, žuti lopovi, preletačevići i kombi stranke. I uspeli su tako da “pomognu” tradicionalnoj opoziciji da se dodatno marginalizije. Baš zato ih je iznenadio i vezao u čvor studentski pokret. On inicijalno nije opozicija, ali jeste politika u širem smislu.  Svašta su protiv tog pokreta pokušali dok nisu došli do strogo radikalskih, njima iskonskih metoda. Prosuli su i prosipaju non-stop brdo laži u nadi da će zaludeli narod lakše kontrolisati. U nadi da će oni za većinu isplivati kao jedina ispravna opcija. Jedini spas i jedini dozvoljeni oblik države u Srbiji. Izjednačili su se sa državom uništavajući demokratsku i fer političku borbu. Uz potpunu kontrolu medija, uz svu moć koju imaju kroz novac, krimi-strukture, državne mehanizme i javni sektor, ta željena slika je bleđa iz dana u dan. Nezadovoljstvo je sve veće, a kraj vlasti (što ne bi trebalo da bude smak sveta) je sve bliži. Baš zato su se ostrvili na N1 i ostale medije koji smeju da kritikuju. To je jedina rupica kroz koju dopire svetlo u mraku koji kreiraju. Kao i svaki očajnik, nadaju se da će ako i njega ugase, konačno biti po njihovom. Ne shvataju da problem nije u tom svetlu, već u njihovom mraku. Narodu je dosta laži i zaluđivanja. Studenti i ljudi na ulicama traže normalnu Srbiju - predsednika koji npr. dopušta da ipak majka bolje zna koliko je bio težak na rođenju, Vladu koja ne ide kod “studenata koji bi da uče” dok fakulteti rade, ministra koji ne živi ceo dan na 2 jaja, gradonačelnika koji poštuje svoje sugrađane i predsednicu Skupštine koja može da spoji prosto proširenu rečenicu, a da se ne zbuni. Je l’ to previše?

Zadovoljstvo opozicije i opoziciono nastrojenih birača i dalje traje nakon rezultata glasanja u Kosjeriću i Zaječaru. Zvanično opozicione liste jesu izgubile, ali je razlika između SNS i opozicionih opcija vrlo mala. Posebno radovanju u prilog ide i činjenica da je opozicioni rezultat organski, dok su naprednjaci, svedoče ljudi sa terena, u ovu pobedu “uložili” veš-mašine, freze, frižidere i asfalt. Dakle, razloga za slavlje ima, ali je i puno razloga za brigu. Iako je razlika u glasovima mala, posebno u Kosjeriću, to naprednjake neće sprečiti da formiraju vlast. Iako je svega 51 glas više u korist naprednjaka oni će imati odbornika više koji će činiti većinu u lokalnom parlamentu. Formiraće je i u Zaječaru. Kada se formira takva većina i kada ona počne da radi i donosi odluke, a opozicija se otrezni i od kampanje i od rezultata, ukus gorčine će biti još jači. Bez obzira na minimalnu razliku, vlast će i dalje biti u rukama naprednjaka. Ovo nije tekst koji bi trebalo da razljuti opoziciju, niti je ideja da im da neku novu pamet. Ovo je iskustveno pisanje. Sve smo to doživeli, a bogami i živimo, u Nišu od juna prošle godine. Važno je da se ima jedan orbornik više Tu je istini za volju razlika u glasovima veća od 3.000 u korist SNS i SPS, ali je brojčano u parlamentu to samo jedan odbornik, baš kao što će biti u Kosjeriću. I evo, već više od godinu dana ta vlast radi i donosi odluke. Nije to glatko naravno, ali realnost je takva da bez obzira na odličan rezultat niške opozicije, koja tada nije bila ni približno organizovana kao ova danas u Kosjeriću i Zaječaru, naprednjaci donose odluke za sve Nišlije. Od opozicije se i danas čuje da je niškim naprednjacima rejting u padu, gradonačelnik je dobio jaje, Vučić nije mogao da održi trodnevni sabor kako je zamislio, ali formalno-pravno SNS upravlja gradom. Suština je da se odavde sa juga videlo da će tako biti i u Kosjeriću i Zaječaru odmah nakon što je član SNS Aleksandar Vučić u nedelju uveče oko 23 sata saopštio rezultate. Tačnije, kada su nakalemili većinu, a on to saopštio, znalo se da je neće dati ni po koju cenu iako je tamošnja opozicija po ugledu na niškog dr Dragana Milića proglasila pobedu. Da je tako vidi se već po prvim odlukama izbornih komisija. I u Kosjeriću i u Zaječaru su odbili sve primedbe i prigovore opozicije. U Kosjeriću začuđujuće samo jednu, a u Zaječaru čak 78. Naravno da i ta jedna ukazuje na ozbiljno kršenje izbornih zakona, ali bez obzira, nije prošla kod komisije gde većinu ima SNS sa svojim satelitima.  Ovde dolazimo do još jednog iskustvenog trenutka. Čak i na konstitutivnoj sednici niške Skupštine, kada je SNS-u bilo skoro nemoguće da verifikuje većinu, predsedavajuća iz PUPS-a na sve prijave kršenja Poslovnika govorila je “žalite se sudu”. Tako je i sa ovim prigovorima sada, i oni će na sud. Ali džaba, baš kao što je bilo uzalud što se i niška opozicija žalila svim sudovima u hijerarhiji. Na kraju, kada nisu mogli da ih odbiju zakonski argumentovano, odbilli su ih iz proceduralnih razloga bez prava žalbe, a SNS i SPS su formirale vlast.  Verovatno je opozicionarima iz Kosjerića i Zaječara sada teško to da prihvate, ali tako će biti i tamo. Negde u avgustu treba očekivati formiranje nove-stare vlasti SNS, uz prethodni amin sudova. Milić proglasio pobedu iste večeri, ali uzalud Neće više nigde biti glatke pobede za SNS kakve su se nizale u prethodnim izbornim ciklusima i sve ovo trebalo bi da bude putokaz studentima koji traže parlamentarne izbore i naginju ka tome da imaju samo jednu studentsku listu. U startu je jasno da će rezultat biti tesan, ne zato što Vučić i SNS dobro stoje nego što i dalje imaju mehanizme da ovako ili onako “nakaleme” dobar broj glasova uz nadu da će im kasnije uz Dontov sistem to doneti većinu. A onda ne postoji način da se taj rezultat promeni i dokažu sve nelegalnosti u procesu kojih će sigurno biti na pretek. Umesto na pravnu brobu, resurse, ako se već izlazi pod ovakvim uslovima, treba usmeriti na edukaciju kontrolora. Ne treba da se potpisuje svaki zapisnik i moraju da se pišu primedbe za sve što izgleda sumnjivo. Sve i po cenu zatvaranja biračkog mesta na kojem su uočene nepravilnosti. O odlascima da se glasa kod kuće posebno treba voditi računa. Jača kontrola na izbornim mestima, jača kontrola u RIK-u gde se glasovi zbrajaju.  Student ćei, ako izađu sa svojom listom, na svojoj strani imati “samo” građane koji ih podržavaju, a druga strana čitav državni mehanizam. Sudovi su se već pokazali kao njihovi dobri saradnici, a videli smo u Kosjeriću i Zaječaru da ni policija nije uvek na strani naroda.

Roman “Makar se nešto dešava” Aleksandra Stankova zaintrigirao me je čim sam pročitala siže, zbog priče o ambicijama jednog mladog čoveka iz provincije, zbog Švajcarske, zemlje koja i meni budi lepe uspomene i pokreće neka davna pitanja, ali i iz želje da saznam koji je porodični narativ tog mladog čoveka koji ga goni da se otisne na put potrage za boljim životom ali i boljom verzijom sebe. Iako na izgled knjiga o begu, promeni sredine i želji za boljim životom, priča se može analizirati kao putovanje kroz nesvesnu porodičnu dinamiku koja formatira glavnog junaka. Roman "Makar se nešto dešava" Darko je vrlo mlad doživeo gubitke najvažnijih porodičnih figura; otac je poginuo u rudniku, majka se razbolela i umrla, baka takođe, dede se jedva seća. Ostaje potpuno sam. Psihološki, takav niz gubitaka predstavlja psihološku trauma koja vodi ka osnovnom osećanju nesigurnosti u privrženost i povezanost, ali i emocionalnoj otupelosti i strahu od vezivanja jer svako naredno vezivanje može da bude potencijalni gubitak. Zbog toga i ostavlja Tinu jer kao da nema kapacitet da bude prisutan i emocionalno dostupan, da pusti nekog blizu jer bolje i da bude sam nego da opet ostane bez nekog važnog. Njegova nesposobnost da se veže nije izraz hladnoće i njegove bezosećajnosti već unutrašnje boli i pustoši. Iz ovog ugla pitanje odlaska u Švajcarsku može se interpretirati i kao pokušaj bekstva iz mesta koje simbolizuje tugu i podseća ga na gubitke i neuspeh. Činjenica da radi u kladionici (ni izbor zanimanja nije baš tako slučajan kao što može da nam se čini), mestu koje je puno tuđih gubitaka, može asocirati na zaleđenost sopstvenog emotivnog života ali i na nezavršen i neobrađen proces tugovanja i potisnute emocije. Njegova želja da ode može predstavljati i lični beg od bola koji nikada do kraja nije proživeo, negiranje i poricanje unutrašnje praznine i usamljenosti. Kladionica može biti i simbol prazne, dosadne i ponavljajuće svakodnevnice, psihološka petlja gde se stalno ukrštaju neke šanse, ali se nikada ništa suštinski ne menja. Darko oseća da mora da izađe iz ove “porodične kladionice” gde svi nešto pokušavaju, očekuju čuda, ulažu sebe ali retko kad dobijaju. Iako fizički sam, bez bliskih ljudi i veza, on psihološki nije oslobođen ni napušten od strane svog porodičnog nasleđa. U sebi stalno nosi glasove, uverenja, poruke i terete prošlih generacija. Najglasnije se čuje glas dede, čoveka koji mu je u nasleđe ostavio švercersku torbu ali i uverenja da “čovek nikada ne sme da odustane” i “da kada se jednom zajedu govna mora da se jedu do kraja”. Dedina torba koju je poneo sa sobom nije samo draga uspomena, ona je na neki način simbol transgeneracijske, porodične lojalnosti, simbol snalaženja, preživljavanja, borbe i nepristajanja na poraz. Iako želi novi život za sebe on u taj život kreće sa dedinom torbom, ponavlja dedin obrazac samo u drugačijem vremenu i prostoru. Možda nije postao švercer robe kao njegov deda ali je nesvesno postao švercer emocija i ljubavi. Snovi koje Darko sanja su dragocen materijal za dublju psihološku analizu i razumevanje njegove unutrašnje, nesvesne psihološke dinamike jer otkrivaju ono što je potisnuto i nesvesno; pojavljuju se kao izraz njegovih unutrašnjih konflikata, emocionalnih previranja, dilema, gubitaka, strahova i želja. Snovi su mesto njegove istine, njegovog bola ali i potencijalne nade i izlečenja. Veliki utisak mi je ostavio njegov prvi san kada je krenuo put obećane zemlje. Darko sanja da mu čovek u belom mantilu vadi zub koji je veliki kao konjski ali on prilikom te interevencije ne oseća bol. Zub je deo tela koji ima koren baš kao što i svi imamo koren svog porekla, svojih porodičnih odnosa, pripadanja. Zub je velik i konjski, nešto što nije njegovo već tuđe a ipak njegovo, a što može simbolizovati nešto što je nasleđeno od predaka. San može da bude metafora za njegovo aktuelno emocionalno stanje, emocionalnu utrnulost jer da bi otišao morao je da anestezira bol. Deluje kao da je spreman da se odvoji od svega onog što čini njegov dotadašnji identitet ali nema bola; odvojio se od svojih emocija, presekao kontakt sa sobom da bi mogao da ode. Ali baš zbog toga nikada suštinski nije ni otišao. Samo je pobegao. Povratak u Srbiju i njegov ponovni susret sa Tinom i detetom (možda njegovim) otvaraju prostor za ličnu transformaciju, rast i razvoj. Ali taj prostor nije romantičan, već bolno otrežnjujući. Tu na kraju, pred zatvorenim vratima razbile su se sve njegove iluzije ali je možda i shvatio da je ljubav ono što je naša suština, odnosi, bliskost, porodica, veze. Iako je možda zakasnio, sama činjenica da je to shvatio čini ga čovek koji je možda napokon spreman da se suoči sa sobom i sa svim onim od čega je bežao. Pokušaj separacije se ne razrešava bekstvom, on se rešava emocionalnim suočavanjem i razrešavanjem, gledanjem u ono od čega bežimo, u ono što je nezaceljeno, u emocionalnu ranu deteta koje nikada nije naučilo kako se voli, kako se ostaje i kako se gradi dom. I nije uvek suština u odlasku nego i u ostajanju. Kada ostanemo u razgovoru koji je neprijatan i koji nas boli. U vezi koja traži zalaganje i žrtvovanje. U tišini u kojoj se samo čuje bolno odzvanajnje naših unutrašnjih rana. U otvaranju, u dozvoli da nas neko vidi onakve kakvi smo zaista. Nema separacije, sazrevanja, psihološkog rasta i razvoja, napretka bez bola. I za sam kraj mogu reći da je Aleksandar Stankov maestralno, jednostavno, a tako precizno i tačno prikazao psihološki i emocionalni dosije glavnog junka, njegov unutrašnji svet, nešto što mi psihoterapeuti često viđamo u praksi, ljude koji spolja funkcionišu a iznutra se ruše u tišini, ljude koji često beže od drugih, od svakodnevnice, od nemaštine, od lošeg života, od sistema a možda ponajviše od sebe. Autor: Jelena Krstić

Pompezno najavljivan trodnevni sabor u Nišu, pretvorio se u popodnevni skup koji je ispario 30 sekundi nakon govora predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ne tri dana, nego svega nekoliko sati je trajala gužva u centru Niša i to samo u subotu, kada je i bio glavni događaj na bini - koncert Ace Lukasa, a nakon toga i govor Vučića. Koncert su mnogi odslušali do kraja, a što se govora tiče bilo je onih koji su iz mase izlazili ili pokušavali da izađu još dok im se nekadašnji lider SNS obraćao. Većina je sačekala kraj i vijorenje trobojke. Kako se čulo u izjavama pojedinaca, pored podrške Vučiću, mnogi nisu ni znali zašto su u Nišu. Iza govornika je pisalo “ne damo Srbiju”, a predsednik je sa bine uzviknuo kako je Niš oslobođen. Od koga kada vlast drži on i njegovi stranački poslušnici? Od koga kada je pre njega govorio upitno legalni gradonačelnik Niša iz SNS-a? Paradoks je još veći proglasiti oslobođenje Niša pred ljudima koji nisu Nišlije. Arhiv javnih skupova je izbrojao 21.000 ljudi u trenutku glavnog govora na Trgu kralja Milana. Pitanje je da li je makar petina bila iz Niša. To naravno potvrđuju reke autobusa sa registracijama iz svih krajeva Srbije koji su se slili na parking i ulice. Podrška na Trgu kralja Milana; foto: MRCN Tako je Vučić oslobodio Niš pred neNišlijama, dok su Nišlije bile nekoliko stotina metara dalje, sa studentima. Tražili su izbore i puštali “KukAVicu” sa razglasa. Oni bi na izborima da stvarno konačno (opet) oslobode Niš, ali predsednik ih nije čuo jer je rekao da od studentskih zahteva nema ništa i da su oni nenadležni za izbore. Teško je bilo neprimetiti koliko olakšanje je doživeo kada je konačno on izgovorio da je neko drugi nenadležan, a posebna egzaltacija je uočena kada je rekao da je zapravo nadležan da raspiše izbore. Kompletan događaj je naravno neoptrebno maltretiranje svih - i Nišlija i onih koji su dovedeni sa strane. Vučić je uspeo da konačno dođe u Niš i verovatno otišao sa ubeđenjem da je pokazao hrabrost, snagu ili nešto slično. A u stvari je suprotno, jer se pokazalo da su njegova “podrška” jedni te isti ljudi koje vodi iz grada u grad. Ulice Niša oko Trga kralja Milana su od petka bile praznjikave i pored štandova i besplatnih pljeskavica. Verovatno su zato petak i nedelja bili dani za montažu i demontažu opreme, a ne vreme u kojem se zaista održava sabor. Jer da je suportno onda bi valjda bilo više ljudi nego Toi Toi objekata, a to često nije bio slučaj. Od velelepnog mitinga dobili smo velelepno oslikavanje slabosti Vučićeve politike i SNS. Zato se i zagovara novi pokret i brojnim situacijama, realnim i nerealnim, pokušavaju da se produže dani na vlasti. Nišlije su tu slabost odavno uočile, zato su se opet u lepom broju okupile ispred Pravnog fakulteta bez autobusa i sendviča. Znale su da Vučić i nije mogao da prođe bolje od ovoga u najvećem gradu juga Srbije. Naprednjaci i on su taj grad izgubili još juna i o tome smo napisali bezbroj redova. Ostalo je samo da to i oni konačno shvate. Ovaj saobrni neuspeh im možda otvori oči, jer masovnosti nije doprineo ni Aca Lukas, a bogami ni Dragan Stojković Piksi kojeg je Vučić tokom svog govora konačno izveo na čistac što se tiče njegovog političkog opredeljenja, iako nismo ni sumnjali na kojoj strani su mu simpatije. Na kraju, Nišlije pamte da je pre nekoliko godina Ceca sama imala ispunjeniji Trg za proslavu Srpske nove godine od ovoga što je viđeno na saboru. Prelazna Vlada je najrazumnije rešenje, ali sada je za nju kasno i to su shvatili i studenti pa su zatražili izbore. Zakasnilo se sa tim zahtevom, a neophodnost prelazne Vlade vidi se i u ekspresnom otvaranju nove televizije “Niš TV”. Brzinom svetlosti je nastala, dobila prostorije pa i mesto na kablu kod MTS-a. Naravno da iza ne stoje naprednjaci, tabloidno novinarstvo i “novinari” koji to po Kodeksu nisu, jer su ili u strankama ili su imali funkcije u javnom sektoru. Prelazna Vlada bi regulisala upravo ovakve anomalije kojih će u narednim mesecima, kako se bližimo izborima, biti sve više. Da, bližimo se izborima pa makar to značilo da će ih biti u narednih godinu i po, kako reče Vučić. On sa tim odugovlači jer bi da podigne rejting i utiša zanos studentskog bunta. Međutim, ako mu i neki sledeći sabori izgledaju kao ovaj niški, jasno je da na nove izbore neće puno da se čeka jer će aktuelnoj garnituri baš puno zafaliti legitimiteta za obavljanje najviših funkcija u državi.

Na prvi pogled, čitajući naslov, neko bi možda pomislio da ga u tekstu čeka recept za zdravo jelo. Možda bi pomislio da će naći savet kako da od banane i krastavca napravi prirodnu kremu za lice. Nisu banana i krastavac nespojivi. Naprotiv, posebno ih kozmetika voli. Međutim, ovo nije tekst ni o hrani, ni o lepoti, ni o zdravlju. Ovo je tekst o politici. O političkoj situaciji u Srbiji, a upravo su gore pomenute reči ključne, one koje je opisuju poslednjih dana. Od namirnica još nedostaju jaja. A u daljem tekstu ćemo saznati zašto su i ona bitna. Simboli srpske politike danas Sam predsednik Srbije i član SNS Aleksandar Vučić je više puta pominjao bananu. Ali ne bananu kao namirnicu, već Branislava Jovanovića Bananu. Nekada funkcionera SPO, a posle nekoliko promenjenih stranaka lidera G17 i URS u Nišu. Pominjao ga je nakon što je Jovanovićeva supruga Natalija, dekanka niškog Filozofskog fakulteta napadnuta nožem na ulici. Napala ju je žena koja je rekla da je nezadovoljna protestnim angažmanom dekanke, ali je odmah dodala i da je neuračinljiva dok su joj građani otimali nož iz ruku. Predsednik je i za nož rekao da je kuhinjski, a da je Bananina žena, tako je rekao, zadobila posekotinu kao kad ljuštite krastavac. Ništa strašno, drugim rečima. Eto i krastavca u našoj priči. Njemu su izgleda poverovali i u Tužilaštvu pa su umesto nekog ozbiljnijeg dela, gospođi koja rekreativno nosi kunjinski nož i nasrće na neistomišljenike po ulicama, na teret stavili krivično delo nasilničko ponašanje. Baš je tako okarakterisano delo onih koji su one prohladne prolećne noći naprednjake zasuli jajima po niškim ulicama. Tu dolazimo i do jaja koja su po tumačenju Tužilaštva isto što i nož. Kada sagledamo ovu ujdurmu koju živimo, a koju nam je u jednom od svojih sto i kusur obraćanja od početka godine zakuvao predsednik lično, shvatamo zašto su trenutno su jaja zapravo najvažniji sastojak ove političke čorbe. Prvo, političar Jovanović zvani Banana teško da može da bude protivnik Vučiću i SNS-u. Da im nije bilo Banane ne bi ni formirali vlast 2012. godine kada su je većinskom koalicijom sa SPS i URS preuzeli od Demokratske stranke u Nišu. Nakon tih lokalnih izbora rezultat je bio tesan - SNS je imao oko 26% osvojenih glasova, a DS oko 23%. U mandatima je to bilo 17 prema 15 za SNS. Treća najjača stranka upravo je bio URS sa 11 mandata, a SPS je imao 10. Jasno je da je stara koalicija DS-URS-SPS mogla da sačuva vlast u gradu. Pregovaralo se dugo. Zvanični rezultati su proglašeni u maju, a vlast je formirana tek u avgustu. Formirali su je SNS, URS i SPS i to tako što su upravo socijalisti i Jovanović rešili da uđu u koaliciju sa naprednjacima umesto sa DS. Potpisivanje koalicionog sporazuma 2012. godine u prostorijama SNS u Nišu; foto: A. S. arhiva Zahvaljujući ovom potezu, SNS i danas ima vlast u Nišu. Posle poslednjih izbora je sve to sa upitnim legalitetom, ali tu su - vladaju, primaju jaja i hrabre se kako i dalje imaju većinsku podršku. Upravo zbog toga je prosto nemoguće da Vučić Jovanovića etiketira kao nešto loše. Niko bolje od Nišlija ne zna koliko je Banana (bio) loš ili dobar za Niš, ali svakako naprednjaci bi trebalo da mu budu večno zahvalni jer ih je pre 13 godina ustoličio i omogućio im da u tom periodu toliko uruše sve sisteme ovog društva pa da dođemo u situaciju da žena napadne ženu nožem na ulici zbog politike. Ono što svakako ne priliči predsedniku je da u svrhu političkog omalovažavanja bilo koga naziva i proziva nadimkom na televiziji. Sve i da je taj nadimak opštepoznat kao u ovom slučaju. Ipak, dok nastupa kao predsednik trebalo bi da svojim primerom pokazuje i kako se sa poštovanjem treba ophoditi prema neistomišljenicima da ne bismo dolazili u situacije kakva je bila ova sa nožem ili ona sa jajima koja su padala po glavama naprednjaka. Upravo nas takav rečnik, atmosfera, etiketiranja, propaganda, neistine i laži dovode u situacije u kojima je narod protiv naroda. Posebno brine što za predsednika očigledno nisu sve žene iste. Naprednjakinje koje su gađanje jajima su iste večeri bile “majke i bake”, a dekanka se prenemagala zbog obične posekotine. Takoreći posekotinice koju je zadobila, podsetimo, u napadu nožem na ulici. Zašto ona nije nečija majka i baka, predsedniče? Da li u Srbiji možeš da budeš majka i baka i bez članske karte SNS? I kako je u ovom slučaju, u tabloidima, baka bila ona koja drži nož? Jasno je da je ova politička čorba, sa svim pobrojanim sastojcima, mnogo gorka. Mnogo je slana i masna. Toliko da je mnogima od nje muka. A problem nije ni u namirnicama, ni u konzumentima koji sada pokušavaju jajima da je malo poprave. Ali ni to nije trajno rešenje, jer je problem zapravo u kuvaru. Kuvar je loš, a umislio je da je najbolji.

Lider Ruske stranke u Nišu Tihomir Perić, koji je bio presudan da vlast u Nišu formiraju naprednjaci, postao je pomoćnik upitno legalnog gradonačelnika Dragoslava Pavlovića. To i nije iznenađenje jer je Ruska stranka još pre nekoliko meseci zakukala kako ništa nisu dobili, pa Perić neće više da podržava vlast. Bilo je tu dizanja pritiska u jednom danu, jer bez Perića nema ni SNS većine. Skupštinska funkcija za ovog odbornika i zaposlenje sina u niškom Vodovodu izgleda nisu bili dovoljni. Zato je, sada vidimo, rešeno da Rus(ofil) postane pomoćnik Pavloviću.  Sa zajedničkog slavlja; foto: printscreen Moralo je, čini se, da se izmuze još nešto od tih dragocenih 1.000 i kusur glasova koliko su navodno Rusi dobili na poslednjim izborima. Ti glasovi su upravo odlučili ko vodi grad već bezmalo godinu dana, a sada kroje kapu i ko se gde zapošljava i koliku će platu da prima. Pojedine opozicione stranke su već ovo imenovanje Perića nazvale očiglednom političkom trgovinom i nisu pogrešile. Trguje se glasovima građana koji su možda zaokružili Rusku stranku verujući u politiku Vladimira Putina, a dobili su Tiku Perića koji se udomljava u Kabinetu gradonačelnika i nastavlja politiku SNS. Nastavlja jer je već nju podržavao dok je kao radikal bio većnik u Kabinetu gradonačelnika Darka Bulatovića, nepisanog političkog oca aktuelnom Pavloviću. I Bulatović je kao i Perić bio vedeta radikala svojevremno, ali je za razliku od prvog, ovom drugom bilo mrsko da posle napuštanja broda “Šešelj prop’o” obuče odmah naprednjački dres, već je do naprednjaka došao zaobilaznim putem - preko Moskve. Običan čovek će reći “pa šta nas briga, neka se tale i trguju kad nemaju obraza ni časti”. Ali nije baš tako. Oni se tale tvojim parama, obični čoveče. Nije upitno legalni Pavlović izvadio iz svoga džepa za platu Tike Perića kako bi mu Ruska stranka bila odana u Skupštini, već će Rus(ofil) na budžet. Primaće platu od poreza koji u taj budžet uplaćujemo svi mi. Dakle, našim parama se plaća i lojalnost i politička odanost. Ne, nemojte da govorimo o stručnosti dotičnog. Za šta god da je stručan, sigurno takav nije neophodan Pavloviću da bi Nišu bilo bolje. Čini se da smo već odustali da od onih koji dolaze na razne funkcije očekujemo znanje, stručnost, elokvenciju, moral ili ne daj Bože brigu za grad i građane. Nismo mi kao narod krivi. To su uradili sami oni koji u te fotelje sedaju bez da se puno sekiraju o svemu gore navedenom. Poslednji primer je i konkurs za direktora Narodne biblioteke u Nišu. Volšebno je ispario obavezni uslov da kandidat mora da ima određeni broj godina provedenih na rukovodećem radnom mestu u kulturi. Verovatno se već zna ko će u tu fotelju, pa je lokalna vlast rešila da mu olakša. Elem, odustali smo od normalnih i neophodnih stvari i kvalifikacija koje moraju da imaju oni koji vode državu, gradove i opštine, jer znamo da se tamo stiže politikom i dogovorima.  Ostaje nam samo otvoreno pitanje dokle ćemo sve to da plaćamo? Dokle ćemo da plaćamo da se jedni te isti vrte po istim ili sličnim funkcijama samo menjajući političke dresove. Jednog dana su Rusi, sutra radikali, a na kraju svi zajedno naprednjaci. Kada bi ih u pola noći pitali u kojoj su stranci, teško da bi znali na prvu da odgovore, ali zato narod daje platu pa ne moraju ni da pamte. Nije problem u 1.000 i kusur glasača koji su podržali Rusku stranku u Nišu i koji su očigledno prevareni jer su na kraju podržali političku karijeru jednog čoveka. Problem je u višegodišnjoj zloupotrebi građana kojima se uporno pod nos guraju pošteni izbori, demokratija i politička odgovornost, a na kraju zapravo finansiraju političku trgovinu, izbornu otimačinu i korupciju. Pa i kad priznaju korupciju, kao u slučaju pojedinaca koji su to radili sa Draganom Sotirovski, i to priznali Tužilaštvu, ostaju na funkcijama i sa skupštinske govornice nam i dalje drže političke lekcije i uče nas šta je najbolje za Niš. A trebalo bi da zauvek napuste javni sektor i rade nešto gde će umesto od naših, živeti od svojih para. Tu je i naš glavni problem, ali i njegovo rešenje. Kada bi se talili svojim novcem, kada bi preletanja sa pozicije na poziciju, iz stranke u stranku morali da plaćaju iz svog džepa, sigurno se time ne bi ni bavili.  Sve je lako kad drugi plaća. Tako se i odleti do Amerike bez plana i najave, pa se iz nje brže-bolje vrati.

Ovaj tekst koji nastaje nakon neuspelog skupa SNS u Nišu, ali uspelog jajarenja po niškim ulicama i sokacima možemo da započnemo sa nekoliko pitanja: Zašto su velike policijske snage obezbeđivale ceo kvart u užem centru Niša? Zašto su se funkcioneri SNS od naroda ogradili metalnim ogradama? Zašto su nezadovoljnim građanima pokazivali srednji prst? Zašto je gradonačelnik dobio jaje ako SNS ima stabilnu većinu u niškom parlamentu? Žandarmerija obezbeđuje stranački skup; foto: A. S. Odgovor je prost, a datira još od juna meseca prošle godine kada su, pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima, naprednjaci, socijalisti i jedan rusofil nakalemili 31 odbornika i minimalnu većinu u lokalnoj Skupštini. Opozicija i dalje ima 3.500 glasova više, ali SNS ima većinu. Tome treba dodati i otimačinu na samoj konstitutivnoj sednici uz nezapamćeno silovanje poslovnika i zakona. A šlag na torti bilo je noćno ustoličenje Dragoslava Pavlovića u fotelju gradonačelnika. Od tada SNS suštinski nema većinsku podršku u Nišu i to znaju i sami naprednjaci. Ipak, njihovi malo važniji stranački drugari su hteli baš tu da se okupe - u Nišu, u Oficirskom domu, u jeku studentske pobune i posle sumnje da je pre nedelju dana na mirne građane u Beogradu pucano iz zvučnog topa. Dok su ih čekali ovi niški, niže rangirani su narodu pokazivali srednji prst čim bi ušli u ograđeni park opasan Žandarmerijom koji je dosta ličio na Ćacilend 2. Na kraju, glavešine naprednjačke među kojima su Ana Brnabić, Miloš Vučević i Darko Glišić nisu došle, a okupljeni su pušteni da pešaka idu kući prolazeći pored razjarenog naroda. Jajo-osmeh gradonačelnika Niša; foto: printscreen Tada je i Pavlović dobio jaje. Ono simbolično predstavlja potvrdu njegove tragedije koja traje svega nekoliko meseci. Takođe, to je jaje koje sublimira patnju i ćutanje Nišlija svih 13 godina vlasti SNS. Vreme u kojem je naprednjačka kamarila uzurpirala sve javne institucije i preduzeća. Od njih napravila partijske prćije. Sublimira sav lopovluk svih garnitura naprednjaka od 2012. na ovamo. On jeste oličen kroz Draganu Sotirovski i Nenada Stankovića Gusku, ali gde je tužilaštvo da se pozabavi i ranijim radovima brojnih funkcionera? Ćutale su Nišlije, ali više neće. I to se upravo i desilo na niškim ulicama u prohladnoj prolećnoj noći. Sam Pavlović je u tragediju uplivao onog dana kada je pristao da sa pokojnim Palmom u predizbornoj kampanji na Bulevarskoj pijaci jede kobasice . Kada je pristao da položi zakletvu posle sednice za koju je i sam znao da je upitno legalna . Kada je po televizijama pričao kako je posle studentskog protesta u Nišu bilo puno pijanih koji su se javljali Hitnoj pomoći. Kada je pristao na silovanje demokratije sednicama parlamenta od po 5 minuta. Kada je lažnim ćacima čestitao put u Beograd i tamo ih poslao kombijem javnog preduzeća.  Pristao je, verujemo svojevoljno, da se preko njegovih pleća, slomi 13 godina katastrofalne vlasti SNS u Nišu. Od lepog niškog dečka sa pristojnom funkcijom u EPS-u, u nekoliko meseci, pretvorio se u lice SNS-a, stranke koja se u najvećem gradu na jugu neće pamtiti po dobrom.  I posle incidenta Pavlović je pozivao na jedinstvo, da se radi i gradi. To možda znači da se ne ljuti na one koji su ga gađali jajima i polivali vodom. Možda je shvatio da su za sve krive njegove stranačke kolege koje se nisu ni pojavile u Oficirskom domu, ali su zato svi ostali ostavljeni da budu lake jajo-mete . Nije kriv narod što je besan, nego što im je kompletna niška naprednjačka klika servirana na tanjiru. A to je uradio neko njihov. Neko iz SNS-a. Umesto kopiranja Vučićevih floskula, Pavloviću je najpametnije da pocepa člansku kartu SNS ispred Gradske kuće uz prisustvo svih medija. Da podnese ostavku i prepusti upravljanje gradom istinskoj volji naroda. Posle jajarenja preko puta Učiteljskog doma jasno je da on, ali i kompletan niški SNS, nemaju legitimitet da dalje vode Niš. Valjda su sada to naučili. A taj njegov zakasneli odlazak sa naprednjačkog broda koji tone bi bio kakva-takva šansa da sačuva makar minimum ličnog dostojanstva.

Šta su i koliko studenti uradili za srpsko društvo u prethodna skoro 4 meseca rečeno je i napisano toliko puta. Možda je zapravo najveća potvrda njihovog uspeha taj čudan osećaj koji svako doživi kada sa njima bude na skupu poput onih kakvi su bili u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, pa i ovaj poslednji u Beogradu. Jedno učmalo društvo je probuđeno kroz studentsku energiju i bunt, kroz bespoštednu želju da se prođe putevima Srbije, da se ideja promene i slobode pronese kroz svaku ulicu i selo. S razlogom su ih ljudi već nazvali herojima, a neki drugi predložili i za Nobelovu nagradu. To su velika priznanja i zvanja, ali nakon svega što se desilo u Beogradu, studenti su dobili i najveće, postali su žrtve. Podizanjem pendreka u Novom Sadu pred graskom Skupštinom, to je samo overeno. Nije to samo zbog čuvenog “zvučnog topa” iz kojeg (ni)je pucano na njih i druge građane. Žrtve su režima koji je zbog njihovog skupa pokrenuo i podigao bukvalno sve što ima u svom arsenalu, pa možda čak i taj prokleti top ili neku sličnu napravu. Sloboda ili ništa Od Ćacilenda, lažnih studenata, veterana JSO, stranačkih batinaša, traktora i državnih organa koji rade sa ovim prethodnima, a ne u korist bezbednosti svih građana. Bilo bi zanimljivo čuti podatak koliko je policajaca i mehanizacije bilo angažovano u subotu u Beogradu. Režim je kroz nastupe Aleksandra Vučića najvaljivao obojenu revoluciju, nemire, haos, upade u institucije. Traktorima je čuvan Pionirski park. Zidinama opasan Pink, a RTS je emitovao iz studija “Slagalice”. Na kraju, nije se desilo ništa. Sa prvim naznakama problema studenti su prekinuli protest i povukli se na fakultete.  Skup je protekao mirno i masovno. Bilo je incidenata koji su neizbežni sa tolikim brojem ljudi na ulicama. O studentima sada može da se misli svašta, ali su na kraju dokazali i pokazali da su žrtve jednog režima koji uporno pokušava da ih predstavi kao zlo, a oni su zapravo jedino dobro i čisto što društveno-politički život u Srbiji nudi. Ukoliko se dokaže da je režim koristio i nedozvoljena sredstva i oružja u obračunu sa njima, onda se njihova metafizička žrtva i materijalizuje. Upravo je to i najopasnije stanje protivnika iz vizure režima koji vodi Vučić. Svaka žrtva rađa empatiju. Empatija stvara masovnost, a žrtve postaju heroji. Tako je u istoriji, tako je u književnosti, tako je u revolucijama. Ta granica je posle 15. marta pređena u odnosu studenata i režima. On (režim) je protiv njih (studenata) pokušao svašta. Od blaćenja, sabotiranja do navodnog razumevanja, ali je na kraju, iz čistog kukavičluka i straha, bio spreman i da se bije.  Studenti su to vešto izbegli i iz situacije koja im se spremala izašli čisti kao planininski potok. Zato im je sada široko polje da njihove ideje dobiju još veću masovnost. Prosto je - još jednom su se dokazale kao ispravne. Jer da su krenuli na Ćacilend, da su ušli u borbu sa policijom i ostalim stranačkim formacijama sa kapuljačama, potvrdili bi ono kakvim je režim hteo da ih predstavi. Pre 15. marta su šetnjama i istrajnošću uspeli da strah u Srbiji promeni stranu, posle ovog datuma je svima u Srbiji, a i šire jasno na kojoj strani je dobro, a na kojoj zlo. Posle poslednjih dešavanja u Novom Sadu počeli su da primaju i pendreke. I jasno je da se represija nad protivnicima vlasti povećava, čitav stranačko-državni mehanizam zbija redove, ali je takođe evidentno da institucije ne funkcionišu. Dovoljna je potvrda da ne postoji opština od Valsotinca do Kule u kojoj je u poslednja 2, 3 meseca sednica lokalnog parlamenta mogla da se održi bez dolaska policije ili postavljanja kordona. To sigurno neće da reše ni lažni studenti, ni traktori, ni topovi. A sigurno studenti i građani neće stati sami od sebe. Naprotiv, kažu da su tek počeli.

Zamislite ovaj ne u potpunosti izmišljen scenario. Godina je 2008. i Tomislav Nikolić se odlučuje da pocepa Srpsku radikalnu stranku. Vrlo brzo kreće u formiranje sopstvene partije - Srpske napredne stranke, gde mu se priključuje i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ova nova politička grupacija skoro 4 godine, do raspisivanja vanrednih opštih izbora 2012. godine, traži od tada aktelne vlasti koju čine DS-SPS-URS raspisvanje vanrednih izbora zbog, kako su govorili, nadolazeće ekonomske krize i protivljenja ustavnim promenama iz 2009. Naravno, i pitanje Kosova i Metohije je bilo više nego aktuelno. Već 2010. godine kreću sa antivladinim protestima i prikupljanjem potpisa za vanredno glasanje. Osnivanje SNS; foto: Wikimedia Predsednik Srbije Boris Tadić tada kreće u opštu medijsku ofanzivu. Pojavljuje se svakog dana na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i govori o novoformiranom političkom pokretu kao opciji koja Srbiju želi da oslabi i da je preda okupatoru. U tim gostovanjima mu se, s vremena na vreme, priključi i prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik. Sa druge strane, SNS se ne pojavljuje nigde i sam RTS njihovim protestima posvećuje tek 2 minuta na polovini Dnevnika. A onda odmah na to lepe Tadića koji ih naziva antisrbima, secesionistima i stranim plaćenicima. Srpska napredna stranka samo u svom nazivu ima “srpska”, a dobro znamo kako je ona nastala i čijim parama. Neka lideri SNS kažu ko im je u hotelu “Ric” u Parizu obećao novac za formiranje stranke. Ne dam, eto to im kažem! Ne dam da nas vrate u mafijaške devedesete! Boriću se protiv svih njih i pobediću. Pobediće Srbija! - govorio je Tadić u jednom od brojnih obraćanja narodu. Savetnik predsednika Tadića, medijski mag Nebojša Krstić gospodari tih godina društvenim mrežama. Na svom Fejsbuku piše: Da li neko ko sarađuje sa bivšim američkim ambasadorom u Srbiji Vilijamom Mongomerijem može za sebe da kaže da radi u interesu Srba i Srbije? Kako naprednjaci misle da unaprede Srbiju dok im fondacija Montgomerija pomaže da zaborave na svoju ružnu radikalsku prošlost? - pisao je Krstić. U to vreme jedan od najčitanijih dnevnih listova “Press” donosi nam ekskluzivni istraživački tekst tadašnjeg zamenika urednika Dragana J. Vučićevića pod naslovom: “Toma u gepeku išao po tajkunske pare kako bi razorio Srbiju”. Od naših dobro obaveštenih izvora saznajemo da je lider novoformirane Srpske napredne stranke u gepeku “mini kupera” biznismena Dragana Đurića odlazio više puta u vilu drugog tajkuna Miroslava Miškovića kako bi molio za pare. Dok danju sedi na stiroporu i glumi štrajk glađu uveče ide na tajkunski viski i moli za novac kako bi rušio Srbiju. Bruko jedna! - pisalo je u tekstu između ostalog. A sada da se vratimo u realnost. Ono što se posle insistiranja, brojnih protesta i štrajka glađu pojedinaca iz SNS zaista desilo jeste da je Tadić u martu 2012. raspisao opšte izbore u Srbiji kako je opozicija i tražila.  Svi u studiju TV Prva kod Bujoševića Kampanja je trajala više meseci. Nije bila najčistija, ali ni nalik ovome što imamo danas, jer su političari na svim televizijama ukrštali mišljenja, a ljudi su glasali slobodno. Ej, pa na Prvoj TV su se sreli Jovo Bakić i Toma Nikolić, gde ćeš veću medijsku slobodu? I to kod Bujoševića u emisiji. SNS je imao velike mitinge u brojnim gradovima bez ikakve opstrukcije. Stajali su na trgovima i obećavali borbu protiv korupcije i evropski put. Potezom olovke naprednjaci su prvo dobili predsednika, a kasnije i parlamentarnu većinu i Vladu. Nakon svega, oni su ipak prosipali džakove sa navodno pokradenim glasovima, ali do danas ne znamo šta se tu tačno desilo. Tadić je otišao mirno i rekao: “Vidimo se u nekom drugom filmu”. Drugim rečima, tako funkcioniše politika i otprilike tako se menjaju političke stranke i vlast u demokratskom režimu. Naprednjacima je deo glasača, na najdemokratskiji način, dao svu vlast i poverenje da upravljaju Srbijom. Tada je sve to delovalo normalno i prirodno. Ono što se još zapravo desilo je da su pomenuti Krstić i Vučićević zaista počeli ovako da pišu, svako na svojoj platformi. Neko će reći da je i to normalno za demokratski režim, a to zapravo nije demokratija nego populizam.  Srećom, danas smo napredni, pa smo prerasli i populizam. On je u Srbiji toliko ogoljen da je postao autokratija, pa je zato sve ono što je u gornjem tekstu izmišljeno kao vid prljave “političke” borbe, danas normalno i legitimno. A i mnogo je gore. Traže i slobodu Možemo sa sigurnošću da kažemo da mnogi koji su 2012. na izbornom listiću zaokružili SNS, nisu očekivali ovakvu Srbiju 13 godina kasnije. Politički sistem je razoren i sve stranke su marginalizovane, lideri medijski ukaljani. Korupcija je na svakom koraku, stranačka pripadnost važnija od krštenice, padaju nadstrešnice… Na Kosovu i Metohiji se ne glasa sa srpskom ličnom kartom. Srbija je sve dalje od EU.  Danas su, za razliku od 2010. godine, na ulicama Srbije deca, studenti. Traže ispunjenje zahteva, pravdu i odgovornost. Narod koji ih prati i koji im se priključio traži i promene. Sve što dobijaju od vlasti su netraženi izbori i referendum uz pretnje da prelazne Vlade neće biti, a prednjače etikete da su antisrbi, secesionisti, destabilizatori i strani plaćenici.