Niš je još jednom potvrdio svoju titulu grada sporta nakon što je puna hala “Čair” pomogla mladim srpskim košarkašima da se popnu na tron i osvoje titulu prvaka na Evropskom šampionatu za juniore. Koliko god da je zapušten sport u Nišu poslednjih godina, koliko god da je prepušten sam sebi, češće sa preprekama na putu nego sa podrškom od onih čiji je to posao, sportski duh među Nišlijama opstaje. Ni nonšalantna priprema pomenutog prvenstva, koja se u prvim danima ogledala halama bez klimatizacije i sa krovovima koji prokišnjavaju, nije pokolebala ljubitelje sporta da dođu na finale i navijaju za Srbiju. Retko koji nacionalni sastav, u različitim sportovima, nije iz niške hale “Čair” izlazio sa osmehom. Ima nečeg u toj energiji dvorane pune Nišlija koja često bude taj magični i ključni sastojak na putu do uspeha. Tu se krije i odgovor onima koji kažu da niški sport možda i ne treba finansirati jer lokalne klubove sa tribina prati mali broj ljudi. Možda bi veća ulaganja dala i boje rezultate, a samim tim i jače lige, jače timove i interesantnije utakmice koje bi punile halu “Čair”. Jer Niš jeste grad sporta, ali sportu treba pružiti šansu i pomeriti ga sa mesta poslednje rupe na svirali. Paralelno dok su najbolji juniore Evrope krčili svoj put ka finalu, jedan lokalni portal pokušao je da sprovede drugačije takmičenje, da kroz anketu upita Nišlije kome bi dali svoj glas na nekim budućim izborima. Izlistali su imena nekoliko lokalnih političara, ali kako sami kažu u saopštenju, anketa je ukinuta “zbog mnogobrojnih uvredljivih reči upućenih prema učesnicima ankete”, kao i “zbog pojedinih političkih ličnosti koji su zahtevali od redakcije da se izuzmu iz glasanja”. Na prvi pogled ovo su dva nespojiva događaja, ali nije baš tako. Njih spaja jedna činilac kojeg svi dobro znamo - bajka. Život u bajci kakav je prisutan među javnim funkcionerima u Nišu, nažalost imale su sada priliku da vide i strane delegacije iz nekoliko evropskih zemalja čije su ekipe bile na turniru u najvećem gradu juga Srbije. Samo nekoliko dana pred početak prvenstva direktorka Sportskog centra “Čair” je naglasila da je sanirano prokišnjavanje u sali u Durlanu. Međutim, i ovu, kao i svaku drugu bajku demantovala je realnost. I to već sa prvom kišom. Tako je, prenose mediji, utakmica morala na kratko da zastane kako bi se sanirale posledice prokišnjavanja. Slična slika viđena je i u hali “Čair”. Baš kao kada smo ugostili košarkaške “A” timove Srbije i Belgije, pa je u hali nestala struja, a meč je morao da bude pomeren za sutradan. Ni rezervni agregat nije mogao da pomogne jer su pre toga nestašni patuljci, izgleda, istočili naftu. Uvredljivi komentari ispod ankete očigledno su srušili osnovnu radnju bajke da niški političari rade samo dobre stvari i da ih svi građani mnogo vole. Verovatno je zato, brže-bolje doneta odluka da se anketa ukine, kako bi oni, a i mi sa njima ostali da živimo u bajci. U onoj u kojoj moćni kralj uz pomoć samo njemu vidljivog zlatnog tigra, pomaže krhkoj princezi da uspešno vodi svoje podanike jedinstvenim auto-putem sa dve trake. Nije samo jasno kako neko ko je dobrovoljni akter na političkoj sceni i pritom obavlja javnu funkciju za koju ga plaćaju svi građani, može da traži da bude izuzet od glasanja. I da sve to dovede do situacije da se na kraju redakcija izvinjava jer je tamo nečije ime uvrstila u anketu. Pa naravno da svako od njih mora da bude u anketi, a kad bi bilo sreće, i da bude ocenjivan kvartalno za svoj rad od strane građana. Na kraju, da se svojim imenom nađe i na glasačkom listiću, a ne da se krije iza stranke ili tuđeg imena. Toga u ovoj našoj bajci nema, pa je zato moguće i da se jedna anketa, koja apsolutno ništa ne bi promenila, završi i pre nego je počela. Političari su svakako dobili svoj srećan kraj. Možda je i bolje i tako nego da svako od njih uključi bot mašineriju, pa da se desi da neko dobije više glasova nego što Niš ima stanovnika, kao onomad na jednom drugom portalu. Ali to je priča nekog drugog žanra. Tekst je štampan u listu "Danas".

Proteklih nedelja bilo je mnogo datuma, ali i događaja koji su otvorili riznicu sećanja na nekadašnju SFRJ, ali i njen tragični raspad. Međutim, od ponašanja političara danas, raznoraznih analiza pa sve do komentara čitalaca po sajtovima i društvenim mrežama moglo se zaključiti da su razmišljanja o nekadašnjoj nam zajedničkoj državi, trideset i kusur godina kasnije, ista i sterotipna. Jedni je vide kao diktaturu, komunistički režim koji je kontrolisao sve slobode i iz kojeg se na kraju iznedrila mržnja među narodima, pa je dobro što je danas svako za sebe. Drugi je vide nostalgično. Kao najbolju državu na svetu u kojoj se spavalo na klupi, svi su se voleli i gde se sa lakoćom kolima putovalo od Vardara pa do Triglava. Naravno, sve to dok je Tito bio živ i dok vlast nije pala u ruke raznoraznih ambicioznih i niskomoralnih političara. Kao i u svakoj priči, istina je verovatno negde između. Tri decenije nakon raspada i krvavog rata, činjenica je da smo bratstvo, iz čuvenog slogana „bratstvo i jedinstvo“ koji je simbolično krasio i ime glavnog auto-puta kroz bivšu Jugu, izgubili. Udavili smo ga u krvi svih naroda i narodnosti toliko da nevinih nema ni sa jedne strane Drine. Propalo je i kao ideja i kao nešto što bi trebalo da spaja. Ali šta ćemo sa jedinstvom? Ovaj tekst nastaje nakon dugog puta po komšijskim republikama i kantonima i odgovor na prethodno pitanje se sam nameće dok se osvaja metar po metar asfalta po šumama i gorama – jedinstvo i dalje postoji. Naravno, mnogi će sada ostati u čudu i sa pitanjem kakvo, bre, jedinstvo posle toliko zločina i podela? I tu je odgovor prost – tri decenije kasnije, uz sitne razlike, život na ovim prostorima je isti. Iste muke deli i Sarajlija i Fočanac i Nišlija. Pitanja, patnje, problemi, cene, putevi, političari, korupcija, šale, vicevi, neizvesna budućnost, pa na kraju i taj jezik koji svi razmemo – sve je isto. Pa ako to nije jedinstvo, šta bi drugo moglo biti? Koliko god da se koprcamo, delimo i podvajamo iz ovih ili onih razloga, život je jedinstven. Ili da preformulišemo – život stvara novo jedinstvo. Nije Hrvatskoj mnogo pomogla ni EU da izađe i odskoči iz zajedničkog lonca, osim što su oni smeliji i snalažljivi tu činjenicu iskoristili da odu na Zapad. Zato im sada, kako se može čuti, sezonu spasavaju zaposleni iz Srbije koji su svuda po Jadranu dok u dubrovačkim suvenirnicama rade Trebinjci. Dalmatinci pak odlaze na pijacu u Trebinje po namirnice, jer su jeftnije i tako u krug. U bratstvu smo, što bi rekli mlađi „fejlovali“ i ne treba da se niko od nas, nijedan narod, zavarava da će se to nekad vratiti. Niko i ne treba da pokušava da ga vrati. Nikada. Zarad već pomenutih mladih treba se okanuti i utopijskih priča kako je nekada bilo lepo i kako se išlo na radne akcije ili u vojsku. Šta to znači nekom ko je rođen posle 2000. godine? Za njega je to samo podatak iz istorije i ništa više. Zbog njih treba stati i sa pričama „ko je prvi počeo“, prestati sa etiketiranjima ko je zločinac, a ko heroj, jer i to su za njih samo podaci iz istorije. Odustati od tabli na kojima se proziva ceo narod, razumeti da postoje dva pisma, okanuti se pogrdnih imena i nadimaka i poštovati svačije pravo da veruje u koga i u šta želi. Generalizacija da su svi krivi za sve, mora da stane. Mržnja mora da stane, pre svega, iz usta političara i sa malih ekrana. Mladi su prvi koji osećaju gore pomenuto jedinstvo i zato se već sreću po gradovima, istorijskim lokalitetima, festivalima i seminarima širom bivše Jugoslavije. Slušaju istu muziku, vole iste bendove i brendove, gledaju iste filmove, uživaju u istoj hrani. Zašto bi se to kvarilo već milion puta ispričanim pričama koje nisu dale, niti će dati bilo kakvo rešenje svega onoga što nam se desilo? Naprotiv, samo produbljuju probleme, netrpeljivost, strahove i podele. Sloboda – to je ujedinilo narode čuvenog Zapadnog Balkana još na početku 20. veka. Ona je i ojačala jedinstvo nakon proterivanja Nemaca u Drugom svetskom ratu. Sloboda je nešto što ne smemo da uskratimo mladima. Generacijama koje nisu, kao mnogi od nas, rođene u SFRJ. Ne smemo da im ugušimo slobodu zbog naših trauma, sećanja, tragedija, pogrešnih politika, neuspelih ofanziva, nečijih hirova ili ludosti iz prošlosti. Na kraju, naši dedovi na ovim prostorima su ginuli za slobodu ne pitajući „gde su i čija je ovo granica“. Večna vatra i dalje gori.

Pohvalio se ministar finansija Siniša Mali pre koji dan svojim novim doktoratom. Osporavanje i poništavanje akademske zajednice onog prvog, očigledno nije bila dovoljna škola, pa je brže-bolje seo i napisao još jedan. Jer šta je to u naprednoj Srbiji sesti i napisati doktorat dok ministruješ? Očas posla. I nije on jedini političar koji je u zrelijim godinama i iz funkcionerske fotelje došao do diplome. Neko više škole, neko fakulteta, a neko i do doktorata. Desilo se pre nekoliko godina da je narodni poslanik SNS Bratimir Vasiljević imao čak i problem da se seti koji je tačno fakultet završio u svojoj šestoj deceniji života, ali eto i on je pod stare dane uspeo da uz svoje ime pripše i akademsko zvanje. Zar je u Srbiji danas važno kog fakulteta? Bitno da je diploma tu. Videli smo proteklih nedelja da tu ima i onih sa studija iz inostranstva koji imaju problema da razlikuju rad na određeno i nedoređeno, ali to su očigledno bili studijski programi za naprednije. Sličnih primera je bilo i pre 2012. godine i promene vlasti, ali slučajno ili ne, mnogi sa tako stečenim diplomama su sada po okriljem vladajuće SNS. Kada bismo hteli da analiziramo ovakve slučajeve sigurno je da bismo ih u nekom obliku našli u svakoj opštini i gradu u Srbiji. Akadmeska zajednica je više puta komentarisala ovaj „fenomen“ i negativno se izjasnila o ekspanziji štancovanja diploma. Ipak, zašto je to tako i otkud uz političko avanzovanje i nagli poriv za višim akademskim zvanjem, možda je najbolje objašnjeno na jednoj od poslednjih sednica niške Skupštine. Naprednjak Miloš Banđur i naprednjakinja Dragana Sotirovski već dugo na sednicama parlamenta vode „duele“ kao da nisu iz iste stranke. Jedan drugom su opozicija, a ovog puta su u moru lokalnih tema isplivale i diplome. Naime, Banđur je obznanio javnosti kako je Sotirovski dok je bila načelnica Nišavskog okruga upisala i završila master studije na niškom PMF-u, što je ona sama i potvrdila. Na stranu što se stvorio zaključak da titule „dr“ i „prof.dr“ nekima služe samo da bi bili poznati, Sotirovski je naglasila da „pisanjem naučnih radova odmara od posla“. I baš tu se krije odgovor na pitanje zašto uz neku javnu funkciju mnogi političari paralelno dođu i do diploma. Oni jadni previše rade za narod, pa kad konačno dođu kući moraju da odmore. A gde ćeš bolji odmor nego da sedneš i poradiš malo na naučnom radu. Običan svet se odmara uz film, čašu vina ili druženje. Ali političar, on uči. Sedne i piše naučni rad kako bi tako odmoran sutra opet mogao da ode na posao i da sve od sebe za bolje sutra svakoga od nas. Zato svi oni, sada je jasno, akademski napreduju dok predano rade za nas. Ne bi oni, nego moraju. Onako „iz odmora“. Šalu i ironiju na stranu, svako ko je ikada napisao ozbiljan diplomski ili master rad zna kakva je to muka. O doktorskim radovima da i ne govorimo. Niko ko je pošteno došao do svoje diplome ne bi ni pomislio da se uz naučne radove odmara. Niti bi pomislio kako je super da nakon osporavanja jedne, začas sedne i odradi drugu doktorsku disertaciju. Baš kao u onoj vanvremenskoj sceni iz „Ko to tamo peva“: „Ili pet karata ili nijednu“. No, to im očigledno prolazi jer je i sistem obrazovanja na kolenima, baš kao što su i mnogi drugi sistemi ove države. Državne obrazovne ustanove bez integriteta, a privatni fakulteti sa biznis modelom obrazovanja. Kao rezultat svega, imamo mlade koji kažu „šta će mi diploma i škola“ jer je ona na već opisane načine potpuno obezvređena. A imamo i one sa stavom „ma uzeću je kad mi zatreba“. Oni treći, odgajani na pravim vrednostima koji su svaku ocenu u indeksu zaradili znojem i nespavanjem sve to gledaju i kažu „odoh ja odavde tamo gde se znanje ceni“. I odoše. Oni i neki drugi, uglavnom njih pola miliona za 11 godina. Odoše. Toliko nas je manje, ali je zato „dr“ i „prof. dr“ političara sve više. I onda svi ti novopečeni profesori i doktori sednu u autobuse, pa pravac na miting. Odslušaju predsednika stranke, klimnu glavom pa nazad kući na odmor i lagano pisanje novih naučnih radova. Tekst je štampan u listu "Danas".

Protesti protiv nasilja posle nekoliko velikih okupljanja u Beogradu, proširili su se i na najveće srpske gradove. I tu se, za nedemokratske uslove u kojima živimo, okupio pristojan broj ljudi. Za niški protest gradonačelnica Dragana Sotirovski iz redova SNS kaže 1.250 ljudi, dok stručnjaci, pa i policija procenjuju da ih je bilo između 3.500 i 4.500. Upravo je brojanje i umanjenje broja okupljenih jedan od prvih spinova koji se može pročitati u komentarima ispod vesti o protestu, a redovno se viđa i na TV Pink dok „veće staraca“ komentariše samo njima znane kadrove na kojima se vidi mali broj ljudi. Pošto je ta priča o brojevima već ispričana na nekim protestima prethodnih godina, mašinerija za suzbijanje nezdovoljstva građana lažima, smislila je nove teorije. Naravno, glavna koja se sada nameće je „ako ste brojniji, što nećete na izbore“. To prelazi u smatranja raznoraznih komentatora kako opozicija samo vuče za nos ljude koji šetaju, jer i nema realnu snagu da pobedi stranke koje su trenutno na vlasti. Eto, kažu neki komentatori, predsednik je ponudio izbore ali oni ne smeju, nego šetaju bez ikakvog cilja. Iako je cilj naravno jasan i sagledan je u nekoliko tačaka još od prvog okupljanja građana. Onda idu evergrin spinovi o stranim plaćenicima i obojenim revolucijama koji bi da ruše državu. Ovog puta nekako su glumci najviše i povezivani sa tom konstrukcijom. Čak su dobili i svojevrsne liste i mete na društvenim mrežama jer su se usudili da kritikuju sistem u kojem živimo. Dobri, stari evergrin je i „svi su isti“. Nemamo za koga da glasamo, pa džabe i da protestujemo. I od aktuelne garniture i Vučića nema boljih. Uz naravno neprevaziđenu tvrdnju da su svi iz opozicije već bili na vlasti kao „žuti“ i da su se pokazali i dokazali. Što, naravno, nije skroz tačno, a protesti i dalje zvanično opstaju kao građanski. Prođe tu uz spinovanje i niz uvreda, po koja psovka, neko digitalno vikanje velikim slovima. Standardni botovski arsenal potkrepljen i fotografijama nekih ljudi koji piju pivo iz limenke ili uriniraju pored žbunja uz konstataciju da su baš to protestanti protiv nasilja. I niko, ali baš niko od njih da stane, da makar na trenutak razmisli i pomisli zašto su svi ti ljudi na ulici. Svi ti profesori, radnici, glumci, šoferi, pa i političari. Zašto se ta reka ljudi iz nedelje u nedelju sliva beogradskim ulicama. Ljudi kao da nose nebrobojni štit od spinova. Kao da ih nijedno slovo onih koji negativno komentarišu šetnje nije dotaklo. Masa opstaje, a sada se, kako rekosmo, i širi na ostale gradove. Niko od njih da se zapita, dok užurbano kuckaju komentare od portala do portala, protiv kakvog su to nasilja ljudi u šetnji. Da možda ode i korak dalje i da kaže „čekaj, pa da li je nasilje i ovo što ja radim“. Da li je to radno mesto u javnom sektoru ili neki novac, pa neka bude i samo ljubav prema Vučiću ili nekoj partiji, dovoljno da pišem sve to što pišem znajući da su to često laži, poluistine i spinovi? I da nemaju veze sa politikom i političkom borbom. Jer na kraju dana, kakav god ishod protesta da bude, oni lažu sebe i svoju decu. Lažu (ne)svesni da su već žrtve režima koji je i kroz njihov „rad“ na društvenim mrežama i raznoraznim portalima promovisao kulturu nasilja godinama unazad. Od onih koji se spinovima bave zbog nekakve lične koristi, gori su pojedini političari sa vlasti koji su spremni da se bave raznoraznim podmetačinama, poluistinama, izvrtanjima činjenica i drugim taktikama kako bi izbegli realan društveno-politički trenutak koji kaže da postoji masa, možda već i kritična, koja želi promene. Trenutno, one nisu i zvanično političke. Želi društvene promene i to nema veze ni sa ekonomijom, ni sa povišicama, helikopter parama, BDP-om ili izgrađenim auto-putevima. Ništa od toga je neće umirti. Nažalost, to što kritičnu masu žulja je za mnoge koji botuju, pa čak i vrše vlast nedokučiva galaksija. Teško da će ikada samospoznati tu realnost koja će ih izvući iz tamne botovske sobe. Protesti protiv nasilja već imaju višenedeljni staž, ali šta bi bilo da je posle prve šetnje vlast pružila ruku razuma umesto što je uključila spin-mašinu? Šta bi bilo da je već ispunila makar polovinu zahteva? Sigurno je da bismo već danas bili makar za 2 promila normalnije društvo. I tu je i odgovor na onaj evergrin sa početka „nema za koga da se glasa“. Naravno, kada do glasanja dođe. Izbor je lak, treba birati one koji su za normalno društvo i koji su smenljiviji. To znači, da kada većina nije zadovoljna, sve može da reši olovkom, na izborima. Ali pravim, fer i poštenim izborima. Glasati za one protiv kojih ne treba sutra da se šeta i koji se od naroda neće „braniti“ botovskim spinovanjem. Tekst je štampan u listu "Danas".

Mrak je polako, ali sigurno osvajao metar po metar niškog asfalta. Baš kao što je i Mika svojim velikim koracima savladavao Obrenovićevu ulicu u centru grada žureći kući. Jun je uveliko vladao kalendarom, ali ne i vremenom. Danima su lile kiše. Miku je to nerviralo. Nije mogao da uskoči u papuče. Voleo je da ih nosi sa prvim majskim suncem, pa sve do kasnog oktobra. Stalno se žalio svima kako svaka druga obuća žulja. Ali šta će, jun mu nije bio drug. Ipak, patike kojima je prolazio kroz pešačku zonu nije obuo. Nagazio je rapavim, belim petama zadnji deo obuće i tako koračao držeći u ruci kesu iz koje je virila drška od valjka za krečenje. Sav je bio beo, jer je upravo završio uređivanje jednog stana na Paliluli, pa je umoran, ali i srećan zbog zarađenog novca hteo da što pre stigne kući. Da naseče slaninu i svež paradajz, otvori pivo i pozove svog druga Peru. Hteo je da mu ispriča kako je gazda kod kojeg je radio neki skorojević pa mu je spavaću sobu bojio u zlatno. Taman je brojčanik na pešačkom prelazu kod robne kuće pokazao nulu i postao zelen kada je desno kod „Ambasadora“ Mika ugledao Peru. - Šta će ovaj ovde u ovo doba? – promumlao je više za sebe. - Meni nešto kažete? – upitala ga je žena koja je bila ispred njega u masi ljudi koja je prelazila ulicu. - Ne – reče Mika kratko i nezainteresovano. - Pričate sami sobom? – bila je uporna gospođa. - Babo be, ti li misliš da sam ja neka lujka? - Ja nisam baba, sram te bilo. - Ni ja nisam lujka – reče Mika i ostavi zbunjenu ženu ispred „Maksija“. Dugim i trapavim koracima, sa patikama koje su strugale behaton ploče niškog Trga kralja Milana, stiže do Pere koji je zamišljen sedeo na ivici velike fontane koja nije radila. U ruci je držao mobilni telefon. - Zdravo, Pero – reče i blago ga potapša po ramenu. - Zdravo, Miko – odgovori Pera ne pogledavši ga. - Noćna smena, a? – upita Mika dok je gurao ruke u kesu koju je doneo. - Ko? Ja? Ma jok, bre. Slobodan sam. Šetam malo. - Kako šetaš kad sediš? - Pa, sedim. Sedim i mislim kakvi su bre ovi tvoji. - Koji moji? Ej, ako ćeš odmah na politiku ću si idem. - Je l' vidiš ti ovo? – pokaza rukom ka fontani. - Vidim. Fontana. - Vidiš da ne radi? - Vidim. - I to ti je u redu? Mikina desna ruka ostade zaglavljena u kesi dok je levom nameštao beli kačket na kojem je pisalo „Za našu decu“. Njega je baš voleo da nosi kad kreči jer je beo i uklapao mu se uz „Beorol“ radno odelo. - A bre… U redu mi je. Šta znam… - Jun mesec, ljudi šetaju, turisti, a fontana ne radi. Ajde što ne radi, nego što je štrokava. - Sve će da se završi i da se popravi. A ti ili ovi tvoji će je očistite. Ne sekiraj se – utešno je govorio Mika. U tom trenutku konačno izvadi ruku iz kese i u njoj beše jabuka. Iz džepa je izvukao mali nož, perorez. Prišao je ivici fontane gde je veliki otvor, u koji inače otiče voda, i počeo da ljušti jabuku. Fontana nije radila, samo su na sredini svetlele tri sijalice drečavim bojama, dok je jedna čudno treperila. - Ti se Pero mnogo sekiraš. Fontana večeras ne radi, a videćemo sutra. Uostalom, eno ti nova fontana. Idi tamo pa gledaj u nju. Em radi, em svetli. Lepota – pričao je to Mika dok je kora od jabuke laganim pokretima ruke odlazila u otvor fontane. - Ćuti kada i to napraviste. Jedina stvar za deset godine. Neka vajda i od vas – reče Pera gledajući u telefon. - Šta buljiš u taj telefon? - Brojim nešto. - Šta brojiš? – upita ga Mika. - Brojim koliko puta trepne sijalica, mislim se možda Morzeovom azbukom traži pomoć – reče Pera. - Kakvu pomoć? - Da je spasimo jer je zapostavljena – poče Pera da se smeje. - Ej, sve si prolupao. Kažem ti to će da se reši. - Vidim. Posebno tako što u fontanu ljuštiš jabuku. Bolje da si bacio neki dinar, možda ti se ispuni neka želja. - Lele, lele pa gde si Ivo Andriću. Mani se fontane, ajde da te vodim u „Tri fenjera“ na pivce. Uzeo sam pare. - Tako te volim – reče mu Pera. – Nego, da ti se ne smuči pivo posle jabuku. - Polazi! – gurnu ga Mika malo rukom, a Pera poskoči. Krenuše ćutke Trgom ka Tvrđavi. Mika je prebacio kesu na rame i vukao poluobujene patike dok se Pera okretao povremeno i skenirao svaki deo prostranog platoa kojim su se kretali. - Čekaj malo – reče Mika kad su već stigli do spomenika kralju Milanu. - Šta je bilo? Gde ćeš? – upita ga Pera. - Drži mi ovu kesu. U nekoliko koraka Mika se opet nađe kod fontane. Okrenu se ka njoj leđima i skide kačket. Iz džepa izvadi kovanicu, prekrsti se tri puta, pogleda ka nebu i baci je preko ramena u fontanu. - Šta uradi to? – upitao ga je Pera vraćajući mu kesu. - Baci dinarče za sreću, nikad se ne zna. - Miko, pa to se važi samo ako fontana radi. - Će proradi – reče Mika i ponovo se prekrsti. Trgom kralja Milana se u tom trenutku prošunja talas hladnog vazduha. Nisko i skoro neprimetno. Veče je bilo mirno. Jedino su ga remetili buka autobusa i muzika iz obližnje ćevabdžinice. Mika i Pera požuriše preko mosta ka kafani. Fontana je i dalje ćutala u mraku, sa korom od jabuke i ostalim smećem zaglavljenim u odvod dok je jedna svetiljka i dalje panično treperila.

Od pohvalnog gesta lekara niške Kardiohirurgije i operisanja vikendima kako bi se izbrisale liste čekanja prošle su već nedelje. Baš toliko je vremena trebalo funkcionerima i donosiocima odluka u zdravstvu Srbije da, slučajno ili namerno, izgrade konsenzus da taj potez niških lekara zapravo i nije baš tako sjajan. Naravno, nisu oni direktno rekli da je to loše, ali u svojim javnim nastupima uradili su sve da se rezultat iz Niša umanji, unizi, uprlja i omalovaži u očima javnosti. Počelo je sa izjavama ministarke Danice Grujičić, nastavilo se preko direktora niškog Kliničkog centra Zorana Perišića, pa sve do sindikaliste Radeta Panića, čiji se nastup u “Utisku nedelje” i dalje prepričava. Običan čovek u informaciji da su lekari operisali i vikendima, spasavali živote i smanjili listu čekanja, verovatno nikada ne bi video ništa loše. Svako normalan bi to pomislio, jer zaista i nema ničeg lošeg. To je i na početku i na kraju posao lekara. Ta informacija je baš tako i primljena u javnosti. Brzo su krenuli hvalospevi, TV gostovanja, pa čak i peticija da se lekarima Kardiohirurgije dodeli orden. Donosioci odluka, uglavnom na funkciji po političkoj liniji, dugo su nemo posmatrali uspeh koji je nezaustavljivo osvajao srca svekolikog srpskog naroda od Preševa do Subotice. Na to su se nadovezala i brojna pitanja i problemi koje je u svojim nastupima pomenuo doktor Dragan Milić. Od problema sa manjkom opreme, lekara koji godinama rade na određeno, nepostojanju Instituta za kardiovaskularne bolesti samo u Nišu od svih većih gradova, do osinjeg gnezda zvanog problem privatnog i državnog zdravstva. Da li zbog svega pobrojanog ili zbog lekarske sujete, uglavnom posle svih dešavanja, hvalospevi i tapašnje po ramenu prerasli su u slučaj niška Kardiohirurgija vs. ostali. Nema potrebe da nabrajamo šta su već pomenuti doktori-službenici-političari izneli na račun lekara i rada niške Kardiohirurgije. To već svi znamo. Ne ulazeći u istinitost izrečenog ni sa jedne strane, time neka se bave inspekcije i nadležni organi, ostaje činjenica da običan čovek i dalje ne može da švati šta je loše u tome u što su lekari operisali vikendom, bez para i što su izbrisali liste čekanja. Možda pomenuta prepucavanja imaju smisla za lekarsku profesiju, pa se nameće zaključak da je trebalo tamo i da ostanu - na esnafskim kolegijumima, seminarima i sastancima. Ovako, jedini “greh” dr Milića i ostalih lekara je što su svima pokazali da postoji alternativa. Da može i drugačije od onog u šta nas ubeđuju da je nemoguće menjati. Pokazali su da postoji i drugačiji, normalniji pogled na profesiju lekara. Onaj pogled koji ne ide uz “gde vam je uput” i “dođite za 6 meseci”, već uz humanost i predan rad. Pokazana je i kičma. Sistemu je rečeno jedno veliko “ne”. Pa je onda i odjeknulo “a gde je Nišu institut”. Postavljeno je snažno pitanje “zašto svuda može, a u Nišu ne”. Zatraženi su bolji uslovi rada, a predložena je i neka vrsta saradnje i koordinacije sa privatnim zdravstvom. Opet kako bi se sve ubrzalo i postalo efikasnije na dobrobit pacijenata. Sve to je alternativa postojećem sistemu. I onom zdravstvenim, ali i političkom. Onom koji se trudi da stvori “poslušnog” građanina. Onog najboljeg - koji se malo pita, a malo i misli. Zato je ta alternativa koju su svojim radom i porukama poslali dr MIlić i kolege morala da iznedri odgovor. Odgovor koji ide dotle da se i samom doktoru ospore specijalizacije u TV emisiji. Jer šta bi bilo kada bi građanin počeo da švata da alternativa postoji za mnoge stvari kojima nas sistem uči da su nepromenljive? Evo, na primer, slučaj Gornjeg Matejevca i Jasenovika kraj Niša. Selima kojima se po hitnom postupku oduzima imovina ko zna zbog čega. Predstavnici sistema ne otkrivaju zašto, ali kažu da će se puniti republički i gradski budžet. Dobro, malo više republički nego gradski. Ako bi meštani tih sela poslušali sistemce oni bi trebalo mirno da spavaju i čekaju dan kada će se na velikim parcelama iznad sela nešto desiti. Ali oni neće čekati. Zakazali su protest i traže objašnjenja. Oni koji govore i rade u ime sistema tako moraju. Neki jer im je lepo tu gde jesu, drugi jer bi van sistema propali, a treći jer sistem njihovu slobodu drži u fioci. Slobodan čovek ima alternativu. Bila ona humanost ili protest, svejedno je. Zato je gest dr Milića i lekara sa Kardiohirurgije još snažniji. Iako kažu da su samo radili svoj posao, za ono na šta smo naviknuti u zdravstvu, oni jesu postigli uspeh. To drugačije lice Srbije, koje postoji ali se ređe viđa, ekspresno je postalo mejnstrim i opšteprihvaćeno. A nadležni bi, umesto konstantnog bacanja tamne senke i prebrojavanja raznoraznih tabela, mogli sve ponovo da promisle. Šta je moguće od zahteva da ispune, pa bi tako možda i oni uradili neko dobro delo i uzeli makar delić tog kolača. Tekst je štampan u listu "Danas".

Vest da je zbog dugova Rukometni klub “Železničar” izbačen iz lige, nakon što je već bio suspendovan, u Nišu je primljena mirno. Baš kao što Nišava teče kroz grad. Ukoliko tražite, Google će izbaciti jednu, ali bukvalno jednu vest o tome i to je sve. Nema reakcije nadležnih, nema odgovora iz kluba. “Želja” je u dugovima i izbačen je iz lige. I to iz “B” lige srpskog rukometa. Možda za mnoge koji danas uglavnom brinu samo svoje brige, sve to i treba da prođe mirno, tiho i bez pompe. Ali kako Grad Niš može ćutke da posmatra dok mu kopni jedan od najtrofejnijih muških sportskih kolektiva u istoriji? Jasno je da rukomet danas nije sport broj jedan, nije realno nikada ni bio, ali malo je niških klubova koji su u grad doneli toliko trofeja kao “Želja” svih prethodnih decenija. Setimo se i okupljanja na Trgu i utakmica u Evropi, pa i poslednjeg finala Kupa Srbije od pre nekoliko godina. Paradoks je da je tada u Niš stigao poslednji pehar u kolektivnom sportu u muškoj i ženskoj konkurenciji, neka me isprave sportski novinari ako grešim. Eto, baš takvo je stanje niškog sporta danas - klub koji je doneo poslednji trofej u grad, sada je izbačen iz B lige. Setimo se i neke od ranijih sednica niške Skupštine kada su se pojedini odbornici vlasti zdušno zalagali da “prodaju” ideju kako to niko neće da gleda. Kako to Nišlije ne žele, pa eto nisu dolazili na rukometne utakmice ni kada je cena karte bila 100 dinara. Prostom dedukcijom je valjda trebalo da shvatimo da nam to i ne treba. Neki možda to i jesu tada shvatili, neki i nismo, ali evo koju godinu kasnije baš oni koji su zagovarali takve teorije mogu da budu ponosni što su zakačili katanac na vrata “Železničara”. Da li će ga konačno i zaključati, videće se vrlo brzo. A da teorija da Nišlije to ne zanima ne stoji, pokazala je proslava 100-godišnjice Fudbalskog kluba “Radnički”. Dugo Trg kralja Milana nije bio tako ispunjen kao na proslavi rođendana fudbalskog kluba. Istog onog kluba koji dok je tavorio u nižim ligama nije mogao da sakupi ni polovinu istočne tribine. Koji i danas, ako ne gostuju beogradski blizanci, ne može da se pohvali impozantnom posetom. Ali eto, niko na njegova vrata nije stavio katanac, iako je više puta bio na ivici opstanka. Rođendan je pokazao da u gradu ima mnogo više “Meraklija” koji svoju ljubav ka klubu i ponos na to što je on niški, nose u srcu i ne pokazuju uvek na tribinama. Ali znaju kada su klubu najpotrebniji. “Želja” je u dugovima. Na pare iz budžeta Niša ne može da računa jer je račun u blokadi pa i ne ispunjava uslove da se nađe u konkurenciji za dodelu sredstava. Sponzore sigurno ne interesuje klub koji je izbačen iz B lige. Način za opstanak sigurno postoji, ali vide ga verovatno samo najveći optimisti. Da se ostalo pri poštovanju plana Unapred pripremljene reorganizacije koji se jedno vreme sprovodio, možda bi sve bilo drugačije. Klub se tada borio za prva 3 mesta u najelitnijoj rukometnoj ligi Srbije. Glup je onaj ko misli da je ovo skroz nebitna stvar za grad. Nema u Evropi, ako već tamo težimo, ozbiljnog grada bez ozbiljnog sportskog kolektiva. Negde je to fudbal, negde košarka, negde rukomet, a negde sva tri. To je poseban brend, reklama za turiste, ali i pumpanje lokal-patriotizma. Jedna od onih nevidljivih sila koja ljude drži u matici, u mestu koje osećaju svojim. Postojanje takvih gradskih brendova ima mnogo veći značaj od samo sportskog. Jasno je da ne može jedino parama iz budžeta Grada da se stvaraju vrhunski klubovi i rezultati. Ali dok neko ne smogne snage da menja Zakon o sportu i dozvoli privatizaciju sportskih klubova, onda je obaveza Grada da klubove od posebnog značaja održava živim. Takođe, obaveza je i da učini sve da se za sportske kolektive obezbedi dodatni novac. Vlast se hvali koliko je investitora dovela u Niš poslednjih deset godina. Svi oni dobili su ogroman novac na ime subvencija, ali na dresovima niških klubova nema njihovih reklama. Verovatno jer nema njihovih para kojima bi podržali sport u Nišu. Zašto to nije obavezna klauzula u ugovoru kada investitor dolazi u grad, znaju samo ljudi iz vlasti. Ali to ih svakako ne abolira od činjenice da je na njima ogroman deo odgovornosti za tužno stanje niškog sporta, a posebno urušavanje kluba kakav je RK “Železničar”. Baš kao što “Dubioza kolektiv” kaže u pesmi “Vratiće se Valter”, tako se i “Želja” već vratio posle suludog gašenja 2009. i spajanja sa ORK Nišom u RK “Naisus”. Ta ekskurzija je srećom kratko trajala. Vratio se “Želja” zbog onih koji su još tamo daleke 1949. godine rešili da započnu ovu priču igrajući veliki rukomet. Zbog onih koji su sedeli i na stepenicima hale kako bi gledali evropske ekipe u “Čairu” krajem devedestih, zbog svih klinaca koji su besomučno pokušavali da urade “fintu levo” i naprave još jedan “višak” na škriputavom parketu niškog hrama sporta. I vratiće se opet. Zbog svih njih. Zbog svih nas. Tekst je štampan u listu "Danas".

Za politički život Niša prethodnih nedelja desila se jedna od najbitnijih stvari - počelo je sprovođenje unutarstranačkih izbora u, trenutno najvećoj, Srpskoj naprednoj stranci. To je presedan za jedan od najvećih odbora ove partije, s obzirom na činjenicu da opštih internih izbora nije bilo od osnivanja odbora daleke 2008. godine. Sada, kako je najavljeno, članstvo ima priliku da bira po mesnim odborima, pa se možda desi da vođstvo niškog SNS-a u budućnosti zaista i bude po njihovoj meri, a ne po želji beogradskog vrha stranke. Jer do sada, svaki poverenik je bio nametnut odlukama iz prestonice. Da li je samo zbog centralizacije ili za to postoje i drugi razlozi, uglavnom niški odbor naprednjaka i dalje važi za jedan od najnemirnijih u tvrdoj hijerarhiji SNS-a koju svojom nevidljivom rukom kontroliše njen lider lično. Međutim, i pored konačnog ukidanja podaničkog odnosa i dozvoljavanja, makar prividno, demokratije u niškom odboru, izbori SNS-a u Nišu prolaze uz već pomenuti epitet “nemirno”. Snimci svedoče da se na glasanju u odboru Medijana desilo koškanje, a možda i tuča, pa je morala da reaguje i policija. Vidi se otimanje oko spiska nakon glasanja, jer sada na površinu izlaze sve struje unutar stranke o kojima se ranije pričalo, ali se nisu javno isticale. Zli jezici bi rekli da je sve to očekivano i da naprednjaci ne umeju drugačije, jer ako su bili sposobni da sa momcima u kapuljačama opstruišu izbore koje raspisuje država ili da usred vanrednog stanja i policijskog časa pale baklje po krovovima zgrada, zašto bi onda na njihovim, unutarstranačkim izborima bilo drugačije. Ipak, ovde se ne radi o nečemu što je prepisano iz ranijih perioda. Stečeni mehanizmi nasilne kontrole i mešanja u izborni proces služe da se spreči samo jedno - presecanje pupačne vrpce. Upravo je članska karta SNS-a za mnoge članove i funkcionere u Nišu upravo pupčana vrpca. Veza je prejaka, a oni uz pomoć nje dobijaju sve sinekure. Počevši od posla, plate, drugih benefita, pa sve do ugleda u društvu i statusa u lokalnoj zajednici. Naravno, sve u skladu sa pozicijom i funkcijom. Kroz tu pupčanu vrpcu bukvalno dobijaju i hranu i vodu, i rizik je preveliki da se od nje odvoje samo zbog tamo neke demokratije i volje ostalih članova. Jer niko nije sasvim siguran šta ga čeka ako izgubi podršku i poziciju unutar stranke. Zato oni koriste već dobro naučene i oprobane taktike iz nekih ranijih izbornih procesa kako bi sačuvali taj svoj izvor života. Na tom putu ih neće zaustaviti ništa, pa ni potreba da se sa nekim pokoškaju ili potuku. Makar on bio i njihov stranački kolega, a možda i prijatelj. Jer šta će im prijatelj ako izgube posao, kancelariju, sigurnu platu, a možda i službenu “škodu”. To znači vraćanje u onaj život od pre članske karte SNS-a, a mnogi su tada lutali tražeći svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije, kako je to lepo rečeno u jednom domaćem filmu. To mesto im je našla i dala stranka, zato sada nema odricanja, jer bi opet usledilo lutanje. Samo bi sada i perspektiva tog lutanja bila drugačija. Postoji teret u vidu političke prošlosti koji treba poneti na leđima. Situaciju dodatno podgreva i ideja lidera SNS Aleksandra Vučića o formiranju novog pokreta. Maglovita situacija o formi pokreta, načinu učlanjenja i podobnosti za članstvo unose dodatni nemir. Niko ne zna koga će Vučić primiti u pokret. Za SNS je bilo lako, popuniš pristupnicu i gotova stvar. Ali pokret, kako je najavljeno, neće biti formalno registrovan, pa nema ni članske karte. Zato je borba za očuvanje veze sa pupčanom vrpcom neprestana. Zato i nije teško da se krene iz Niša u Beograd kako bi se ispred vile gradonačelnika Aleksandra Šapića opstruirali protesti. Ne treba ni kapuljača, ni maska. Samo da je članska karta u džepu. Ruku na srce, brojna glasanja po mesnim odoborima do sada su prošla bez ijednog incidenta. Čak je relativno uspešno organizovan “spontani” odlazak u Vranje na Vučićev miting. Mediji prenose da je u Niš stigao i novi poverenik. Međutim, način na koji je SNS prethodnih godina građanima predstavljao bavljenje politikom, uz dobro nam poznat odnos prema medijima i političkim protivnicima, u Srbiji je stvorio političku kataklizmu. Nije tajna da običan čovek politiku od davnina vidi kao korist za lakše ostvarenje ličnih ciljeva, ali je problem narastao poslednjih godina kada se to odomaćilo kao jedini razlog da se uđe u stranku. Zbog toga nema tih unutarstranačkih izbora koji mogu makar i da donesu privid demokratije. Ovde je politika borba na život i smrt, i dok se to ne promeni izbori će biti samo forma, a glas čuvanje sopstvene pozicije.

U poslednjih nekoliko godina gotovo da ne postoji događaj značajan za javnost koji nije imao svoju alternativnu verziju. Onu priču u koju se lakše veruje. Priču slikovito predstavljenu, tako realnu za svakog prosečnog konzumenta medija ili korisnika društvenih mreža. Da, to su teorije zavere, lažne vesti i dezinformacije koje su toliko zagušile javni prostor da nam je sluđenost postala svakodnevica. Od razornih zemljotresa u Turskoj nisu prošle ni dve nedelje, a već imamo priče o podzemnim bombama i veštački podmetnutim potresima. Pojavama čudnih oblaka na nebu pre zemljotresa i vezivanja Gordijevog čvora geopolitičkih razračunavanja prirodnim pojavama kakva je zemljotres. Ono što je ranije bilo karakteristično za društveme mreže i opskurne YouTube kanale, sve češće je dostupno i na srpskim televizijama. I to onim koje imaju lokalne, regionalne, pa čak i nacionalne frekvencije. Tu se moglo čuti da je neko namerno izazvao zemljotres kako bi prekinuo tok gasa iz Azebejrdžana i sa Bliskog Istoka, a koji je valjda prolazio kroz Tursku. Baš tu negde kod Gacijantepa. U svega nekoliko dana pojavili su se kvalitetno monitarni video snimci, koji uz narodski prijemčivu naraciju, promovišu baš ovakve ideje. Onda je to počelo da se šeruje na mrežema i da se teorije zavere šire kao zaraza. Ljudi su delili bez da se zapitaju zašto niko, ali baš nijedna država, nije rekla da je zemljotres oštetio bilo kakve gasne cevi ili prekinuo dotok energenta. O svakodnevnim sluđivanjima oko dešavanja u ukrajinsko-ruskom ratu izlišno je i govoriti. To je igranka bez prestanka. Ako se prebacimo na domaći teren, već imamo teorije da je protest koji se desio na Sretenje ispred Predsedništva, zapravo lažiran od strane vladajuće garniture. I tu smo verovatno svi u problemu, jer živimo onu poslovicu o dečaku koji je stalno vikao “vuk”. Kada je vuk stvarno naišao, niko mu nije verovao. Tako i sada, dok se ne pojave činjenice, možemo samo da sumnjamo da je protest isceniran, ili su ga organizovali Rusi ili je ta grupa jednostavno nezadovoljna svime što se “kuva” oko Kosova i Metohije. Upravo tu se i vidi uzrok problema. Još veliki Dušan Kovačević je među nama primetio taj sindrom koji se sada zahvaljujući upečatljivom liku iz “Balkanskog špijuna” popularno naziva sindrom “Ilije Čvorovića”. Ali i pored toga, za današnji svet sluđenosti krivi su politika i društvene mreže, uz malu pomoć onih koji i dalje misle da se bave novinarstvom i imaju medij, a u stvari su propagandisti i spin-glasila. Društvene mreže su dale prostor svakome da napiše šta god mu padne na pamet. Skoro bez ikakve kontrole i redukovanja. To je vrlo brzo uočila politika i te kanale iskoristila za promociju svojih ideja. Ne birajući sredstva i ne mareći za posledice. Baš kao što to radi i u realnom životu. Poslednje statistike kažu da u Srbiji ima oko 5 miliona korisnika društvenih mreža (izvor: we are social). 96,4 % njih svojim profilima pristupa sa mobilnih telefona. To znači da su uvek dostupni za informacije svake vrste. A sve ukupno, ovi podaci nam pokazuju da se život preselio na tu malu stvarčicu zvanu mobilni telefon. Preselio se u virtuelni svet pun slepih ulica, za koje mnogi od 5 miliona korisnika i ne znaju. Čovek na našim prostorima je naviknut da veruje televizoru, pa tako veruje i onome što pročita na mobilnom. Toliko da je spreman da pogazi osnovno, bazno obrazovanje stečeno u školi kako bi, na primer, poverovao u priču da je nekakva tehnologija izazvala zemljotres. Ili da poveruje da će mu protiv korone pomoći lek za životinje, a da se kroz vakcine ubacuju čipovi. Još gore, sve je više onih koji misle da je zemlja ravna ploča. Kako je to moguće? Kako je moguće ići protiv sebe i svog znanja? Ići protiv nauke, a verovati tamo nekom na internetu. Dobar je procenat i onih koji su prespavali brojne časove u osnovnoj, pa su se naprasno zainteresovali za “nauku” sa društvenih mreža. Život nam pokazuje da takvo “obrazovanje” ništa dobro ne može da donese. Namerno plasiranje lažnih vesti i dezinformacija zarad ostvarivanja sitnih i krupnih političkih i nekih drugih ciljeva, neće stati. Naprotiv, čini se da se zahuktava zajedno sa špijunskim NLO balonima. Džordž Orvel je davno zapisao da je “u svetu gde je sve obmana, pričati istinu revolucionaran čin”. Hajde da danas započnemo naše male, lične revolucije tako što ćemo, za početak, tražiti istinu. Tako što ćemo sumnjati i insistirati na njoj, a ne verovati svakom slovu koje pročitamo dok ubijamo vreme listajući postove na društvenim mrežama. Tekst je štampan u listu "Danas".

Beli avion “Rajanera” zagrmeo je iznad centra Niša. Lenjo se spuštao iz pravca Banje, preko “Ambasadora” pravo na pistu niškog aerodroma. Retki su bili oni koji nisu podigli glavu i pogledali plavi trup velikog “Erbasa” ozbiljno fokusiranog na meko prizemljenje. Januar je bio vreo. Toliko vreo da su ljudi opušteno sedeli na klupama i lovili sunce. Zimsko sunce. Na jednoj od novopostavljenih, u samom centru grada, odmarali su Pera i Mika. Pera je bio na pauzi, a Mika je kupio 350 grama “alpske” salame, beli hleb, majonez i jogurt i doneo mu kako bi zajedno doručkovali. I oni su potpuno opušteno puštali poklonjenu toplotu da im sa leđa siđe do svake kosti i opusti nerve. Svetiljke na banderama i raspale petarde na obližnjem travnjaku podsećale su na nedavno prošle praznike, iako bi na to trebalo da seća sneg. - Kako ga je otpevao Haris za doček? - reče Mika dok je lizao majonez sa dlana. - Ostario je, a nije znao - reče Pera. - Dobra pesma. - Ma ne pesma, omatorio je. Ali dobro je izdržao. - Peva, rastura - reče Mika. - Bio sam u prvom redu. Glas ima za dvojicu. - Ma… Važno da su ga prošetali svi političari. - Pa dobro, naš je gost. Mi smo ga zvali, podigli mu binu, pa može i da popije kafu sa gradonačelnicom. - Sve te sredili, pa ćete i Harisa - reče Pera dok je motao u papir preostalu salamu. - Ovu ću da ponesem za užinu - rekao je Miki. - Nosi salamu, ćuti i ne kenjaj. Sad bi sedeo u ‘ladovinu da nije bilo nas. - Što u ‘ladovinu? - Pa isekli smo jelke, pa sad možete svi da se sunčate kao gušteri. - More, sunčamo se u januar, a u jul se pržimo ko girice na ovaj mermer - reče Pera. - Nije mermer, behaton je. - Molim? - Behaton ploče - reče Mika ozbiljno. - Nebitno. Malo su poćutali. Prolaznici su užurbano išli za svojim poslom. Pera i Mika ih nisu primećivali, a nisu ni oni njih. Svako je ćutao svoje misli. Pera je gledao na sat, čekajući da mu prođe pauza. Mika je gledao u kazino i razmišljao se da li da svrati kad isprati druga, jer drugi posao nije imao. Odjednom su iz kazina istrčala dvojica muškaraca. Jedan je snimao telefonom i trčao unazad, a ovaj drugi ga je jurio i stalno podizao pantalone. - A, bre, ovi mi poznati? - reče Mika. - Koji? - Ovi što se jure. - Nisam ih video. - Ovog krupnog znam - zamislio se Mika. U tom trenutku pao je čovek koji je snimao i bežao. Pao je baš u centru, nedaleko od spomenika kralju Milanu. - Evo ti ga tvoj behaton. Saplete se čovek - reče Pera. - Nije behaton, nego ne gleda gde ide. Bulji u telefon. - Saplete se na kocku što štrči. Odlično ste uradili to. Bravo! - reče mu Pera. - Ma bucko ga udario - reče Mika. - Nije, bre. Saplete se. - Sve ti, bre, nešto smeta… Te Haris, te behaton… Je l’ si video avion malopre? Gde su bili avioni dok su bili “žuti”? - I to ste prejebali - dodade Pera. - Što? - Pa poklonili ste aerodrom i sada nas Beograđani zajebavaju kako im se ćefne. - Ej, otkad pričate da je poklonjen, a on i dalje tu. I avioni lete, kao što si video - gestikulirao je Mika rukama kao da likuje. - To ti je poslednji let za Bergamo - reče Pera. - Idu si. Sad će za Bergamo da se leti iz BG-a. - Neki dođu, neki odu… Tako ti je to - tešio ga je Mika. - Čini mi se da više odu. Makar ovi jeftini, a dođu ovi skupi. - Dobro, dobro, ali aerodrom je i dalje tu… Niko ga nije odneo pod mišku. - Niko ga nije odneo, ali kako je krenulo, sam će si ode. - Ko? - Pa aerodrom. - Ej, ti… - iznervirao se Mika. - Ništa ti ne valja! - Istina boli. Znam - reče Pera. Mika je već bio ustao. Stajao je iznad Pere i gledao ga besno. To januarsko popodne postajalo je vrelije. Mikina jakna već je bila poluskinuta i visila mu je sa ramena. On je samo posmatrao svog druga i stiskao usne. Ovaj ga je odozdo nišano sa osmehom. Rasterećen i opušten od neočekivanog sunca. - Istina… Ti znaš šta je istina. Daj tu salamu! - dreknu Mika i uze svežanj iz Perinih ruku. - Ali Miko, druže… Rekao si… Užina… - Nema! Stavio je salamu u džep i krenuo i on ka spomeniku u centru Niša. Nonšalantnim hodom ušao je u podzemni prolaz. Pera je krenuo za njim, pa se vratio do klupe gde su zajedno doručkovali. Uzeo je metlu i počeo da prikuplja pobacane pikavce i prosipane kokice. U tom trenutku sa aerodroma je poleteo isti onaj “Erbas”. Tromo se uspinjao iznad Tvrđave. Bio je to stvarno poslednji let za Bergamo. Pera pogleda ka nebu, skide kapu i podiže ruku. - Adio - izgovori kratko i nastavi da metla uz zvižduk popularne melodije iz serije "Vruć vetar".

Jug Srbije se gasi i to je sada potvrdio i popis stanovništva. Na jugu ni najveći grad regiona - Niš, nije zabeležio porast broja stanovnika. Naprotiv. I njemu u odnosu na popis od pre 11 godina fali 10.421 građanin. Od 4 opštine sa najmanjim brojem stanovnika, čak 3 su sa juga zemlje - Gadžina Han, Crna Trava i Babušnica. Grad Niš je i definitivno izgubio trku “za drugo mesto” sa Novim Sadom i sada je to kristalno jasno. Beograd i Novi Sad su, uz Novi Pazar, jedini gradovi koji beleže porast broja stanovnika. Beograd je prestonica i zbog svih mogućnosti koje nudi, pre svega izbora poslova, u nju hrle ljudi iz čitave Srbije. Novi Sad je, sa druge strane, uspeo da opravda epitet prestonice severnog dela zemlje i uvećao je svoj broj stanovnika. U “srpsku Atinu” se sele i južnjaci. U Nišu je sve više stambenih blokova, grade se zgrade, nadležni se hvale većim brojem vozila na ulicama. Mnoga od njih su sa tablicama opština i gradova južnije od Niša, ali broj stanovnika je ipak manji nego pre 11 godina. Naravno da je Niš centar juga Srbije, ali je centar kakav mu je i region - siromašan i neperspektivan. Novi Sad je prestonica kulture, a Niš prestonica odlaznih perona. Čekaonica za dalje i veza ka boljem sutra. Iz njega se poslednjih godina toliko odlazi da ni priliv stanovništva sa juga Srbije nije dovoljan, ne da uveća ukupan broj, nego da održi postojeće stanje. To su alarmi za uzbunu i crvene lampice za sve koji brinu o demografiji i regionalnom razvoju. Za sve koji brinu o budućnosti Srbije. Kako su do sada brinuli o jugu više je nego vidljivo u brojevima koje je iznedrio popis. Ako je Niš neperspektivan grad, kako je onda tek u malim opštinama na jugu. Koje su mogućnosti za zaposlenje tamo? Kako funkcioniše zdravstveni sistem? Šta se nudi mladima? Poznata je stvar da u mnogim manjim mestima, najveći broj onih koji i dalje tamo žive zapravo radi u javnom sektoru ili je nekako “naslonjen” na njega. Opstaju i oni u maloj privredi koji trguju ili proizvode ono što se koristi svakodnevno. Rade i niču kladionice i apoteke i tu se priča otprilike završava. Zanimljiva je činjenica da mnoge opštine i gradovi već deset godina imaju bukvalno istu garnituru na vlasti, maltene iste ljude. U nekim opštinama takvo stanje nepromenljivosti političara traje i duže. To su opštine koje na popisu beleže negativne, ali na izborima izuzetno pozitivne rezultate za vladajuće stranke. Tako je danas, a slično je bilo i ranije. Oni za koje glasaju, pokazuje popis, vraćaju im tako što im omogućavaju da deca odu od njih u Niš, Beograd ili beli svet. I to je paradoks u kojem jug Srbije živi i lagano kopni. Nestaje u nametnutom balonu o zlatnom dobu i ekonomskom tigru, nesposoban da vidi šta mu se dešava u sopstvenoj kući. Nebriga i nemar vlasti na svim nivoima doveli su dotle da je Niš prvi put od 1948. godine, kada je urađen prvi popis, smanjio ukupan broj stanovnika. Do sada je uvek, na svakom popisu, dodavao po koju hiljadu. Ali čime je mogao da doda u prethodnih 11 godina? Izazovnim poslovima motanja kablova u “Juri” i “Leoniju”? Partijskim izjedanjem javnog sektora? Vezama i vezicama u prosveti ili često nestručnim kadrovima na rukovodećim pozicijama? Dok u Beograd, Novi Sad i Vojvodinu stižu industrijski giganti koji nude poslove za visokoobrazovane ljude i daju evropske plate, na jug i u Niš dolaze fabrike koje od radnika traže izdržljivost i brzinu. Da istraju u stajanju i da im ruke brzo prebiraju žice, uz spremnost da rade za niske plate. I ne samo to. Aktuelna garitura na vlasti u Nišu pohvalila se najvećim budžetom za 2023. godinu od 13 milijardi dinara. Međutim, to je ništa naspram 40 i kusur milijardi koliki je budžet Novog Sada, koji će pritom naredne godine za čak 4,5 milijardi biti veći nego što je bio u 2022. godini. Da nije IT industrije u Nišu, brojevi na popisu bi verovatno bili još gori. To je jedina svetla tačka koja ne utiče samo na broj stanovnika nego i na ukupan standard u gradu. I to je, čini se, jedina industrija koja bi za koju godinu mogla da iznedri novu tablu na ulazu u Niš - “Dobro došli u IT grad”. Za to je naravno potrebna ozbiljna strategija, ulaganja države i grada, a Naučno-tehnološki park je prvi učinjen korak. Ipak, za ostanak, pre svega, mladih i pametnih ljudi potrebne su suštinske promene i uspostavljanje normalnog sistema. Onog u kojem neće biti privilegovanih zbog partijske knjižice. Sistema u kojem “ruka ruku ne mije”, nego jedna drugoj pomažu da zajednica ide napred. Sistema u kojem zakoni nisu harač i represija, nego regulativa. Lampice sa juga su upaljene, alarm zavija. Ima li onih koji donose odluke, a još mogu da vide i čuju? Tekst je štampan u listu "Danas".

Zima je konačno zaličila na zimu. Počela je da se oseća prozirna hladnoća pri svakom izlasku iz tople sobe. Jasno je da je to tek zagrevanje, iako je već počeo i decembar. Severni vetar, ne toliko jak, pretio je da Peri oduva narandžasti kačket sa glave. Seo je na jednu od klupa u skoro renoviranom parku, u centru Niša, baš tu gde decenijama preko raskrsnice očijukaju zgrade Suda i Narodnog pozorišta. Naslonio je metlu i đubravnik na obližnje drvo i rešio da pripali duvan, pre nego što nastavi borbu sa upornim jesenjim lišćem. Vetar je probijao narandžastu jaknu, činilo mu se, najviše kroz levi džep na kojem je pisalo JKP “Mediana”. Taman je uspeo da podizanjem kragne zaustavi promaju koja je duvala, osećao je kao kroz njega, kada je sa naletima vetra naleteo i Mika. - Ola, amigo - rekao je Mika kaubojski dodirujući svoj slameni šešir koji je nosio i u decembru. - Ola, Miko - bezvoljno je odgovorio Pera. Za razliku od njega, Mika je bio crven u licu. Nije ni na trenutak odavao utisak da je i on zagazio u decembar. Više je bio junski tip, sve sa slamenim šeširom i laganim duksom preko razvučene majice iz koje se nazirao ljubavni tepih. - Šta si se stiso tu ko dve pare u kesu? - rekao je Mika i seo pored Pere. - ‘Ladno mi - odgovori ovaj i povuče dim. - ‘Ajde, bre, šta će radiš kad zaveje? Gledaj mene, kao dečkić. Kako kaže ona pesmica “a šta može zima meni…” - smejao se Mika. - A je l’ znaš zašto je to tako? - Nemam pojma, kaži mi. - Zbog belog luka. Ja ti, Pero brate od polovine oktobra krenem sa terapijom. - Kakvom terapijom? - Anti-grip terapijom. Beli luk i rakija. - Aha… Pa oseća se da si pod terapijom - reče Pera. - Bolje da se oseća nego da kašljem. A gledaj tebe kako si se skupio. I onda ti loša cirkulacija, a kad ti loša cirkulacija ne možeš ni da radiš. Ajde, ustaj! Pikavac je završio na novoj behaton ploči i Pera polako ustade i krenu da se proteže i prozeva. - Nego, Miko da te pitam nešto. - Pitaj, samo ako nije za pare. - Nije, nije… - nasmeja se Pera. - Ti si tamo… u stranci. Znaš li nešto… Hoće li da menjaju ovog našeg direktora? - Ne bi trebalo… A možda i hoće - odgovori Mika. - Pa hoće ili neće? - Ma, šta te briga. Ti si poso imaš - pokušao je Mika da uteši druga. - Ne znam baš… Produžavaju mi na po tri meseca ugovor, a direktori se menjaju kao na traci. - Evo, ovog je ona postavila, a sada ga možda promeni. - Koja ona? - Pa gradonačelnica. - Ćuti, ne pominji nj... - uzjoguni se Mika, ali kao da se ujede za jezik. - Ne, nije ona… Ona ne postavlja. Skupština je. - Pa dobro, ali posle njenog dolaska je i on došao. I taman sam mislio će se smiri situacija, da pitam za ugovor za stalno i sad ga ona kritikuje. To nema nikakvog smisla. Što ga je postavljala ako ne zna da radi posao? - Ne znam… Nisam baš siguran. - Šta nisi siguran? Isto ti je to kao za EPS. Postavljaju partijski kadar. Prebacuju ih iz pečenjare u EPS, pa kad unište preduzeće onda Norvežanima plaćamo masne pare da nas vade iz govna. I nikom ništa. Kao šatro nisu znali - kao pokvarena kaseta je deklamovao Pera. Njemu više nije bilo hladno. Naprotiv, spustio je kragnu u naletu bujice misli i briga koje su ga morile. Probudio ga je izlet u aktivizam, u promišljanje. Mika je, pak, slegao ramenima. Gurao je ruku ispod slamenog šešira i češao se po masnoj kosi. Na licu mu se čitala začuđenost, ali i neka vrsta negiranja onoga što je čuo da Pera izgovara. - A, bre… Još niko nije smenjen. Sve će si bude, ne sekiraj se. - A šta ako bude smenjen. Dođe novi i ne produži mi ugovor. Šta da kažem deci? Koliko nas takvih ima po preduzećima? Njih baš briga, samo menjaju fotelje, a mi živimo samo od te plate - sve razdraženiji i uverljiviji u svojim argumentima je bio Pera. - Ej… - poče Mika da se snebiva i skoro pa okreće oko svoje ose - nije to za nas - reče na kraju. - Šta nije za nas?! - Pa to, da bistrimo politiku… Znaju si oni šta rade. Naše se zna. Evo ti metla, pa nastavi gde si stao - reče Mika malo nesnađeno i pruži metlu ka Peri. - Ma, jebala te metla, da te jebe - odgovori mu Pera i krenu ka Ulici Lole Ribara. Mika ostade zabezeknut i razjapljene vilice. Gledao je ka Peri koji je sporim, neenergičnim hodom i sa rukama u džepovima prolazio prvo pored kuće u kojoj je krajem devedesetih bio “Otpor”, a onda i pored one na kojoj je tabla sa informacijom da su 1942. niški komunisti baš odatle krenuli u borbu za slobodu. Pera se nije okretao. Vetar je počeo jače da duva. Hladnoća i jeza odjednom probiše i Mikin anti-grip štit. Protresao je celo telo i bacio metlu kao da je ukleta. Na obližnjim semaforima otkucavale su sekunde. Ljudi su strpljivo čekali.