Makar se nešto dešava - osvrt

Roman “Makar se nešto dešava” Aleksandra Stankova zaintrigirao me je čim sam pročitala siže, zbog priče o ambicijama jednog mladog čoveka iz provincije, zbog Švajcarske, zemlje koja i meni budi lepe uspomene i pokreće neka davna pitanja, ali i iz želje da saznam koji je porodični narativ tog mladog čoveka koji ga goni da se otisne na put potrage za boljim životom ali i boljom verzijom sebe. Iako na izgled knjiga o begu, promeni sredine i želji za boljim životom, priča se može analizirati kao putovanje kroz nesvesnu porodičnu dinamiku koja formatira glavnog junaka.

Roman "Makar se nešto dešava"

Darko je vrlo mlad doživeo gubitke najvažnijih porodičnih figura; otac je poginuo u rudniku, majka se razbolela i umrla, baka takođe, dede se jedva seća. Ostaje potpuno sam. Psihološki, takav niz gubitaka predstavlja psihološku trauma koja vodi ka osnovnom osećanju nesigurnosti u privrženost i povezanost, ali i emocionalnoj otupelosti i strahu od vezivanja jer svako naredno vezivanje može da bude potencijalni gubitak. Zbog toga i ostavlja Tinu jer kao da nema kapacitet da bude prisutan i emocionalno dostupan, da pusti nekog blizu jer bolje i da bude sam nego da opet ostane bez nekog važnog. Njegova nesposobnost da se veže nije izraz hladnoće i njegove bezosećajnosti već unutrašnje boli i pustoši. Iz ovog ugla pitanje odlaska u Švajcarsku može se interpretirati i kao pokušaj bekstva iz mesta koje simbolizuje tugu i podseća ga na gubitke i neuspeh.

Činjenica da radi u kladionici (ni izbor zanimanja nije baš tako slučajan kao što može da nam se čini), mestu koje je puno tuđih gubitaka, može asocirati na zaleđenost sopstvenog emotivnog života ali i na nezavršen i neobrađen proces tugovanja i potisnute emocije. Njegova želja da ode može predstavljati i lični beg od bola koji nikada do kraja nije proživeo, negiranje i poricanje unutrašnje praznine i usamljenosti. Kladionica može biti i simbol prazne, dosadne i ponavljajuće svakodnevnice, psihološka petlja gde se stalno ukrštaju neke šanse, ali se nikada ništa suštinski ne menja. Darko oseća da mora da izađe iz ove “porodične kladionice” gde svi nešto pokušavaju, očekuju čuda, ulažu sebe ali retko kad dobijaju.

Iako fizički sam, bez bliskih ljudi i veza, on psihološki nije oslobođen ni napušten od strane svog porodičnog nasleđa. U sebi stalno nosi glasove, uverenja, poruke i terete prošlih generacija. Najglasnije se čuje glas dede, čoveka koji mu je u nasleđe ostavio švercersku torbu ali i uverenja da “čovek nikada ne sme da odustane” i “da kada se jednom zajedu govna mora da se jedu do kraja”. Dedina torba koju je poneo sa sobom nije samo draga uspomena, ona je na neki način simbol transgeneracijske, porodične lojalnosti, simbol snalaženja, preživljavanja, borbe i nepristajanja na poraz. Iako želi novi život za sebe on u taj život kreće sa dedinom torbom, ponavlja dedin obrazac samo u drugačijem vremenu i prostoru. Možda nije postao švercer robe kao njegov deda ali je nesvesno postao švercer emocija i ljubavi.

Snovi koje Darko sanja su dragocen materijal za dublju psihološku analizu i razumevanje njegove unutrašnje, nesvesne psihološke dinamike jer otkrivaju ono što je potisnuto i nesvesno; pojavljuju se kao izraz njegovih unutrašnjih konflikata, emocionalnih previranja, dilema, gubitaka, strahova i želja. Snovi su mesto njegove istine, njegovog bola ali i potencijalne nade i izlečenja. Veliki utisak mi je ostavio njegov prvi san kada je krenuo put obećane zemlje. Darko sanja da mu čovek u belom mantilu vadi zub koji je veliki kao konjski ali on prilikom te interevencije ne oseća bol. Zub je deo tela koji ima koren baš kao što i svi imamo koren svog porekla, svojih porodičnih odnosa, pripadanja. Zub je velik i konjski, nešto što nije njegovo već tuđe a ipak njegovo, a što može simbolizovati nešto što je nasleđeno od predaka. San može da bude metafora za njegovo aktuelno emocionalno stanje, emocionalnu utrnulost jer da bi otišao morao je da anestezira bol. Deluje kao da je spreman da se odvoji od svega onog što čini njegov dotadašnji identitet ali nema bola; odvojio se od svojih emocija, presekao kontakt sa sobom da bi mogao da ode. Ali baš zbog toga nikada suštinski nije ni otišao. Samo je pobegao.

Povratak u Srbiju i njegov ponovni susret sa Tinom i detetom (možda njegovim) otvaraju prostor za ličnu transformaciju, rast i razvoj. Ali taj prostor nije romantičan, već bolno otrežnjujući. Tu na kraju, pred zatvorenim vratima razbile su se sve njegove iluzije ali je možda i shvatio da je ljubav ono što je naša suština, odnosi, bliskost, porodica, veze. Iako je možda zakasnio, sama činjenica da je to shvatio čini ga čovek koji je možda napokon spreman da se suoči sa sobom i sa svim onim od čega je bežao. Pokušaj separacije se ne razrešava bekstvom, on se rešava emocionalnim suočavanjem i razrešavanjem, gledanjem u ono od čega bežimo, u ono što je nezaceljeno, u emocionalnu ranu deteta koje nikada nije naučilo kako se voli, kako se ostaje i kako se gradi dom. I nije uvek suština u odlasku nego i u ostajanju. Kada ostanemo u razgovoru koji je neprijatan i koji nas boli. U vezi koja traži zalaganje i žrtvovanje. U tišini u kojoj se samo čuje bolno odzvanajnje naših unutrašnjih rana. U otvaranju, u dozvoli da nas neko vidi onakve kakvi smo zaista. Nema separacije, sazrevanja, psihološkog rasta i razvoja, napretka bez bola.

I za sam kraj mogu reći da je Aleksandar Stankov maestralno, jednostavno, a tako precizno i tačno prikazao psihološki i emocionalni dosije glavnog junka, njegov unutrašnji svet, nešto što mi psihoterapeuti često viđamo u praksi, ljude koji spolja funkcionišu a iznutra se ruše u tišini, ljude koji često beže od drugih, od svakodnevnice, od nemaštine, od lošeg života, od sistema a možda ponajviše od sebe.

Autor: Jelena Krstić