Cementiranje indoktriniranog glasačkog tela

Odugovlačenje sa raspisivanjem izbora ulazi u poslednju, završnu fazu.

Prvi signal da je baš tako je shvatanje Aleksandra Vučića, čoveka koji zadnjih godina diktira tempo politike u Srbiji, da će komemorativni skup u Novom Sadu biti toliko

posećen da nijedna planirana aktivnost, nijedna diverzija ne bi urodila plodom ili bi mogla da dovede do neke veće katastrofe.

Jedino što su uspeli da sprovedu je hapšenje Miše Bačulova zbog razloga koji su poznati verovatno samo onima koji su tu bajku i kreirali.

Obraćanje u petak

Pridveče, kada je bilo jasno kolike reke ljudi se slivaju u Novi Sad, usledila je iznenađujuća ruka pomirenja i još jedan Vučićev poziv na dijalog.

Međutim, već sutradan, tokom predsednikovog obilaska stadiona, videlo se da u obraćanju u petak nije bilo ni trunke iskrenosti. Sve je eskaliralo u nedelju uveče kada je aktiviranjem Ćacilenda, izvođenjem policije na ulice i izvrtanjem realnosti, režim nastavio po starom.

Niti je u Novom Sadu bio debakl, niti su u Beogradu građani okupljeni zbog štrajka Dijane Hrke bacili prvu baklju.

Ali to ne sprečava samog Vučića da gura upravo tu priču. Ona jedino prolazi kod njegovog vernog glasačkog tela koje je, nažalost, toliko indoktrinirano tabloidnim i političkim lažima da bi poverovalo šta god da im predsednik kaže.

A on, kao vrsni poznavalac političkih i izbornih procesa, sigurno odlično zna da lažna stvarnost u kojoj drži ljude koji mu veruju neće doneti nove simpatizere. Sigurno neće apstinente i neodlučne podstaknuti da ga podrže na sledećim izborima. A tu će biti ključ pobede.

Svako ko želi da se informiše, do istine može da dođe u dva klika, čak iako nema, naprednjacima toliko omraženi N1.

To što Vučić i naprednjaci rade je samo cementiranje sopstvene podrške. Potpuno uvlačenje u lažnu stvarnost kako bi od njih dobili još jedan glas na sledećim izborima uz nadu da će glasova biti dovoljno da ostanu u foteljama.

Njih nije stid, niti ih zanima reakcija svakog normalnog čoveka prvo na njegovu opasku o utakmici u kontekstu komemoracije u Novom Sadu, a onda i na muziku iz Ćacilenda dok Dijana Hrka, majka poginulog ispod nadstrešnice, štrajkuje glađu.

Niko normalan to neće da podrži, ali hoće indoktriniran. Onaj koji veruje da su ljudi van Ćacilenda protivnici, zlotvori i teroristi, a ne sugrađani i sapatnici u gorkom životu koji režim servira kako bi za sebe i svoju kastu obrao med.

Takvi “verujući” njima trebaju i u ovoj poslednjoj fazi odugovlačenja oni žele njih da imaju na broju i u potpunoj veri u ispravnost, ne SNS, već Vučićevih poteza. Mora tako, jer čini se ni sam Vučić nije siguran da li će na izbore sa SNS ili Pokretom za narod i državu. Ipak, ako ima verne glasače, ime stranke ili pokreta i nije previše bitno.

Tako se svojevremeno i Slobodan Milošević izdvojio iznad SPS-a i svoju veliku grupu verujućih ubeđivao u dobar život i ispravnost svojih poteza dok je zemlja grcala u ratovima, inflaciji i sankcijama. Njih je autobusima vodio na mitinge, a Miloševići su, ispostavilo se, sve to vreme veoma dobro živeli.

Loše je što uz izbornu kalkulaciju i polarizacija u društvu dostiže svoj vrhunac. Došli smo do situacije da je sin sa studentima, a otac šeta u naprednjačkoj povorci “protiv blokadera” i neće da pozdravi svoje dete. To je tragedija naše stvarnosti koju je kreirala politička pohlepa i ništa drugo.

Ali treba verovati da sve ovo znači i kraj tih kalkulacija i skoro raspisivanje izbora, jer u suprotnom, uz ovakvu retoriku i poteze iz vrha vlasti, atmosfera u društvu samo može biti gora.