Search Results

Očekivalo se mnogo. Nadao se narod, a nadali su se i niški naprednjaci. Oni ne toliko zbog naroda koliko zbog prolećnih lokalnih izbora. Pravilnije rečeno, zbog sebe i svojih fotelja. Međutim, Vučićeva priredba o skoku Srbije u budućnost, Nišu je donela novu disciplinu - skok u mesto. Sudeći prema objavi gradonačelnice Niša, iako pompezno najavljen kao nekakav plan za preporod Srbije, ništa novo se neće desiti u najvećem gradu juga Srbije. Tačnije, biće novih projekata, ali su oni Nišlijama odavno poznati i već dugo čekani. Mnogi zbog probijanja rokova, odlaganja i višestrukih najava da će početi vrlo brzo. Sada eto, makar znamo da “vrlo brzo” znači da bi trebalo da budu završeni do 2027. godine. I obilaznica, i pruge ka Dimitrovgradu i Leskovcu i nova zgrada aerodroma i porodilište i mala scena pozorišta i Omladinski centar. Da stvar bude gora neki od pobrojanih projekata su već pri kraju. Mala scena Narodnog pozorišta, recimo. Stiče se utisak da je u veliki Vučićev plan dodata jer, ne daj Bože, nije bilo drugih planova za Niš. A ako ih stvarno nema to bi bilo zaista nefer prema građanima koji su i na poslednjim izborima pokazali da SNS i Vučića “vole” ipak malo više od Beograđana i Novosađana, a tamo će se sliti desetine milijardi evra. Još više nije fer prema lokalnom SNS kadru koji u republičkim investicijama vidi jedinu svetlu tačku svog političkog delovanja. Izbori su im na pragu, jun će brzo doći, a do sada je samo najavljen “Ariston” i mini fudbalski centar na Loznom kalemu, paradoksalno dodeljen gradu koji je, u pravom palanačkom maniru, prethodne 4 godine sahranio sve što je od sporta moglo da se sahrani. Takođe, najavljen kompleks će početi da se gradi, kako je rečeno, pre nego što se uopšte obznani kada će pasti prva lopata na rekonstrukciji stadiona “Čair” koju je već pomenuti Vučić najavio još pre prethodnih parlamentarnih izbora. To se još čeka, a nije ni u planu do 2027. Možda se tu Nišu smeši još jedna nova disciplina - skok unazad. Nadaju se lokalni funkcioneri novim projektima i fabrikama kako bi pokazali da je to ipak skok u budućnost. Onu istu budućnost u koju su nas, takođe pompeznim najavama i porukama, poveli još pre 10 godina u kampanji koja se zvala slično - “Budućnost u koju verujemo”. Predsednik Vučić je na svojoj poslednjoj priredbi ostao nedorečen i nije pojasnio da li je to ta ista budućnost ili se sada ide u neku novu? Koliko to budućnosti Srbija ima? Ako je ista, onda se nje Nišlije dobro sećaju. Ona im je tada predstavljena kroz festivalsku atmosferu okačenih plakata u centralnoj niškoj, Voždovoj ulici. Sa plakata je u bolju budućnost pozivao lično Vučić, a oni su okačeni povodom njegovog rođendana. Izbori su održani nekoliko dana kasnije. Pobedio je SNS, a ta budućnost je Nišu deceniju kasnije donela 10.000 stanovnika manje i aerodrom manje. Donela je i funkcionere koji se tuku po opštinskim zgradama, gradonačelnike koji diskredituju i zatvaraju vrata medijima. Donela je i one druge funkcionere čije je imovinsko stanje znatno napredovalo. U tom periodu učvršćeni su netransparentnost, klijentelizam, partijsko zapošljavanje, korupcija, nepotizam… Pa samo pri poslednjoj kontroli DRI utvrđeno je da je za dve godine (2021. i 2022.) na sumnjive, neregularne i nepotpune javne nabavke potrošeno skoro 10% dvogodišnjeg budžeta Niša. Za tih 10 godina od velikih projekata izdvajamo… izdvajamo… pa izdvajamo Naučno-tehnološki park. Došla je tu još po neka fabrika, uglavnom sa istoka. Desila se i jedna nova fontana. Dobro po građane je da Vučić takvu budućnost Nišlijama, ovog puta, nije javno ponudio. Odlučio se za skok u mesto i završavanje već završenih i očekivanih projekata. Svakako nedovoljnih za prekopotreban razvoj Niša. Još jednom je pokazano odsustvo interesovanja za jug Srbije i Niša kao centra regije. Građani, naravno, kao i do sada neće puno da se brinu oko toga. Na ružičastim televizijama su im rekli da je sve super i u najboljem redu. Poručuju im da uskoro idu lokalni izbori, pa će tu moći da kažu šta o svemu misle, iako još ne znamo šta će biti sa poslednjim, decembarskim “izborima”. Koliko su bili slobodnomisleći došli su do Ustavnog suda. Kako god, ako građani ostanu nezainteresovani i ne osvrnu se malo i na prošlost, rezultati su već dobro poznati. I već viđeni. A lokalni naprednjaci, oni će kao i pre 10 godina verovatno hteti da se skriju iza lika i imena bivšeg predsednika stranke. Nisu mu valjda još tada džaba kačili plakate. On jeste njihova budućnost. Za mnoge i jedina. Tekst je štampan u listu "Danas".

Sve je delovalo tako lepo još pre skoro 15 godina kada su prvi strani investitori iz tzv. autoindustrije počeli da dolaze u Niš. Političari su bili presrećni jer konačno mogu da kažu “Nišlije, ima gde da se radi”, a to je dobro došlo i građanima kao nova šansa. Među prvima je došla “Jura”, pa “Šinvon”, pa “Leoni” u Doljevcu, pa “Džonson” i tako dalje. Zaposlilo se na stotine stanovnika Niša i okoline, pa se i sadašnja garnitura na vlasti hvali niskom stopom nezaposlenosti. Međutim, dok je entuzijazam kod političara zbog stranih investitora u Nišu i dalje visok, kod mnogih građana je odavno i ispod najnižeg nivoa. Razlog je prost - i plate su na niskom nivou. Tako je bilo od početka, tako je i danas. Svi javno dostupni podaci govore da su plate za najniže pozicije, gde ima i najviše zaposlenih, oko minimalca ili 10% do 15% iznad najniže zarade, u zavisnosti od fabrike, broja subota i trećih smena. Tako je bilo od početka, tako je i danas. Na kraju, to potvrđuje iz meseca u mesec statistika prosečnih plata u Srbiji, gde Niš i jug konstantno kaskaju za drugim delovima države. I onda, jednog dana, premijerka u tehničkom mandatu koja i dalje po navici iz nedavno završene kampanje obilazi radove po Srbiji, kaže kako će država da kontroliše zdravstvene ustanove i lekare koji zaposlenima u pomenutim fabrikama izdaju bolovanja. Dodaje još da je uočeno da se u Nišu baš drastično pišu bolovanja, pa postoji bojazan da investitori odu, a novi ne dođu. Drastično znači, kako je pojasnila, da su u Nišu brojevi znatno veći nego u drugim delovima Srbije. Baš kao što je tamo viša i prosečna plata. Simpatično, zar ne? Ne, nije premijerka htela da ulazi u to kakvi su, na primer, uslovi rada u pomenutim fabrikama. Da li se možda radi po 10 sati? Možda i nedeljom? Zamislila se nije da li je jedan obavezni kolektivni godišnji odmor dovoljan baš svakom? Nije se zapitala ni kolike su plate na pojedinim pozicijama, niti je rekla, pa čekajte, možda su ljudi stvarno bolesni. Ne, ništa od toga. Njoj je tu nešto sumnjivo, pa će zato država da udari na lekare. Da ih malo prodrma i zaplaši, pa sutradan bolovanja neće pisati ni onima kojima su potrebna. Jer neće doktori da ljute premijerku. Opet. Nisu investitori krivi, nego radni narod. U narod se sumnja da zloupotrebljava bolovanja. Jedno od najosnovnijih prava koje radnici imaju, pa se eto dobri investitori ljute jer nema ko da radi. I sigurno je da ima zloupotreba. Samo što to teško može da razume tehnička premijerka, jer ona svoju porodicu ne izdržava minimalcem. Prosto, ne mora da radi dodatni posao uz onaj koji ima u fabrici, kao što rade mnogi na jugu. Ne mora odmah posle završene prve, druge ili treće smene u njivu kako bi obezbedila hranu za porodicu ili prodaju, za još neki ekstra dinar u kućnom budžetu. Njoj plata leže račun, a živi u državnoj vili i ne razmišlja o bolovanju. Naravno da za zloupotrebu bolovanja nema opravdanja, ali umesto pritisaka na lekare, možda je bolje pritisnuti investitore. One koji su već milione dobili iz državne kase na ime subvencija za nova radna mesta. Mnogi od njih već pomenutih godinama su na listi najvećih izvoznika. Sa najvećim prihodima. Baš kao što su i na listi firmi koje daju najniže plate u Srbiji. Zašto tu Ani Branbić nešto nije sumnjivo? Kada bi država intervenisala kod poslodavaca da povećaju plate iznad minimalca, da kontrolišu svoje targete i ne insistiraju svakog meseca na prekovremenom radu ili upisivanju kada se ide u toalet, možda radnici i ne bi tražili bolovanja. Možda bi za dobru platu i bolje uslove i malo bolešljivi dolazili na posao. Ali ne, to se neće desiti jer je još 2015. godine stranački kolega tehničke premijerke, tada gradonačelnik Niša Zoran Perišić niske plate u niškim fabrikama i jeftinu radnu snagu isticao kao prednost u privlačenju stranih investicija. Da, dobro ste pročitali, kao prednost. Drugim rečima, ono što su naprednjaci hteli, to su i dobili. Zašto su im sada radnici krivi što jednostavno ili ne mogu da izdrže ili im treba koji slobodan dan za oranje ili dodatni posao? Premijerka nam nije rekla da li je tehnička Vlada pitala investitore da li su proveravali radnike na koje sumnjaju da lažiraju bolovanja? Na to po zakonu imaju pravo, pa ako interna komisija utvrdi zloupotrebu onda slede i adekvatni penali za pojedince. Zašto u sve mešati zdravstvene ustanove i praviti cirkus? Pošto je situacija očigledno takva da je obrni-okreni kriv radni narod, onda ni Vladi, ako joj ne prođe ovo sa lekarima, ništa drugo ne preostaje nego da nabavi novi narod koji će raditi kod predobrih stranih investitora. Ovaj je očigledno neposlušan. Ne, nije smešno. To se često dešava u poslednje vreme. Pa što bi to bio problem ovoj vlasti? Zar nisu već zamenili one neposlušne Beograđane koji nisu hteli da glasaju za njih na poslednjim izborima? Dovezli nove, poslušne i rešena stvar. Tekst je štampan u listu "Danas".

Među onima koji će se boriti za glasove građana Niša, neka dobro poznata imena, ali i neka za koja je javnost čula tek kada su liste proglašene. Do ovog trenutka sedam potvrđenih učesnika gradskih izbora: uz listu koja nosi ime Aleksandra Vučića, na drugoj je deo stranaka nekadašnje koalicije Srbija protiv nasilja. Nada, Rusi, grupa građana doktora Milića, ali i neka manje poznata imena. Kompletan tekst N1 pročitajte - ovde.

U organizaciji Odbora za ljudska prava Niš (CHRIN) i koalicije Pravosudna baza jug (PBJ), održano je predavanje u Nišu na kojem se razgovaralo o temi – „Pravosuđe protiv medija“. Predavanje su održali Aleksandar Stankov, novinar i pisac iz Niša i Mihajlo Stojković predsednik UG „Tim za razvoj i integracije“, dok je razgovor nakon predavanja moderirao Dragan Đorđević iz Niša. Novinari portala iskoristili su ovo predavanje za intervju sa gospodinom Stankov Aleksandrom i razgovarali o odnosu medija i pravosuđa u Srbiji. Kompletan tekst "InfoVranjske" pročitajte - ovde.

Proglašenjem druge izborne liste sada je sigurno da će druga opcija na glasačkom listiću za gradski parlament biti opoziciona koalicija “Biramo Niš”. Sigurno je i da će ova lista pokušati da privuče i levo i desno orijentisano biračko telo, jer su među imenima na listi političari/ke oba spektra. Iako za neke iznenađenje, ovaj široki opozicioni blok je logičan potez opozicije, smatra novinar Aleksandar Stankov. Kompletan tekst Media i reform centra pročitajte - ovde.

Građani Niša neće imati priliku da na predstojećim izborima svojim glasovima pokažu šta misle o aktuelnim gradskim čelnicima, jer je Srpska napredna stranka odlučila da dugogodišnje funkcionere iz tamošnjeg odbora ne stavi na izbornu listu. Na spisku kandidata za gradsku vladu koalicije "Aleksandar Vučić - Niš sutra" nema gradonačelnice Dragane Sotirovski, kao ni najistaknutijih naprednjaka iz grada na Nišavi, koji su njime upravljali poslednjih 12 godina. Prema rečima novinara iz Niša Aleksandra Stankova, ono što se desilo Dragani Sotirovski i "njenom timu", kako je prethodne četiri godine volela da govori, je posledica njihovog rada. On poručuje da ni jaka medijska ekipa u kabinetu, zadužena za promociju na režimskim lokalnim medijima i društvenim mrežama, očigledno nije uspela da "ispegla" stvarnost. Kompletan tekst NIN-a pročitajte - ovde.

Niš je još jednom potvrdio svoju titulu grada sporta nakon što je puna hala “Čair” pomogla mladim srpskim košarkašima da se popnu na tron i osvoje titulu prvaka na Evropskom šampionatu za juniore. Koliko god da je zapušten sport u Nišu poslednjih godina, koliko god da je prepušten sam sebi, češće sa preprekama na putu nego sa podrškom od onih čiji je to posao, sportski duh među Nišlijama opstaje. Ni nonšalantna priprema pomenutog prvenstva, koja se u prvim danima ogledala halama bez klimatizacije i sa krovovima koji prokišnjavaju, nije pokolebala ljubitelje sporta da dođu na finale i navijaju za Srbiju. Retko koji nacionalni sastav, u različitim sportovima, nije iz niške hale “Čair” izlazio sa osmehom. Ima nečeg u toj energiji dvorane pune Nišlija koja često bude taj magični i ključni sastojak na putu do uspeha. Tu se krije i odgovor onima koji kažu da niški sport možda i ne treba finansirati jer lokalne klubove sa tribina prati mali broj ljudi. Možda bi veća ulaganja dala i boje rezultate, a samim tim i jače lige, jače timove i interesantnije utakmice koje bi punile halu “Čair”. Jer Niš jeste grad sporta, ali sportu treba pružiti šansu i pomeriti ga sa mesta poslednje rupe na svirali. Paralelno dok su najbolji juniore Evrope krčili svoj put ka finalu, jedan lokalni portal pokušao je da sprovede drugačije takmičenje, da kroz anketu upita Nišlije kome bi dali svoj glas na nekim budućim izborima. Izlistali su imena nekoliko lokalnih političara, ali kako sami kažu u saopštenju, anketa je ukinuta “zbog mnogobrojnih uvredljivih reči upućenih prema učesnicima ankete”, kao i “zbog pojedinih političkih ličnosti koji su zahtevali od redakcije da se izuzmu iz glasanja”. Na prvi pogled ovo su dva nespojiva događaja, ali nije baš tako. Njih spaja jedna činilac kojeg svi dobro znamo - bajka. Život u bajci kakav je prisutan među javnim funkcionerima u Nišu, nažalost imale su sada priliku da vide i strane delegacije iz nekoliko evropskih zemalja čije su ekipe bile na turniru u najvećem gradu juga Srbije. Samo nekoliko dana pred početak prvenstva direktorka Sportskog centra “Čair” je naglasila da je sanirano prokišnjavanje u sali u Durlanu. Međutim, i ovu, kao i svaku drugu bajku demantovala je realnost. I to već sa prvom kišom. Tako je, prenose mediji, utakmica morala na kratko da zastane kako bi se sanirale posledice prokišnjavanja. Slična slika viđena je i u hali “Čair”. Baš kao kada smo ugostili košarkaške “A” timove Srbije i Belgije, pa je u hali nestala struja, a meč je morao da bude pomeren za sutradan. Ni rezervni agregat nije mogao da pomogne jer su pre toga nestašni patuljci, izgleda, istočili naftu. Uvredljivi komentari ispod ankete očigledno su srušili osnovnu radnju bajke da niški političari rade samo dobre stvari i da ih svi građani mnogo vole. Verovatno je zato, brže-bolje doneta odluka da se anketa ukine, kako bi oni, a i mi sa njima ostali da živimo u bajci. U onoj u kojoj moćni kralj uz pomoć samo njemu vidljivog zlatnog tigra, pomaže krhkoj princezi da uspešno vodi svoje podanike jedinstvenim auto-putem sa dve trake. Nije samo jasno kako neko ko je dobrovoljni akter na političkoj sceni i pritom obavlja javnu funkciju za koju ga plaćaju svi građani, može da traži da bude izuzet od glasanja. I da sve to dovede do situacije da se na kraju redakcija izvinjava jer je tamo nečije ime uvrstila u anketu. Pa naravno da svako od njih mora da bude u anketi, a kad bi bilo sreće, i da bude ocenjivan kvartalno za svoj rad od strane građana. Na kraju, da se svojim imenom nađe i na glasačkom listiću, a ne da se krije iza stranke ili tuđeg imena. Toga u ovoj našoj bajci nema, pa je zato moguće i da se jedna anketa, koja apsolutno ništa ne bi promenila, završi i pre nego je počela. Političari su svakako dobili svoj srećan kraj. Možda je i bolje i tako nego da svako od njih uključi bot mašineriju, pa da se desi da neko dobije više glasova nego što Niš ima stanovnika, kao onomad na jednom drugom portalu. Ali to je priča nekog drugog žanra. Tekst je štampan u listu "Danas".

Proteklih nedelja bilo je mnogo datuma, ali i događaja koji su otvorili riznicu sećanja na nekadašnju SFRJ, ali i njen tragični raspad. Međutim, od ponašanja političara danas, raznoraznih analiza pa sve do komentara čitalaca po sajtovima i društvenim mrežama moglo se zaključiti da su razmišljanja o nekadašnjoj nam zajedničkoj državi, trideset i kusur godina kasnije, ista i sterotipna. Jedni je vide kao diktaturu, komunistički režim koji je kontrolisao sve slobode i iz kojeg se na kraju iznedrila mržnja među narodima, pa je dobro što je danas svako za sebe. Drugi je vide nostalgično. Kao najbolju državu na svetu u kojoj se spavalo na klupi, svi su se voleli i gde se sa lakoćom kolima putovalo od Vardara pa do Triglava. Naravno, sve to dok je Tito bio živ i dok vlast nije pala u ruke raznoraznih ambicioznih i niskomoralnih političara. Kao i u svakoj priči, istina je verovatno negde između. Tri decenije nakon raspada i krvavog rata, činjenica je da smo bratstvo, iz čuvenog slogana „bratstvo i jedinstvo“ koji je simbolično krasio i ime glavnog auto-puta kroz bivšu Jugu, izgubili. Udavili smo ga u krvi svih naroda i narodnosti toliko da nevinih nema ni sa jedne strane Drine. Propalo je i kao ideja i kao nešto što bi trebalo da spaja. Ali šta ćemo sa jedinstvom? Ovaj tekst nastaje nakon dugog puta po komšijskim republikama i kantonima i odgovor na prethodno pitanje se sam nameće dok se osvaja metar po metar asfalta po šumama i gorama – jedinstvo i dalje postoji. Naravno, mnogi će sada ostati u čudu i sa pitanjem kakvo, bre, jedinstvo posle toliko zločina i podela? I tu je odgovor prost – tri decenije kasnije, uz sitne razlike, život na ovim prostorima je isti. Iste muke deli i Sarajlija i Fočanac i Nišlija. Pitanja, patnje, problemi, cene, putevi, političari, korupcija, šale, vicevi, neizvesna budućnost, pa na kraju i taj jezik koji svi razmemo – sve je isto. Pa ako to nije jedinstvo, šta bi drugo moglo biti? Koliko god da se koprcamo, delimo i podvajamo iz ovih ili onih razloga, život je jedinstven. Ili da preformulišemo – život stvara novo jedinstvo. Nije Hrvatskoj mnogo pomogla ni EU da izađe i odskoči iz zajedničkog lonca, osim što su oni smeliji i snalažljivi tu činjenicu iskoristili da odu na Zapad. Zato im sada, kako se može čuti, sezonu spasavaju zaposleni iz Srbije koji su svuda po Jadranu dok u dubrovačkim suvenirnicama rade Trebinjci. Dalmatinci pak odlaze na pijacu u Trebinje po namirnice, jer su jeftnije i tako u krug. U bratstvu smo, što bi rekli mlađi „fejlovali“ i ne treba da se niko od nas, nijedan narod, zavarava da će se to nekad vratiti. Niko i ne treba da pokušava da ga vrati. Nikada. Zarad već pomenutih mladih treba se okanuti i utopijskih priča kako je nekada bilo lepo i kako se išlo na radne akcije ili u vojsku. Šta to znači nekom ko je rođen posle 2000. godine? Za njega je to samo podatak iz istorije i ništa više. Zbog njih treba stati i sa pričama „ko je prvi počeo“, prestati sa etiketiranjima ko je zločinac, a ko heroj, jer i to su za njih samo podaci iz istorije. Odustati od tabli na kojima se proziva ceo narod, razumeti da postoje dva pisma, okanuti se pogrdnih imena i nadimaka i poštovati svačije pravo da veruje u koga i u šta želi. Generalizacija da su svi krivi za sve, mora da stane. Mržnja mora da stane, pre svega, iz usta političara i sa malih ekrana. Mladi su prvi koji osećaju gore pomenuto jedinstvo i zato se već sreću po gradovima, istorijskim lokalitetima, festivalima i seminarima širom bivše Jugoslavije. Slušaju istu muziku, vole iste bendove i brendove, gledaju iste filmove, uživaju u istoj hrani. Zašto bi se to kvarilo već milion puta ispričanim pričama koje nisu dale, niti će dati bilo kakvo rešenje svega onoga što nam se desilo? Naprotiv, samo produbljuju probleme, netrpeljivost, strahove i podele. Sloboda – to je ujedinilo narode čuvenog Zapadnog Balkana još na početku 20. veka. Ona je i ojačala jedinstvo nakon proterivanja Nemaca u Drugom svetskom ratu. Sloboda je nešto što ne smemo da uskratimo mladima. Generacijama koje nisu, kao mnogi od nas, rođene u SFRJ. Ne smemo da im ugušimo slobodu zbog naših trauma, sećanja, tragedija, pogrešnih politika, neuspelih ofanziva, nečijih hirova ili ludosti iz prošlosti. Na kraju, naši dedovi na ovim prostorima su ginuli za slobodu ne pitajući „gde su i čija je ovo granica“. Večna vatra i dalje gori.

Pohvalio se ministar finansija Siniša Mali pre koji dan svojim novim doktoratom. Osporavanje i poništavanje akademske zajednice onog prvog, očigledno nije bila dovoljna škola, pa je brže-bolje seo i napisao još jedan. Jer šta je to u naprednoj Srbiji sesti i napisati doktorat dok ministruješ? Očas posla. I nije on jedini političar koji je u zrelijim godinama i iz funkcionerske fotelje došao do diplome. Neko više škole, neko fakulteta, a neko i do doktorata. Desilo se pre nekoliko godina da je narodni poslanik SNS Bratimir Vasiljević imao čak i problem da se seti koji je tačno fakultet završio u svojoj šestoj deceniji života, ali eto i on je pod stare dane uspeo da uz svoje ime pripše i akademsko zvanje. Zar je u Srbiji danas važno kog fakulteta? Bitno da je diploma tu. Videli smo proteklih nedelja da tu ima i onih sa studija iz inostranstva koji imaju problema da razlikuju rad na određeno i nedoređeno, ali to su očigledno bili studijski programi za naprednije. Sličnih primera je bilo i pre 2012. godine i promene vlasti, ali slučajno ili ne, mnogi sa tako stečenim diplomama su sada po okriljem vladajuće SNS. Kada bismo hteli da analiziramo ovakve slučajeve sigurno je da bismo ih u nekom obliku našli u svakoj opštini i gradu u Srbiji. Akadmeska zajednica je više puta komentarisala ovaj „fenomen“ i negativno se izjasnila o ekspanziji štancovanja diploma. Ipak, zašto je to tako i otkud uz političko avanzovanje i nagli poriv za višim akademskim zvanjem, možda je najbolje objašnjeno na jednoj od poslednjih sednica niške Skupštine. Naprednjak Miloš Banđur i naprednjakinja Dragana Sotirovski već dugo na sednicama parlamenta vode „duele“ kao da nisu iz iste stranke. Jedan drugom su opozicija, a ovog puta su u moru lokalnih tema isplivale i diplome. Naime, Banđur je obznanio javnosti kako je Sotirovski dok je bila načelnica Nišavskog okruga upisala i završila master studije na niškom PMF-u, što je ona sama i potvrdila. Na stranu što se stvorio zaključak da titule „dr“ i „prof.dr“ nekima služe samo da bi bili poznati, Sotirovski je naglasila da „pisanjem naučnih radova odmara od posla“. I baš tu se krije odgovor na pitanje zašto uz neku javnu funkciju mnogi političari paralelno dođu i do diploma. Oni jadni previše rade za narod, pa kad konačno dođu kući moraju da odmore. A gde ćeš bolji odmor nego da sedneš i poradiš malo na naučnom radu. Običan svet se odmara uz film, čašu vina ili druženje. Ali političar, on uči. Sedne i piše naučni rad kako bi tako odmoran sutra opet mogao da ode na posao i da sve od sebe za bolje sutra svakoga od nas. Zato svi oni, sada je jasno, akademski napreduju dok predano rade za nas. Ne bi oni, nego moraju. Onako „iz odmora“. Šalu i ironiju na stranu, svako ko je ikada napisao ozbiljan diplomski ili master rad zna kakva je to muka. O doktorskim radovima da i ne govorimo. Niko ko je pošteno došao do svoje diplome ne bi ni pomislio da se uz naučne radove odmara. Niti bi pomislio kako je super da nakon osporavanja jedne, začas sedne i odradi drugu doktorsku disertaciju. Baš kao u onoj vanvremenskoj sceni iz „Ko to tamo peva“: „Ili pet karata ili nijednu“. No, to im očigledno prolazi jer je i sistem obrazovanja na kolenima, baš kao što su i mnogi drugi sistemi ove države. Državne obrazovne ustanove bez integriteta, a privatni fakulteti sa biznis modelom obrazovanja. Kao rezultat svega, imamo mlade koji kažu „šta će mi diploma i škola“ jer je ona na već opisane načine potpuno obezvređena. A imamo i one sa stavom „ma uzeću je kad mi zatreba“. Oni treći, odgajani na pravim vrednostima koji su svaku ocenu u indeksu zaradili znojem i nespavanjem sve to gledaju i kažu „odoh ja odavde tamo gde se znanje ceni“. I odoše. Oni i neki drugi, uglavnom njih pola miliona za 11 godina. Odoše. Toliko nas je manje, ali je zato „dr“ i „prof. dr“ političara sve više. I onda svi ti novopečeni profesori i doktori sednu u autobuse, pa pravac na miting. Odslušaju predsednika stranke, klimnu glavom pa nazad kući na odmor i lagano pisanje novih naučnih radova. Tekst je štampan u listu "Danas".

Protesti protiv nasilja posle nekoliko velikih okupljanja u Beogradu, proširili su se i na najveće srpske gradove. I tu se, za nedemokratske uslove u kojima živimo, okupio pristojan broj ljudi. Za niški protest gradonačelnica Dragana Sotirovski iz redova SNS kaže 1.250 ljudi, dok stručnjaci, pa i policija procenjuju da ih je bilo između 3.500 i 4.500. Upravo je brojanje i umanjenje broja okupljenih jedan od prvih spinova koji se može pročitati u komentarima ispod vesti o protestu, a redovno se viđa i na TV Pink dok „veće staraca“ komentariše samo njima znane kadrove na kojima se vidi mali broj ljudi. Pošto je ta priča o brojevima već ispričana na nekim protestima prethodnih godina, mašinerija za suzbijanje nezdovoljstva građana lažima, smislila je nove teorije. Naravno, glavna koja se sada nameće je „ako ste brojniji, što nećete na izbore“. To prelazi u smatranja raznoraznih komentatora kako opozicija samo vuče za nos ljude koji šetaju, jer i nema realnu snagu da pobedi stranke koje su trenutno na vlasti. Eto, kažu neki komentatori, predsednik je ponudio izbore ali oni ne smeju, nego šetaju bez ikakvog cilja. Iako je cilj naravno jasan i sagledan je u nekoliko tačaka još od prvog okupljanja građana. Onda idu evergrin spinovi o stranim plaćenicima i obojenim revolucijama koji bi da ruše državu. Ovog puta nekako su glumci najviše i povezivani sa tom konstrukcijom. Čak su dobili i svojevrsne liste i mete na društvenim mrežama jer su se usudili da kritikuju sistem u kojem živimo. Dobri, stari evergrin je i „svi su isti“. Nemamo za koga da glasamo, pa džabe i da protestujemo. I od aktuelne garniture i Vučića nema boljih. Uz naravno neprevaziđenu tvrdnju da su svi iz opozicije već bili na vlasti kao „žuti“ i da su se pokazali i dokazali. Što, naravno, nije skroz tačno, a protesti i dalje zvanično opstaju kao građanski. Prođe tu uz spinovanje i niz uvreda, po koja psovka, neko digitalno vikanje velikim slovima. Standardni botovski arsenal potkrepljen i fotografijama nekih ljudi koji piju pivo iz limenke ili uriniraju pored žbunja uz konstataciju da su baš to protestanti protiv nasilja. I niko, ali baš niko od njih da stane, da makar na trenutak razmisli i pomisli zašto su svi ti ljudi na ulici. Svi ti profesori, radnici, glumci, šoferi, pa i političari. Zašto se ta reka ljudi iz nedelje u nedelju sliva beogradskim ulicama. Ljudi kao da nose nebrobojni štit od spinova. Kao da ih nijedno slovo onih koji negativno komentarišu šetnje nije dotaklo. Masa opstaje, a sada se, kako rekosmo, i širi na ostale gradove. Niko od njih da se zapita, dok užurbano kuckaju komentare od portala do portala, protiv kakvog su to nasilja ljudi u šetnji. Da možda ode i korak dalje i da kaže „čekaj, pa da li je nasilje i ovo što ja radim“. Da li je to radno mesto u javnom sektoru ili neki novac, pa neka bude i samo ljubav prema Vučiću ili nekoj partiji, dovoljno da pišem sve to što pišem znajući da su to često laži, poluistine i spinovi? I da nemaju veze sa politikom i političkom borbom. Jer na kraju dana, kakav god ishod protesta da bude, oni lažu sebe i svoju decu. Lažu (ne)svesni da su već žrtve režima koji je i kroz njihov „rad“ na društvenim mrežama i raznoraznim portalima promovisao kulturu nasilja godinama unazad. Od onih koji se spinovima bave zbog nekakve lične koristi, gori su pojedini političari sa vlasti koji su spremni da se bave raznoraznim podmetačinama, poluistinama, izvrtanjima činjenica i drugim taktikama kako bi izbegli realan društveno-politički trenutak koji kaže da postoji masa, možda već i kritična, koja želi promene. Trenutno, one nisu i zvanično političke. Želi društvene promene i to nema veze ni sa ekonomijom, ni sa povišicama, helikopter parama, BDP-om ili izgrađenim auto-putevima. Ništa od toga je neće umirti. Nažalost, to što kritičnu masu žulja je za mnoge koji botuju, pa čak i vrše vlast nedokučiva galaksija. Teško da će ikada samospoznati tu realnost koja će ih izvući iz tamne botovske sobe. Protesti protiv nasilja već imaju višenedeljni staž, ali šta bi bilo da je posle prve šetnje vlast pružila ruku razuma umesto što je uključila spin-mašinu? Šta bi bilo da je već ispunila makar polovinu zahteva? Sigurno je da bismo već danas bili makar za 2 promila normalnije društvo. I tu je i odgovor na onaj evergrin sa početka „nema za koga da se glasa“. Naravno, kada do glasanja dođe. Izbor je lak, treba birati one koji su za normalno društvo i koji su smenljiviji. To znači, da kada većina nije zadovoljna, sve može da reši olovkom, na izborima. Ali pravim, fer i poštenim izborima. Glasati za one protiv kojih ne treba sutra da se šeta i koji se od naroda neće „braniti“ botovskim spinovanjem. Tekst je štampan u listu "Danas".

Mrak je polako, ali sigurno osvajao metar po metar niškog asfalta. Baš kao što je i Mika svojim velikim koracima savladavao Obrenovićevu ulicu u centru grada žureći kući. Jun je uveliko vladao kalendarom, ali ne i vremenom. Danima su lile kiše. Miku je to nerviralo. Nije mogao da uskoči u papuče. Voleo je da ih nosi sa prvim majskim suncem, pa sve do kasnog oktobra. Stalno se žalio svima kako svaka druga obuća žulja. Ali šta će, jun mu nije bio drug. Ipak, patike kojima je prolazio kroz pešačku zonu nije obuo. Nagazio je rapavim, belim petama zadnji deo obuće i tako koračao držeći u ruci kesu iz koje je virila drška od valjka za krečenje. Sav je bio beo, jer je upravo završio uređivanje jednog stana na Paliluli, pa je umoran, ali i srećan zbog zarađenog novca hteo da što pre stigne kući. Da naseče slaninu i svež paradajz, otvori pivo i pozove svog druga Peru. Hteo je da mu ispriča kako je gazda kod kojeg je radio neki skorojević pa mu je spavaću sobu bojio u zlatno. Taman je brojčanik na pešačkom prelazu kod robne kuće pokazao nulu i postao zelen kada je desno kod „Ambasadora“ Mika ugledao Peru. - Šta će ovaj ovde u ovo doba? – promumlao je više za sebe. - Meni nešto kažete? – upitala ga je žena koja je bila ispred njega u masi ljudi koja je prelazila ulicu. - Ne – reče Mika kratko i nezainteresovano. - Pričate sami sobom? – bila je uporna gospođa. - Babo be, ti li misliš da sam ja neka lujka? - Ja nisam baba, sram te bilo. - Ni ja nisam lujka – reče Mika i ostavi zbunjenu ženu ispred „Maksija“. Dugim i trapavim koracima, sa patikama koje su strugale behaton ploče niškog Trga kralja Milana, stiže do Pere koji je zamišljen sedeo na ivici velike fontane koja nije radila. U ruci je držao mobilni telefon. - Zdravo, Pero – reče i blago ga potapša po ramenu. - Zdravo, Miko – odgovori Pera ne pogledavši ga. - Noćna smena, a? – upita Mika dok je gurao ruke u kesu koju je doneo. - Ko? Ja? Ma jok, bre. Slobodan sam. Šetam malo. - Kako šetaš kad sediš? - Pa, sedim. Sedim i mislim kakvi su bre ovi tvoji. - Koji moji? Ej, ako ćeš odmah na politiku ću si idem. - Je l' vidiš ti ovo? – pokaza rukom ka fontani. - Vidim. Fontana. - Vidiš da ne radi? - Vidim. - I to ti je u redu? Mikina desna ruka ostade zaglavljena u kesi dok je levom nameštao beli kačket na kojem je pisalo „Za našu decu“. Njega je baš voleo da nosi kad kreči jer je beo i uklapao mu se uz „Beorol“ radno odelo. - A bre… U redu mi je. Šta znam… - Jun mesec, ljudi šetaju, turisti, a fontana ne radi. Ajde što ne radi, nego što je štrokava. - Sve će da se završi i da se popravi. A ti ili ovi tvoji će je očistite. Ne sekiraj se – utešno je govorio Mika. U tom trenutku konačno izvadi ruku iz kese i u njoj beše jabuka. Iz džepa je izvukao mali nož, perorez. Prišao je ivici fontane gde je veliki otvor, u koji inače otiče voda, i počeo da ljušti jabuku. Fontana nije radila, samo su na sredini svetlele tri sijalice drečavim bojama, dok je jedna čudno treperila. - Ti se Pero mnogo sekiraš. Fontana večeras ne radi, a videćemo sutra. Uostalom, eno ti nova fontana. Idi tamo pa gledaj u nju. Em radi, em svetli. Lepota – pričao je to Mika dok je kora od jabuke laganim pokretima ruke odlazila u otvor fontane. - Ćuti kada i to napraviste. Jedina stvar za deset godine. Neka vajda i od vas – reče Pera gledajući u telefon. - Šta buljiš u taj telefon? - Brojim nešto. - Šta brojiš? – upita ga Mika. - Brojim koliko puta trepne sijalica, mislim se možda Morzeovom azbukom traži pomoć – reče Pera. - Kakvu pomoć? - Da je spasimo jer je zapostavljena – poče Pera da se smeje. - Ej, sve si prolupao. Kažem ti to će da se reši. - Vidim. Posebno tako što u fontanu ljuštiš jabuku. Bolje da si bacio neki dinar, možda ti se ispuni neka želja. - Lele, lele pa gde si Ivo Andriću. Mani se fontane, ajde da te vodim u „Tri fenjera“ na pivce. Uzeo sam pare. - Tako te volim – reče mu Pera. – Nego, da ti se ne smuči pivo posle jabuku. - Polazi! – gurnu ga Mika malo rukom, a Pera poskoči. Krenuše ćutke Trgom ka Tvrđavi. Mika je prebacio kesu na rame i vukao poluobujene patike dok se Pera okretao povremeno i skenirao svaki deo prostranog platoa kojim su se kretali. - Čekaj malo – reče Mika kad su već stigli do spomenika kralju Milanu. - Šta je bilo? Gde ćeš? – upita ga Pera. - Drži mi ovu kesu. U nekoliko koraka Mika se opet nađe kod fontane. Okrenu se ka njoj leđima i skide kačket. Iz džepa izvadi kovanicu, prekrsti se tri puta, pogleda ka nebu i baci je preko ramena u fontanu. - Šta uradi to? – upitao ga je Pera vraćajući mu kesu. - Baci dinarče za sreću, nikad se ne zna. - Miko, pa to se važi samo ako fontana radi. - Će proradi – reče Mika i ponovo se prekrsti. Trgom kralja Milana se u tom trenutku prošunja talas hladnog vazduha. Nisko i skoro neprimetno. Veče je bilo mirno. Jedino su ga remetili buka autobusa i muzika iz obližnje ćevabdžinice. Mika i Pera požuriše preko mosta ka kafani. Fontana je i dalje ćutala u mraku, sa korom od jabuke i ostalim smećem zaglavljenim u odvod dok je jedna svetiljka i dalje panično treperila.

Od pohvalnog gesta lekara niške Kardiohirurgije i operisanja vikendima kako bi se izbrisale liste čekanja prošle su već nedelje. Baš toliko je vremena trebalo funkcionerima i donosiocima odluka u zdravstvu Srbije da, slučajno ili namerno, izgrade konsenzus da taj potez niških lekara zapravo i nije baš tako sjajan. Naravno, nisu oni direktno rekli da je to loše, ali u svojim javnim nastupima uradili su sve da se rezultat iz Niša umanji, unizi, uprlja i omalovaži u očima javnosti. Počelo je sa izjavama ministarke Danice Grujičić, nastavilo se preko direktora niškog Kliničkog centra Zorana Perišića, pa sve do sindikaliste Radeta Panića, čiji se nastup u “Utisku nedelje” i dalje prepričava. Običan čovek u informaciji da su lekari operisali i vikendima, spasavali živote i smanjili listu čekanja, verovatno nikada ne bi video ništa loše. Svako normalan bi to pomislio, jer zaista i nema ničeg lošeg. To je i na početku i na kraju posao lekara. Ta informacija je baš tako i primljena u javnosti. Brzo su krenuli hvalospevi, TV gostovanja, pa čak i peticija da se lekarima Kardiohirurgije dodeli orden. Donosioci odluka, uglavnom na funkciji po političkoj liniji, dugo su nemo posmatrali uspeh koji je nezaustavljivo osvajao srca svekolikog srpskog naroda od Preševa do Subotice. Na to su se nadovezala i brojna pitanja i problemi koje je u svojim nastupima pomenuo doktor Dragan Milić. Od problema sa manjkom opreme, lekara koji godinama rade na određeno, nepostojanju Instituta za kardiovaskularne bolesti samo u Nišu od svih većih gradova, do osinjeg gnezda zvanog problem privatnog i državnog zdravstva. Da li zbog svega pobrojanog ili zbog lekarske sujete, uglavnom posle svih dešavanja, hvalospevi i tapašnje po ramenu prerasli su u slučaj niška Kardiohirurgija vs. ostali. Nema potrebe da nabrajamo šta su već pomenuti doktori-službenici-političari izneli na račun lekara i rada niške Kardiohirurgije. To već svi znamo. Ne ulazeći u istinitost izrečenog ni sa jedne strane, time neka se bave inspekcije i nadležni organi, ostaje činjenica da običan čovek i dalje ne može da švati šta je loše u tome u što su lekari operisali vikendom, bez para i što su izbrisali liste čekanja. Možda pomenuta prepucavanja imaju smisla za lekarsku profesiju, pa se nameće zaključak da je trebalo tamo i da ostanu - na esnafskim kolegijumima, seminarima i sastancima. Ovako, jedini “greh” dr Milića i ostalih lekara je što su svima pokazali da postoji alternativa. Da može i drugačije od onog u šta nas ubeđuju da je nemoguće menjati. Pokazali su da postoji i drugačiji, normalniji pogled na profesiju lekara. Onaj pogled koji ne ide uz “gde vam je uput” i “dođite za 6 meseci”, već uz humanost i predan rad. Pokazana je i kičma. Sistemu je rečeno jedno veliko “ne”. Pa je onda i odjeknulo “a gde je Nišu institut”. Postavljeno je snažno pitanje “zašto svuda može, a u Nišu ne”. Zatraženi su bolji uslovi rada, a predložena je i neka vrsta saradnje i koordinacije sa privatnim zdravstvom. Opet kako bi se sve ubrzalo i postalo efikasnije na dobrobit pacijenata. Sve to je alternativa postojećem sistemu. I onom zdravstvenim, ali i političkom. Onom koji se trudi da stvori “poslušnog” građanina. Onog najboljeg - koji se malo pita, a malo i misli. Zato je ta alternativa koju su svojim radom i porukama poslali dr MIlić i kolege morala da iznedri odgovor. Odgovor koji ide dotle da se i samom doktoru ospore specijalizacije u TV emisiji. Jer šta bi bilo kada bi građanin počeo da švata da alternativa postoji za mnoge stvari kojima nas sistem uči da su nepromenljive? Evo, na primer, slučaj Gornjeg Matejevca i Jasenovika kraj Niša. Selima kojima se po hitnom postupku oduzima imovina ko zna zbog čega. Predstavnici sistema ne otkrivaju zašto, ali kažu da će se puniti republički i gradski budžet. Dobro, malo više republički nego gradski. Ako bi meštani tih sela poslušali sistemce oni bi trebalo mirno da spavaju i čekaju dan kada će se na velikim parcelama iznad sela nešto desiti. Ali oni neće čekati. Zakazali su protest i traže objašnjenja. Oni koji govore i rade u ime sistema tako moraju. Neki jer im je lepo tu gde jesu, drugi jer bi van sistema propali, a treći jer sistem njihovu slobodu drži u fioci. Slobodan čovek ima alternativu. Bila ona humanost ili protest, svejedno je. Zato je gest dr Milića i lekara sa Kardiohirurgije još snažniji. Iako kažu da su samo radili svoj posao, za ono na šta smo naviknuti u zdravstvu, oni jesu postigli uspeh. To drugačije lice Srbije, koje postoji ali se ređe viđa, ekspresno je postalo mejnstrim i opšteprihvaćeno. A nadležni bi, umesto konstantnog bacanja tamne senke i prebrojavanja raznoraznih tabela, mogli sve ponovo da promisle. Šta je moguće od zahteva da ispune, pa bi tako možda i oni uradili neko dobro delo i uzeli makar delić tog kolača. Tekst je štampan u listu "Danas".