Search Results

Od 35 opština i gradova na jugu Srbije u čak 34 je prosečna plata niža od republičkog proseka koji iznosi 65.218 dinara. U pojedinim opštinama je razlika od 20.000 i više dinara u odnosu na prosek. Ovi podaci, naravno, nisu novina. Ako preporod i prepobraženje Srbije u ekonomskog tigra računamo od 2012. godine, možemo slobodno da zaključimo da se on na jugu nije desio, jer su plate u ovim krajevima “kaskale” i pre i posle promene vlasti pre 9 godina. Političari na vlasti, naravno, vide bolji život jer se, kako kažu, kupuju stanovi, voze kola i motaju kablovi po novootvorenim fabrikama, ali brojke su neumoljive. Ako je u njihovim očima to dobro, kako li je tek onda u Beogradu gde je prosečna plata viša i od 100.000 dinara. To je više nego dupla plata pojedinaca koji svoj hleb zarađuju, recimo, u Bojniku. Sve što je političarima merilo dobrog zapravo i pogoršava situaciju, jer pokazuje kakve fabrike država dovodi u južne krajeve, ali i velike migracije stanovništva iz manjih opština ka većim gradovima - Nišu, Vranju i Leskovcu. Niš ne uspeva da se ozbiljnije približi Beogradu ni pored sve većeg upliva IT sektora u lokalnu privredu. Plate su u takvim firmama mnogo iznad i beogradskog proseka, ali je očigledno na drugoj strani minimalac češća pojava, pa ukupan prosek liči na sarmu sa više kupusa i mrvom mesa. Siromaštvo stvara apatiju, zaključili su sociolozi odavno, a to se donekle i pokazalo u subotu kada su mnogi gradovi u Srbiji ustali zbog loših Zakona o referendumu i eksproprijaciji, ali nijedan na jugu Srbije. Južnjaci su subotu prespavali u svom vikend ritmu. Ne svi, doduše. Bilo je i onih koji su autobusima odovoženi na skup SNS-a u Beograd. Njih ovi zakoni verovatno i ne zanimaju, jer priznaju samo jedan zakon, a nije ljubavni, kao u pesmi. Više je opsesivno-posesivni sa elementima diktature. Pojedini njihovi saborci iz Šapca su taj zakon demonstrirali baš u subotu i to sa čekićima i motkama u rukama. Zajedno sa bagerom nasrnuli su na goloruk i nezadovoljan narod. Samo da stignu na vreme na stranački skup. Nema para, a nema ni bunta je dosta loša kombinacija, ali nije ključ samo u ekonomskom stanju. Ima tu i puno izneverenih očekivanja iz prošlosti. Setimo se Nišlija 1996. godine. Nazivani su vesnicima demokratije i slobode. Izbornu volju odbarnili su na ulicama, ali ono protiv čega su se borili vrlo brzo im se vratilo. Neće više niko da podmeće glavu. Neće ni nogu. Ne veruje. Svi čekaju da to reši neko drugi. Da promena dođe sama od sebe. Naravno, najbolje je da se desi na izborima, ali hoće li i ta promena doneti bolji život? U to je izgubljeno poverenje, jer kao što statistika kaže, plate su već dugo, dugo ispod republičkog proseka. Međutim, jedan kamenčić može da pokrene lavinu. Tako je još u januaru 2014. godine Nišlija Aleksandar Janković stao sam u centru grada zbog nezadovoljstva visokim računima za struju. Držao je tablu sa natpisom “Da li se slažete sa visokim EPS računima? Da li ste za “konja” u 12 sati?”. Ljudi su prolazili, zagleđivali, neko nešto i pitao, ali niko nije stao pa da budu makar dvoje ili dvojica u protestu. Sutradan je, vođen takvom reakcijom, izašao sa novim natpisom “Ako vam je dobro onda ništa”. Uz njega je tada bilo pedesetak građana. Taj skup se narednih dana još malo omasovio, ali se, kao i svi ostali poslednjih godina, brzo i ugasio. Jug danas ćuti dok drugi delovi Srbije ustaju i tako pokazuje da je ljudima možda ipak dobro. Ako je tako, onda ništa. A možda ipak fali samo jedan kamenčić? Tekst je štampan u listu "Danas”.

Ozbiljan procenat onih koji moraju da nose uniformu svakog dana ne može očima da je vidi. U nekom trenutku im se toliko smuči da jedva čekaju da je skinu. Do sada su najveće oduševljenje prema uniformama pokazivala deca, odrastajući uz omiljene junake crtaća i filmova. Ima i onih kojima je ovaj odevni predmet fetiš i budi raznorazne fantazije. Nedavno održana vežba “Sistem 2021” pokazala nam je spremnost službi za vanredne situacije, ali i nove uniforme za političare. Makar kod onih koji su ih tog dana obukli. Među njima su bili niški funkcioneri. Tog petka su premijerno, kao na modnoj reviji, prodefilovali u novoj odeći gradonačelnica i pojedini većnici i pomoćnici, članovi gradskog Štaba za vanredne situacije. To je prva garnitura naprednjaka koji upravljaju gradom, koja je prošetala ovu odevnu kombinaciju, iako Pravlinik o uniformama civilne zaštite postoji još od 2013. godine. Prethodna Veća to nisu obezbedila ni za 4 pune godine mandata, ali je zato ova gradska Vlada koju vodi Dragana Sotirovski, za svega godinu i po dana nabavila uniforme. Kako, kad, gde i o čijem trošku, ostaje nepoznanica. Baš kao što je i nepoznanica da li su ispoštovani svi propisi o uniformama iz pomenutog Pravilnika. Sama činjenica da se za tako kratko vreme na čelu grada, pored svih problema, mislilo i o uniformama, puno govori o poimanju funkcije i politike onih koji su na izborima 2020. dobili poverenje građana. Od svih gradova na jugu jedino su niški političari bili uniformisani, iako su recimo u Pirotu i Leskovcu gradonačelnici više godina na funkcijama i mogli su do sada da izrade više setova uniformi. Ali nisu. Bili su u košuljama i sakoima. Nije bio uniformisan ni gradonačelnik Kragujevca, dok je prvi čovek Novog Sada nosio jaknu sa grbom grada. Punu opremu, sa čizmama, pantalonama vojničkog kroja i neku vrstu vojničkih jakni sa sve zastavom i prezimenom imali su samo gradonačelnica Sotirovski i njeni saradnici. Uniforma - od kuvarske do policijske, pre svega pokazuje određenu vrstu autoriteta, pored zaštitnog, higijenskog ili nekog drugog aspekta u zavisnosti od profesije. Ona bi, pored autoriteta, trebalo da stvori i neko poverenje, ali i poštovanje prema onome ko je nosi. I tu dolazimo do odgovora, zašto je baš ova odevna kombinacija draga političarima. Zato i ne treba da čudi što je Aleksandar Vulin još od Kancelarije za KiM, gde je po funkciji bio direktor, počeo da izmišlja raznorazne uniforme, u narodu nazvane “vulinke”. Na kraju mu je pošlo za rukom da rukovodi tzv. ministarstvima sile, pa je kao ministar odbrane nosio uniformu iako nije služio vojsku. Uniformisao se mnogo pre 15-dnevnog vojničkog kursa. Sada je, kao prvi čovek MUP-a, u plavim policijskim bluzama. I gradonačelnica Niša voli uniformisanje, pa je tako mnogi pamte sa fotografije koja je kružila društvenim mrežama gde je ogrnuta plaštom, kako je sama rekla, lože templara, dok joj je mač nad glavom. Još na početku pandemije bila je jedna od retkih koji su na sastancima lokalnog kriznog štaba nosili masku u bojama srpske zastave. U ovom slučaju se ne radi ni o dečijim maštarijama, ni (verovatno) o fetišu, već o najčistijem političkom populizmu. Uniforma mu dođe kao koristan alat za prkupljanje određenih političkih poena, ali i ispravljanje i popravljanje slike koja je stvorena u “civilki”. To su činili mnoge poznate svetske autokrate i lideri, ali je razlika u odnosu na ove naše što su oni na vlast došli iz vojske, revolucije ili posle ratova, pa su svoje epolete ranije zaslužili i zadužili. Samo svi oni uporno zaboravljaju onu narodnu da “odelo ne čini čoveka”, pa makar ono bilo i uniforma. Dela, a ne odela. Dela u Nišu su takva da su oni kojima je uniforma obaveza, policija i Komunalna milicija, “obezglavljeni” i nemaju načelnike već neko vreme. To u gradskoj vlasti nikog posebno ne tangira, jer se valjda vode maksimom - nema veze što nema načelnika dok ima nas koji oblačimo uniforme. Tekst je štampan u listu "Danas”.

Mesecima smo već zakucani negde na oko 40% vakcinisanog stanovništva protiv virusa korona. Virus divlja, bolnice se pune, a država bez konkretnih mera. Sa malih ekrana samo stižu apeli ljudima da se vakcinišu. Ali ništa, brojevi vakcinisanih se ne uvećavaju drastično, a ima i onih koji su sumnjičavi da li da prime treću dozu ili ne. Iako je to pitanje zdravlja nacije, iako se pokazalo, a to su činejnice, da vakcina više koristi nego što može da našteti, za antivaksere postoji brdo razloga zašto neće da je prime. U osnovi svih teorija, većine antivaksera naslonjenih na globalnu pomamu protiv imunizacije, su neznanje, nepoverenje i nesigurnost. Verovanje u teorije zavere i lažne vesti, nepoverenje u nauku, nepoverenje u pozitivna iskustva drugih, neverovanje da virus uopšte postoji, nepoverenje u državu. Ovo poslednje je direktan produkt politike koja se u Srbiji sprovodi poslednjih godina, a koja prečesto defniše mehanizam opstanka prostim plemenskim odnosom - ako si naš može sve. Ili ako si naš, privilegovan si. Prosto propagira ideju da smo različiti, da ne vredimo svi baš isto. Iako smo svi ljudi i svi građani Srbije. Ali eto, taj politički trenutak, partijska ili neka druga vrsta odanosti i pripadnosti se u više slučajeva pokazala kao presudan faktor za brojne pojedince. Da ne idemo dalje, dovoljno je da pogledamo šta se trenutno dešava sa slučajem “Jovanjica”. Koliko je samo puta pokušavan državni udar na predsednika? Koliko su puta najavljivani megalomanski projekti - od fabrike čipova, “Ikarbusa” do letećih automobila? Gde su dva minuta snimka sa nesreće u Doljevcu? Ko su ti strani faktori koji ovaj režim preko medija i opozicije ruše od 2012. i nikako da ga sruše? Sve pomenuto i brdo nepomenutog je u poslednjih skoro deset godina građanima periodično nametano kao bitno ili sakrivano kao nebitno (slučaj Doljevac). Vodile su se medijske kampanje, multipraktik analitičari su raspredali priče, a narod gledao, čitao, slušao i ostajao u čudu. U bunilu. Neznajući kome i čemu da veruje. Utisak je i da se promovisanjem tabloidnog i lažljivog novinarstva i to sa vrha države, preko podržane ekspanzije kič kulture, pa sve do poplave rijalitija koji ne smeju da stanu, i svesno radilo na anesteziranju i zbunjivanju nacije. Na ubijanju kritičke misli ka društveno-političkim temama i svesno usmeravanje ka estradi i prizemnoj svakodnevici. I taman kada je to tabloidno biće stvoreno, kada je taj zbunjeni i uplašeni homo polusapiens pripremljen da glasa i da vladajuća struktura može da radi šta želi, desila se korona. Kako sada takvog čoveka naterati da se vakciniše? Deluje lako, ali on je naučen da ne veruje, naučen je da se plaši. Posebno onoga što dolazi iz inostranstva, da ne pričamo o Zapadu. To biće je odučeno da misli svojom glavom, a naučeno da veruje velikim slovima tabloidnih i drugih “medijskih” naslova. Usađeno mu je nepoverenje. U sve i svakoga. Organizovanje po stanačkoj liniji dalo je neke rezultate na startu vakcinacije. Priča se da su naprednjaci iz seoskih odbora po Srbiji pred zadrugama kazivali o vakcinama bolje nego doktor Kon na sednici Kriznog štaba. Malo je pomogla i finansijska podrška onima koji bi da se vakcinišu. Prisila je još ranije dala kontraefekat - narod je izašao na ulice. Zato nju u bilo kom smislu (obavezna vakcinacija, kovid propusnice, lokdaun) više niko i ne pominje ili prosto izbegava i odugovlači te odluke. Sama premijerka je rekla da više ne veruje u mere. Sigurno ničeg naredbodavnog neće biti u narednim mesecima do izbora. Kome treba besan narod? Algoritmi na društvenim mrežama su pobedili i postali kao vatra - dobar sluga, ali loš gospodar. Super su za širenje političke propagande i za to su obilato korišćeni, ali sada kada se njima širi antivakserstvo deluju kontraproduktivno. Još gore je što za njih rešenje ne postoji, a odlično su došli pojedinim strankama koje na negiranju virusa i vakcine grade svoju politiku. I ovde i u svetu. Tamo gde je narod slobodniji, a odnos vlasti prema njemu drugačiji i rezultati su bolji. Takozvani zapadni svet je na preko 60% vakcinisanih u većini zemalja, negde i celih 80%, a vakcine su dobili kasnije. I ne samo zapad. Preko 80% vakcinisanih prvom dozom ima i jedna Kuba, dok Urugvaj i Čile beleže više od 70%. U mnogim državama mere su skoro potpuno ukinute. Sopstvena politika i zamišljen način upravljanja i vladanja narodom se aktuelnoj političkoj garnituri u Srbiji obila o glavu. Od prve države u svetu koja ima vakcine, i to više vrsta, došli smo do prve države po broju zaraženih. U globalu smo malo iznad proseka procenta ukupno vakcinisanih na planeti, ali za normalan život i ukidanje mera to je i dalje nedovoljno. Zato smo i prepušetni “prirodnoj vakcini” ili zaražavanju. To je u ovoj situaciji za državu jedino rešenje da bude i vuk sit i ovce na broju. Dobro, ne baš u istom broju, ali važno je da ne bleje previše. Tekst je štampan u listu "Danas".

Svi sigurno dobro znamo onu izreku “ponaša se kao da mu je tatkovina”. Dobro, možda je ona karakteristična samo za jug Srbije, ali smo je mi odnedavno i unapredili. Imamo novu - tatkovinu smo zamenili taštovinom. Naime, zet gradonačelnice Niša Dragane Sotirovski konkurisao je za kupovinu socijalnog stana koji je gradilo gradsko preduzeće simboličnog naziva Gradska stambena agencija. Ne, nije osnovano sa idejom izgradnje stanova za funkcionere. Gradsko preduzeće, lista objavljena na gradskom sajtu, u komisiji ljudi iz Gradske uprave, građeno na osnovu gradske odluke, tu je i gradonačelnica - sve ukazuje na to da će zet, ako se useli, u novom stanu da se ponaša kao da mu je taštovina. On će, ruku na srce, sam da plati stan, ali po nižoj ceni jer su oni i pravljeni za one koji nisu u mogućnosti da dođu do krova nad glavom po tržišnoj vrednosti kvadrata. Zato i jesu za socijalno stanovanje. Kako se zet, kao pomoćnik direktora “Apoteka Niš”, našao na spisku i kako se uklapa u socijalno stanovanje, zna samo komisija koje je bodovala kandidate, a njega stavila na 24. mesto. Da u ovom slučaju tašta ništa ne poklanja, našalila se i sama gradonačelnica Niša, jer kako je rekla, ne bi ona zetu poklonila stan od 48 kvadrata, nego od 100 i kusur. Sujeverje pak kaže da to mnogo zavisi i od toga da li se za stolom sedi “na ćošku” ili ne. Ako nije ćoška onda te voli tašta, pa možda stvarno i bude stan od 100 kvadrata. Na poklon, ne preko komisije. Ali ne radi se ovde ni o kvadraturi, ni o sujeverju, već o etici, odnosu prema javnoj funkciji i poštovanju zakona. Na kraju, o poštovanju i odnosu prema građanima koji tašti i zetu daju platu svakog meseca. Ovde je neko rešio da se poigra sa njima. Naravno da svako ima pravo da konkuriše za socijalni stan, ali ne konkuriše svako kao zet prve dame Grada. Sve i da niko nije pritiskao komisiju, ovakav odnos snaga već liči na one trke gde pobednik, i pre startnog pucnja, ima nekoliko metara prednosti. A i što bi neko ko misli i radi u javnom interesu rekao zetu, pomoćniku direktora javne ustanove, da se kandiduje za stan koji je građen za one koji ne mogu da plate punu cenu na tržištu nekretnina? Valjda bi trebalo da ga savetuje baš suprotno? Odgovornost - preskupa reč za današnje političare i funkcionere. Moral - još skuplja i sve manje prisutna. Lični ćar - glavni opis. I da se ne pravimo da sve ovo počinje sada. U već izgrađenim lamelama, u istoj ulici, ima onih koji su bili na funkcijama pre 2012. godine, što javnim što političkim, pa su još tada kupili socijalne stanove pod istim ili sličnim uslovima pod kojima to pokušava i pomenuti zet. Problem je što su njihove stranke za to već platile cenu na izborima 2012. godine i deluje da je plaćaju još, jer je voz krenuo nizbrdo i nikako da stane. Narod je zato pre skoro 10 godina glasao za promene, a izgleda da je dobio isto. Neki bi rekli još gore. Ništa se nije naučilo ili građani ništa nisu naučili? Agencija za sprečavanje korupcije bi, u konkretnom slučaju, trebalo da utvrdi ima li ovde sukoba interesa. Ako odluči da ga ima, gradonačelnica je rekla da će zet odustati od kupovine. U suprotnom će i 48 kvadrata biti kao 100 kada su već po nižoj ceni. Na kraju, kako god da bude, sve je to “za našu decu”. Tekst je štampan u listu "Danas".

Lokalna vlast u Nišu nedavno je najavila projekat o “pametnom gradu” koji bi trebalo da se realizuje u budućnosti, ali ono što nisu najavili, a što na građane može mnogo više da utiče je njihova namera da od Niša naprave v.d. grad. Od najviših funkcija u Nišu trenutno su jedino gradonačelnica i predsednik Skupštine u punom mandatu. Svi ostali - načelnici uprava, direktori javnih preduzeća, pa i po neke javne ustanove, su u takozvanom v.d. stanju. Oni bi trebalo da budu vršioci dužnosti do raspisivanja konkursa i izbora funkcionera u punom mandatu, a ne duže od godinu dana. Međutim, vodeći se konkursom koji je još pre nekoliko meseci raspisan za načelnike gradskih uprava i još nije okončan, i ta zakonska regulativa, kao i mnoge druge u Srbiji, ima klizno tumačenje. Konkurs nije završen, ali su zato vrlo lako menjani v.d. načelnici uprava, pa sve to implicira na nestabilno upravljanje i uticaj iz političke sfere, na šta ukazuju i ekonomski stručnjaci. Novoj garnituri SNS vlasti koja je upravljanje gradom preuzela avgusta 2020. godine trebalo je oko godinu dana da najbitniji deo sistema, direktno odgovoran za funkcionisanje grada i život građana, gradske uprave i preduzeća, u potpunosti prebaci u v.d. stanje. Tako je napravila jedan sistem zavisnosti od onih koji po političkoj liniji dolaze na svoje funkcije - gradonačelnik, većnici i odbornici. “Stručnost ispred politike” bio je politički slogan Ujedinjenih regiona Srbije, a u Nišu, iako su URS-ovci na značajnim funkcijama u gradu i kumuju ovakvim odlukama, sada samo u dresovima SNS, slogan je okrenut u “politika ispred stručnosti”. Nema valjanog objašnjenja zašto je baš sada odlučeno da se umesto raspisivanja konkursa za direktore preduzeća kojima su istekli mandati, oni prebace u v.d. stanje. Jasno je da ovim potezom političari na najvišim funkcijama pokazuju “ko pušta kišu”, ali vodeći se tom političkom linijom može se naslutiti da su za takvu odluku možda presudni i predstojeći izbori. Više puta je dokazano da podrška glasanju, trenutno najjačoj partiji, najviše dolazi iz javnog sektora i to tako što se mnogi primoravaju da im daju glas. Prikupljaju se kapilarni glasovi, radnici i službenici se odvode na mitinge po potrebi, a javni resursi se koriste za stranačku propagandu. Da li će iko od direktora u v.d. stanju smeti da kaže “neću”? Da odbije da “pozajmi” kamion za kačenje stranačkih banera? Da odbije prikupljanje sigurnih glasova? Da radnike autobusima vozi na stranačke skupove? Gradonačelnica je rekla da izbori nisu presudni i da komisija priprema konkursnu dokumentaciju za izbor direktora, ali još nema naznaka kada bi oglas mogao da bude obelodanjen. Mnogi direktori i načelnici nisu se mnogo gnušali “rada za stranku” ni dok su bili u punom mandatu, ali u v.d. stanju sve je labavo, a najlabavija je fotelja. Poznavaoci fotelja kažu da sa njom čovek nekako sraste, pa su i rastanci teški. Naprednjaci, očigledno, to dobro znaju. Zato i Srbiju godinama drže u v.d. stanju. Statistika “Transparentnosti Srbija”, u istraživanju koje je sprovedeno početkom godine, pokazala je da od 34 preduzeća u kojima država ima 100 odsto vlasništva, samo osam njih ima direktore koji su izabrani na konkursima, tri direktora su u zakonskom v.d statusu, u 18 preduzeća je direktorima istekao v.d mandat, dok su u pet javnih preduzeća direktori imenovani bez konkursa. Niš i u tu ima rekorderku, direktorku Zavoda za transfuziju krvi koja je od 2012. godine u v.d. statusu. I to niko ne planira da menja. Ovakvo stanje u Srbiji kritikovala je i Evropska komisija u svojim izveštajima iz 2019. godine, a oni koji su pisali izveštaj sa željom da upozore na štetnost takvog stanja i skretanje sa evropskog puta, zapravo su ispisali razloge zbog kojih vladajuća garnitura od v.d. statusa i danas ne odustaje - nemamo profesionalizovanu, već politički obojenu javnu upravu koja nije u službi svih građana. Drugim rečima, građani su manje bitni od kontrole i moći. Tekst je štampan u listu "Danas".

“Ljudi, je l’ ste slobodni? Koliko ste slobodni?” Ova pitanja u predstavi “Ko je ubio Dženis Džoplin?” postavlja glumica novosadskog pozorišta koja tumači lik američke pevačice. Ona stoji na bini, gleda u mrak, a mi u niškom pozorištu sedimo i gledamo nju. Koliko nas je odgovorilo na ovo pitanje sebi u bradu? Zbog silne slobode valjda. Ili zbog bontona? Oslobodili su nas glumci do kraja predstave, pa se i zaigralo u publici tog pretposlednjeg dana “Teatra na raskršću” tokom izvedbe koja je vozila emocije kao Šumaher svojevremeno veliku nagradu Monaka tesnim ulicama Monte Karla. Da, pozorište oslobađa. U svakom smislu. Još uvek mladi niški pozorišni festival to i dokazuje. A bogami dokazuje i da je Nišu to falilo. Bilo je pokušaja ranije da se organizuje nešto slično, ali ovakav “Teatar na raskršću” je potvrdio da mu je baš tu i mesto - u Nišu. Ne živi grad kao u vreme “Nišvila”, ali svakao diše drugačije. Pluća su punija tih dana. Posebno za ljubitelje teatra. I tu dolazimo do zadatka koji festival i Narodno pozorište kao organizator moraju sebi da nametnu - proširiti spisak ljubitelja teatra u Nišu. Dopisati nova imena onih koji će tražiti kartu više za festivalske predstave, ali i za redovni repertoar. Za one koji će sutra puniti i malu scenu pozorišta. Ne ovu improvizovanu, nego novu malu scenu. Izgraditi i nju. Za one koji će ići i u alternativno pozorište koje će neki novi, talentovani, hrabri i kreativni ljudi pokrenuti u Nišu. Gradu Nišu. Paralelno sa festivalom u gradu se otvorila i polemika o gradnji solitera i višespratnica. Zgrada sa 15 spratova. Takvih do sada nije bilo u Nišu. I nekako je od vladajuće većine na sve kritike izgradnje stizalo opravdanje - pa ovo je grad, mora da ima solitere. Ili postaće grad kada dobije solitere. Biće to gradovi u gradovima i tako dalje... Netačno na više nivoa. Prvo, ovo je već grad i bez solitera, a postaće još veći kada ojača gradski duh koji mu je poslednjih godina urušavan. Razlozi su brojni. I lokalni i globalni, a jedan tekst je malo. Duh mogu da povrate samo slobodni, kreativni i hrabri. Hedonisti i zaljubljenici u umetnost. Oni koji će voleti i pozorište. Soliteri na periferiji mu dođu kao ograde u već skučenom i u pojedinim delovima prenaseljenom gradu koji se često guši u sopstvenom dimu. Smogu koji zimi zadihtuje nišku kotlinu. Šta će da nam oduva dim kada podignemo solitere? I Atina je metropola, a ništa nije više od Akropolja. Zato hajde prvo da podignemo kulturu. Ona je osnov svega. Sve od nje počinje i sa njom se završava, a kako kaže niški sociolog Đokica Jovanović temeljne promene mogu doći samo iz kulture. Ne znam zašto i kako i ko je rešio da se toliko ogreši o kulturu, pa je gradonačelnicu Niša Draganu Sotirovski kao turizmološkinju i političku ličnost ubacio u Savet festivala “Teatar na raskršću”, ali iz tog bogohuljenja možda može da se izrodi i nešto dobro. Možda kultura u ovom “jovanovićevskom” smislu utiče na nju, pa i ona doživi neki vid katarze i reši da grad podiže, modernizuje i urbanizuje od pozorišta. Pre nego, na primer, sa gradilišta. Zašto da ne? Konačno da shvatimo da nam treba više pozorišta, a ne solitera. Da nismo grad samo ako se međusobno otimamo za parking mesto, znojimo u betonu, sa komšijama pijemo kafu preko terase i gušimo u smogu, nego ako smo, kao što reče Dženis Džoplin, i slobodni. A pozorište oslobađa. Ko ne veruje, neka proba sa nekom predstavom. Ništa ne boli. Tekst je štampan u listu "Danas".

Tuča i napad. Pa još sa leđa. Uz to i brutalno i šokantno i eto opisa onoga što se pre nekoliko noći dogodilo u lobiju niškog hotela “Ambasador” između Dragana Bjelogrlića i Predraga Gage Antonijevića. Tako je makar izveštavala većina medija, a sve što se desilo te noći Nišlije bi definisale jednom rečju - tepanje. Baš kao kada se potepaju ili istepaju bilo koja dva lica, govoreći policijskim rečnikom. Tačno je da ovo nisu bilo koja “lica” već poznati glumac i reditelj, ali tepanje je tepanje, pa u toj aktivnosti titula i zvanje baš puno ne znače, osim ako jedan od učesnika nije bokserski šampion. Na kraju neko obično bude tepan. Retko kad je nerešeno. Međutim, većina medija, a posebno oni koji su nedavno dobili etikete Tvitera, odmah su proglasili i pobednika i gubitnika. Presudili su i pre suda, pa su tako Antonijevića, kao gubitnika, vodali od studija do studija, a Bjelogrlića predstavljali kao pijanog i drogiranog nasilnika koji maltretira nevine čikice, iako je to bio duel manje-više vršnjaka. Tužilaštvo je posle samo 24 časa reklo da nije baš tako kako se pisalo i govorilo. Istraga traje i detalji i krivci će se tek znati, ali perje je rasuto, a i ako se nekada sakupi, teško da će opet biti onaj lepi jastuk za spavanje. Stara niška kafanska poslovica kaže da tepanje u Niš i tepanje u Beograd ne znače isto. Ali bruka, sa druge strane, ima isto značenje. Ona jeste počela u Beogradu. Baš u tim studijima i redakcijama koje su bile više nego spremne da pogaze i zdrav razum i kodekse i da otvoreno stanu na jednu stranu u tuči koja je u svega nekoliko sati podignuta na nivo nacionalne važnosti. To se ne ogleda samo kroz specijalne emisije posvećene ovom događaju, dobro poznatim analitičarima za sve namene i “breaking” jutarnjim programima koji najstarijim sugrađanima dižu pritisak i pre uzimanja prve terapije. Ogleda se i u reakcijama političara vladajuće većine, ali i kritika svežeg pukovnika Aleksandra Vulina koji se eto oficirski osmelio da kritikuje i kolege koalicionog SNS-a jer ne brane, ili ne brane dovoljno, gospodina Antonijevća. Došlo je dotle da je čitav slučaj komentarisao, naravno, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Koliko je to nisko odlično je ilustrovao jedan tviteraš koji je sve to povezao sa Amerikom pa napisao da je to isto kao kada bi Džo Bajden komentarisao tuču između Kevina Kostnera i Silvestera Stalonea. Deluje nestvarno, zar ne? Sve što se izdešavalo u tih nekoliko dana samo pokazuje koliki primitivizam vlada u srpskom društvu koje se svakoga dana sa TV ekrana kuraži da je najbolje i najjače, ali se isto tako bez pardona guši jednom tučom za koju je neko procenio da je idealan sastojak političke torte koju kusamo. Isti taj koji kasnije poziva da se slučaj ne politizuje. Istina je da mi nismo napravili ni taj civilizacijski iskorak da svoje probleme ne rešavamo pesnicama, nego dijalogom. Još gore je kada to rade poznatiji među nama. Pritom je bačena ljaga na jedan kulturni događaj sa tako dugom tradicijom i festival koji postoji kako bi radio suprotno - da društvo diže sa dna. Ko zna, možda i namerno i možda baš sa skrivenim motivima o kojima se odavno priča, a to je da Beograd preuzme organizaciju festivala od Niša. Pomenuti etiektirani mediji su još jednom pokazali koliko su instrumentalizovani i kontrolisani, kao i da im profesionalnost u vrlo važnom poslu koju obavljaju, nije ni u planu. Svesni ili ne, svojim načinom “izveštavanja” o ovoj temi su samo produbljivali podele i mržnju, umesto da upravo rade suprotno. Dok je bruka trajala, Niš je disao u svom ritmu. U “Ambasadoru” se neko potepao, a ko je prvi počeo i ko je kriv odrediće nadležni. Život ide dalje i što je još važnije Filmski susreti idu dalje. Zato i raduje reakcija organizatora iz Niša koji su predočili sve činjenice, osudili incident i pozvali na dijalog kao jedini način za rešavanje sporova. Bolje nije moglo. Politici ovde mesta nema. Zato bi oni na vlasti konačno trebalo da švate da ne mogu da kontrolišu sve i svakoga, iako im je želja za tim, kako vidimo, ogromna. Neka se kulturne institucije bave kulturom, a sudovi i policija kafanskim tučama. A glumci… Glumci sami biraju da li će da glume na velikom platnu ili pred kamerama hotelskih lobija. Konačnu reč, na kraju, uvek daje publika. Tekst je štampan u listu "Danas".

Jul se bližio svom kraju. Vrućine su bivale sve jače. Toplota se širila kao u rerni. Vetar je bio vruć. Retko ko je šetao niškim ulicama, a da nije imao makar osnovnu opremu za zaštitu od vreline - flaša vode, kapa i naočare. Mika je stajao u šarenoj hladovini na uglu Dušanove i Koste Stamenkovića. Slameni šešir i naočare. Kao i svakog dana prodavao je svoje karanfile. Skoro da niko od prolaznika nije bio zainteresovan za cveće, pa je i on više gledao u stari tranzistor kojem je uporno vrteo potenciometar, nego u ono što prodaje. - Ne mogu ovo da okrećem i prsti mi klizavi - pričao je sam sa sobom. Odjednom je nešto zaklonilo sunce, a toplota se pojačala. Mika se okrenu kao oprljen i spusti naočare na vrh nosa da bolje zagleda. Bio je to narandžasti kamion “Mediane” koji se parkirao baš pored njegove kofe sa cvećem. Asfalt se presijavao kao ogledalo i taman je hteo krene sa psovanjem, kada se iza kamiona pojavi Pera. - Zdravo, Miko. - Zdravo, Pero. - Zamalo da vas napsujem - jadao se Mika. - Što, bre? - Zato što ste mi uključili ovu grejalicu iz auspuha da me dodatno spržite. - Ma Zoki vozač ide do tačke do koje mu kažeš, a ja sam mu rekao da me ostavi kod tebe. Bukvalista. - Neka ide više da se ne deremo zbog buke i kuvamo. Pera udari rukom po šasiji kamiona i ispusti svima dobro poznat zvižduk. Zoki dodade gas, zasmrde nafta i uz trubljenje ode niz Dušanovu. - Gde ti je metla? - upita ga Mika. - A, ne danas… Danas gospodski. - Kako to? - Bio sam na kabasti. - Zar se tu ne nosi metla? - Ma kakvi. Samo se vozim pored Zokija, a on ima "ruku" pa hvata stvari i ubacuje u kamion. Ja sam tu da ga zabavljam i da popisujem otpad. - Nije ti loše… Radiš s olovku… - Kažem ti, gospodski. Nego, kakve su ti to naočarke? - Lenonke, Pero. Šta im fali? - Pošto koštaju? - Ne znam. - Kako ne znaš? Odakle ti? - Svake subote kad završim ovde prošetam do buvljaka, ali onde ispod Tvrđave, gde je parking - pokazivao je Mika i rukama svoju maršrutu. - Pa ti prodaješ cveće i subotom. - Dabome. Prođem popodne, kad oni tamo završe. Ali uvek im nešto ostane. Uvek nešto zaborave ili zagube u travi i ja malo procunjam. Gledaj lenonke. Šta im fali? Prva liga - pokazivao je Mika naočare. - Prva liga… - reče Pera nesigurno. - A vidi tranzistor - pokaza na uređaj koji je sada visio na drvetu pored njih. - Šta? I njega si našao tamo? - Jesam. - Pa je l’ radi to? - Kako kad… Hvata jednu stanicu, ali trenutno samo šušti. Zagledaše se sada zajedno u tranzistor. Pera je u radnom odelu uvek imao nešto od alata. Tako je u džepovima pronašao šrafcigerčić kojim pokušaše da malo rašire plastiku oko potenciometra, ali nije im išlo. Sunce je pržilo, a Peri je samo curio znoj ispod narandžastog, službenog kačketa. Dok su se oni na trotoaru, kraj kofe sa karanfilima, bavili elektrikom naišla je Jelica. Sredovečna žena koja je za sebe volela da kaže da je najbolja zaostavština svoja dva pokojna muža. ”Ništa vrednije od njih nije ni ostalo”, bile su njene česte reči. - Ćao, momci - reče ona dosta promuklim glasom. Iz prve je nisu čuli, pa ona ponovi isto, ali i dlanom dodirnu Miku po leđima. On je odreagovao burno. - Ne pipaj me, lepim se… - okrenu se naglo Mika, ali promeni ton kad ugleda ko ga je dodirnuo. - O, Jelo ćao, ćao - pruži joj ruku. - Ćao - reče ona uz osmeh. - Šta je to? ‘Ladna voda, a? - upita Mika. - Ma nije… - izgovori ona skoro nečujno. - Onda je ‘ladno pivo - dobaci Pera i poče da se smeje. - Kamo sreće - našali se i Jelica. - Da nije ova korona? - povukoše se obojica refleksno po korak nazad. - Nije, nije… Preležala sam to odavno. - Pa što si onda promukla toliko, Jelo? - Od vikanja - reče ona. - Na koga si toliko vikala, ženo? - Na opoziciju. - Jao, ništa mi ne pričaj - reče Pera - i ja se svađam s njima čim se pojave na televizor. - Srećom pa se ne pojavljuju - dobaci Mika. - Ja im nisam vikala dok su bili na TV-u - pojasni Jela dok je jednom rukom nameštala grudnjak. - Stalno mi kliza na ovu vrućinu - smeškala se zagonetno. - Sigurno te i stiska - reče Mika i šmekerski spusti lenonke na vrh nosa. - Alo, Don Žuane... - odreagovao je Pera. - Pusti to, bre, Miko… Kaži nam Jelo, gde si vikala na njih? - Pa tu, u centru. Juče popodne. - A što? - upita Pera dok mu je tranzistor šuštao u ruci. - Zvali nas iz stranke. - Što mene nisu zvali? - malo se naljuti Mika. - Ma samo žene su bile. - Vi ste glasnije i imate bolji kapacitet - gledao je u njene grudi dok je to izgovarao. - Šta da radimo kada imamo, ali nemamo sve - šepurila se Jelica. - I šta je bilo? Samo ste vikale? - nastavio je sa pitanjima Pera. - Pa da… Rekli su nam šta da se deremo i mi smo to ponavljale i malo se gurale i to je to. Posle nas je jedan iz opozicije malo rasterao, jer se drao više od nas. Budala. A i Zorka je počela da psuje, pa su nam samo pokazali da je bilo dosta. - I ti ga najviše najeba? - nastavi Mika sa šalama. - Što tako, Miko? - Mislim sa grlom. Promukla si. - Jedva pričam. Jedva. Moram da žurim momci da mi ne pobegne autobus. Vidimo se. Okrenula se Jelica i pošla ka Trgu kralja Aleksandra njišući kukove u tesnoj i kratkoj crnoj haljini koja nije prikrivala ni linije od celulita. Papuče sa drvenom štiklom su klepetale po vrelom asfaltu. - Jelo, Jelo - dobaci Mika. - Možda svratimo nas dvojica neko veče kod tebe. - Gde bre, kod mene? - zbuni se Jela. - Pa na trafiku. - A pa ne radim tamo više. - Gde si sad? - U opštinu. - U opštinu?! - rekoše Mika i Pera iznenađeno. - Da, da… Metlam kao ti Pero. Aj, ćao - požuri Jela i nestade iza ćoška. - Snašla se - zaključi Mika i zaliza mokru kosu ispod šešira. - Ma stranka je to sredila. Garant - reče Pera. U tom trenutku, umesto šuštanja, sa tranzistora se začu glas: Predsednik je rekao da je Srbija ekonomski lider na Balkanu i najavio novi paket pomoći za sve punoletne građane koji će do kraja godine dobiti po 20 evra… - Radi! Radi! - povikaše Mika i Pera i onako znojavi počeše da se grle dok su ih prolaznici zagleđivali. - Popravili smo ga, ali molim te promeni stanicu - reče Pera. - Pa nema druga i ovu smo jedva našli. Ili ona ili da šušti? - odgovori mu Mika. - Bolje neka šušti.

Mučno je nekad čitati, slušati i gledati svojatanja Tome Zdravkovića. Posebno poslednjih desetak ili petnaest godina. Još gore je kada se ime ovog velikog kantautora stavi u kontekst hiperekspanzije gradnje spomenika širom Srbije, a posebno u prestonici koja je nedavno dobila i veliki spomenik Stefanu Nemanji. Najgore je kada ideja za spomenik Tomi u Skadarliji, delu Beograda gde je sigurno ostavio i deo svoje duše, dođe od političke stranke. I to baš one koja je satelit verniji od Meseca svih vladajućih političkih garnitura poslednjih godina – Ljajićevog SDPS-a. Tomu svi u glavi vidimo kao nekog antisistemca, verovatno zbog uloge pevača u “Balkan ekspresu“ i trenutka kada odbija da Nemcima peva “Lili Marlen“ pa dobije batine. On je u stvarnom životu, sudeći po intervjuima, voleo Tita, ali se gnušao politike. Čak ni pesmu Titu nije mogao da snimi jer su je odbili na partijskom sastanku, pa su tako stihovi “o stari, stari“, prerasli u “o majko, majko“. Posebno se gnušao podela i nacionalizma. Pripadanja i svojatanja. Bio je Jugosloven i to je sa ponosom isticao. Zato je u Skadarliji samo deo njegove duše, a deo je i u nekadašnjem sarajevskom hotelu „Evropa“, ljubljanskom „Slonu“ ili niškom „Parku“. Svakako u leskovačkoj kafani „Radan“ gde je sve počelo i ko zna gde sve širom bivše Juge. Na stranu što predlog dolazi iz politike koja pokušava da se kroz peticiju skrije iza potpisa građana, činjenica je da Toma nije samo beogradski. Niti samo skadarlijski. Naprotiv. Nije njega svojevremeno, kažu neka davna svedočenja, Beograd oberučke prihvatio. U prestonicu se prvi put obreo 1956. godine. Došao je iz Zrenjanina, ali otišao posle jednog nastupa u kafani „Terazije“. Nije uspeo. Bio je uporan, pa je pokušavao i dalje i konačno je postigao svoj cilj. Usledile su pesme, ploče, koncerti... Postao je to što jeste i danas. Neko bi rekao da je ovo klasična sudbina dođoša (ništa pežorativno), kojih je Beograd pun i u ovom trenutku koji živimo. Ljudi koji su pohrlili u prestonicu gladni uspeha i želje da se ostvare u svojim oblastima. Ili u bilo čemu. Da jednostavno nađu svoju sreću. To je u Beogradu svakako moguće i svakako pre nego u Leskovcu. Znao je Toma posle povremeno i da kaže da je iz Beograda, ali se u njegovim pesmama, stihovima i melosu čulo odakle je stvarno – sa juga. A i time se ponosio. Pesme protkane emocijama, tom nekom nezalečivom tugom, ujedno dertom i kafanskim merakom, od njega su napravile zvezdu, a on je celog života to bezrezervno delio sa svima i tražio dobre ljude. Nebitno ni ko su, ni odakle su. Mnogi dobri ljudi sa kojima je zatvarao beogradske kafane su podobni ili podobniji za spomenik u Skadarliji, sudeći po skorašnjim komentarima uvaženih sociologa, novinara i muzičara, ali ne i Toma. Ili pak, kako kažu, Toma mora da čeka svoj boemski red. Niko se nije pitao da li bi Toma uopšte da stane u taj red? Da li bi on hteo spomenik u Skadarliji? Možda bi odbio. Baš kao u “Balkan ekspresu“. U Beogradu već ima ulicu. Tamo negde kod Cvetanove ćuprije, odmah pored Ladnog brda. To mu je, valjda, od bivše vlasti, pre 2012. godine. Od sadašnje već ima spomen-ploču u Opštini Čukarica gde je živeo. Njegov spomenik je u Leskovcu, gde je, kako rekosmo, sve i počelo. U Pečenjevcu gde je odrastao ima spomen-česmu koju su mu podigli drugovi iz škole, a u rodnom Aleksincu nema ništa. Pa ako baš mora spomenik, možda mu je pre mesto u Aleksincu nego u Beogradu. U Skadarliji, na nekoj od kafana, opet ako baš mora, može na osrednjoj bronzanoj ploči da piše “dao sam vam dane mladosti“, jer to jeste najveća istina koja ga vezuje za to mesto i prestonicu. I ne samo njega, nego mnoge koji su u Beograd došli da uspeju. Dao je mladost i postao je Toma Zdravković. Ujedno je i njegov stih koji se odlično i logično nastavlja na “dao sam vam dušu svoju“, stih koji se već nalazi na česmi u Pečenjevcu. Tekst je štampan i u listu "Danas".

Kolone autobusa, majice, posteri, spiskovi, gužve i puna hala “Čair” u Nišu - sve je izgledalo kao da je Srpska napredna stranka organizovala predizborni miting u ovom gradu, ali nije. Da stvar bude gora, još nema ni zvaničnog datuma izbora. Pregovori oko izbornih uslova su u toku, ali lider naprednjaka Aleksandar Vučić očigledno ništa ne prepušta slučaju. Nezvanične informacije kažu da su na sastanku mesni odbori postali izborni štabovi i da se kreće sa kampanjom. Odmah nakon Niša, slična okupljanja organizovana su u Beogradu i Novom Sadu. Nema ničeg spornog da stranka organizuje okupljanja, ali jedan "Nišvil" je čekao nedeljama odobrenje Kriznog štaba za organizovanje festivala, a naprednjaci su u Nišu kao od šale okupili 6.000 ljudi usred pandemije, u zatvorenom. To je bio najveći politički skup od marta i pojave virusa, a sve što se dešavalo tog petka u Čairu odlično oslikava budućnost. Tačnije, sve ono što će se dešavati u samoj kampanji. Granica između partije i države je potpuno zamagljena. Takoreći nevidljiva. Nepostojeća. Ranije je to bilo samo kod građana. Uglavnom onih koji se dovoze autobusima. Oni nisu znali, a mnoge nije ni bilo briga, da li su na nekom okupljanju koje organizuje državna institucija ili su došli zbog SNS-a. Jednostavno su bili tu da prave gužvu i po potrebi mašu zastavama. Sada je ista situacija i u organizaciji, jer je sve ličilo na pripreme za neku zvaničnu ceremoniju. Od zauzimanja hale, upitno je da li je stranka platila iznajmljivanje, preko angažovanja radnika Parking servisa i policajaca u regulaciji saobraćaja, do okupacije parkinga Kliničkog centra. Tu su naravno bili i kamioni lokalnog JKP sa pijaćom vodom i Hitna pomoć, jedan deo grada je bio blokiran za saobraćaj od prepodnevnih sati, kosilo se i čistilo, a čak su se i na jarbolima vijorile zastave SNS-a i Srbije. Sve to zbog isključivo stranačkog skupa za koji niko skoro do dana održavanja nije znao da će se desiti. Novinari i javnost nisu bili poželjni ni pre, ni na samom skupu, pa i to ide u prilog demonstracije moći koju vladajuća stranka oseća. Da je eksperiment izjednačavanja države i stranke uspeo pokazuje i poruka jednog naprednjaka iz Kragujevca koji je bio na skupu: Jedna stranka, jedna zemlja, jedan predsednik. To je napisao na društvenim mrežama, a to je bio slogan koji je svojevremeno obeležio i Hitlerovu vladavinu. Još žalosnije, ali i strašnije je saznanje da je taj član SNS-a sam došao do tog zaključka. Njega su društveno-političke okolnosti u kojima živi i politička matrica koja mu se nameće, naterale da oživi tu, ispostavilo se promo-fašističku rečenicu. Pisao je iz ličnog osećaja i po njemu, najbolje namere. Upravo tu se i vidi po koliko tankoj žici hoda SNS politikom latentnog izjednačavanja države i stranke pod zajedničkim imeniteljem “Vučić”. Vidi se i kakve ona posledice ostavlja po društvo koje i dalje, makar po Ustavu, živi u demokratskom uređenju. Sve što se oko SNS okupljanja dešavalo proteklog vikenda je sigurno i poruka opoziciji koja bi da izađe na neke naredne izbore. Vladajuća stranka će moći u svaku halu i na svaki Trg. Imaće sve autobuse, sendviče i vode, pa i javne resurse, a šta ostaje opozicionarima? Ljudi koji su bili u Nišu jesu dovoženi autobusima. Neki svojevoljno, a neki organizovani po preduzećima i javnim ustanovama, ali su prvo na vrućini, kasnije i na kiši, strpljivo ispred hale čekali da uđu. Retki su oni koji su guranje, gužvu, znoj i slušanje predsednika zamenili pićem u obližnjim kafićima. Veruju u ideju, poslušni su ili uplašeni za radna mesta. Možda i sve zajedno. Svakako su odano glasačko telo. Društvo se možda na mala, ili malo veća vrata, navikava na jednopartijski sistem sa kultom vođe, ali se i izborna mašina tek zagreva. Tekst je štampan i u listu "Danas".

Žvaka na asfaltu se razljigavila od vreline koja je od ranog jutra zapahnula Niš. Mnogi su neki njen deo poneli kao uspomenu jer su ga pregazili izlazeći iz autobusa u stampedu. Nije ona kriva što je neko ispljunuo baš tu, na stajalištu. Mika je srećom video na vreme mrlju koja je mogla da mu se zalepi na papuču, pa je brzo preskočio čak i odgurnuvši jednu devojčicu svojom hitrom reakcijom. Ona je imala slušalice u ušima, bila je u nekom svom filmu, pa je Miku “kaznila” samo oštrim pogledom. - Šta me gledaš? Preskakao sam žvaku - odbrusio je Mika. - A i nove mi papuče… - dodatno je zagleđivao da ih nije slučajno isprljao ili ne daj Bože, pocepao. Nosio je majicu ne bretele. Čuvenu tregerašicu. Bio je mokar kao školski sunđer. Znoj se slivao niz gola ramena. Više je gmacao nego što je gazio, a pošto su mu i stopala bila vlažna, peta mu je često klizala sa papuče. Prebacivao je kofu sa karanfilima iz ruke u ruku i probijao se kroz gužvu kada je naleteo na Peru koji je nedaleko od bus stanice, baš pored kante, metlom sakupljao opuške i ostalo smeće razbacano okolo. - Zdravo, Pero. - Zdravo, Miko. - Gde žuriš tako? - upita ga Pera. - Da prodam nešto ako mogu - reče Mika i pokaza na cveće. Karanfili su bili lepi. Cvetovi skoro identični. Crveni, ali pognuti. Tužno su visili sa ivice kofe. - Njima se baš i ne prodaje - pokaza Pera na cveće. - Pa i toj metli se baš ne čisti - ukazivao je Mika na raščupanu i pohabanu metlu od pruća. - Nije do mene. To mi je firma dala. - I meni je njih priroda dala. - Nikom se ne radi - reče Pera. - Ajmo na rakiju onda? - Ne mogu. Posle 3 tek. - Nema ništa od tebe. - Služba. - Vrućina - promeni temu Mika. - Znojav si ceo - proceni Pera. - Ne radi klima u busu. Da ih nosim i gaće bi mi bile mokre - smejao se Mika svojoj šali. - Kako bre? Rekoše da su moderni autobusi. - Ma kakvi… Kao u saunu... U tom trenutku, dok su oni pričali na užarenom suncu, naiđe još jedan autobus. Iz njega je navirala reka ljudi. Svi su odmah povadili maramice, lepeze i flašice sa vodom. Sijali su kao voštane figure. Od vrućine i nedostatka vazduha. Neki su se sigurno i topili, ali neprimetno. Jedan mlađi čovek prolete pored Mike i Pere. Nervozan i besan zbog vreline opsova na glas. - Jebem vam klimu da vam jebem, će pocrkamo. Okrenuo se naglo i u besu pljunuo žvaku nedaleko od Mikine kofe sa karanfilima. - Alo, dečko. Ne pljuj i ne psuj - reče mu Mika. - Šta kažeš? - okrenu se ovaj. - Kažem da ne psuješ. - Da ne psujem?! Pitao bi tebe da jutros nisi mogao ni da se umiješ ni da se okupaš. A onda uđeš u autobus pa se okupaš u spostvenom znoju - reče ovaj u dahu. - Odakle si ti? - Iz Malču - reče mladić. - A pa da… - Šta pa da? - umeša se Pera koji je do tada samo slušao razgovor. - Pa nemaju vodu - pojasni mu Mika. - Na ovu vrućinu? - Da, da... - Au… Sinko, nemoj da pljuješ žvaku na ulicu. Ne mogu ja sve da počistim, a i evo ti kanta ovde. Malčanac ništa reče. Pogledom preseče Peru i uze mu metlu i đubravnik iz ruku. Pokupi žvaku i istrese je u kantu. - Eto ti! - reče glasnije i ode svojim putem. - Eto mi, eto mi, ali svi misle Pera će počisti bacaj gde hoćeš… A ne ide to baš tako. - Kultura - dodade Mika. - Ma pusti... Posle 3 u “Skadarliju”? - Čekam te - reče mu Mika. - Odoh da zaradim makar za dve rakije, ali ’ladne - izgovori to uz osmejak i uputi se u Dušanovu gde je inače prodavao cveće.

Vrčin i Mladenovac kod Beograda i Pasi Poljana kraj Niša ušli su u arhiv srpskih protesta zbog ne toliko nesvakidašnjeg, koliko neočekivanog razloga - kapi vode. Doživeli su da u 21. veku, kao samostalne opštine ili zvanično gradska naselja, po nekoliko dana nemaju vodu. Pošto nadležni nisu to rešavali na vreme, doživeli su i da za tu nasušnu potrebu moraju da se bore na ulici. Njih su verovatno sa podrugljivim osmehom gledali Vlasotinčani, koji sa vodosnabdevanjem kubure već hronično, pa su o nestašici vode skovali i rep stihove. Kako je jedan lider regiona sa finansijskim i svakojakim drugim uspesima kakve čujemo sa ružičastih televizija, dođe u situaciju da mu na hiljade stanovnika danima ne zna kako da se okupa ili dođe do vode, pitanje je za vrh države. Pitanje za lokalne samouprave je kako što pre rešiti problem. I one (lokalne samouprave) nisu ostale neme. Za problem sa vodosnabdevanjem optužile su građane. Takva je situacija bila u Pasi Poljani, gde je rečeno da mnogi troše neracionalno vodu, jer valjda pune bazene i polivaju dvorišta, pa je i potrošnja veća. I sve to rade na 40 stepeni iznad nule. Sram ih bilo da tako troše svoju vodu koju uredno plaćaju. Zato je niška vlast kao prvu meru za bolje vodosnabdevanje u naselju iz kojeg je potekao i Piksi, uvela kontrolu i upozoravanje, a na kraju možda i kažnjavanje onih za koje kontorolori, u vidu inkasanata i komunalnih milicajaca, utvrde da su prekomerno trošili vodu. Nema veze što je na isti cevovod, od vremena kada je Piksi bio mali, pa do danas, vezano još hiljadu i više korisnika. Nema veze što je izdato na stotine dozvola za gradnju stambenih zgrada i kuća u tom delu grada, ali se niko nije setio da zameni i vodovodnu mrežu i prilagodi je svim tim novim korisnicima. Drugim rečima, nema veze što neko nije radio svoj posao kako treba. Građani su krivi jer usred leta pune bazene da se rašlade, ali će ubuduće to morati da rade u ilegali i strahu od stroge gradske vlasti. Kao partizani. Dok su Pasipoljanci presipali iz balona u flašu, pa u šerpu i čašu, rukovodstvo niškog Vodovoda je na izvorištu Studena slavilo 84. rođendan zajedno sa najvišim rukovodstvom Grada i naravno gradonačelnicom. Lokalne televizije zabeležile su hvalospeve na račun niške vode, ali su dobile i novu reklamu od preduzeća koje Nišlije snabdeva ovom bitnom tekućinom. Reklamu u kojoj se ukazuje na značaj vode, a koju prate snimci izvorišta. I dok se očekuje poruka kako je niška voda najbolja, a stvarno jeste, JKP Naissus poručuje da se voda štedi. To se nikako ne uklapa sa onim što je govorio novi direktor Vodovoda koji je, kako piše na zvaničnom sajtu, u Studeni svima pokazivao kakvo bogatstvo imamo. Potrošnja leti jeste veća, posebno kada su visoke temperature, ali to traje desetak, pa i ukupno mesec dana. Kako onda nadležno preduzeće za ostalih 11 meseci nije uspelo da uredi sistem da i taj period sa povećanom potrošnjom prođe bez problema? A to mu je pride jedan od primarnih zadataka. Naravno da je najlakše krivicu prebaciti na građane, ali oni, čini se, ne treba da brinu da će problem vodosnabdevanja biti rešen. Neizvesno je za Vrčin i Mladenovac, ali za Pasi Poljanu svakako nije, jer njihov problem, kako dani prolaze, polako postaje istorijski, a to je pravi posao za novog direktora niškog Vodovoda - master istoričara po obrazovanju. Reklo bi se pravi čovek na pravom mestu. Da je i zapošljavanje u javnom sektoru i postavljanje direktora postalo samo i isključivo politika, to već znamo. Problem je što se i vapaj za kap vode koju građanin redovno plaća prebacuje na politički teren. Pa ne samo da je kriv što se buni za elementarno pravo, nego mu se, kao u Vrčinu, organizuje kontramiting. Kontramitingaši valjda ne piju vodu. Možda žive od gledanja u sliku voljenog vođe? Dok se to ne promeni para će uvek biti za skupe subvencije stranim investitorima, kupovinu oružja upitnog kvaliteta i raznorazne promo-parade. Za spomenike svih vrsta i često nepotrebne i skupe rekonstrukcije trgova u svakom gradu. Reke će se na silu i noću gurati u cevke, ali kada slavine ostanu suve, za to će, naravno, građani biti krivi. Tekst je štampan i u listu "Danas".