Odmah na početku teksta da razjasnimo zašto baš glagol “onoditi”. Južnjaci znaju da je on u nekim mestima višesmislen, u nekim znači samo jedno, ali u ovom tekstu se koristi u kontekstu koji mu je dao lider socijalista Ivica Dačić na predizbornom mitingu u Prokuplju. “Će gi onodimo”, rekao je Dačić sa govornice nakon što je ponosno istakao da je rodom iz Žitorađe, a u saopštenju partije prevode da “onoditi” znači “pobediti”. Iako svi južnjaci znaju da onođenje znači svašta, ali nikada nije značilo pobediti nekog, držaćemo se zvaničnog prevoda SPS, jer je i sam Dačić bio gost u poslednjem “Hit tvitu” na TV “Pink”. I ne samo da je gostovao, nego je i bio onođen. Prvo samim dolaskom u emisiju, u kojoj prvih pola sata nije postojao niti mu je data reč, a posle su ga povremeno onodila i druga dva gosta - Boris Tadić i Ana Brnabić, često mu nedozvoljavajući da se čuje njegov glas. On je pokušao da se odbrani politikom devedesetih koja je sada, čini se, udarna igla kampanje socijalista. Vraćao se unižavanju 5. oktobra i svemu što je učinjeno na ponovnom uspostavljanju države nakon revolucije, hvalio se borbom protiv NATO-a, a bacio je i malo mržnje na komšije Hrvate, čisto da se zadovolji već oformljeni populistički duh njegovih birača i decenijski zarobljeni mozgovi još više pritegnu. Kritikovao je i sopstvene Vlade u kojima je sedeo kao ministar ili premijer, naravno prebacujući odgovornost na druge, a u jednom trenutku je i voditeljka “Hit tvita” od njega zatražila pomoć tokom oštre diskusije druga dva gosta rečima “gospodine Dačiću, dajte pomozite”. Verovatno povučena Dačićevim pređašnjim iskustvom na “Radio Nišu”, a možda i njegovom ulogom pomagača u koalicijama sa naprednjacima i demokratama. Tadića je deo Tviter zajednice na TV “Pink” ispratio kao izdajnika i lažnu opoziciju, ali ono što se videlo u emisiji delovalo je kao da je bivši predsednik tu došao da onodi. Dosta energičan i glasan nastup, za mnoge verovatno i na granici pristojnosti, lidera SDS je pozicionirao kao ključnu ličnost emisije, iako je činjenica da je protiv sebe imao dva politička protivnika i voditeljku koja im je neretko nameštala penale. Pokušaji Ane Brnabić da Tadića predstavi kao izdajnika Kosova, zagovornika priključenja NATO paktu bili su nešto najjadnije što se čulo u smislu argumentacije, a verovatno bi prošlo kao tačno da nije bilo odgovora. Zato je važno što je Tadić otišao na “Pink”, jer je na svaku kritiku ili pokušaj spina on davao odgovor. Na kraju je to sve prerastalo u kakofoniju koju je voditeljka presecala reklamama SNS-a ili svojim prilozima. Jednom se, nekim čudom, pokvarila i Tadićeva bubica. Aktuelna premijerka je došla “naoružana” grafikonima i statistikama, a u jednom trenutku je Tadić od tih papira napravio aviončić. Brnabićeva je u naprednjačkom stilu pokušala da nabaci temu tabloidima konstatacijom “da ne može da veruje da neko od statistike broja zaposlenih pravi aviončiće”, ali je to razrešio Dačić koji je rasturio Tadićev dizjan, ustao i pokazao kako je od 5. oktobra broj zaposlenih opao u odnosu na vreme devedestih kada su njegovi vodili Jugoslaviju. Da ne idemo u dalje prepričavanje emisije, možda je “Pink” i objavi na YouTube, činjenica je da jedan opozcioni glas i na tvrdo kontrolisanim medijima može da napravi pometnju. Onima koji sumnjaju u Tadića neka ostane i otvoreno pitanje lažne opozicije, ali suština je u kontra argumentu. U odgovoru. Samo time je Tadić nekoliko sati odolevao dvojcu sa vlasti. Primetna je bila i razlika u (ne)znanju i iskustvu, ali i elokvenciji i vokabularu njega i Ane Brnabić. Na sve što su predstavnici vlasti rekli, na sve je davao odgovore. Nekad bolje, nekad gore, ali na kraju dovoljno da se Dačić vrati na fabrička podešavanja, a da premijerka često ostane otvorenih usta ili sa rukama na glavi. Brnabićeva, kao mlađa u politici, nije navikla na takvu politilčku debatu jer uglavnom gostuje sama ili sa istomišljenicima, dok je Dačić izgleda zaboravio kako to izgleda i uljuljkao se aktuelnu hvalospevnu medijsku sliku. Naravno da sve ovo ne mora ništa da znači u kontekstu budućih izbornih rezultata. Možda će zaista da se obistine Dačićeve prognoze sa početka teksta, ali Tadićev nastup jeste putokaz opoziciji. Jednostavno moraju da se izbore da se čuje i njihov glas i strana priče, pa makar i u tvrdim režimskim televizijama i sa dvoje ili troje protiv sebe. Inače će, za dobar deo Srbije, zauvek ostati sa naprednjačkom etiketom “žutih lopova”. Tekst je štampan u listu ”Danas”.

Mnogi će, verovatno, kada pročitaju pitanje iz naslova da pomisle “o čemu ovaj piše” i “kakvo je ovo glupo pitanje”. Ali ne, nije retoričko i nisam ga postavio ja, nego čelni ljudi Niša kroz novoformirane radne grupe koje treba da ispitaju isplativost postojanja četiri ustanove koje se bave pre svega obrazovanjem i decom - Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih, Narodni univerzitet, Dečiji kulturni centar i Odmaralište “Divljana”. To su sve indirektni budžetski korisnici, a nekom je očigledno upalo u oko što ih eto ima čak četiri, pa se još bave sličnim stvarima i onda je taj neko rešio da formira radne grupe da se vidi koliko je sve to isplativo. Ne jednu, nego čak dve radne grupe sa ukupno 23 člana. Zato se i nameće pitanje koliko je isplativo obrazovanje? Građani su na tu vest reagovali uplašeno, u strahu da to znači i gašenje tih ustanova. Ipak, iako nije potpuno jasno šta će biti ako se utvrdi da su neisplative, malo je verovatno da će sve biti ugašene. Izvesnije je da će se spojiti u jednu ili možda dve. Sama činjenica da je neko u vreme ogromne korupcije u javnom sektoru, što potvrđuju brojna čak i inostrana istraživanja, zloupotrebe funkcija i položaja, dupliranja budžetskih radnih mesta i nameštanja tendera, rešio da proverava isplativost ustanova koje se bave obrazovanjem, pokazuje da obrazovanje nije bilo najisplativije. Bar za tog nekog ko je doneo takvu odluku. Da je kao mali ili malo stariji češće posećivao upravo pomenute institucije, od kojih neke u Nišu postoje i decenijama, znao bi da se isplativost obrazovanja ne dovodi u pitanje. Nikada i nigde. Ono je neprocenjivo. To je budućnost svake zemlje koja želi da bude normalna i uspešna. Ali nije čudno što baš ova garnitura na vlasti, predvođena naprednjacima, donosi ovakve odluke. Kod njih je obrazovanje odavno u problemu iako im se poslednja kampanja simpatično zvala “Za našu decu”. To je krenulo i pre nego što su došli na vlast diplomiranjem i sticanjem master zvanja njihovog osnivača Tome Nikolića. Pod stare dane i u nedelju. A onda se nastavilo diplomama za sve i svašta i svakog ko je poželeo. Diplomirao je čak i poslanik iz Niša Bratimir Vasiljević u sedmoj deceniji života, iako nije mogao da se seti baš na kom fakultetu. Sve do dokazano plagiranog doktorata aktuelnog ministra finansija Siniše Malog. Obrazovanje i njegova vrednost srozani su do krajnjih granica i podvedeni pod “nebitno”. Za novi establišment srpskog društva “grejanje stolice”, dobre ocene i diploma u roku nisu relevantni. A nisu ni isplativi. Vrednuje se članska karta, pa se spram nje i donose odluke koje se, nažalost, tiču svih nas. Ta ista članska karta je možda i dovela u stanje finansijske neisplativosti pomenutih ustanova sa početka teksta. Ne zbog njihove osnovne delatnosti nego zbog partijskog zapošljavanja. Ukoliko je platni spisak proširen toliko da utiče na budžet više nego što treba, pa tu je direktor. Svaki direktor nosi odgovornost. Zašto gasiti instituciju i kažnjavati građane? Ali čak i da se odluče za gašenje tri od četiri ustanove, da li iko veruje da će partijski kadar biti poslat na ulicu? Da će to rešiti problem “ekonomičnosti” i da neće ostati i dalje na budžetskom kazanu i trošku svih nas? A i ako se uštedi gde će da se preusmeri novac? U akva-park? To nam je izgleda potrebnije od učionica. Partijske knjižice će mnogima omogućiti samo da promene javnu ustanovu, budžet će i dalje morati da zadovolji i njihove plate, a ispaštaće obrazovanje. Deca koja su sticala dodatna znanja i unapređivala svoje talente u Dečijem kulturnom centru i mnogo pre u Divljani. I svi ostali koji su svoja znanja sticali ili dograđivali u ostalim institucijama. To naravno, nikog nije briga jer je očigledno švatanje vlasti aktuelnih vlastodržaca jasan biznis model - ima li isplativosti i “koliko sam ja tu dobar”. Da su svojevremeno čitali Dositeja znali bi da su institucije koje se bave obrazovanjem dece i odraslih izvan toga. One su neophodne, čak i da su finansijski neisplative. One su pokazatelj društvenog staleža, motor koji gura napred, rasadnik talenata i simbol sredina u kojima se nalaze. Kako davno napisa pomenuti prosvetitelj: "Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvjećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili." Tekst je štampan u listu ”Danas”.

“Niš je pao”, moglo se pročitati u nedelju uveče na društvenim mrežama. Pisali su uglavnom simpatizeri i članovi opozicionih stranaka. Od pojedinih naprednjaka je pre moglo da se čuje “da je referendum pukao”, ali ukupni rezultati koje je njihov lider pročitao u stranačkim prostorijama pokazuju da je ipak urađeno ono što je i planirano - Ustav će se menjati. Pukli su, doduše, ili pali još Beograd, Novi Sad i Čačak. Možda još neki grad. Čekaju se rezultati RIK-a koje pojedine opozicione partije već osporavaju i ne priznaju. Uglavnom, u pomenutim mestima je više građana na referendumsko pitanje o ustavnim promenama iz oblasti pravosuđa odgovorilo sa “ne”. To se, makar u Nišu, vidi kao opadanje podrške lokalnoj SNS garnituri na vlasti i svi sa nestrpljenjem čekaju 3. april kada će se glasati za predsednika i parlament. Međutim, kako je to jedno ustavno pitanje koje se tiče svih nas bez obzira na veru, boju kože, a posebno političko opredeljenje, postalo politička tema broj jedan? Možda baš zato jer je rezultate referenduma pročitao predsednik države i stranke, a ne predsednik Republičke izborne komisije. Da stvar bude gora, to je učinio u stranačkim prostorijama sa političkim sloganom iza njegovih leđa. Namerno ili ne, ali referendumskom rezultatu je data politička boja. Posebno ako se uzme u obzir da je na toj Vučićevoj konferenciji predstavljena samo ukupna “pobeda” potvrdnog odgovora. Smislenije, u kontekstu političke neutralnosti, bi bilo da je rezultate, ako već to nije mogao predsednik RIK-a, pročitao predsednik Narodne Skupštine Ivica Dačić. On je u ime tela koje predstavlja, na kraju, i raspisao referendum. Ali ne, čitanje se desilo u prostorijama SNS-a, sa mesta gde su se slavodobitno objavljivale i neke druge izborne, ali političke pobede. Tamo gde se igralo kolo uz trubače. Tamo gde se sadašnji ambasador Srbije u SAD Marko Đurić hvatao za glavu čuvši rezultate jedne od ubedljivih izbornih pobeda naprednjaka. Sada je ceo taj peformans izostao, osim nekoliko stidljivih aplauza, a razlog za to nije bila samo, ne toliko politička pobeda, već i rezultati u velikim gradovima. Zato opozicioni optimizam nije uzaludan. Jasno je da SNS nije digao svoju kompletnu mašineriju za glasanje u nedelju. Nije, jer nije ni previše, makar u javnosti, pridavao pažnje tom veoma važnom događaju. Uz kontrolu biračkih mesta onog dela opozicije koji se sa vlastima o izbornim uslovima dogovarao mimo EU, došlo se do toga da su veliki i veći gradovi rekli “ne”. Opozicija upravo to “ne” i predstavlja delom kao kontru ili čak otpor vlasti i naprednjacima. Nazivano je to i kao “prvi udarac režimu” i prikazivano kao početak njihovog kraja. Ali koliko je to realno? Izlaznost je bila mala, a i neki simpatizeri SNS su glasali “ne”. Sa druge strane, dobar deo opozicije nije ni izašao na glasanje. Jedan deo onih koji su glasali, izjašnjvanje na referendumu gledao je i kroz ličnu prizmu pravosudnih amandmana ili potencijalnog pritiska Zapada, a ne kroz politiku i strančarenje. Nesumnjivo je da je sve to uzdrmalo naprednjake, stranku koja poslednjih godina nije navikla da gubi. A i tamo gde je gubila, radila je sve samo da preokrene vladajućuju većinu u svoju korist. Ali koliko je ovo injekcija optimizma opoziciji, toliko je i buđenje zadremalog naprednjačkog lava. Nema sumnje da pripreme SNS za izbore 3. aprila već uveliko traju. Na kraju, stranačko-funkcionerska kampanja je svakodnevna. Građani su potpuno sluđeni i ne znaju da li im se sa TV-a obraća predsednik stranke ili države. Premijerka ili funkcionerk a SNS. Retorika je u skoro svim situacijama postala ista - red uspeha, red obećanja i blaćenje opozicije koja nema ni priliku da direktno odgovori. Posle ovih rezultata ubaciće se ne u petu, nego u šestu brzinu, jer moderne službene “škode” koje voze naprednjaci i to imaju. Mobilizacija članstva i simpatizera će postati još ozbiljnija, a da je tako potvrđuju i vina sa potpisom Vučića koja se dele odabranima. Do sada su bile samo SNS kafe i čokoladice. Šalu na stranu, neće biti resursa koji SNS neće angažovati kako bi odneo sve pobede. Za Beograd i Novi Sad se možda i očekivalo, ali velika je stvar što je Niš rekao “ne”. Posebno posle mudrog ćutanja na džinosvki poster Vučića koji je postavljen u centru grada. Dobro je da politički život pulsira, makar i na ustavnim pitanjima, iako je delovalo da je jedna ravna SNS linija. Od samog “ne” veća i jača poruka je mala izlaznost. To pokazuje šta građani misle o vlasti i koliko joj veruju kada ih pita o promeni Ustava. Ali daleko smo od toga da je “Niš pao” i da će, osim ustavnih, biti i nekih političkih promena. Niški i svi drugi opozicionari moraće narednih meseci mnogo ozbiljnije i više da rade ukoliko žele da SNS-u pomrse račune 3. aprila. Ozbiljnije u pripremi, angažovanije u kampanji i hrabro na biralištima u izbornom danu. Sami biraju da li će ovo “ne” u velikim gradovima biti opoziciona vakcina sa dugotrajnim efektima ili samo jedna injekcija sa kratkotrajnim dejstvom. Do sledećeg bustera. Tekst je štampan u listu ”Danas”.

Nekako se lagano prešlo preko ozbiljne kritike koju je predsednik Srbije Aleksandar Vučić uputio niškim vlastima i gradonačelnici Dragani Sotirovski za ideju da akva-park u Nišu bude javna svojina. Bio je poslednji dan prošle godine kada je Vučić to izgovorio. Praznična euforija i pripreme za “najluđu noć” u drugi plan su bacili ovaj ukor predsednika upućen na kanalu kablovske televizije K1. Možda bi više odjeknulo da je izrečeno na nacionalnoj frekvenciji, ali to svakako ne umanjuje težinu izgovorenih reči, jer suština je u tome da je, čini se, mandatski projekat aktuelne vlasti u Nišu poljuljao niko drugi do Vučić lično. Sotirovski je, kako voli da kaže, sa svojim timom preuzela upravljanje gradom 2020. godine, u jeku pandemije virusa korona. Iako je jasno da takva situacija nosi brojne izazove u socijalno-ekonomskom smislu, budžeti za prošlu i ovu godinu građeni su na optimizmu, a stožer optimizma bila je upravo izgradnja akva-parka. Ideja zidanja ove forme lake zabave je u svetu već prevaziđena, jer se danas uveliko grade takozvani “vodeni svetovi” što je, najjednostavnije rečeno, petostruki prosečni akva-park sa novim i modernijim sadržajima - od veštačkih plaža do adrenalinskih tobogana i surfa. Da je ova ideja bila “in” pre nekoliko godina potvrđuje činjenica da to već postoji u mnogo manjim mestima po Srbiji. U okolini Niša, na samo pola sata vožnje, u Sokobanji i Doljevcu. Na stranu zastarelost ideje, godinama za akva-park u Nišu nijedan privatnik nije bio zainteresovan iako je na njihovom dovođenju radila svaka vlast koja je poslednjih 20 godina upravljala gradom. Bilo je nekih propalih pokušaja, ali poslednjih godina privatni biznis nije bio zaintresovan za ovo ulaganje iako se nudilo i zemljište i komunalna infrastruktura. Ipak, ni to nije bio dovoljno jasan signal Sotirovski i njenom timu. Nije dobro za privatni, ali jeste za javni kapital. Vladajući političari u Nišu, u akva-parku, kako sami kažu, vide budućnost razvoja grada i Niške Banje, pa su zato rešili da parama svih građana finansiraju ovu investiciju. Odlučili su da Grad sam napravi akva-park. Stvar je već rešena, ugovor sa izvođačima radova je potpisan i samo se čeka prva lopata, a sporadično se čulo da će zbog ove investicije Grad Niš možda biti i kreditno zadužen tokom ove godine. Suma koja je potrebna za gradnju je, kako je rečeno, oko 2 milijarde dinara što je oko 20% ukupnog budžeta Grada. Kada je ugovor potpisan stigla je Vučićeva kritika koji upravo sumnja u isplativost investicije i prognozira “propast za 10 godina”. On je u suštini protiv javnog upravljanja akva-parkom i misli da to treba da radi privatnik, ali ga kako je rekao, gradonačelnica Niša nije poslušala. Ovaj ukor se konkretno tiče akva-parka, ali u suštini je kritika kompletne vizije razvoja Grada koji propagira aktuelna garnitura koja upravlja njime, jer je upravo akva-park, makar sudeći prema budžetu, njegova suština već 2 godine. Zašto bi se ulagalo u nešto za šta predsednik države prognozira da će propasti za 10 godina? Još bitnije je pitanje zašto se 20% budžeta i potencijalni krediti usmeravaju za investiciju lake zabave u gradu koji kuburi sa parking mestima, objektom za pse lutalice, ali i muzejskim prostorom? Nema adekvatnu konferencijsku i ekspo salu, bez zgrade opere - muzičke dvorane i zgradom pozorišta iz 1937. godine. O komunalnoj i saobraćajnoj infrastrukturi nećemo ovog puta. Odgovor na sva pitanja je prost - zbog politike “hleba i igara”. To je suština i to bi Vučić trebalo dobro da zna, jer ima bolji uvid u članstvo, svoje kadrove i njihove mogućnosti. Posebno u ideologiju koju stranački baštine, ako tako nešto kod naprednjaka još postoji. Na kraju, to je trebalo da mu bude jasno kada ga je dočekao njegov džinovski populistički portret na “Ambasadoru”. I da, akva-park će, kada se izgradi, u sezoni biti pun. Biće krcato, jer im je uspelo, jer se politika “hleba i igara” primila. Građani će na društvenim mrežama pljuvati manjak parking mesta, neasfaltirane ulice ili to što ih napadaju psi lutalice, a onda će na opuštajuće plivanje i hladno pivce. Pa sutra opet isto. Osim ako do tada ne zafali i hleba. Tekst je štampan u listu "Danas”.

Kiša je nosila lišće bujicama koje su krivudale uz trotoare niških ulica. Taložila ga je na već zapušene slivnike koje su kleli i psovali prolaznici “okupani” od nesavesnih vozača. Kišni decembar je jedina gora stvar od sušnog septembra. Hladnoća je, uz vlažnost, ulazila pod kožu, ali to nije smetalo prodavcima u centru grada koji su radili na novogodišnjim tezgama u improvizovanim kućicama od drveta. Sijalo je i sviralo kao da je Božić pred vratima. Deda Mraz, Sneško Belić, neki čudni patuljci smejali su se ili mrštili iz ušuškanih kućica dok su im iznad glave, kao oreol, svetlele kugle i ukrasi za jelke. Na jednoj tezgi radio je Mika. Prodavao je muške gaće. - Bokserice, domaćinke i dugačke za zimu! Navali narode! - drao se iz petnih žila. Pera ga je video još kada je izašao iz Tvrđave, ali se trudio da savlada vetar na mostu. Zna da dune preko Nišave tako jako da poremeti ravnotežu. Morao je da skine svoj narandžasti kačket i uhvati ga zajedno sa metlom kojom je do pre kojeg minuta pokušavao da očisti poneki slivnik od nakupljenog lišća i higijenskih maski. - Nosi masku, nosi masku pa je baci gde stigneš - mrmljao je dok je sklanjao ko zna koju po redu. Pobedio je vetar poslednjim atomima snage i konačno stigao do Mike i njegove kućice. - Gaće, gaće… Oooo gosn’ Pero… Kako je? Crven si mi nešto? Pera je pokušavao da nešto kaže, ali je teško dolazio do daha. - Uzmi vodu. Na - dodade mu Mika flašu, a ovaj otpi veći gutljaj. - Au… Pu, pu, pu… - poče da pljuje Pera. - Pa ovo je rakija, jebem ti sunce. - Pa nego. Šta si ti mislio? Voda. Šta će mi to, gledaj šta je imam oko mene. Ali vidiš da ti pomoglo. Propričao si, a i boju si regulisao. Gaće, bokserice! - nastavi Mika sa reklamom. - Ne deri se, bre! - odbrusi mu Pera. -Moram. Da zaradim. - Gde su ti karanfili? - Karanfili? Sad u decembar. Nemaš li ti koronu? - pipnu ga Mika za čelo. - Nemam. Što? - trgnu se Pera. - Onda si prirodno prehlađen - poče Mika da se smeje. - Ma pusti me jedva sam most prešao. Duva kao uragan, a sa ove cokule se samo saplićem po kocke. - ’Ajde i ti, ’ajde kritikuj malo. - Šta da kritikujem? - Pa kritikuj kao i ostali. Da je trg loše urađen, da nije lepo… Izvolite, gospodine? Dok je Mika pričao o trgu do njegove kućice priđe stariji prosedi čovek. Nosio je jesenji mantil, činilo se previše lagan za taj decembarski dan. U ruci je imao kožnu tašnu i prebačen sklopljen kišobran. Drugom rukom je razgledao veš. - Je l’ si za domaćinke ili za bokserice? - upita ga Mika. - Samo razgledam - reče kratko čovek. - Razgledaj, ali ne kradi. - Molim vas… - Ma šalim se, bre. Samo napred. Ima za tebe mnogo lepe bele. Ariljski pamuk, ali proberi si sam. Okrenu se ka Peri i pokaza nešto očima, ali ovaj nije razumeo da li je hteo da ismeva kupca ili mu šalje neku drugu poruku. - Nisam hteo da kritikujem trg, ali ne može da se prođe, a da se ne sapleteš - nastavi Pera. - Ma jeste. Sve mustre. Do sada vam sve bilo super, a sada štrče kocke. - Štrče, štrče - dodade gospodin sa tašnom. - Ja sam i letos par puta posrnuo. - Pa dobro, ima neka da se ne gađa - nije imao kud Mika. - Nije neka, loša je nivelacija - reče čovek. - Loša nivelacija - spremno dočeka Pera. - Šta ti Pero znaš o nivelaciji? - malo i ljutito upita Mika. - Znam da je loša i da sapliće. - Znam ja - reče čovek - predajem na Građevinskom. Promašeno od projekta. - Promašeno od projekta - dodade Pera. - Evo ga ovaj papagaj. Ti znaš šta je projekat. Drži tu metlu i ćuti, a ti… Profesor. Kupuj gaće ili begaj - iznervirao se Mika. Kiša nije prestajala da pada. Njih trojica gurali su se pod tesnu nadstrešnicu drvene kućice koju je Mika dogradio najlonima i šipkama koje su držale nejaku konstrukciju. Prolaznika je bilo, ali retko ko se zadržavao na tezgama. Svi su žurili kući ili makar negde u suvo i toplo. - Čekaj bre, Miko - reče Pera - kako prodaješ gaće, a svi oko tebe ukrase? - Hehe - nasmeja se Mika - znam čoveka. Drži ove tri tezge, ali je povezan sa opštinom i onda može. - Kako povezan? - Odakle znam kako… Zna se kako… Stranački ili malo… - poče Mika da spaja i vrti palac i kažiprst aludirajući na novac. - Korupcija? - upita čovek koji je još razgledao veš. - Evo ga ovaj. Je l’ si ti došao po gaće ili da prisluškuješ? - Izvinite, slučajno sam čuo, ali kako da ne reagujem na korupciju. - Sve ti znaš. Da ne predaješ i na neki fakultet… - zamisli se Mika malo - …na neki fakultet za korupciju. - Ne, naravno - nasmeja se čovek. - Nisam ekspert, ali ovo što ste rekli je čista korupcija. Možda neki interes ili zloupotreba položaja. Mada mi za to kažemo “snašao se” i “ućario” i kao sve u redu. Idemo dalje dok se i mi ne snađemo. A dokle tako? - više retorički upita profesor dok je prebirao po gaćama. Mika samo pognu glavu i okrenu se ka Peri, ali sada grimase koje je pokazivao nisu bile one koje ukazuju na podsmeh, nego na ljutnju. Zgužvalo mu se lice kao slavska sarma. Samo su se videle napućene usne i veliki nos koji nikako nije mogao da iskrivi, jer je već bio kriv. Vetar je nosio šta god je hteo. Leteli su kišobrani kod onih koji su mislili da su veštiji od prirode, a kese su se lepile za parkirane automobile. Dok je lagano ispijao rakiju koju mu je Mika dao, Peri se za nogu zalepi neki papir. Beše to poster. Sa jedne strane beo, a sa druge drečav. Pisalo je: “Doček Nove godine u centru Niša. Nastupaju Alen Ademović i Zorica Brunclik. Vatromet u ponoć.” Bile su i fotografije izvođača. - A be, evo je Zorica, zalepi mi se za nogu - nasmeja se Pera. - Baš si đavo - dobaci Mika. - Idemo 31. na doček? - Gde? Ovde? - Da. - Ni u ludilu. - Što? - Ne volim ljubičastu - reče Pera. - Ne zajebavaj. Biće super. - Ma nema šanse. - Što, bre? Što si zadrt? Pa Ademović je naš. Nišlija. - Nije zbog njega, nego zbog JUL-ovku. - Kakvu JUL-ovku? To bilo pre 100 godine. Pevaljka ko pevaljka - reče Mika. - A je l’ znate da je ta pevaljka, kako kažete, bila na korak da tada postane ministarka kulture? - ubaci se kupac u razgovor. - Aha, aha… Kaži mu profesore! - dobaci Pera. - Ti li si još tu? Kupuješ ili pametuješ? - reče mu Mika. - Samo kažem kako je bilo. Da nije bilo 5. oktobra i onih izbornih rezultata to bi se i desilo. Spasili smo se, ali izgleda na kratko. - Kako bre na kratko? Nemoj me plašiš, profesore - reče Pera. - Ovo je osveta loših đaka, moj prijatelju. I ovaj na “Ambasadoru” i ova na posteru. A i ovi nisu mnogo bolji - baci pogled na Gradsku kuću. - Naplaćuju sad sa kamatom, jer su vratili njihovih “5 minuta” koje smo im tada prekinuli. Prijatno vam bilo i izvinite ako sam bio dosadan. Malo pogrbljen, slepljene i mokre kose i nakvašenih ramena, čovek krenu ka spomeniku kralju Milanu. Kretao se lagano dok su mu preduge pantalone dodirivale trotoar i dobijale mokre fleke. - Čekaj, a da kupiš nešto? - dobaci Mika. - Jesam. Dva para. Novac ti je kod bokserica. Mika se baci na tezgu. Poče da podiže veš i pronađe 1.000 dinara. - Profesore, stani. Ej, ovo je previše… Čekaj kusur. Ovaj samo odmahnu rukom i nastavi svojim putem dok mu se voda slivala niz uši i nos. Mika portrlja crvenu po bradi i kosi, pa uze rakiju iz Perinih ruku. - Lele, sve si posisao - podiže flašu i pogleda značajno. - Ladno, brate. Morao sam. - Srećna Nova godina, Pero - navrnu ono što je ostalo. - Srećno i tebi, Miko - reče Pera i baci poster u kantu koju je vukao sa sobom.

Lokalne samouprave na jugu Srbije, kao i većina u drugim delovima države, usvojile su svoje budžete za narednu godinu. Još jednom je taj dokument, koji mnogi nazivaju najvažnijim, definisao životarenje u opštinama i gradovima na jugu. Izvršna vlast ga je kao i svake godine predstavljala ponosno, sa ušićenjem i nadom, ali suština je da osim za plate zaposlenih u javnom sektoru, po koju ulicu, zakrpljenu rupu, socijalna davanja i neka sića za kulturu i sport, ničeg velikog i važnog za građane u ovim dokumentima nema. Nijedna opština na jugu nije najavila, na primer, izgradnju ni novog vrtića, ni nove škole, bolnice ili pozorišta, ali zato jesu akva-parka, stadiona i bazene. To su predstavljali kao velike ideje i kapitalne investicije u narednoj godini. Izbornoj godini. Pa opet, i za te investicije, biće izdvojeno manje novca nego za plate zaposlenih u javnom sektoru. Sume koje se daju za ovu namenu, u zavisnosti od opštine i grada, kreću se od petine, pa čak do polovine budžeta, kakav je slučaj, recimo, u Prokuplju. Čovek bi pomislio da su ovi što rade po upravama i javnim preduzećima baš bogati kad ih već toliko plaćamo, ali onda gradonačelnica Niša izađe sa informacijom da službenici imaju platu od 35.000 dinara, a pravnici od 50.000. Ni republički prosek. To je tek pravi pokazatelj koliko su budžeti zapravo mali i siromašni. Životarenje. I tako već više od 10 godina. Ni korak napred, ni korak nazad. Ovi što su mislili da idu brže, jače, bolje sada će navesti brdo razloga i dokaza da promena ima. Jedna od njih jesu i veći budžeti u ukupnoj sumi u odnosu na pre 10 godina, ali i oni su “pojedeni” poskupljenjem života uopšte. Jer paralelno sa rastom budžeta, pa i plata, rasle su i cene, a da nismo ni na “nuli” pokazuju i budžetski planovi vlasti koji se i dalje svode na isto - red predizborne reklame, red plata. Doprinelo je takvom stanju i partijsko zapošljavanje iako je bilo kakvo zapošljavanje godinama unazad već formalno zabranjeno. Ali ako jedan direktor EPS-a može 4 godine da bude nezakonito na v.d. funkciji, što onda neko sa urednom partijskom knjižicom ne bi mogao da živi od narodnih para “na određeno” ili preko agencije? Zbog životarenja se i ulaže u infrastrukturne projekte lake zabave. Gde će čovek bolje da skrene misli nego gledajući u “lenju” reku novog niškog akva-parka? Ili u derbi Srpske lige Istok na novoizgrađenom stadionu u Leskovcu. Predsednik Aleksandar Vučić je nedavno posetio Nišavski okrug, obećao pomoć države iz budžetskih rezervi, ali i izgradnju pruge do Beograda. Pa kaže, biće pruga za dve i po do 3 godine, ali će stadion u Nišu biti mnogo pre, pa možete tamo lepo, kako reče, da odete sa decom. U toplo, da ne kisnete, navijate i zabavite se. Zabava je odnedavno i u centru, na Trgu kralja Milana, gde je njegov portret na fasadi hotela “Ambasador”. Svojevrsna atrakcija, jer se ni u jednom evropskom gradu nije desio veći portret nekog političara u savremenoj istoriji. Malo brčkanja, pa utakmice, onda pogled u predsednika, a može i glas na predstojećim izborima. Budžeti hrane javni sektor, pokrpe neku rupu i čuvaju socijalni mir, a svi mi čekamo te dve i po, najviše 3 godine. I tako već deceniju. A ona ushićenja, nade i obećanja sa govornica lokalnih parlamenata, ušla su u službene crne “škode” i odjezdila o našem trošku. Do sledećeg decembra i novog, prepisanog budžeta. Tekst je štampan u listu "Danas”.

Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni. Ovo su verovatno mnogima dobro poznati stihovi pesme koja govori o nereagovanju nemačkih intelektualaca nakon uspona nacista. Oni su planski i sistemski “čistili” različite društvene grupe kod kojih je uvek nedostajalo otpora i solidarnosti. Svi znamo šta je dalje bilo. Na svu sreću, mi nismo u toj fazi društvenih odnosa, ali nam zato fali otpor i ne manjka ćutanje. Najveći niški hotel “Ambasador” narednih dana “ulepšavaće” portret predsednika SNS i Srbije Aleksandra Vučića u veličini fasade jednog od najviših objekata u Nišu. Billboard se ubrzano postavlja kako bi dočekao Vučića koji je i sam najavio da će predstojeći vikend provesti u Nišu. Ova politička instalacija uznemirila je mnoge građane koji su to na društvenim mrežama definisali kao “dno dna”, “Severna Koreja”, “Kim Džong Un je mala beba za ovog” i tako dalje. Možemo da se složimo da je zaista nešvatljivo da u jednom, trebalo bi, savremenom društvu na osnovama parlamentarne demokratije i u eri višestranačja mi imamo ovakva idolopoklonstva čoveku koji po ovlašćenjima svoje funkcije čak nije ni vođa u pravom smislu te reči. Najveću fotografiju ikada jednog političara u Nišu postavljaju, kako su sami rekli, hotelijeri, ugostitelji i ugledni sporstki radnici u znak zahvalnosti Vučiću jer im je pomogao finansijskim donacijama u vreme “lokdauna” kada su njihovi poslovi bili ugroženi. Već tu imamo logičku grešku ili nepoznavanje Ustava i zakona. Predsednik Srbije ima uzak krug ovlašćenja, a posebno nema ingerencije da daje bilo kakav novac. Svima koji su Vučiću zahvalni smo novac uplatili mi građani, a tu kasu odakle su im pare isplaćene su punili i oni sami. To su naše pare. Nije ih čak Vučić ni raspodelio nego Ministarstvo finansija. O svemu tome odlučuje Vlada Srbije, a da nema nas koji plaćamo porez ne bi ni bilo novca kojim bi mogli da se razbacuju uz floskule “dali smo toliko i toliko”. Ali nisu građani i ugostitelji ili hotelijeri krivi. Narativ da Vučić o svemu odlučuje je građen godinama. Suštinski od njegovog elegantnog potiskivanja Tome Nikolića sa čela SNS-a, a kasnije i funkcije predsednika. Kult vođe je stvaran na više frontova - od spasilačke misije u Feketiću do razgovora sa narodom u Gornjim Nedeljicama. Tako je i sa, za mnoge, iritantnom fotografijom na “Ambasadoru”. Nije se ona tu našla tek tako. Krenulo se još 2014. godine sa bezbroj malih postera razvučenih na kanapu od bandere do bandere u centralnoj niškoj Voždovoj ulici. Za Vučićev rođendan. Reakcije nije bilo. Nastavilo se transparentom i bakljadom na bedemima Tvrđave, takođe povodom rođendana. Reakcije nije bilo. Onda je neko “zakupio” billborde po Nišu i Pirotu sa porukom “Srećan rođendan, predsedniče”, a na nadvožnjaku je sniman spot sa istom porukom uz dodatak “sa tobom Srbija pobeđuje”. Reakcije nije bilo. Uz često pominjanje njegovog imena i na lokalnim sednicama parlamenta, zahvalnica za sve što je dobro urađeno u Nišu poslednjih godina, pa sve do “odbrana” njegovog lika i dela od raznoraznih napada i pokušaja atentata, logično je da smo došli do portreta od 60 metara u centru grada. Da, tu smo kod stihova i pesme sa početka teksta. Prelazilo se preko svega što se dešavalo lako i uz koju psovku. Uz konstataciju da se ne tiče nas. Uz podsmeh i nevericu. Ali neko je izgleda bio ozbiljan. Neko je ozbiljno radio na uspostavljanju hibridne demokratije sa kultom vođe, ali i anesteziranju ljudi kako bi poverovali u to. Sada smo došli do kraja pesme i pitanja ima li ko da se pobuni? Ili su oni koji se bune samo mali procenat koji i dalje ne prihvata, ne razume ili ne želi da razume tu novu politiku. Novu političku normalnost. Ona je tu. To je neminovnost. Koliko je onih koji se dive tom ogromnom bilbordu? Koji su ponosni na svog vođu. Koji su progutali baš sve što su im servirale ružičaste televizije. Da li je već (pre)kasno? Građanski bunt je baš Vučića naterao da jedan zakon povuče, a za drugi predloži korekcije koje su demonstranti tražili. Možda građani imaju snage da privole njega, ali i one koji se dive džinovskim posterima da se vrate ustavnim normama. Da se vrate Srbiji koja je zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1. Ustava Srbije). Tekst je štampan u listu "Danas”.

Od 35 opština i gradova na jugu Srbije u čak 34 je prosečna plata niža od republičkog proseka koji iznosi 65.218 dinara. U pojedinim opštinama je razlika od 20.000 i više dinara u odnosu na prosek. Ovi podaci, naravno, nisu novina. Ako preporod i prepobraženje Srbije u ekonomskog tigra računamo od 2012. godine, možemo slobodno da zaključimo da se on na jugu nije desio, jer su plate u ovim krajevima “kaskale” i pre i posle promene vlasti pre 9 godina. Političari na vlasti, naravno, vide bolji život jer se, kako kažu, kupuju stanovi, voze kola i motaju kablovi po novootvorenim fabrikama, ali brojke su neumoljive. Ako je u njihovim očima to dobro, kako li je tek onda u Beogradu gde je prosečna plata viša i od 100.000 dinara. To je više nego dupla plata pojedinaca koji svoj hleb zarađuju, recimo, u Bojniku. Sve što je političarima merilo dobrog zapravo i pogoršava situaciju, jer pokazuje kakve fabrike država dovodi u južne krajeve, ali i velike migracije stanovništva iz manjih opština ka većim gradovima - Nišu, Vranju i Leskovcu. Niš ne uspeva da se ozbiljnije približi Beogradu ni pored sve većeg upliva IT sektora u lokalnu privredu. Plate su u takvim firmama mnogo iznad i beogradskog proseka, ali je očigledno na drugoj strani minimalac češća pojava, pa ukupan prosek liči na sarmu sa više kupusa i mrvom mesa. Siromaštvo stvara apatiju, zaključili su sociolozi odavno, a to se donekle i pokazalo u subotu kada su mnogi gradovi u Srbiji ustali zbog loših Zakona o referendumu i eksproprijaciji, ali nijedan na jugu Srbije. Južnjaci su subotu prespavali u svom vikend ritmu. Ne svi, doduše. Bilo je i onih koji su autobusima odovoženi na skup SNS-a u Beograd. Njih ovi zakoni verovatno i ne zanimaju, jer priznaju samo jedan zakon, a nije ljubavni, kao u pesmi. Više je opsesivno-posesivni sa elementima diktature. Pojedini njihovi saborci iz Šapca su taj zakon demonstrirali baš u subotu i to sa čekićima i motkama u rukama. Zajedno sa bagerom nasrnuli su na goloruk i nezadovoljan narod. Samo da stignu na vreme na stranački skup. Nema para, a nema ni bunta je dosta loša kombinacija, ali nije ključ samo u ekonomskom stanju. Ima tu i puno izneverenih očekivanja iz prošlosti. Setimo se Nišlija 1996. godine. Nazivani su vesnicima demokratije i slobode. Izbornu volju odbarnili su na ulicama, ali ono protiv čega su se borili vrlo brzo im se vratilo. Neće više niko da podmeće glavu. Neće ni nogu. Ne veruje. Svi čekaju da to reši neko drugi. Da promena dođe sama od sebe. Naravno, najbolje je da se desi na izborima, ali hoće li i ta promena doneti bolji život? U to je izgubljeno poverenje, jer kao što statistika kaže, plate su već dugo, dugo ispod republičkog proseka. Međutim, jedan kamenčić može da pokrene lavinu. Tako je još u januaru 2014. godine Nišlija Aleksandar Janković stao sam u centru grada zbog nezadovoljstva visokim računima za struju. Držao je tablu sa natpisom “Da li se slažete sa visokim EPS računima? Da li ste za “konja” u 12 sati?”. Ljudi su prolazili, zagleđivali, neko nešto i pitao, ali niko nije stao pa da budu makar dvoje ili dvojica u protestu. Sutradan je, vođen takvom reakcijom, izašao sa novim natpisom “Ako vam je dobro onda ništa”. Uz njega je tada bilo pedesetak građana. Taj skup se narednih dana još malo omasovio, ali se, kao i svi ostali poslednjih godina, brzo i ugasio. Jug danas ćuti dok drugi delovi Srbije ustaju i tako pokazuje da je ljudima možda ipak dobro. Ako je tako, onda ništa. A možda ipak fali samo jedan kamenčić? Tekst je štampan u listu "Danas”.

Ozbiljan procenat onih koji moraju da nose uniformu svakog dana ne može očima da je vidi. U nekom trenutku im se toliko smuči da jedva čekaju da je skinu. Do sada su najveće oduševljenje prema uniformama pokazivala deca, odrastajući uz omiljene junake crtaća i filmova. Ima i onih kojima je ovaj odevni predmet fetiš i budi raznorazne fantazije. Nedavno održana vežba “Sistem 2021” pokazala nam je spremnost službi za vanredne situacije, ali i nove uniforme za političare. Makar kod onih koji su ih tog dana obukli. Među njima su bili niški funkcioneri. Tog petka su premijerno, kao na modnoj reviji, prodefilovali u novoj odeći gradonačelnica i pojedini većnici i pomoćnici, članovi gradskog Štaba za vanredne situacije. To je prva garnitura naprednjaka koji upravljaju gradom, koja je prošetala ovu odevnu kombinaciju, iako Pravlinik o uniformama civilne zaštite postoji još od 2013. godine. Prethodna Veća to nisu obezbedila ni za 4 pune godine mandata, ali je zato ova gradska Vlada koju vodi Dragana Sotirovski, za svega godinu i po dana nabavila uniforme. Kako, kad, gde i o čijem trošku, ostaje nepoznanica. Baš kao što je i nepoznanica da li su ispoštovani svi propisi o uniformama iz pomenutog Pravilnika. Sama činjenica da se za tako kratko vreme na čelu grada, pored svih problema, mislilo i o uniformama, puno govori o poimanju funkcije i politike onih koji su na izborima 2020. dobili poverenje građana. Od svih gradova na jugu jedino su niški političari bili uniformisani, iako su recimo u Pirotu i Leskovcu gradonačelnici više godina na funkcijama i mogli su do sada da izrade više setova uniformi. Ali nisu. Bili su u košuljama i sakoima. Nije bio uniformisan ni gradonačelnik Kragujevca, dok je prvi čovek Novog Sada nosio jaknu sa grbom grada. Punu opremu, sa čizmama, pantalonama vojničkog kroja i neku vrstu vojničkih jakni sa sve zastavom i prezimenom imali su samo gradonačelnica Sotirovski i njeni saradnici. Uniforma - od kuvarske do policijske, pre svega pokazuje određenu vrstu autoriteta, pored zaštitnog, higijenskog ili nekog drugog aspekta u zavisnosti od profesije. Ona bi, pored autoriteta, trebalo da stvori i neko poverenje, ali i poštovanje prema onome ko je nosi. I tu dolazimo do odgovora, zašto je baš ova odevna kombinacija draga političarima. Zato i ne treba da čudi što je Aleksandar Vulin još od Kancelarije za KiM, gde je po funkciji bio direktor, počeo da izmišlja raznorazne uniforme, u narodu nazvane “vulinke”. Na kraju mu je pošlo za rukom da rukovodi tzv. ministarstvima sile, pa je kao ministar odbrane nosio uniformu iako nije služio vojsku. Uniformisao se mnogo pre 15-dnevnog vojničkog kursa. Sada je, kao prvi čovek MUP-a, u plavim policijskim bluzama. I gradonačelnica Niša voli uniformisanje, pa je tako mnogi pamte sa fotografije koja je kružila društvenim mrežama gde je ogrnuta plaštom, kako je sama rekla, lože templara, dok joj je mač nad glavom. Još na početku pandemije bila je jedna od retkih koji su na sastancima lokalnog kriznog štaba nosili masku u bojama srpske zastave. U ovom slučaju se ne radi ni o dečijim maštarijama, ni (verovatno) o fetišu, već o najčistijem političkom populizmu. Uniforma mu dođe kao koristan alat za prkupljanje određenih političkih poena, ali i ispravljanje i popravljanje slike koja je stvorena u “civilki”. To su činili mnoge poznate svetske autokrate i lideri, ali je razlika u odnosu na ove naše što su oni na vlast došli iz vojske, revolucije ili posle ratova, pa su svoje epolete ranije zaslužili i zadužili. Samo svi oni uporno zaboravljaju onu narodnu da “odelo ne čini čoveka”, pa makar ono bilo i uniforma. Dela, a ne odela. Dela u Nišu su takva da su oni kojima je uniforma obaveza, policija i Komunalna milicija, “obezglavljeni” i nemaju načelnike već neko vreme. To u gradskoj vlasti nikog posebno ne tangira, jer se valjda vode maksimom - nema veze što nema načelnika dok ima nas koji oblačimo uniforme. Tekst je štampan u listu "Danas”.

Mesecima smo već zakucani negde na oko 40% vakcinisanog stanovništva protiv virusa korona. Virus divlja, bolnice se pune, a država bez konkretnih mera. Sa malih ekrana samo stižu apeli ljudima da se vakcinišu. Ali ništa, brojevi vakcinisanih se ne uvećavaju drastično, a ima i onih koji su sumnjičavi da li da prime treću dozu ili ne. Iako je to pitanje zdravlja nacije, iako se pokazalo, a to su činejnice, da vakcina više koristi nego što može da našteti, za antivaksere postoji brdo razloga zašto neće da je prime. U osnovi svih teorija, većine antivaksera naslonjenih na globalnu pomamu protiv imunizacije, su neznanje, nepoverenje i nesigurnost. Verovanje u teorije zavere i lažne vesti, nepoverenje u nauku, nepoverenje u pozitivna iskustva drugih, neverovanje da virus uopšte postoji, nepoverenje u državu. Ovo poslednje je direktan produkt politike koja se u Srbiji sprovodi poslednjih godina, a koja prečesto defniše mehanizam opstanka prostim plemenskim odnosom - ako si naš može sve. Ili ako si naš, privilegovan si. Prosto propagira ideju da smo različiti, da ne vredimo svi baš isto. Iako smo svi ljudi i svi građani Srbije. Ali eto, taj politički trenutak, partijska ili neka druga vrsta odanosti i pripadnosti se u više slučajeva pokazala kao presudan faktor za brojne pojedince. Da ne idemo dalje, dovoljno je da pogledamo šta se trenutno dešava sa slučajem “Jovanjica”. Koliko je samo puta pokušavan državni udar na predsednika? Koliko su puta najavljivani megalomanski projekti - od fabrike čipova, “Ikarbusa” do letećih automobila? Gde su dva minuta snimka sa nesreće u Doljevcu? Ko su ti strani faktori koji ovaj režim preko medija i opozicije ruše od 2012. i nikako da ga sruše? Sve pomenuto i brdo nepomenutog je u poslednjih skoro deset godina građanima periodično nametano kao bitno ili sakrivano kao nebitno (slučaj Doljevac). Vodile su se medijske kampanje, multipraktik analitičari su raspredali priče, a narod gledao, čitao, slušao i ostajao u čudu. U bunilu. Neznajući kome i čemu da veruje. Utisak je i da se promovisanjem tabloidnog i lažljivog novinarstva i to sa vrha države, preko podržane ekspanzije kič kulture, pa sve do poplave rijalitija koji ne smeju da stanu, i svesno radilo na anesteziranju i zbunjivanju nacije. Na ubijanju kritičke misli ka društveno-političkim temama i svesno usmeravanje ka estradi i prizemnoj svakodnevici. I taman kada je to tabloidno biće stvoreno, kada je taj zbunjeni i uplašeni homo polusapiens pripremljen da glasa i da vladajuća struktura može da radi šta želi, desila se korona. Kako sada takvog čoveka naterati da se vakciniše? Deluje lako, ali on je naučen da ne veruje, naučen je da se plaši. Posebno onoga što dolazi iz inostranstva, da ne pričamo o Zapadu. To biće je odučeno da misli svojom glavom, a naučeno da veruje velikim slovima tabloidnih i drugih “medijskih” naslova. Usađeno mu je nepoverenje. U sve i svakoga. Organizovanje po stanačkoj liniji dalo je neke rezultate na startu vakcinacije. Priča se da su naprednjaci iz seoskih odbora po Srbiji pred zadrugama kazivali o vakcinama bolje nego doktor Kon na sednici Kriznog štaba. Malo je pomogla i finansijska podrška onima koji bi da se vakcinišu. Prisila je još ranije dala kontraefekat - narod je izašao na ulice. Zato nju u bilo kom smislu (obavezna vakcinacija, kovid propusnice, lokdaun) više niko i ne pominje ili prosto izbegava i odugovlači te odluke. Sama premijerka je rekla da više ne veruje u mere. Sigurno ničeg naredbodavnog neće biti u narednim mesecima do izbora. Kome treba besan narod? Algoritmi na društvenim mrežama su pobedili i postali kao vatra - dobar sluga, ali loš gospodar. Super su za širenje političke propagande i za to su obilato korišćeni, ali sada kada se njima širi antivakserstvo deluju kontraproduktivno. Još gore je što za njih rešenje ne postoji, a odlično su došli pojedinim strankama koje na negiranju virusa i vakcine grade svoju politiku. I ovde i u svetu. Tamo gde je narod slobodniji, a odnos vlasti prema njemu drugačiji i rezultati su bolji. Takozvani zapadni svet je na preko 60% vakcinisanih u većini zemalja, negde i celih 80%, a vakcine su dobili kasnije. I ne samo zapad. Preko 80% vakcinisanih prvom dozom ima i jedna Kuba, dok Urugvaj i Čile beleže više od 70%. U mnogim državama mere su skoro potpuno ukinute. Sopstvena politika i zamišljen način upravljanja i vladanja narodom se aktuelnoj političkoj garnituri u Srbiji obila o glavu. Od prve države u svetu koja ima vakcine, i to više vrsta, došli smo do prve države po broju zaraženih. U globalu smo malo iznad proseka procenta ukupno vakcinisanih na planeti, ali za normalan život i ukidanje mera to je i dalje nedovoljno. Zato smo i prepušetni “prirodnoj vakcini” ili zaražavanju. To je u ovoj situaciji za državu jedino rešenje da bude i vuk sit i ovce na broju. Dobro, ne baš u istom broju, ali važno je da ne bleje previše. Tekst je štampan u listu "Danas".

Svi sigurno dobro znamo onu izreku “ponaša se kao da mu je tatkovina”. Dobro, možda je ona karakteristična samo za jug Srbije, ali smo je mi odnedavno i unapredili. Imamo novu - tatkovinu smo zamenili taštovinom. Naime, zet gradonačelnice Niša Dragane Sotirovski konkurisao je za kupovinu socijalnog stana koji je gradilo gradsko preduzeće simboličnog naziva Gradska stambena agencija. Ne, nije osnovano sa idejom izgradnje stanova za funkcionere. Gradsko preduzeće, lista objavljena na gradskom sajtu, u komisiji ljudi iz Gradske uprave, građeno na osnovu gradske odluke, tu je i gradonačelnica - sve ukazuje na to da će zet, ako se useli, u novom stanu da se ponaša kao da mu je taštovina. On će, ruku na srce, sam da plati stan, ali po nižoj ceni jer su oni i pravljeni za one koji nisu u mogućnosti da dođu do krova nad glavom po tržišnoj vrednosti kvadrata. Zato i jesu za socijalno stanovanje. Kako se zet, kao pomoćnik direktora “Apoteka Niš”, našao na spisku i kako se uklapa u socijalno stanovanje, zna samo komisija koje je bodovala kandidate, a njega stavila na 24. mesto. Da u ovom slučaju tašta ništa ne poklanja, našalila se i sama gradonačelnica Niša, jer kako je rekla, ne bi ona zetu poklonila stan od 48 kvadrata, nego od 100 i kusur. Sujeverje pak kaže da to mnogo zavisi i od toga da li se za stolom sedi “na ćošku” ili ne. Ako nije ćoška onda te voli tašta, pa možda stvarno i bude stan od 100 kvadrata. Na poklon, ne preko komisije. Ali ne radi se ovde ni o kvadraturi, ni o sujeverju, već o etici, odnosu prema javnoj funkciji i poštovanju zakona. Na kraju, o poštovanju i odnosu prema građanima koji tašti i zetu daju platu svakog meseca. Ovde je neko rešio da se poigra sa njima. Naravno da svako ima pravo da konkuriše za socijalni stan, ali ne konkuriše svako kao zet prve dame Grada. Sve i da niko nije pritiskao komisiju, ovakav odnos snaga već liči na one trke gde pobednik, i pre startnog pucnja, ima nekoliko metara prednosti. A i što bi neko ko misli i radi u javnom interesu rekao zetu, pomoćniku direktora javne ustanove, da se kandiduje za stan koji je građen za one koji ne mogu da plate punu cenu na tržištu nekretnina? Valjda bi trebalo da ga savetuje baš suprotno? Odgovornost - preskupa reč za današnje političare i funkcionere. Moral - još skuplja i sve manje prisutna. Lični ćar - glavni opis. I da se ne pravimo da sve ovo počinje sada. U već izgrađenim lamelama, u istoj ulici, ima onih koji su bili na funkcijama pre 2012. godine, što javnim što političkim, pa su još tada kupili socijalne stanove pod istim ili sličnim uslovima pod kojima to pokušava i pomenuti zet. Problem je što su njihove stranke za to već platile cenu na izborima 2012. godine i deluje da je plaćaju još, jer je voz krenuo nizbrdo i nikako da stane. Narod je zato pre skoro 10 godina glasao za promene, a izgleda da je dobio isto. Neki bi rekli još gore. Ništa se nije naučilo ili građani ništa nisu naučili? Agencija za sprečavanje korupcije bi, u konkretnom slučaju, trebalo da utvrdi ima li ovde sukoba interesa. Ako odluči da ga ima, gradonačelnica je rekla da će zet odustati od kupovine. U suprotnom će i 48 kvadrata biti kao 100 kada su već po nižoj ceni. Na kraju, kako god da bude, sve je to “za našu decu”. Tekst je štampan u listu "Danas".

Lokalna vlast u Nišu nedavno je najavila projekat o “pametnom gradu” koji bi trebalo da se realizuje u budućnosti, ali ono što nisu najavili, a što na građane može mnogo više da utiče je njihova namera da od Niša naprave v.d. grad. Od najviših funkcija u Nišu trenutno su jedino gradonačelnica i predsednik Skupštine u punom mandatu. Svi ostali - načelnici uprava, direktori javnih preduzeća, pa i po neke javne ustanove, su u takozvanom v.d. stanju. Oni bi trebalo da budu vršioci dužnosti do raspisivanja konkursa i izbora funkcionera u punom mandatu, a ne duže od godinu dana. Međutim, vodeći se konkursom koji je još pre nekoliko meseci raspisan za načelnike gradskih uprava i još nije okončan, i ta zakonska regulativa, kao i mnoge druge u Srbiji, ima klizno tumačenje. Konkurs nije završen, ali su zato vrlo lako menjani v.d. načelnici uprava, pa sve to implicira na nestabilno upravljanje i uticaj iz političke sfere, na šta ukazuju i ekonomski stručnjaci. Novoj garnituri SNS vlasti koja je upravljanje gradom preuzela avgusta 2020. godine trebalo je oko godinu dana da najbitniji deo sistema, direktno odgovoran za funkcionisanje grada i život građana, gradske uprave i preduzeća, u potpunosti prebaci u v.d. stanje. Tako je napravila jedan sistem zavisnosti od onih koji po političkoj liniji dolaze na svoje funkcije - gradonačelnik, većnici i odbornici. “Stručnost ispred politike” bio je politički slogan Ujedinjenih regiona Srbije, a u Nišu, iako su URS-ovci na značajnim funkcijama u gradu i kumuju ovakvim odlukama, sada samo u dresovima SNS, slogan je okrenut u “politika ispred stručnosti”. Nema valjanog objašnjenja zašto je baš sada odlučeno da se umesto raspisivanja konkursa za direktore preduzeća kojima su istekli mandati, oni prebace u v.d. stanje. Jasno je da ovim potezom političari na najvišim funkcijama pokazuju “ko pušta kišu”, ali vodeći se tom političkom linijom može se naslutiti da su za takvu odluku možda presudni i predstojeći izbori. Više puta je dokazano da podrška glasanju, trenutno najjačoj partiji, najviše dolazi iz javnog sektora i to tako što se mnogi primoravaju da im daju glas. Prikupljaju se kapilarni glasovi, radnici i službenici se odvode na mitinge po potrebi, a javni resursi se koriste za stranačku propagandu. Da li će iko od direktora u v.d. stanju smeti da kaže “neću”? Da odbije da “pozajmi” kamion za kačenje stranačkih banera? Da odbije prikupljanje sigurnih glasova? Da radnike autobusima vozi na stranačke skupove? Gradonačelnica je rekla da izbori nisu presudni i da komisija priprema konkursnu dokumentaciju za izbor direktora, ali još nema naznaka kada bi oglas mogao da bude obelodanjen. Mnogi direktori i načelnici nisu se mnogo gnušali “rada za stranku” ni dok su bili u punom mandatu, ali u v.d. stanju sve je labavo, a najlabavija je fotelja. Poznavaoci fotelja kažu da sa njom čovek nekako sraste, pa su i rastanci teški. Naprednjaci, očigledno, to dobro znaju. Zato i Srbiju godinama drže u v.d. stanju. Statistika “Transparentnosti Srbija”, u istraživanju koje je sprovedeno početkom godine, pokazala je da od 34 preduzeća u kojima država ima 100 odsto vlasništva, samo osam njih ima direktore koji su izabrani na konkursima, tri direktora su u zakonskom v.d statusu, u 18 preduzeća je direktorima istekao v.d mandat, dok su u pet javnih preduzeća direktori imenovani bez konkursa. Niš i u tu ima rekorderku, direktorku Zavoda za transfuziju krvi koja je od 2012. godine u v.d. statusu. I to niko ne planira da menja. Ovakvo stanje u Srbiji kritikovala je i Evropska komisija u svojim izveštajima iz 2019. godine, a oni koji su pisali izveštaj sa željom da upozore na štetnost takvog stanja i skretanje sa evropskog puta, zapravo su ispisali razloge zbog kojih vladajuća garnitura od v.d. statusa i danas ne odustaje - nemamo profesionalizovanu, već politički obojenu javnu upravu koja nije u službi svih građana. Drugim rečima, građani su manje bitni od kontrole i moći. Tekst je štampan u listu "Danas".