Search Results

Za politički život Niša prethodnih nedelja desila se jedna od najbitnijih stvari - počelo je sprovođenje unutarstranačkih izbora u, trenutno najvećoj, Srpskoj naprednoj stranci. To je presedan za jedan od najvećih odbora ove partije, s obzirom na činjenicu da opštih internih izbora nije bilo od osnivanja odbora daleke 2008. godine. Sada, kako je najavljeno, članstvo ima priliku da bira po mesnim odborima, pa se možda desi da vođstvo niškog SNS-a u budućnosti zaista i bude po njihovoj meri, a ne po želji beogradskog vrha stranke. Jer do sada, svaki poverenik je bio nametnut odlukama iz prestonice. Da li je samo zbog centralizacije ili za to postoje i drugi razlozi, uglavnom niški odbor naprednjaka i dalje važi za jedan od najnemirnijih u tvrdoj hijerarhiji SNS-a koju svojom nevidljivom rukom kontroliše njen lider lično. Međutim, i pored konačnog ukidanja podaničkog odnosa i dozvoljavanja, makar prividno, demokratije u niškom odboru, izbori SNS-a u Nišu prolaze uz već pomenuti epitet “nemirno”. Snimci svedoče da se na glasanju u odboru Medijana desilo koškanje, a možda i tuča, pa je morala da reaguje i policija. Vidi se otimanje oko spiska nakon glasanja, jer sada na površinu izlaze sve struje unutar stranke o kojima se ranije pričalo, ali se nisu javno isticale. Zli jezici bi rekli da je sve to očekivano i da naprednjaci ne umeju drugačije, jer ako su bili sposobni da sa momcima u kapuljačama opstruišu izbore koje raspisuje država ili da usred vanrednog stanja i policijskog časa pale baklje po krovovima zgrada, zašto bi onda na njihovim, unutarstranačkim izborima bilo drugačije. Ipak, ovde se ne radi o nečemu što je prepisano iz ranijih perioda. Stečeni mehanizmi nasilne kontrole i mešanja u izborni proces služe da se spreči samo jedno - presecanje pupačne vrpce. Upravo je članska karta SNS-a za mnoge članove i funkcionere u Nišu upravo pupčana vrpca. Veza je prejaka, a oni uz pomoć nje dobijaju sve sinekure. Počevši od posla, plate, drugih benefita, pa sve do ugleda u društvu i statusa u lokalnoj zajednici. Naravno, sve u skladu sa pozicijom i funkcijom. Kroz tu pupčanu vrpcu bukvalno dobijaju i hranu i vodu, i rizik je preveliki da se od nje odvoje samo zbog tamo neke demokratije i volje ostalih članova. Jer niko nije sasvim siguran šta ga čeka ako izgubi podršku i poziciju unutar stranke. Zato oni koriste već dobro naučene i oprobane taktike iz nekih ranijih izbornih procesa kako bi sačuvali taj svoj izvor života. Na tom putu ih neće zaustaviti ništa, pa ni potreba da se sa nekim pokoškaju ili potuku. Makar on bio i njihov stranački kolega, a možda i prijatelj. Jer šta će im prijatelj ako izgube posao, kancelariju, sigurnu platu, a možda i službenu “škodu”. To znači vraćanje u onaj život od pre članske karte SNS-a, a mnogi su tada lutali tražeći svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije, kako je to lepo rečeno u jednom domaćem filmu. To mesto im je našla i dala stranka, zato sada nema odricanja, jer bi opet usledilo lutanje. Samo bi sada i perspektiva tog lutanja bila drugačija. Postoji teret u vidu političke prošlosti koji treba poneti na leđima. Situaciju dodatno podgreva i ideja lidera SNS Aleksandra Vučića o formiranju novog pokreta. Maglovita situacija o formi pokreta, načinu učlanjenja i podobnosti za članstvo unose dodatni nemir. Niko ne zna koga će Vučić primiti u pokret. Za SNS je bilo lako, popuniš pristupnicu i gotova stvar. Ali pokret, kako je najavljeno, neće biti formalno registrovan, pa nema ni članske karte. Zato je borba za očuvanje veze sa pupčanom vrpcom neprestana. Zato i nije teško da se krene iz Niša u Beograd kako bi se ispred vile gradonačelnika Aleksandra Šapića opstruirali protesti. Ne treba ni kapuljača, ni maska. Samo da je članska karta u džepu. Ruku na srce, brojna glasanja po mesnim odoborima do sada su prošla bez ijednog incidenta. Čak je relativno uspešno organizovan “spontani” odlazak u Vranje na Vučićev miting. Mediji prenose da je u Niš stigao i novi poverenik. Međutim, način na koji je SNS prethodnih godina građanima predstavljao bavljenje politikom, uz dobro nam poznat odnos prema medijima i političkim protivnicima, u Srbiji je stvorio političku kataklizmu. Nije tajna da običan čovek politiku od davnina vidi kao korist za lakše ostvarenje ličnih ciljeva, ali je problem narastao poslednjih godina kada se to odomaćilo kao jedini razlog da se uđe u stranku. Zbog toga nema tih unutarstranačkih izbora koji mogu makar i da donesu privid demokratije. Ovde je politika borba na život i smrt, i dok se to ne promeni izbori će biti samo forma, a glas čuvanje sopstvene pozicije.

U poslednjih nekoliko godina gotovo da ne postoji događaj značajan za javnost koji nije imao svoju alternativnu verziju. Onu priču u koju se lakše veruje. Priču slikovito predstavljenu, tako realnu za svakog prosečnog konzumenta medija ili korisnika društvenih mreža. Da, to su teorije zavere, lažne vesti i dezinformacije koje su toliko zagušile javni prostor da nam je sluđenost postala svakodnevica. Od razornih zemljotresa u Turskoj nisu prošle ni dve nedelje, a već imamo priče o podzemnim bombama i veštački podmetnutim potresima. Pojavama čudnih oblaka na nebu pre zemljotresa i vezivanja Gordijevog čvora geopolitičkih razračunavanja prirodnim pojavama kakva je zemljotres. Ono što je ranije bilo karakteristično za društveme mreže i opskurne YouTube kanale, sve češće je dostupno i na srpskim televizijama. I to onim koje imaju lokalne, regionalne, pa čak i nacionalne frekvencije. Tu se moglo čuti da je neko namerno izazvao zemljotres kako bi prekinuo tok gasa iz Azebejrdžana i sa Bliskog Istoka, a koji je valjda prolazio kroz Tursku. Baš tu negde kod Gacijantepa. U svega nekoliko dana pojavili su se kvalitetno monitarni video snimci, koji uz narodski prijemčivu naraciju, promovišu baš ovakve ideje. Onda je to počelo da se šeruje na mrežema i da se teorije zavere šire kao zaraza. Ljudi su delili bez da se zapitaju zašto niko, ali baš nijedna država, nije rekla da je zemljotres oštetio bilo kakve gasne cevi ili prekinuo dotok energenta. O svakodnevnim sluđivanjima oko dešavanja u ukrajinsko-ruskom ratu izlišno je i govoriti. To je igranka bez prestanka. Ako se prebacimo na domaći teren, već imamo teorije da je protest koji se desio na Sretenje ispred Predsedništva, zapravo lažiran od strane vladajuće garniture. I tu smo verovatno svi u problemu, jer živimo onu poslovicu o dečaku koji je stalno vikao “vuk”. Kada je vuk stvarno naišao, niko mu nije verovao. Tako i sada, dok se ne pojave činjenice, možemo samo da sumnjamo da je protest isceniran, ili su ga organizovali Rusi ili je ta grupa jednostavno nezadovoljna svime što se “kuva” oko Kosova i Metohije. Upravo tu se i vidi uzrok problema. Još veliki Dušan Kovačević je među nama primetio taj sindrom koji se sada zahvaljujući upečatljivom liku iz “Balkanskog špijuna” popularno naziva sindrom “Ilije Čvorovića”. Ali i pored toga, za današnji svet sluđenosti krivi su politika i društvene mreže, uz malu pomoć onih koji i dalje misle da se bave novinarstvom i imaju medij, a u stvari su propagandisti i spin-glasila. Društvene mreže su dale prostor svakome da napiše šta god mu padne na pamet. Skoro bez ikakve kontrole i redukovanja. To je vrlo brzo uočila politika i te kanale iskoristila za promociju svojih ideja. Ne birajući sredstva i ne mareći za posledice. Baš kao što to radi i u realnom životu. Poslednje statistike kažu da u Srbiji ima oko 5 miliona korisnika društvenih mreža (izvor: we are social). 96,4 % njih svojim profilima pristupa sa mobilnih telefona. To znači da su uvek dostupni za informacije svake vrste. A sve ukupno, ovi podaci nam pokazuju da se život preselio na tu malu stvarčicu zvanu mobilni telefon. Preselio se u virtuelni svet pun slepih ulica, za koje mnogi od 5 miliona korisnika i ne znaju. Čovek na našim prostorima je naviknut da veruje televizoru, pa tako veruje i onome što pročita na mobilnom. Toliko da je spreman da pogazi osnovno, bazno obrazovanje stečeno u školi kako bi, na primer, poverovao u priču da je nekakva tehnologija izazvala zemljotres. Ili da poveruje da će mu protiv korone pomoći lek za životinje, a da se kroz vakcine ubacuju čipovi. Još gore, sve je više onih koji misle da je zemlja ravna ploča. Kako je to moguće? Kako je moguće ići protiv sebe i svog znanja? Ići protiv nauke, a verovati tamo nekom na internetu. Dobar je procenat i onih koji su prespavali brojne časove u osnovnoj, pa su se naprasno zainteresovali za “nauku” sa društvenih mreža. Život nam pokazuje da takvo “obrazovanje” ništa dobro ne može da donese. Namerno plasiranje lažnih vesti i dezinformacija zarad ostvarivanja sitnih i krupnih političkih i nekih drugih ciljeva, neće stati. Naprotiv, čini se da se zahuktava zajedno sa špijunskim NLO balonima. Džordž Orvel je davno zapisao da je “u svetu gde je sve obmana, pričati istinu revolucionaran čin”. Hajde da danas započnemo naše male, lične revolucije tako što ćemo, za početak, tražiti istinu. Tako što ćemo sumnjati i insistirati na njoj, a ne verovati svakom slovu koje pročitamo dok ubijamo vreme listajući postove na društvenim mrežama. Tekst je štampan u listu "Danas".

Beli avion “Rajanera” zagrmeo je iznad centra Niša. Lenjo se spuštao iz pravca Banje, preko “Ambasadora” pravo na pistu niškog aerodroma. Retki su bili oni koji nisu podigli glavu i pogledali plavi trup velikog “Erbasa” ozbiljno fokusiranog na meko prizemljenje. Januar je bio vreo. Toliko vreo da su ljudi opušteno sedeli na klupama i lovili sunce. Zimsko sunce. Na jednoj od novopostavljenih, u samom centru grada, odmarali su Pera i Mika. Pera je bio na pauzi, a Mika je kupio 350 grama “alpske” salame, beli hleb, majonez i jogurt i doneo mu kako bi zajedno doručkovali. I oni su potpuno opušteno puštali poklonjenu toplotu da im sa leđa siđe do svake kosti i opusti nerve. Svetiljke na banderama i raspale petarde na obližnjem travnjaku podsećale su na nedavno prošle praznike, iako bi na to trebalo da seća sneg. - Kako ga je otpevao Haris za doček? - reče Mika dok je lizao majonez sa dlana. - Ostario je, a nije znao - reče Pera. - Dobra pesma. - Ma ne pesma, omatorio je. Ali dobro je izdržao. - Peva, rastura - reče Mika. - Bio sam u prvom redu. Glas ima za dvojicu. - Ma… Važno da su ga prošetali svi političari. - Pa dobro, naš je gost. Mi smo ga zvali, podigli mu binu, pa može i da popije kafu sa gradonačelnicom. - Sve te sredili, pa ćete i Harisa - reče Pera dok je motao u papir preostalu salamu. - Ovu ću da ponesem za užinu - rekao je Miki. - Nosi salamu, ćuti i ne kenjaj. Sad bi sedeo u ‘ladovinu da nije bilo nas. - Što u ‘ladovinu? - Pa isekli smo jelke, pa sad možete svi da se sunčate kao gušteri. - More, sunčamo se u januar, a u jul se pržimo ko girice na ovaj mermer - reče Pera. - Nije mermer, behaton je. - Molim? - Behaton ploče - reče Mika ozbiljno. - Nebitno. Malo su poćutali. Prolaznici su užurbano išli za svojim poslom. Pera i Mika ih nisu primećivali, a nisu ni oni njih. Svako je ćutao svoje misli. Pera je gledao na sat, čekajući da mu prođe pauza. Mika je gledao u kazino i razmišljao se da li da svrati kad isprati druga, jer drugi posao nije imao. Odjednom su iz kazina istrčala dvojica muškaraca. Jedan je snimao telefonom i trčao unazad, a ovaj drugi ga je jurio i stalno podizao pantalone. - A, bre, ovi mi poznati? - reče Mika. - Koji? - Ovi što se jure. - Nisam ih video. - Ovog krupnog znam - zamislio se Mika. U tom trenutku pao je čovek koji je snimao i bežao. Pao je baš u centru, nedaleko od spomenika kralju Milanu. - Evo ti ga tvoj behaton. Saplete se čovek - reče Pera. - Nije behaton, nego ne gleda gde ide. Bulji u telefon. - Saplete se na kocku što štrči. Odlično ste uradili to. Bravo! - reče mu Pera. - Ma bucko ga udario - reče Mika. - Nije, bre. Saplete se. - Sve ti, bre, nešto smeta… Te Haris, te behaton… Je l’ si video avion malopre? Gde su bili avioni dok su bili “žuti”? - I to ste prejebali - dodade Pera. - Što? - Pa poklonili ste aerodrom i sada nas Beograđani zajebavaju kako im se ćefne. - Ej, otkad pričate da je poklonjen, a on i dalje tu. I avioni lete, kao što si video - gestikulirao je Mika rukama kao da likuje. - To ti je poslednji let za Bergamo - reče Pera. - Idu si. Sad će za Bergamo da se leti iz BG-a. - Neki dođu, neki odu… Tako ti je to - tešio ga je Mika. - Čini mi se da više odu. Makar ovi jeftini, a dođu ovi skupi. - Dobro, dobro, ali aerodrom je i dalje tu… Niko ga nije odneo pod mišku. - Niko ga nije odneo, ali kako je krenulo, sam će si ode. - Ko? - Pa aerodrom. - Ej, ti… - iznervirao se Mika. - Ništa ti ne valja! - Istina boli. Znam - reče Pera. Mika je već bio ustao. Stajao je iznad Pere i gledao ga besno. To januarsko popodne postajalo je vrelije. Mikina jakna već je bila poluskinuta i visila mu je sa ramena. On je samo posmatrao svog druga i stiskao usne. Ovaj ga je odozdo nišano sa osmehom. Rasterećen i opušten od neočekivanog sunca. - Istina… Ti znaš šta je istina. Daj tu salamu! - dreknu Mika i uze svežanj iz Perinih ruku. - Ali Miko, druže… Rekao si… Užina… - Nema! Stavio je salamu u džep i krenuo i on ka spomeniku u centru Niša. Nonšalantnim hodom ušao je u podzemni prolaz. Pera je krenuo za njim, pa se vratio do klupe gde su zajedno doručkovali. Uzeo je metlu i počeo da prikuplja pobacane pikavce i prosipane kokice. U tom trenutku sa aerodroma je poleteo isti onaj “Erbas”. Tromo se uspinjao iznad Tvrđave. Bio je to stvarno poslednji let za Bergamo. Pera pogleda ka nebu, skide kapu i podiže ruku. - Adio - izgovori kratko i nastavi da metla uz zvižduk popularne melodije iz serije "Vruć vetar".

Jug Srbije se gasi i to je sada potvrdio i popis stanovništva. Na jugu ni najveći grad regiona - Niš, nije zabeležio porast broja stanovnika. Naprotiv. I njemu u odnosu na popis od pre 11 godina fali 10.421 građanin. Od 4 opštine sa najmanjim brojem stanovnika, čak 3 su sa juga zemlje - Gadžina Han, Crna Trava i Babušnica. Grad Niš je i definitivno izgubio trku “za drugo mesto” sa Novim Sadom i sada je to kristalno jasno. Beograd i Novi Sad su, uz Novi Pazar, jedini gradovi koji beleže porast broja stanovnika. Beograd je prestonica i zbog svih mogućnosti koje nudi, pre svega izbora poslova, u nju hrle ljudi iz čitave Srbije. Novi Sad je, sa druge strane, uspeo da opravda epitet prestonice severnog dela zemlje i uvećao je svoj broj stanovnika. U “srpsku Atinu” se sele i južnjaci. U Nišu je sve više stambenih blokova, grade se zgrade, nadležni se hvale većim brojem vozila na ulicama. Mnoga od njih su sa tablicama opština i gradova južnije od Niša, ali broj stanovnika je ipak manji nego pre 11 godina. Naravno da je Niš centar juga Srbije, ali je centar kakav mu je i region - siromašan i neperspektivan. Novi Sad je prestonica kulture, a Niš prestonica odlaznih perona. Čekaonica za dalje i veza ka boljem sutra. Iz njega se poslednjih godina toliko odlazi da ni priliv stanovništva sa juga Srbije nije dovoljan, ne da uveća ukupan broj, nego da održi postojeće stanje. To su alarmi za uzbunu i crvene lampice za sve koji brinu o demografiji i regionalnom razvoju. Za sve koji brinu o budućnosti Srbije. Kako su do sada brinuli o jugu više je nego vidljivo u brojevima koje je iznedrio popis. Ako je Niš neperspektivan grad, kako je onda tek u malim opštinama na jugu. Koje su mogućnosti za zaposlenje tamo? Kako funkcioniše zdravstveni sistem? Šta se nudi mladima? Poznata je stvar da u mnogim manjim mestima, najveći broj onih koji i dalje tamo žive zapravo radi u javnom sektoru ili je nekako “naslonjen” na njega. Opstaju i oni u maloj privredi koji trguju ili proizvode ono što se koristi svakodnevno. Rade i niču kladionice i apoteke i tu se priča otprilike završava. Zanimljiva je činjenica da mnoge opštine i gradovi već deset godina imaju bukvalno istu garnituru na vlasti, maltene iste ljude. U nekim opštinama takvo stanje nepromenljivosti političara traje i duže. To su opštine koje na popisu beleže negativne, ali na izborima izuzetno pozitivne rezultate za vladajuće stranke. Tako je danas, a slično je bilo i ranije. Oni za koje glasaju, pokazuje popis, vraćaju im tako što im omogućavaju da deca odu od njih u Niš, Beograd ili beli svet. I to je paradoks u kojem jug Srbije živi i lagano kopni. Nestaje u nametnutom balonu o zlatnom dobu i ekonomskom tigru, nesposoban da vidi šta mu se dešava u sopstvenoj kući. Nebriga i nemar vlasti na svim nivoima doveli su dotle da je Niš prvi put od 1948. godine, kada je urađen prvi popis, smanjio ukupan broj stanovnika. Do sada je uvek, na svakom popisu, dodavao po koju hiljadu. Ali čime je mogao da doda u prethodnih 11 godina? Izazovnim poslovima motanja kablova u “Juri” i “Leoniju”? Partijskim izjedanjem javnog sektora? Vezama i vezicama u prosveti ili često nestručnim kadrovima na rukovodećim pozicijama? Dok u Beograd, Novi Sad i Vojvodinu stižu industrijski giganti koji nude poslove za visokoobrazovane ljude i daju evropske plate, na jug i u Niš dolaze fabrike koje od radnika traže izdržljivost i brzinu. Da istraju u stajanju i da im ruke brzo prebiraju žice, uz spremnost da rade za niske plate. I ne samo to. Aktuelna garitura na vlasti u Nišu pohvalila se najvećim budžetom za 2023. godinu od 13 milijardi dinara. Međutim, to je ništa naspram 40 i kusur milijardi koliki je budžet Novog Sada, koji će pritom naredne godine za čak 4,5 milijardi biti veći nego što je bio u 2022. godini. Da nije IT industrije u Nišu, brojevi na popisu bi verovatno bili još gori. To je jedina svetla tačka koja ne utiče samo na broj stanovnika nego i na ukupan standard u gradu. I to je, čini se, jedina industrija koja bi za koju godinu mogla da iznedri novu tablu na ulazu u Niš - “Dobro došli u IT grad”. Za to je naravno potrebna ozbiljna strategija, ulaganja države i grada, a Naučno-tehnološki park je prvi učinjen korak. Ipak, za ostanak, pre svega, mladih i pametnih ljudi potrebne su suštinske promene i uspostavljanje normalnog sistema. Onog u kojem neće biti privilegovanih zbog partijske knjižice. Sistema u kojem “ruka ruku ne mije”, nego jedna drugoj pomažu da zajednica ide napred. Sistema u kojem zakoni nisu harač i represija, nego regulativa. Lampice sa juga su upaljene, alarm zavija. Ima li onih koji donose odluke, a još mogu da vide i čuju? Tekst je štampan u listu "Danas".

Zima je konačno zaličila na zimu. Počela je da se oseća prozirna hladnoća pri svakom izlasku iz tople sobe. Jasno je da je to tek zagrevanje, iako je već počeo i decembar. Severni vetar, ne toliko jak, pretio je da Peri oduva narandžasti kačket sa glave. Seo je na jednu od klupa u skoro renoviranom parku, u centru Niša, baš tu gde decenijama preko raskrsnice očijukaju zgrade Suda i Narodnog pozorišta. Naslonio je metlu i đubravnik na obližnje drvo i rešio da pripali duvan, pre nego što nastavi borbu sa upornim jesenjim lišćem. Vetar je probijao narandžastu jaknu, činilo mu se, najviše kroz levi džep na kojem je pisalo JKP “Mediana”. Taman je uspeo da podizanjem kragne zaustavi promaju koja je duvala, osećao je kao kroz njega, kada je sa naletima vetra naleteo i Mika. - Ola, amigo - rekao je Mika kaubojski dodirujući svoj slameni šešir koji je nosio i u decembru. - Ola, Miko - bezvoljno je odgovorio Pera. Za razliku od njega, Mika je bio crven u licu. Nije ni na trenutak odavao utisak da je i on zagazio u decembar. Više je bio junski tip, sve sa slamenim šeširom i laganim duksom preko razvučene majice iz koje se nazirao ljubavni tepih. - Šta si se stiso tu ko dve pare u kesu? - rekao je Mika i seo pored Pere. - ‘Ladno mi - odgovori ovaj i povuče dim. - ‘Ajde, bre, šta će radiš kad zaveje? Gledaj mene, kao dečkić. Kako kaže ona pesmica “a šta može zima meni…” - smejao se Mika. - A je l’ znaš zašto je to tako? - Nemam pojma, kaži mi. - Zbog belog luka. Ja ti, Pero brate od polovine oktobra krenem sa terapijom. - Kakvom terapijom? - Anti-grip terapijom. Beli luk i rakija. - Aha… Pa oseća se da si pod terapijom - reče Pera. - Bolje da se oseća nego da kašljem. A gledaj tebe kako si se skupio. I onda ti loša cirkulacija, a kad ti loša cirkulacija ne možeš ni da radiš. Ajde, ustaj! Pikavac je završio na novoj behaton ploči i Pera polako ustade i krenu da se proteže i prozeva. - Nego, Miko da te pitam nešto. - Pitaj, samo ako nije za pare. - Nije, nije… - nasmeja se Pera. - Ti si tamo… u stranci. Znaš li nešto… Hoće li da menjaju ovog našeg direktora? - Ne bi trebalo… A možda i hoće - odgovori Mika. - Pa hoće ili neće? - Ma, šta te briga. Ti si poso imaš - pokušao je Mika da uteši druga. - Ne znam baš… Produžavaju mi na po tri meseca ugovor, a direktori se menjaju kao na traci. - Evo, ovog je ona postavila, a sada ga možda promeni. - Koja ona? - Pa gradonačelnica. - Ćuti, ne pominji nj... - uzjoguni se Mika, ali kao da se ujede za jezik. - Ne, nije ona… Ona ne postavlja. Skupština je. - Pa dobro, ali posle njenog dolaska je i on došao. I taman sam mislio će se smiri situacija, da pitam za ugovor za stalno i sad ga ona kritikuje. To nema nikakvog smisla. Što ga je postavljala ako ne zna da radi posao? - Ne znam… Nisam baš siguran. - Šta nisi siguran? Isto ti je to kao za EPS. Postavljaju partijski kadar. Prebacuju ih iz pečenjare u EPS, pa kad unište preduzeće onda Norvežanima plaćamo masne pare da nas vade iz govna. I nikom ništa. Kao šatro nisu znali - kao pokvarena kaseta je deklamovao Pera. Njemu više nije bilo hladno. Naprotiv, spustio je kragnu u naletu bujice misli i briga koje su ga morile. Probudio ga je izlet u aktivizam, u promišljanje. Mika je, pak, slegao ramenima. Gurao je ruku ispod slamenog šešira i češao se po masnoj kosi. Na licu mu se čitala začuđenost, ali i neka vrsta negiranja onoga što je čuo da Pera izgovara. - A, bre… Još niko nije smenjen. Sve će si bude, ne sekiraj se. - A šta ako bude smenjen. Dođe novi i ne produži mi ugovor. Šta da kažem deci? Koliko nas takvih ima po preduzećima? Njih baš briga, samo menjaju fotelje, a mi živimo samo od te plate - sve razdraženiji i uverljiviji u svojim argumentima je bio Pera. - Ej… - poče Mika da se snebiva i skoro pa okreće oko svoje ose - nije to za nas - reče na kraju. - Šta nije za nas?! - Pa to, da bistrimo politiku… Znaju si oni šta rade. Naše se zna. Evo ti metla, pa nastavi gde si stao - reče Mika malo nesnađeno i pruži metlu ka Peri. - Ma, jebala te metla, da te jebe - odgovori mu Pera i krenu ka Ulici Lole Ribara. Mika ostade zabezeknut i razjapljene vilice. Gledao je ka Peri koji je sporim, neenergičnim hodom i sa rukama u džepovima prolazio prvo pored kuće u kojoj je krajem devedesetih bio “Otpor”, a onda i pored one na kojoj je tabla sa informacijom da su 1942. niški komunisti baš odatle krenuli u borbu za slobodu. Pera se nije okretao. Vetar je počeo jače da duva. Hladnoća i jeza odjednom probiše i Mikin anti-grip štit. Protresao je celo telo i bacio metlu kao da je ukleta. Na obližnjim semaforima otkucavale su sekunde. Ljudi su strpljivo čekali.

Predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić, često potegne termin “pristojna Srbija”. Najčešće kada poredi sebe i svoje partijske kolege sa opozicijom ili onima koji se kritički odnose prema njihovom radu. U tom rolekosteru hvalospeva i uvreda, pristojni ispadnu, naravno, naprednjaci. Tako predsednik, sa više kanala sa nacionalnom frekvencijom, indirektno šalje poruku da su nepristojni svi oni koji su “protiv” njih, a već to je samo po sebi, nepristojno. Ipak, tema ovog teksta nije Vučićevo razračunavanje sa opozicijom već predsednikov Sizifov posao kada je reč o “peglanju” imidža naprednjaka. Skoro da ne prođe ni jedna sedmica, a da sami naprednjaci, na najgori mogući način, demantuju svog lidera i upropaste sav njegov trud da ih učini boljima. Makar u očima javnosti. Poslednji slučaj desio se u Nišu. Dva naprednjaka su se, po sopstvenom priznanju potukla i to pred stranački sastanak. S jedne strane je bio bivši zamenik gradonačlnika i nekadašnji narodni poslanik Miloš Banđur, a sa druge Marko Simov, široj javnosti do sada nepoznat. Ko je kriv i ko je koga tu tukao, posao je za nadležne organe. Ipak, ono što su medijima rekli akteri ovog incidenta, daleko je od onog kako naprednjake predstavlja njihov predsednik. Optužbe, klevete, razbijanje i gaženje telefona, a onda i iznošenje “prljavog veša” liči na sve, samo ne na pristojnost. U celu priču su uključili i gradonačelnicu Niša Draganu Sotirovski optužbom da zapravo ona stoji iza celog incidenta i da je to način za rešavanje unutarpartijskih nesuglasica. Uključili su i samog Vučića sumnjom da je možda kupio orden Aleksandra Nevskog od Rusa. Ako je tačno da je bilo vređenja i po nacionalnoj osnovi, sve lepe priče o pristojnosti padaju u vodu. Da stvar bude gora, ovo nije prvi izliv “pristojnosti” niških naprednjaka. Pre nekoliko godina su gorela kola pomenutog Banđura, baš u vreme kada su se birali direktori niških javnih preduzeća. I tada se sumnjalo da iza svega stoji neko iz stranke. Sećamo se i koškanja u dvorištu crkve u Donjem Matejevcu, selu nadomak Niša, još dok je jedan od uglednijih naprednjaka bio general Momir Stojanović. On je u međuvremenu napustio stranku, ali se strasti nisu smirile. Bilo je sumnje da su se partijski drugovi tukli i negde u blizini hotela “Aleksandar”, ali nijedan, bukvalno nijedan pomenuti događaj nije dobio svoj konačni, sudski epilog. Niški odbor SNS-a je raspuštan, menjao je poverenike, dolazili su predsednici i predstavnici Izvršnog odbora da ih mire i normalizuju, ali čini se, seme razdora unutar niškog SNS i dalje tinja. Kako onda običan grđanin uopšte glasa za te i takve predstavnike pristojne Srbije koji, bukvalno od svog osnivanja, ne mogu da se pristojno dogovore? Od osnivanja gradskog odbora nisu održali jedne pristojne unutarstranačke izbore, a kandidate za lidera stranke i gradonačelnika su izvlačili iz šešira. I to po nalogu Beograda. Bili su to uglavnom ljudi koji su u stranku ušli kada je ona već bila na vlasti, ili je bilo izvesno da će preuzeti vlast. Od toliko pristojnih, centrala u Beogradu je kao po pravilu birala nekog novog i “zelenog” u stranci. Taj novi bi se onda vrlo brzo i lako utapao u “pristojnost” koja ga je dočekala. Može lider SNS-a da ponovi termin “pristojna Srbija” govoreći o svojoj stranci i 1.000 puta, ali ljudi, ne samo i Nišu, nego u svim mestima u Srbiji znaju sa kim imaju posla. Čast izuzecima, naravno. Incidenti su samo pečat i potpis na “pristojnost” i potvrda kako stvari zaista funkcionišu kada nema kamera. Politička i javna funkcija donose društveni status, redovnu i veću platu, službeni auto, nekom možda i ljubavnicu, ali ne i pristojnost. To se nosi iz kuće i na mnogo je višem pijadestalu od svih političkih i ličnih interesa. Zato je, valjda, za mnoge i tako nedokučiva. Tekst je štampan u listu "Danas".

Još mnogo će vode Nišavom proteći dok političari koji se domognu funkcionerskih fotelja u Nišu ne shvate zašto su tu, ko ih je tu postavio i za koga zapravo rade. Sudeći prema ponašanju i odlukama koje donose jasno je da, pre svega, misle o sebi i da su mnogu od njih bukvalno švatili naprednjačke poruke iz ranijih kampanja - “budućnost u koju verujemo” i “za našu decu”. Baš bukvalno, pa su počeli da gledaju samo u sopstvenu budućnost i brinu za svoju decu iako su plaćeni da rade upravo suprotno - da se bore za dobrobit svih Nišlija. Prethodnih godina bilo je raznih presedana i dokaza za gore napisano, a onda se krenulo direktnije. Zetovi funkcionera počeli su da kupuju po sniženim cenama stanove koje grade gradska preduzeća, a ćerke funkcionera da se zapošljavaju u javnim preduzećima. Na kraju su funkcioneri rešili da sami sebi i samo sebi pomognu našim parama koje redovno svakog meseca uplaćujemo u budžet. Doneli su odluku o “solidarnoj pomoći” od 40.000 dinara po funkcioneru“ za prevazilaženje energetske krize”. Tako je, dobro ste pročitali, po funkcioneru. Svet se nalazi na raskrsnici na kojoj nije bio od 1945. godine. Tektonski potresi dešavaju se u politici, ekonomiji, bezbednosti, pa i snabdevanju energentima i ne zaobilaze nijednog pojedinca. Ni funkcionera, ni nezaposleno lice. Ali eto, verovatno vođeni logikom iz već pomenutih stranačkih poruka, niški funkcioneri su odlučili da pomognu sami sebi, a ne, recimo, baš nezaposlenima u gradu Nišu. Jer zamislite energetsku krizu u kojoj jedan funkcioner ne može da plati struju ili kupi drva, a nema drugi način da se ogreje. Pa se, ne daj Bože, prehladi. Onda ne može ni na posao. Ne može da radi, a kako ćemo mi bez naših funkcionera? Ko će onda ovako divno i prosperitetno da nam upravlja gradom? Zato funkcioner mora biti zdrav, a mi ostali… Mi smo manje bitni. Osim kad su izbori. Tada može neka pomoć i za smrtnike. Ali samo za odabrane smrtnike koji posle to “pravdaju” jednom fotografijom lične karte i glasačkog listića. Sitnica. Međutim, izgleda da je gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski ovu ujdurmu jednog skupštinskog odbora ozbiljno shvatila, pa je brže-bolje rekla “odričem se”. I tako, umesto jasne osude sramne, diskriminišuće i ponižavajuće odluke i poziva na njeno neusvajanje ili poništavanje, ona se još jednom uhvatila za populizam. Eto, ja pomoć neću, a drugi kako hoće. Kako pišu pojedini mediji, rekla je, kao i uvek, da je sve po zakonu. I to onom o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i lokalnim samoupravama. A baš u tom zakonu se solidarna pomoć ne pominje nijednim slovom. Piše doduše da funkcioner ima pravo na naknadu, a da odluku o njoj donosi nadležni organ lokalne Skupštine. Drugim rečima, to mu dođe neka moderna varijanta izreke “kadija te tuži, kadija ti sudi” tj. “kadija odlučuje, kadija sebi i odobrava naknadu”. Važno je samo da nađe dobar razlog. Prošle godine je bila korona, ove je energetska kriza, a sledeće možda bude i retrogradni Merkur. I to će sigurno biti po zakonu. Ako i ne bude, tu je stav da “kolektivnim ugovorom (...) mogu da se utvrde i veća prava koja ovim zakonom nisu utvrđena”. I stvar je rešena. Ono što niko nije pomenuo je činjenica da u istom zakonu piše da i službenik u jedinici lokalne samouprave ima pravo na naknadu po sličnom principu. Ali eto, za službenike u Nišu izgleda nema krize kao za funkionere. Jer, da ponovimo, funkcioner mora biti zdrav, a mi ostali… Nišava i dalje teče, pa možda jednog dana funkcioneri zaista shvate da, bez obzira na fotelju, ipak dele sudbinu naroda na koji gledaju sa pijadestala. Naroda koji ih bira. Koji im uplaćuje i platu i naknade i solidarnu pomoć. Dok se to ne desi, čitaćemo kako je Nemačka odlučila da plati decembarske račune za struju svim građanima. Da, baš svim Nemcima. Da li su njihovi funkcioneri zdravi?

Telefonski razgovor dvojice stranačkih činovnika koji su dogovarali kako će se glasati za izbor direktora jedne niške škole prošao je manje-više neprimetno široj javnosti. Snimak su objavile pojedine opozicione stranke, vest prenelo nekoliko medija i to je otprilike to. Društvo je već dugo anestezirano brojnim stvarnim i lažnim aferama, krizama i bombastičnim naslovima koji mu se serviraju svaki dan. A i sam život je svakoga od nas poslednjih godina naučio da na priče o potencijalnom kršenju zakona, zloupotrebi funkcija ili korupciji više i ne reagujemo. Nema ni reakcija nadležnih, niti sankcionisanja, pa čoveku prosto dođe da izgovori ono šo se sve češće čuje od političara ogrezlih u moći - “pa šta”. Tako je prošao i taj snimak u kojem se naprednjački apartčići dogovaraju da se vide kako bi razgovarali o izboru direktora jedne niške škole. Jedan se predstavio kao član Školskog odbora, a drugi kao načelnik Nišavskog okruga. Ipak, pored formalnih funkcija, u razgovoru su posebno istakli one neformalne. “Tu sam ispred partije”, rekao je član Školskog odbora. Ovaj drugi je dodao da je on “ispred partije koja ima ingerencije”. I tako su u dve rečenice pogazili zakone i logiku i vratili nas, naizgled, nekoliko decenija unazad. Ništa od višestranačja, demokratije, transparentnosti, konkursa, nezavisnosti, slobode i svega ostalog što bi trebalo da čini jedno moderno i savremeno društvo 21. veka. “Tito i partija” ili “Tito partija” vikalo se, a bogami i zaklinjalo uz pomenute parole mnogo godina ranije. Partija je bila iznad nacionalnih podela, iznad vere, pa često i ispred ličnih potreba i danas tako čuvenih porodičnih vrednosti. Sve normalno i očekivano za jednopartijski sistem. Ali zašto ovi ljudi danas ističu partiju kao svoju vizit-kartu? Deluje da nam se partijašenje vratilo kao neki bumerang, ali suština je da nikada nije ni nestalo iz našeg krhkog društva naviknutog na vođe. Trebalo je samo učvrstiti podaničku politiku i dovesti baš takve ljude na mesta koja nose određeni nivo odlučivanja i sistem “Tito i partija” ponovo živi. Sada su tu neka druga imena, ali kako je jednom otpevao Balašević “princip je isti, sve su ostalo nijanse”. Postoji ona poznata misao: “Iz čega si nastao zavisi od genetike, a u šta ćeš se pretvoriti, od politike”. Kada pogledamo u kakvim političkim sistemima živimo poslednjih 70 i kusur godina, nije ni čudo što su se mnogi među nama pretvorili u partijske poltrone i poslušnike sa ličnim interesom kao glavnim ciljem bivstvovanja na planeti Zemlji. Zato je i logično da pojedinci danas pričaju o partiji kao merilu svega. Da im je partija iznad formalnih funkcija koje imaju. Iznad zakona koje moraju da poštuju. Iznad odluka koje bi trebalo da donesu. Čak i iznad Ustava. U konkretnom slučaju, pomenuti partijski dvojac, nije se bavio sađenjem cveća u gradskoj bašti, nego ni manje, ni više obrazovanjem. Pozivali su se na partiju u istoj rečenici u kojoj su pominjali školu. Partija će, da prevedemo, odlučiti i ko će brinuti o obrazovanju dece. Baš tu se kriju i problem i njegovo delimično rešenje. Obrazovanje je već dugo moneta za partijsko potkusurivanje, pa onda građani postaju žrtve neprosvećenih partijaša. Sa tim mora da se stane, ako hoćemo zdravije društvo, ali za jaku partijsku državu ne postoje prepreke, pa makar se one zvale i izbor direktora i nastavnika. Zato partija delegira svoje činovnike da to reše. A budućnost naše dece… pa ona će svakako biti onakva kakvom je partija predstavi. Tekst je štampan u listu "Danas".

“Obećavam novinarima da ćemo u 2023. godini, ako stignemo možda i do kraja ove godine, prvo što ću da uradim to je da napravim jedan ovako javni čas, za javne nastupe za svoje kolege većnike i saradnike koji treba da poštuju novinarsko vreme”, rekla je gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski na jednoj od svojih poslednjih konferencija za medije. Čitajući izjavu stiče se utisak da gradonačelnica želi da radi na poboljšanju transparentnosti, a to bi trebalo da bude pohvalno. Iako funkcioneri treba da poštuju, pre svega novinare, a ne samo njihovo vreme, kompletna izjava bi zapravo bila smešna, da suštinski nije tužna. Garnitura naprednjaka od 2012. godine, od kada je preuzela vlast u Nišu, namerno ili slučajno, radila je na konstantnom smanjivanju transparentnosti, zatvaranju za, po njima, “nepodobne” medije, ne odgovaranju čak ni na zvanične zahteve i povremenom obračunavanju sa kućama i novinarima koji im nisu po volji. Konačan rezultat sistemskog gašenja niškog medijskog svetla dešava se upravo u mandatu pomenute gradonačelnice, jer je baš tada, nakon sigurno petnaestak godina, prekinuta praksa da novinari redovno prisustvuju sednicama Gradskog veća. Niš je, makar u tome, dugo bio lokalna samouprava za primer, a novinari su nakon tih sednica mogli da postavljaju pitanja i grade kontakte sa funkcionerima. I zatvaranje vrata nema veze sa koronom i bezbednosnim razlozima. Sami naprednjaci su pogazili sve zabrane okupljanja još onomad kada su u hali "Čair" nagurali 6.000 ljudi dok mi ostali nismo smeli ni na slavu. Ali ko bi rekao da će nekadašnja novinarka, koja se često i diči svojom višedecenijskom karijerom, vrata Gradskog veća zatvarati za medije? I tu se nije stalo. Stiče se utisak da je Sotirovski za 2 godine mandata znala da pomeša uloge gradonačelnice i nekadašnje urednice dopisništva. Tako je delila novinarske lekcije, čini se, češće nego što je na pojedinim događajima davala izjave, recimo, o sportu u gradu. Ili o kulturi. Ne daj Bože, o borbi sa korupcijom. “Deljenje lekcija” se uglavnom svodilo na omalovažavanje i diskreditaciju određenih medija i novinara. Insinuacije idu u smeru da neki od njih namerno rade, valjda, protiv nje, grada, države i verovatno Vučića. A sami novinari su nestručni, neinformisani, nepripremljeni pa čak i premladi da bi njoj postavljali pitanja. Zato je tražila, kako je rekla, najiskusnije da sa njima razgovara. Ali na stranu ejdžizam koji je možda i nesvesno širila, i pljuvanja po hlebu od kojeg je i sama dugo živela, brdo pitanja je i dalje bez odgovora. Što nje, što nekih drugih gradskih institucija i funkcionera. Zid ćutanja je podignut skoro svaki put kada bi se pitanja ticala potencijalnih zloupotreba javnih finansija, spornih konkursa, probijanja rokova, pa čak i nekih “bezazlenijih” tema. Stvar je otišla toliko daleko da je sama gradonačelnica izjavila da postoji dogovor da se pojedinim medijima ne odgovara na pitanja. Razlog je bio “jer komentarišu odgovore”. Bravo. Naravno da je tako, jer novinari prema izrečenoj teoriji, valjda treba da budu prazni diskovi koje na nekoj konferenciji narežeš i onda samo pustiš u etar. Šta ima oni tu da misle, povezuju, podsećaju i stavljaju u kontekst? Tako je i ona radila svoje priče dok je bila novinarka. Posebno, recimo, onu o bolnici u Sokobanji kada su iza nje stala sva relevantna novinarska udružunja u Srbiji. Samo je bez razmišljanja, od reči do reči prenosila odgovore nadležnih i otkrila zloupotrebe. Prosto kao pasulj. Te bajke za laku noć smo, nadam se, svi odavno prerasli. Tražila je gradonačelnica i samo “kako treba” pitanja, jer na ona “kako ne treba” se nije odgovaralo. Za dve godine je promenila i nekoliko ljudi koji su figurirali kao njeni PR-ovi, ali ni oni nisu pomogli transparentnijem radu. Naprotiv, i sami su bili predmet istraživačkih priča. Neko će sada reći, pa evo je gradonačelnica po jutarnjim programima niških televizija, o čemu ti ovde pišeš? Gostuje i u emisijama kod nekih bivših PR-ova nekih bivših gradonačelnika. I onda se tu lepo javljaju ljudi, pa hvale njen rad, obećavaju se rešenja problema, i na kraju svi srećni i zadovoljni. Međutim, svako ko ta gostovanja uzima kao reper za profesionalno odrađen intervju, više gleda u Orvelov telekran, nego u televizor. Valjda nam je svima i to jasno nakon upornog davanja hrpe para iz budžeta jednim te istim medijima. Baš tim na kojima gradonačelnica voli da “gostuje”. Ako su sve pobrojano medijski postulati koje Sotirovski baštini i koje planira da prenese kolegama iz javnog sektora, onda bolje da to ne radi. Obećani čas može da bude samo javni čas medijske cenzure. A toga već imamo u izobilju. Tekst je štampan u listu "Danas".

“Evropa propada” - u najkraćem je poruka koja može da se izvuče kada se pročitaju naslovne strane i pojedini tekstovi srpskih tabloida. Za neke propada jer se okrenula protiv Rusije u ratu sa Ukrajinom. Za druge, jer je taj rat uvodi u skupoću, inflaciju, energetsku i ekonomsku krizu. Za treće, sve pobrojano plus Amerikanci. Činjenice na terenu, u gradovima širom Evrope, često govore drugačije, ali tabloidi to i ne pišu jer su dobri samarićani koji puno brinu o Evropi. Pišu zbog poređenja i kontrasta. Dok EU navodno propada, Srbija ne treba da brine. Vodi je sigurna ruka predsednika Aleksandra Vučića i čelično prijateljstvo sa Rusijom i Kinom. I nama će zima biti teška, ali kako pišu biće gasa, ima svega u prodavnicama, kontrolišu se cene namirnica. Ma prosto jedna milina u odnosu na sve siromašniju EU. Međutim, povedimo se samo jednim mikro primerom kakav je, recimo, grad Niš. Eto, pre koji dan osvanula je vest da voda u gradu poskupljuje 30%. Ali ne lezi vraže, nije to poskupljenje samo od 30%, nego od ukupno 50% u nepunih godinu i po dana. Toliko će Nišlije skuplje plaćati vodu i kanalizaciju, kako je ta stavka zvanično navedena, u odnosu na april prošle godine. U Nišu je tako nedavno poskupeo i gradski prevoz. Poskupelo je i javno parkiranje. U svim zonama. Dobili smo i “Oko sokolovo” kako bi se još više para iz džepova građana prelivalo u državnu i gradsku kasu. Odmah posle izbora 3. aprila poskupeo je i taksi prevoz, a korigovana i cena daljinskog grejanja. Upitnik stoji iznad cene koja treba da se formira u oktobru, sa početkom nove grejne sezone. Gradsko veće Grada Niša je, u skladu sa svojom ružnom navikom, o svemu ovome odlučivalo iza zatvorenih vrata i daleko od očiju javnosti i medija. Vrednujući po transparentnosti daleko smo od Evrope, ali ako pogledamo sva poskupljenja, Niš je u ovom trenutku i te kako evropski grad. Makar prema kriterijumima tabloida. Za Nišliju, kojeg su u Evropu uvela poskupljenja lokalne samouprave, važna su i ona koja dolaze sa severa. Iz Nemanjine. Svom evropskom standardu treba da doda i skuplju struju, ludovanje cena goriva, pa i skuplji krompir, kako reče guvernerka Jorgovanka Tabaković. Ali za to su krive svadbe. Na kraju, danas i nije neka tema da je nešto poskupelo. Sve poskupljuje i svuda poskupljuje. Ekonomisti za to, u ovom trenutku u kojem živimo, mogu da navedu brdo razloga. Pitanje je šta građani na lokalu dobijaju za uzvrat od svih tih dodatnih para koje daju. Odgovor je prost - uglavnom ništa. Ako opet uzmemo Niš kao primer, jasno je da voda iz gradskog vodovoda još nije stigla baš do svake kuće. Baš kao i kanalizacija. Ova atmosferska pozdravi sve građane posle jače kiše laganim bulevarskim potočićima. Trg i most za koje su Nišlije dale najviše para poslednjih godina, već se popravljaju, a pojedine ulice se asfaltiraju po više puta. I za “Nišvil” nema dovoljno para. A recimo u toj propaloj Evropi, konkretno u Češkoj, uvode stambeni dodatak. Energenti poskupljuju, računi su veći, a država će svakom građaninu čiji mesečni troškovi režije pređu 30% njihovih mesečnih prihoda, ostatak pokriti o svom trošku. Iz budžeta. Postoji nešto što se zove sistem i uređena država, a postoje i tabloidi za ulepšavanje stvarnosti i ulepšavanje života onima koji barataju našim novcem. Sami biramo u šta verujemo. Tekst je štampan u listu "Danas".

Nekoliko meseci je prošlo od aprilskih izbora u Srbiji. Iako nisu bili lokalni, aktuelna garnitura na vlasti u Nišu je predizbornom periodu pridala značaj i, čini se, aktivno učestvovala u kampanji. Nekako baš tada je pokrenut “Karavan gradonačelnice” koji je svake nedelje obilazio određene lokacije po gradu, a funkcioneri su razgovarali sa građanima. Obećavalo se tu ono standardno za predizborni ciklus - kanalizacija, voda, asfalt, pa i socijalna pomoć. Da bi se znalo šta je od obećanog i urađeno, potrebna je malo detaljnija analiza, ali je jedna stvar jasna i bez posebnog istraživanja - izbori su prošli, a karavana više nema. Naravno da su svi funkcioneri, na čelu sa gradonačelnicom, onomad negirali da karavan ima veze sa izborima. Govorili su da će se nastaviti i nakon glasanja, ali jednostavnim pregledom aktivnosti prve dame Niša jasno je da od karavana nema ni “K”. Posle 3. aprila bilo ih je nekoliko i to je to. Glasovi će ponovo biti bitni tek 2024. pa je, valjda, do tada i karavan privremeno stopiran. Karavan gradonačelnice je, pak, promenio lokaciju posle izbora. Umesto po neasfaltiranim ulicama Niša i okoline, uputio se na nekoliko dana u Egipat. Kažu da je bio dobar provod, a donet je i koji sporazum iz Afrike. Gradonačelnica je posle nastavila putešestvije od Rusije do Brisela, pa je, kako biva u sistemima kada jedan čovek ili žena odlučuje o svemu, tako spoljna politika “pojela” lokalnu. Ovu koja se, na primer, ogleda u još neasfaltiranoj Ulici Vojvode Putnika. I nisu samo obećanja pljuštala iz “karavana”. Obećavao je u danima pred izbore i predsednik SNS Aleksandar Vučić lično. Obećao Nišlijama, ni manje, ni više nego nov stadion. Ali baš nov, ne ovaj polurekonstruisani na “Čairu”. Obećavao radove u martu, pa u maju i opet ništa. Nema radnika i mašina, a nema ni stadiona. Imamo ovaj dopravljen još pre dolaska naprednjaka. Njima je ostalo da završe zapadnu tribinu, ali evo već im je deseta godina na vlasti i nikako da nađu para i vremena za to. Polako. Zato je to podstrek i jednoj FK “Gziri” sa Malte da priča sve najgore o niškom hramu fudbala. No, dobro, možda je zapadna tribina i prevelik zalogaj. Možda prvo treba da rešimo probleme sa strujom da se ne brukamo mračnim halama i stadionima na međunarodnim sportskim događajima. Ali, to je neka druga priča. Karavnske i stadionske priče poslužile su svrsi. Naprednjaci su opet pobedili na izborima i imaju najviše poslanika u Narodnoj Skupštini. Pobedio je i Vučić. I to ubedljivo. Siguran sam da oni koji su ga glasali neće imati ništa protiv i ako ih je lažuckao za stadion. Lagao ih je i Sloba, pa su ga glasali. Posle su samo prešli na Koštunicu, pa na Tadića. Neko lepo reče da se ovde uvek glasa za vlast, a ne protiv nje. I neke Nišlije jesu glasale za SNS i Vučića na poslednjim izborima. Međutim, rezultati kažu da ih je sve manje. Njihova lista na parlamentarnim izborima u Nišu ostvarila je najslabiji rezultat poslednjih godina. Bili su ispod 40%. Opoziciona javnost sada trlja ruke i misli “evo nade, stižu promene”. Ali ne, to je samo poruka lokalnim naprednjacima da za sledeće izbore karavan mora da bude brži, jači i bolji. Da traje duže. Da obećanja budu veća. Kakav stadion, dajte fabriku letećih automobila! Dajte u paketu dva litra zejtina i tri kilograma šećera! Ne merite samo pritisak nego delite i lekove. A kada izbori prođu, opet isto. Narod ko narod, čekaće asfalt i vodu u svom blatu i uredno će plaćati porez, čisto da se ima za funkcionerske plate i putovanja. Tekst je štampan u listu "Danas".

Avion “antonov an-12” koji se nakon poletanja iz Niša srušio u Kavali, prvi let imao je davne 1971. godine. Ovaj 51-godišnjak posustao je negde iznad Balkana dok su ga ukrajinski piloti usmeravali ka Jordanu sa tovarom municije i oružja teškog 11,5 tona, prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane. Avion penzos imao je prethodnih dana, pre svog poslednjeg leta, veoma zgusnut raspored. Prema podacima sa sajta Flight radar, iz Niša je poleteo po deveti put u svega četiri dana. Nažalost, nije stigao na krajnje odredište. Jedan od četiri motora se pokvario, zapalio i sve se završilo znamo kako, nedaleko od Kavale u Grčkoj. Grčki novinar Nikos Pelpas tvrdi da su po prijavljivanju kvara piloti poslali signal za pomoć i da im je odobreno prinudno sletanje u Solun, ali da su oni tražili da se vrate u Niš! Šta se dešavalo u kabini vremešnog “antonova” od prvog SOS signala do paljenja motora, pokazaće istraga, ali piloti su se na kraju uputili ka Kavali sa tovatrom za koji Grci tvrde da nisu znali da je potencijalno zapaljiv i eksplozivan. Mnogo je čudnih, sumnjivih i nerezonskih stvari u situaciji koja, u svetu vazduhoplovstva, ima svoje jasne procedure i pravila. Ono što svakog od nas, a posebno nas Nišlije, treba da zabirne je pitanje šta to leti iznad naših glava? Naravno da nema javno dostupne zvanične statistike, ali niški aerodrom je među glavnim, ako ne i glavna poletno-sletna tačka za avione koji prevoze oružje i municiju. Kako smo čuli od predsednika Srbije lično, to su uglavnom veliki avioni, sa 4 motora i uglavnom ruskih, ukrajinskih i beloruskih kompanija. Koliko se oni troše, kako se održavaju, u kakvom su stanju, a posebno koje su godine prvi put poleteli, glavno je pitanje za svakog ko treba da brine o bezbednosti svih nas. Posebno nas iznad čijeg grada oni sleću i poleću. Da, baš iznad grada, jer je jedna poletno-sletna linija baš tu ucrtana. Strašna je i pomisao da su piloti onog 51-godišnjaka krenuli tom linijom da se vraćaju u Niš puni municije i eksploziva, sa motorom koji trokira i koji se kasnije i zapalio. Katastrofa u najavi. Koliko smo bezbedni dok neki drugi trgujući oružjem vremešnim letelicama iznad naših glava zarađuju pare? To je pitanje koje bi nadležnima možda prvo trebalo da postavi gradska, niška vlast koja brine o svojim građanima. Ali niška vlast nema uticaja na dešavanja na niškom aerodromu, jer su ga, sećamo se, pre par godina poklonili državi. Sada i oni, kao i mi ostali, mogu sa balkona Gradske kuće da gledaju natovarene avione koji punim gasom osvajaju visine, da im mašu i da im šalju poruke “izdrži, legendo”. Možda nemaju vremena ni za mahanje, jer sprovode “opsežne akcije” praćenja klinaca koji švrljaju fasadu i opsežne javne nabavke olovaka, gumica i papira vredne više desetina miliona dinara naših para. Tada kada su uzimali aerodrom, neki ministri su govorili da niko neće “da odnese aerodrom ispod miške iz Niša”. I nije. Aerodrom je ostao na teritoriji grada, a kako vidimo, dodali su mu neke nove “delatnosti” kojima mogu da se bave samo oni koji su luku i preuzeli. Bez znanja građana, a bogami i lokalnih vlasti. Od čelnih ljudi Grada još ni reč nismo čuli o ovom događaju o kojem pišu brojni svetski mediji, baš pominjući Niš. Tako da ovi naši ili ništa ne znaju ili se prave da ne znaju. A ovo ne bi trebalo da bude stranačka ni politička stvar, tiče se bezbednosti svih nas. Nama ostaje da se nadamo da je ovo bio poslednji leteći traktor koji je, srećom u nesreći, pao na nenaseljeno mesto i daleko od Niša. Nažalost, nije bio prvi, već drugi avion tog tipa, kako piše Tango six, koji se u poslednjih 14 dana srušio posle poletanja iz Srbije. Oni koji o tome treba da brinu neka stave prst na čelo, a mi ćemo da se uzdamo u sreću. Šta nam drugo osim nade i sreće ostaje? Tekst je štampan u listu "Danas".