Koprcanje vlasti - brdo laži za zaluđivanje naroda

Ne može čovek da pogleda i posluša Pink ili Informer TV, a da ne zaključi kako su, obrni-okreni, za sve krivi “okupacioni mediji”. Isto je i kada se sluša predsednik Aleksandar Vučić, ali on možda nema potpune informacije jer još prikuplja materijal za knjigu o pobedi nad obojenom revolucijom, iako nam je Vidovdan odavno prošao.

Da postoji država, u koju se gorepomenuti toliko kunu, cela Informer redakcija ili Pinkovo veće staraca iz iscrpljujućih celovečernjih i noćnih emisija trebalo bi tužiocu i sudijama da odgovore na samo jedno pitanje: Koji su to strani centri moći koji daju novac i instrukcije okupacionim medijima? Moglo bi da se tu pita i “ko to huška studente da ruše državu”, ali ovo je aktuelnije. 

Političko-medijska borba protiv istine

Prvi bi na ovo pitanje trebalo da nam odgovori predsednik. Čuli smo da je neko sa Zapada, ali to je samo motiv “tradicionalnog neprijatelja”. Sigurno će više ljudi da se složi sa tim nego da je neko sa Istoka. Tamo su nam ipak veći prijatelji. Makar je tako kreirano u javnosti. Mora to konkretnije.

Sada kada je najavljen, čini se, totalni obračun sa blokaderima, valjda je krajnji trenutak da se kaže ko nam to radi o glavi. Ko sve to plaća, smišlja i vrbuje ljude po Srbiji da po suncu, kiši i snegu tabanaju ulicama. Pa nije moguće da su ovolike mase pokrenute samo zbog nekakvih okupacionih medija koji svojim signalom ne pokrivaju ni 20% Srbije? Mora da ide neki strani faktor od grada do grada i zakuvava čorbu naprednjacima i njihovim TV megafonima.

Šalu na stranu, dok se ne izađe sa konkretnim dokazima, sve što se čuje na tabloidnim televizijama, a nažalost i mnogo toga na konferencijama predsednika je ništa drugo do brdo laži koje služi za zaluđivanje naroda.

A dok se narod zaluđuje, čuvaju se fotelje i tu je jedina istina o stranom faktoru koji bi preko studenata da ruši državu.

Poslednjih nedelja, pritisnuta protestima i besom građana, ova političko-medijska hijena, govoreći njihovim rečnikom, pokrenula je mehanizme već viđene u mnogim autokratskim režimima poslednjih nekoliko decenija. To što se izvode neke kvazi-jedinice policije i huligani na ulice, što se Zapad predstavlja kao zlo, što su protivnici jedne političke opcije protivnici države, što su odmah i nacisti, teroristi i ustaše, to je ovde sve već viđeno i devedesetih.

Da li je očaj toliko veliki ili su sigurni da to na njihove spinove ne utiče, ali vlast je previdela u kojoj eri tehnologije živimo. Tako su brojni spinovi raskrinkani na društvenim mrežama i u medijima pre nego što su se SNS botovske jedinice presabrale ko će šta i kako da piše.

Očaj je toliko veliki da je predsednica Skupštine Ana Brnabić izgovorila na Pinku kako ne veruje da je nadatrešnica pala sama tj. zbog korupcije, nemara i nestručnosti već da je u pitanju diverzija za početak obojene revolucije.

Postoje u psihologiji definicije za stanja onih koji žive u laži, ali ovde to verovatno nije slučaj. Ona svesno izgovara laž i zna šta je rekla, kao i šta je čeka. Sve od demantovanja tužilačkom istragom o padu nadstrešnice i mišljenjem struke do ismevanja. Ali ipak izgovara jer zna da će makar mali procenat građana nanovo biti sluđen. Možda će ga onda lakše i pridobiti da se okomi na studentski pokret i njihov bunt kojim se bore za pravedniju državu za sve nas.

To je isto kao što je gradonačelnik Niša Dragoslav Pavlović nezadovoljne sugrađane nazvao ustašama, a onda sutradan mrtav ‘ladan potvrdio da stoji iza toga. Kako stati iza te gluposti, osim ako nisi glup, zao ili ucenjen?

Dugo su nas naprednjaci pripremali da nema politike u Srbiji. Od uzimanja vlasti 2012. su se trudili da nam pokažu da je jedina politika SNS, a da su svi ostali strani plaćenici, žuti lopovi, preletačevići i kombi stranke. I uspeli su tako da “pomognu” tradicionalnoj opoziciji da se dodatno marginalizije. Baš zato ih je iznenadio i vezao u čvor studentski pokret. On inicijalno nije opozicija, ali jeste politika u širem smislu. 

Svašta su protiv tog pokreta pokušali dok nisu došli do strogo radikalskih, njima iskonskih metoda. Prosuli su i prosipaju non-stop brdo laži u nadi da će zaludeli narod lakše kontrolisati. U nadi da će oni za većinu isplivati kao jedina ispravna opcija. Jedini spas i jedini dozvoljeni oblik države u Srbiji. Izjednačili su se sa državom uništavajući demokratsku i fer političku borbu.

Uz potpunu kontrolu medija, uz svu moć koju imaju kroz novac, krimi-strukture, državne mehanizme i javni sektor, ta željena slika je bleđa iz dana u dan. Nezadovoljstvo je sve veće, a kraj vlasti (što ne bi trebalo da bude smak sveta) je sve bliži. Baš zato su se ostrvili na N1 i ostale medije koji smeju da kritikuju. To je jedina rupica kroz koju dopire svetlo u mraku koji kreiraju. Kao i svaki očajnik, nadaju se da će ako i njega ugase, konačno biti po njihovom.

Ne shvataju da problem nije u tom svetlu, već u njihovom mraku. Narodu je dosta laži i zaluđivanja. Studenti i ljudi na ulicama traže normalnu Srbiju - predsednika koji npr. dopušta da ipak majka bolje zna koliko je bio težak na rođenju, Vladu koja ne ide kod “studenata koji bi da uče” dok fakulteti rade, ministra koji ne živi ceo dan na 2 jaja, gradonačelnika koji poštuje svoje sugrađane i predsednicu Skupštine koja može da spoji prosto proširenu rečenicu, a da se ne zbuni.

Je l’ to previše?