Predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić, često potegne termin “pristojna Srbija”. Najčešće kada poredi sebe i svoje partijske kolege sa opozicijom ili onima koji se kritički odnose prema njihovom radu. U tom rolekosteru hvalospeva i uvreda, pristojni ispadnu, naravno, naprednjaci. Tako predsednik, sa više kanala sa nacionalnom frekvencijom, indirektno šalje poruku da su nepristojni svi oni koji su “protiv” njih, a već to je samo po sebi, nepristojno. Ipak, tema ovog teksta nije Vučićevo razračunavanje sa opozicijom već predsednikov Sizifov posao kada je reč o “peglanju” imidža naprednjaka. Skoro da ne prođe ni jedna sedmica, a da sami naprednjaci, na najgori mogući način, demantuju svog lidera i upropaste sav njegov trud da ih učini boljima. Makar u očima javnosti. Poslednji slučaj desio se u Nišu. Dva naprednjaka su se, po sopstvenom priznanju potukla i to pred stranački sastanak. S jedne strane je bio bivši zamenik gradonačlnika i nekadašnji narodni poslanik Miloš Banđur, a sa druge Marko Simov, široj javnosti do sada nepoznat. Ko je kriv i ko je koga tu tukao, posao je za nadležne organe. Ipak, ono što su medijima rekli akteri ovog incidenta, daleko je od onog kako naprednjake predstavlja njihov predsednik. Optužbe, klevete, razbijanje i gaženje telefona, a onda i iznošenje “prljavog veša” liči na sve, samo ne na pristojnost. U celu priču su uključili i gradonačelnicu Niša Draganu Sotirovski optužbom da zapravo ona stoji iza celog incidenta i da je to način za rešavanje unutarpartijskih nesuglasica. Uključili su i samog Vučića sumnjom da je možda kupio orden Aleksandra Nevskog od Rusa. Ako je tačno da je bilo vređenja i po nacionalnoj osnovi, sve lepe priče o pristojnosti padaju u vodu. Da stvar bude gora, ovo nije prvi izliv “pristojnosti” niških naprednjaka. Pre nekoliko godina su gorela kola pomenutog Banđura, baš u vreme kada su se birali direktori niških javnih preduzeća. I tada se sumnjalo da iza svega stoji neko iz stranke. Sećamo se i koškanja u dvorištu crkve u Donjem Matejevcu, selu nadomak Niša, još dok je jedan od uglednijih naprednjaka bio general Momir Stojanović. On je u međuvremenu napustio stranku, ali se strasti nisu smirile. Bilo je sumnje da su se partijski drugovi tukli i negde u blizini hotela “Aleksandar”, ali nijedan, bukvalno nijedan pomenuti događaj nije dobio svoj konačni, sudski epilog. Niški odbor SNS-a je raspuštan, menjao je poverenike, dolazili su predsednici i predstavnici Izvršnog odbora da ih mire i normalizuju, ali čini se, seme razdora unutar niškog SNS i dalje tinja. Kako onda običan grđanin uopšte glasa za te i takve predstavnike pristojne Srbije koji, bukvalno od svog osnivanja, ne mogu da se pristojno dogovore? Od osnivanja gradskog odbora nisu održali jedne pristojne unutarstranačke izbore, a kandidate za lidera stranke i gradonačelnika su izvlačili iz šešira. I to po nalogu Beograda. Bili su to uglavnom ljudi koji su u stranku ušli kada je ona već bila na vlasti, ili je bilo izvesno da će preuzeti vlast. Od toliko pristojnih, centrala u Beogradu je kao po pravilu birala nekog novog i “zelenog” u stranci. Taj novi bi se onda vrlo brzo i lako utapao u “pristojnost” koja ga je dočekala. Može lider SNS-a da ponovi termin “pristojna Srbija” govoreći o svojoj stranci i 1.000 puta, ali ljudi, ne samo i Nišu, nego u svim mestima u Srbiji znaju sa kim imaju posla. Čast izuzecima, naravno. Incidenti su samo pečat i potpis na “pristojnost” i potvrda kako stvari zaista funkcionišu kada nema kamera. Politička i javna funkcija donose društveni status, redovnu i veću platu, službeni auto, nekom možda i ljubavnicu, ali ne i pristojnost. To se nosi iz kuće i na mnogo je višem pijadestalu od svih političkih i ličnih interesa. Zato je, valjda, za mnoge i tako nedokučiva. Tekst je štampan u listu "Danas".

Još mnogo će vode Nišavom proteći dok političari koji se domognu funkcionerskih fotelja u Nišu ne shvate zašto su tu, ko ih je tu postavio i za koga zapravo rade. Sudeći prema ponašanju i odlukama koje donose jasno je da, pre svega, misle o sebi i da su mnogu od njih bukvalno švatili naprednjačke poruke iz ranijih kampanja - “budućnost u koju verujemo” i “za našu decu”. Baš bukvalno, pa su počeli da gledaju samo u sopstvenu budućnost i brinu za svoju decu iako su plaćeni da rade upravo suprotno - da se bore za dobrobit svih Nišlija. Prethodnih godina bilo je raznih presedana i dokaza za gore napisano, a onda se krenulo direktnije. Zetovi funkcionera počeli su da kupuju po sniženim cenama stanove koje grade gradska preduzeća, a ćerke funkcionera da se zapošljavaju u javnim preduzećima. Na kraju su funkcioneri rešili da sami sebi i samo sebi pomognu našim parama koje redovno svakog meseca uplaćujemo u budžet. Doneli su odluku o “solidarnoj pomoći” od 40.000 dinara po funkcioneru“ za prevazilaženje energetske krize”. Tako je, dobro ste pročitali, po funkcioneru. Svet se nalazi na raskrsnici na kojoj nije bio od 1945. godine. Tektonski potresi dešavaju se u politici, ekonomiji, bezbednosti, pa i snabdevanju energentima i ne zaobilaze nijednog pojedinca. Ni funkcionera, ni nezaposleno lice. Ali eto, verovatno vođeni logikom iz već pomenutih stranačkih poruka, niški funkcioneri su odlučili da pomognu sami sebi, a ne, recimo, baš nezaposlenima u gradu Nišu. Jer zamislite energetsku krizu u kojoj jedan funkcioner ne može da plati struju ili kupi drva, a nema drugi način da se ogreje. Pa se, ne daj Bože, prehladi. Onda ne može ni na posao. Ne može da radi, a kako ćemo mi bez naših funkcionera? Ko će onda ovako divno i prosperitetno da nam upravlja gradom? Zato funkcioner mora biti zdrav, a mi ostali… Mi smo manje bitni. Osim kad su izbori. Tada može neka pomoć i za smrtnike. Ali samo za odabrane smrtnike koji posle to “pravdaju” jednom fotografijom lične karte i glasačkog listića. Sitnica. Međutim, izgleda da je gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski ovu ujdurmu jednog skupštinskog odbora ozbiljno shvatila, pa je brže-bolje rekla “odričem se”. I tako, umesto jasne osude sramne, diskriminišuće i ponižavajuće odluke i poziva na njeno neusvajanje ili poništavanje, ona se još jednom uhvatila za populizam. Eto, ja pomoć neću, a drugi kako hoće. Kako pišu pojedini mediji, rekla je, kao i uvek, da je sve po zakonu. I to onom o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i lokalnim samoupravama. A baš u tom zakonu se solidarna pomoć ne pominje nijednim slovom. Piše doduše da funkcioner ima pravo na naknadu, a da odluku o njoj donosi nadležni organ lokalne Skupštine. Drugim rečima, to mu dođe neka moderna varijanta izreke “kadija te tuži, kadija ti sudi” tj. “kadija odlučuje, kadija sebi i odobrava naknadu”. Važno je samo da nađe dobar razlog. Prošle godine je bila korona, ove je energetska kriza, a sledeće možda bude i retrogradni Merkur. I to će sigurno biti po zakonu. Ako i ne bude, tu je stav da “kolektivnim ugovorom (...) mogu da se utvrde i veća prava koja ovim zakonom nisu utvrđena”. I stvar je rešena. Ono što niko nije pomenuo je činjenica da u istom zakonu piše da i službenik u jedinici lokalne samouprave ima pravo na naknadu po sličnom principu. Ali eto, za službenike u Nišu izgleda nema krize kao za funkionere. Jer, da ponovimo, funkcioner mora biti zdrav, a mi ostali… Nišava i dalje teče, pa možda jednog dana funkcioneri zaista shvate da, bez obzira na fotelju, ipak dele sudbinu naroda na koji gledaju sa pijadestala. Naroda koji ih bira. Koji im uplaćuje i platu i naknade i solidarnu pomoć. Dok se to ne desi, čitaćemo kako je Nemačka odlučila da plati decembarske račune za struju svim građanima. Da, baš svim Nemcima. Da li su njihovi funkcioneri zdravi?

Telefonski razgovor dvojice stranačkih činovnika koji su dogovarali kako će se glasati za izbor direktora jedne niške škole prošao je manje-više neprimetno široj javnosti. Snimak su objavile pojedine opozicione stranke, vest prenelo nekoliko medija i to je otprilike to. Društvo je već dugo anestezirano brojnim stvarnim i lažnim aferama, krizama i bombastičnim naslovima koji mu se serviraju svaki dan. A i sam život je svakoga od nas poslednjih godina naučio da na priče o potencijalnom kršenju zakona, zloupotrebi funkcija ili korupciji više i ne reagujemo. Nema ni reakcija nadležnih, niti sankcionisanja, pa čoveku prosto dođe da izgovori ono šo se sve češće čuje od političara ogrezlih u moći - “pa šta”. Tako je prošao i taj snimak u kojem se naprednjački apartčići dogovaraju da se vide kako bi razgovarali o izboru direktora jedne niške škole. Jedan se predstavio kao član Školskog odbora, a drugi kao načelnik Nišavskog okruga. Ipak, pored formalnih funkcija, u razgovoru su posebno istakli one neformalne. “Tu sam ispred partije”, rekao je član Školskog odbora. Ovaj drugi je dodao da je on “ispred partije koja ima ingerencije”. I tako su u dve rečenice pogazili zakone i logiku i vratili nas, naizgled, nekoliko decenija unazad. Ništa od višestranačja, demokratije, transparentnosti, konkursa, nezavisnosti, slobode i svega ostalog što bi trebalo da čini jedno moderno i savremeno društvo 21. veka. “Tito i partija” ili “Tito partija” vikalo se, a bogami i zaklinjalo uz pomenute parole mnogo godina ranije. Partija je bila iznad nacionalnih podela, iznad vere, pa često i ispred ličnih potreba i danas tako čuvenih porodičnih vrednosti. Sve normalno i očekivano za jednopartijski sistem. Ali zašto ovi ljudi danas ističu partiju kao svoju vizit-kartu? Deluje da nam se partijašenje vratilo kao neki bumerang, ali suština je da nikada nije ni nestalo iz našeg krhkog društva naviknutog na vođe. Trebalo je samo učvrstiti podaničku politiku i dovesti baš takve ljude na mesta koja nose određeni nivo odlučivanja i sistem “Tito i partija” ponovo živi. Sada su tu neka druga imena, ali kako je jednom otpevao Balašević “princip je isti, sve su ostalo nijanse”. Postoji ona poznata misao: “Iz čega si nastao zavisi od genetike, a u šta ćeš se pretvoriti, od politike”. Kada pogledamo u kakvim političkim sistemima živimo poslednjih 70 i kusur godina, nije ni čudo što su se mnogi među nama pretvorili u partijske poltrone i poslušnike sa ličnim interesom kao glavnim ciljem bivstvovanja na planeti Zemlji. Zato je i logično da pojedinci danas pričaju o partiji kao merilu svega. Da im je partija iznad formalnih funkcija koje imaju. Iznad zakona koje moraju da poštuju. Iznad odluka koje bi trebalo da donesu. Čak i iznad Ustava. U konkretnom slučaju, pomenuti partijski dvojac, nije se bavio sađenjem cveća u gradskoj bašti, nego ni manje, ni više obrazovanjem. Pozivali su se na partiju u istoj rečenici u kojoj su pominjali školu. Partija će, da prevedemo, odlučiti i ko će brinuti o obrazovanju dece. Baš tu se kriju i problem i njegovo delimično rešenje. Obrazovanje je već dugo moneta za partijsko potkusurivanje, pa onda građani postaju žrtve neprosvećenih partijaša. Sa tim mora da se stane, ako hoćemo zdravije društvo, ali za jaku partijsku državu ne postoje prepreke, pa makar se one zvale i izbor direktora i nastavnika. Zato partija delegira svoje činovnike da to reše. A budućnost naše dece… pa ona će svakako biti onakva kakvom je partija predstavi. Tekst je štampan u listu "Danas".

“Obećavam novinarima da ćemo u 2023. godini, ako stignemo možda i do kraja ove godine, prvo što ću da uradim to je da napravim jedan ovako javni čas, za javne nastupe za svoje kolege većnike i saradnike koji treba da poštuju novinarsko vreme”, rekla je gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski na jednoj od svojih poslednjih konferencija za medije. Čitajući izjavu stiče se utisak da gradonačelnica želi da radi na poboljšanju transparentnosti, a to bi trebalo da bude pohvalno. Iako funkcioneri treba da poštuju, pre svega novinare, a ne samo njihovo vreme, kompletna izjava bi zapravo bila smešna, da suštinski nije tužna. Garnitura naprednjaka od 2012. godine, od kada je preuzela vlast u Nišu, namerno ili slučajno, radila je na konstantnom smanjivanju transparentnosti, zatvaranju za, po njima, “nepodobne” medije, ne odgovaranju čak ni na zvanične zahteve i povremenom obračunavanju sa kućama i novinarima koji im nisu po volji. Konačan rezultat sistemskog gašenja niškog medijskog svetla dešava se upravo u mandatu pomenute gradonačelnice, jer je baš tada, nakon sigurno petnaestak godina, prekinuta praksa da novinari redovno prisustvuju sednicama Gradskog veća. Niš je, makar u tome, dugo bio lokalna samouprava za primer, a novinari su nakon tih sednica mogli da postavljaju pitanja i grade kontakte sa funkcionerima. I zatvaranje vrata nema veze sa koronom i bezbednosnim razlozima. Sami naprednjaci su pogazili sve zabrane okupljanja još onomad kada su u hali "Čair" nagurali 6.000 ljudi dok mi ostali nismo smeli ni na slavu. Ali ko bi rekao da će nekadašnja novinarka, koja se često i diči svojom višedecenijskom karijerom, vrata Gradskog veća zatvarati za medije? I tu se nije stalo. Stiče se utisak da je Sotirovski za 2 godine mandata znala da pomeša uloge gradonačelnice i nekadašnje urednice dopisništva. Tako je delila novinarske lekcije, čini se, češće nego što je na pojedinim događajima davala izjave, recimo, o sportu u gradu. Ili o kulturi. Ne daj Bože, o borbi sa korupcijom. “Deljenje lekcija” se uglavnom svodilo na omalovažavanje i diskreditaciju određenih medija i novinara. Insinuacije idu u smeru da neki od njih namerno rade, valjda, protiv nje, grada, države i verovatno Vučića. A sami novinari su nestručni, neinformisani, nepripremljeni pa čak i premladi da bi njoj postavljali pitanja. Zato je tražila, kako je rekla, najiskusnije da sa njima razgovara. Ali na stranu ejdžizam koji je možda i nesvesno širila, i pljuvanja po hlebu od kojeg je i sama dugo živela, brdo pitanja je i dalje bez odgovora. Što nje, što nekih drugih gradskih institucija i funkcionera. Zid ćutanja je podignut skoro svaki put kada bi se pitanja ticala potencijalnih zloupotreba javnih finansija, spornih konkursa, probijanja rokova, pa čak i nekih “bezazlenijih” tema. Stvar je otišla toliko daleko da je sama gradonačelnica izjavila da postoji dogovor da se pojedinim medijima ne odgovara na pitanja. Razlog je bio “jer komentarišu odgovore”. Bravo. Naravno da je tako, jer novinari prema izrečenoj teoriji, valjda treba da budu prazni diskovi koje na nekoj konferenciji narežeš i onda samo pustiš u etar. Šta ima oni tu da misle, povezuju, podsećaju i stavljaju u kontekst? Tako je i ona radila svoje priče dok je bila novinarka. Posebno, recimo, onu o bolnici u Sokobanji kada su iza nje stala sva relevantna novinarska udružunja u Srbiji. Samo je bez razmišljanja, od reči do reči prenosila odgovore nadležnih i otkrila zloupotrebe. Prosto kao pasulj. Te bajke za laku noć smo, nadam se, svi odavno prerasli. Tražila je gradonačelnica i samo “kako treba” pitanja, jer na ona “kako ne treba” se nije odgovaralo. Za dve godine je promenila i nekoliko ljudi koji su figurirali kao njeni PR-ovi, ali ni oni nisu pomogli transparentnijem radu. Naprotiv, i sami su bili predmet istraživačkih priča. Neko će sada reći, pa evo je gradonačelnica po jutarnjim programima niških televizija, o čemu ti ovde pišeš? Gostuje i u emisijama kod nekih bivših PR-ova nekih bivših gradonačelnika. I onda se tu lepo javljaju ljudi, pa hvale njen rad, obećavaju se rešenja problema, i na kraju svi srećni i zadovoljni. Međutim, svako ko ta gostovanja uzima kao reper za profesionalno odrađen intervju, više gleda u Orvelov telekran, nego u televizor. Valjda nam je svima i to jasno nakon upornog davanja hrpe para iz budžeta jednim te istim medijima. Baš tim na kojima gradonačelnica voli da “gostuje”. Ako su sve pobrojano medijski postulati koje Sotirovski baštini i koje planira da prenese kolegama iz javnog sektora, onda bolje da to ne radi. Obećani čas može da bude samo javni čas medijske cenzure. A toga već imamo u izobilju. Tekst je štampan u listu "Danas".

“Evropa propada” - u najkraćem je poruka koja može da se izvuče kada se pročitaju naslovne strane i pojedini tekstovi srpskih tabloida. Za neke propada jer se okrenula protiv Rusije u ratu sa Ukrajinom. Za druge, jer je taj rat uvodi u skupoću, inflaciju, energetsku i ekonomsku krizu. Za treće, sve pobrojano plus Amerikanci. Činjenice na terenu, u gradovima širom Evrope, često govore drugačije, ali tabloidi to i ne pišu jer su dobri samarićani koji puno brinu o Evropi. Pišu zbog poređenja i kontrasta. Dok EU navodno propada, Srbija ne treba da brine. Vodi je sigurna ruka predsednika Aleksandra Vučića i čelično prijateljstvo sa Rusijom i Kinom. I nama će zima biti teška, ali kako pišu biće gasa, ima svega u prodavnicama, kontrolišu se cene namirnica. Ma prosto jedna milina u odnosu na sve siromašniju EU. Međutim, povedimo se samo jednim mikro primerom kakav je, recimo, grad Niš. Eto, pre koji dan osvanula je vest da voda u gradu poskupljuje 30%. Ali ne lezi vraže, nije to poskupljenje samo od 30%, nego od ukupno 50% u nepunih godinu i po dana. Toliko će Nišlije skuplje plaćati vodu i kanalizaciju, kako je ta stavka zvanično navedena, u odnosu na april prošle godine. U Nišu je tako nedavno poskupeo i gradski prevoz. Poskupelo je i javno parkiranje. U svim zonama. Dobili smo i “Oko sokolovo” kako bi se još više para iz džepova građana prelivalo u državnu i gradsku kasu. Odmah posle izbora 3. aprila poskupeo je i taksi prevoz, a korigovana i cena daljinskog grejanja. Upitnik stoji iznad cene koja treba da se formira u oktobru, sa početkom nove grejne sezone. Gradsko veće Grada Niša je, u skladu sa svojom ružnom navikom, o svemu ovome odlučivalo iza zatvorenih vrata i daleko od očiju javnosti i medija. Vrednujući po transparentnosti daleko smo od Evrope, ali ako pogledamo sva poskupljenja, Niš je u ovom trenutku i te kako evropski grad. Makar prema kriterijumima tabloida. Za Nišliju, kojeg su u Evropu uvela poskupljenja lokalne samouprave, važna su i ona koja dolaze sa severa. Iz Nemanjine. Svom evropskom standardu treba da doda i skuplju struju, ludovanje cena goriva, pa i skuplji krompir, kako reče guvernerka Jorgovanka Tabaković. Ali za to su krive svadbe. Na kraju, danas i nije neka tema da je nešto poskupelo. Sve poskupljuje i svuda poskupljuje. Ekonomisti za to, u ovom trenutku u kojem živimo, mogu da navedu brdo razloga. Pitanje je šta građani na lokalu dobijaju za uzvrat od svih tih dodatnih para koje daju. Odgovor je prost - uglavnom ništa. Ako opet uzmemo Niš kao primer, jasno je da voda iz gradskog vodovoda još nije stigla baš do svake kuće. Baš kao i kanalizacija. Ova atmosferska pozdravi sve građane posle jače kiše laganim bulevarskim potočićima. Trg i most za koje su Nišlije dale najviše para poslednjih godina, već se popravljaju, a pojedine ulice se asfaltiraju po više puta. I za “Nišvil” nema dovoljno para. A recimo u toj propaloj Evropi, konkretno u Češkoj, uvode stambeni dodatak. Energenti poskupljuju, računi su veći, a država će svakom građaninu čiji mesečni troškovi režije pređu 30% njihovih mesečnih prihoda, ostatak pokriti o svom trošku. Iz budžeta. Postoji nešto što se zove sistem i uređena država, a postoje i tabloidi za ulepšavanje stvarnosti i ulepšavanje života onima koji barataju našim novcem. Sami biramo u šta verujemo. Tekst je štampan u listu "Danas".

Nekoliko meseci je prošlo od aprilskih izbora u Srbiji. Iako nisu bili lokalni, aktuelna garnitura na vlasti u Nišu je predizbornom periodu pridala značaj i, čini se, aktivno učestvovala u kampanji. Nekako baš tada je pokrenut “Karavan gradonačelnice” koji je svake nedelje obilazio određene lokacije po gradu, a funkcioneri su razgovarali sa građanima. Obećavalo se tu ono standardno za predizborni ciklus - kanalizacija, voda, asfalt, pa i socijalna pomoć. Da bi se znalo šta je od obećanog i urađeno, potrebna je malo detaljnija analiza, ali je jedna stvar jasna i bez posebnog istraživanja - izbori su prošli, a karavana više nema. Naravno da su svi funkcioneri, na čelu sa gradonačelnicom, onomad negirali da karavan ima veze sa izborima. Govorili su da će se nastaviti i nakon glasanja, ali jednostavnim pregledom aktivnosti prve dame Niša jasno je da od karavana nema ni “K”. Posle 3. aprila bilo ih je nekoliko i to je to. Glasovi će ponovo biti bitni tek 2024. pa je, valjda, do tada i karavan privremeno stopiran. Karavan gradonačelnice je, pak, promenio lokaciju posle izbora. Umesto po neasfaltiranim ulicama Niša i okoline, uputio se na nekoliko dana u Egipat. Kažu da je bio dobar provod, a donet je i koji sporazum iz Afrike. Gradonačelnica je posle nastavila putešestvije od Rusije do Brisela, pa je, kako biva u sistemima kada jedan čovek ili žena odlučuje o svemu, tako spoljna politika “pojela” lokalnu. Ovu koja se, na primer, ogleda u još neasfaltiranoj Ulici Vojvode Putnika. I nisu samo obećanja pljuštala iz “karavana”. Obećavao je u danima pred izbore i predsednik SNS Aleksandar Vučić lično. Obećao Nišlijama, ni manje, ni više nego nov stadion. Ali baš nov, ne ovaj polurekonstruisani na “Čairu”. Obećavao radove u martu, pa u maju i opet ništa. Nema radnika i mašina, a nema ni stadiona. Imamo ovaj dopravljen još pre dolaska naprednjaka. Njima je ostalo da završe zapadnu tribinu, ali evo već im je deseta godina na vlasti i nikako da nađu para i vremena za to. Polako. Zato je to podstrek i jednoj FK “Gziri” sa Malte da priča sve najgore o niškom hramu fudbala. No, dobro, možda je zapadna tribina i prevelik zalogaj. Možda prvo treba da rešimo probleme sa strujom da se ne brukamo mračnim halama i stadionima na međunarodnim sportskim događajima. Ali, to je neka druga priča. Karavnske i stadionske priče poslužile su svrsi. Naprednjaci su opet pobedili na izborima i imaju najviše poslanika u Narodnoj Skupštini. Pobedio je i Vučić. I to ubedljivo. Siguran sam da oni koji su ga glasali neće imati ništa protiv i ako ih je lažuckao za stadion. Lagao ih je i Sloba, pa su ga glasali. Posle su samo prešli na Koštunicu, pa na Tadića. Neko lepo reče da se ovde uvek glasa za vlast, a ne protiv nje. I neke Nišlije jesu glasale za SNS i Vučića na poslednjim izborima. Međutim, rezultati kažu da ih je sve manje. Njihova lista na parlamentarnim izborima u Nišu ostvarila je najslabiji rezultat poslednjih godina. Bili su ispod 40%. Opoziciona javnost sada trlja ruke i misli “evo nade, stižu promene”. Ali ne, to je samo poruka lokalnim naprednjacima da za sledeće izbore karavan mora da bude brži, jači i bolji. Da traje duže. Da obećanja budu veća. Kakav stadion, dajte fabriku letećih automobila! Dajte u paketu dva litra zejtina i tri kilograma šećera! Ne merite samo pritisak nego delite i lekove. A kada izbori prođu, opet isto. Narod ko narod, čekaće asfalt i vodu u svom blatu i uredno će plaćati porez, čisto da se ima za funkcionerske plate i putovanja. Tekst je štampan u listu "Danas".

Avion “antonov an-12” koji se nakon poletanja iz Niša srušio u Kavali, prvi let imao je davne 1971. godine. Ovaj 51-godišnjak posustao je negde iznad Balkana dok su ga ukrajinski piloti usmeravali ka Jordanu sa tovarom municije i oružja teškog 11,5 tona, prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane. Avion penzos imao je prethodnih dana, pre svog poslednjeg leta, veoma zgusnut raspored. Prema podacima sa sajta Flight radar, iz Niša je poleteo po deveti put u svega četiri dana. Nažalost, nije stigao na krajnje odredište. Jedan od četiri motora se pokvario, zapalio i sve se završilo znamo kako, nedaleko od Kavale u Grčkoj. Grčki novinar Nikos Pelpas tvrdi da su po prijavljivanju kvara piloti poslali signal za pomoć i da im je odobreno prinudno sletanje u Solun, ali da su oni tražili da se vrate u Niš! Šta se dešavalo u kabini vremešnog “antonova” od prvog SOS signala do paljenja motora, pokazaće istraga, ali piloti su se na kraju uputili ka Kavali sa tovatrom za koji Grci tvrde da nisu znali da je potencijalno zapaljiv i eksplozivan. Mnogo je čudnih, sumnjivih i nerezonskih stvari u situaciji koja, u svetu vazduhoplovstva, ima svoje jasne procedure i pravila. Ono što svakog od nas, a posebno nas Nišlije, treba da zabirne je pitanje šta to leti iznad naših glava? Naravno da nema javno dostupne zvanične statistike, ali niški aerodrom je među glavnim, ako ne i glavna poletno-sletna tačka za avione koji prevoze oružje i municiju. Kako smo čuli od predsednika Srbije lično, to su uglavnom veliki avioni, sa 4 motora i uglavnom ruskih, ukrajinskih i beloruskih kompanija. Koliko se oni troše, kako se održavaju, u kakvom su stanju, a posebno koje su godine prvi put poleteli, glavno je pitanje za svakog ko treba da brine o bezbednosti svih nas. Posebno nas iznad čijeg grada oni sleću i poleću. Da, baš iznad grada, jer je jedna poletno-sletna linija baš tu ucrtana. Strašna je i pomisao da su piloti onog 51-godišnjaka krenuli tom linijom da se vraćaju u Niš puni municije i eksploziva, sa motorom koji trokira i koji se kasnije i zapalio. Katastrofa u najavi. Koliko smo bezbedni dok neki drugi trgujući oružjem vremešnim letelicama iznad naših glava zarađuju pare? To je pitanje koje bi nadležnima možda prvo trebalo da postavi gradska, niška vlast koja brine o svojim građanima. Ali niška vlast nema uticaja na dešavanja na niškom aerodromu, jer su ga, sećamo se, pre par godina poklonili državi. Sada i oni, kao i mi ostali, mogu sa balkona Gradske kuće da gledaju natovarene avione koji punim gasom osvajaju visine, da im mašu i da im šalju poruke “izdrži, legendo”. Možda nemaju vremena ni za mahanje, jer sprovode “opsežne akcije” praćenja klinaca koji švrljaju fasadu i opsežne javne nabavke olovaka, gumica i papira vredne više desetina miliona dinara naših para. Tada kada su uzimali aerodrom, neki ministri su govorili da niko neće “da odnese aerodrom ispod miške iz Niša”. I nije. Aerodrom je ostao na teritoriji grada, a kako vidimo, dodali su mu neke nove “delatnosti” kojima mogu da se bave samo oni koji su luku i preuzeli. Bez znanja građana, a bogami i lokalnih vlasti. Od čelnih ljudi Grada još ni reč nismo čuli o ovom događaju o kojem pišu brojni svetski mediji, baš pominjući Niš. Tako da ovi naši ili ništa ne znaju ili se prave da ne znaju. A ovo ne bi trebalo da bude stranačka ni politička stvar, tiče se bezbednosti svih nas. Nama ostaje da se nadamo da je ovo bio poslednji leteći traktor koji je, srećom u nesreći, pao na nenaseljeno mesto i daleko od Niša. Nažalost, nije bio prvi, već drugi avion tog tipa, kako piše Tango six, koji se u poslednjih 14 dana srušio posle poletanja iz Srbije. Oni koji o tome treba da brinu neka stave prst na čelo, a mi ćemo da se uzdamo u sreću. Šta nam drugo osim nade i sreće ostaje? Tekst je štampan u listu "Danas".

Grad Niš će za sistem “Oko sokolovo” sa 2 automobila, prema pisanju medija, iz budžeta izdvojiti 50 miliona dinara. Čitav ovaj posao su, naravno, pratile kontroverze i sumnje u nameštanje tendera. Na to je ukazivala opozicija i drugi učesnici na tenderu. Oni koji su ponudili nižu cenu, ali su odbijeni. Posao je dobila ista firma kao i u Beogradu. I vozila su iste marke - “range rover” i iz iste auto-kuće povezane sa SNS-om. Naravno. Da je takav jedan sistem potreban Nišu, to je činjenica. Saobraćajna kultura kod pojedinaca je na takvom nivou da bi možda samo kažnjavanje moglo da ih spreči da četiri migavca pale gde im se ćefne. Baš kao što je i činjenica da nijedna javna nabavka više ne može da prođe bez sumnjivih radnji i povezivanja sa vladajućom partijom. Ali sve je to Srbija danas. Ipak, ovde se radi o jednoj drugoj stvari. Po ko zna koji put, radi se o prioritetima i stručnosti. U poslednjih nekoliko dana dva jaka pljuska pogodila su Niš. Letnji pljuskovi, kao letnji pljuskovi - traju do pola sata i oblaci nastave dalje. Međutim, na niškim ulicama ostanu jezera. Ako je to ranije bilo povremeno i slučajno, sada je i to činjenica. Jači pljusak i već se zna na kojim mestima u gradu će “da se zaviri”. Zato je glavno pitanje zašto je neko rešio da spiska 50 miliona dinara naših para na dva “rovera” koji će da pišu kazne, pre nego da ih da za prekopotrebnu rekonstrukciju kanalizacione mreže? Ili makar kupovinu novih vozila za čišćenje postojećeg sistema? Koji stručnjak je određivao prioritete? Možda su kiše stvarno hiljadugodišnje kako vlastodršci vole da kažu, ali više nije samo do kiše. Niš postaje prenaseljen grad. Dozvole investitorima za nove zgrade se štancuju brže nego računi u “Maksiju”, a komunalna infrastruktura ostaje skoro nepromenjena. Sistem ne može više čestito da primi ni fekalnu, a kamoli atmosfersku kanalizaciju. Da je baš tako, pokazuje primer hale “Čair” kod poslednje kiše kada se kanalizacija izlila u nekoliko prostorija ovog sportskog objekta. I to baš kada se on pripremao za reprezentativni meč srpskih košarkaša. Bruka. Slična je situacija kod novoizgrađenog “Deltinog” tržnog centra na Bulevaru Nemanjića, još jedne nove plovne tačke u Nišu. Objekat izgrađen, a kanalizacija ista, pa sada i parking tržnog centra posle jače kiše postane jezerce. Šta li će tek biti kada ista kompanija završi svoj novi stambeni kompleks na susednoj parceli? I nije samo novoplaćeni sistem kažnjavanja problem. Tako su pare pre par godina nepotrebno spucane u rekonstrukciju gradskog trga. Mnogo ozbiljnije pare. Baš kao što se i sada nepotrebno rekonstruišu manji parkovi po Nišu, umesto da se novac usmeri na hitnu obnovu kanalizacione mreže. Ako se to ne uradi u najkraćem roku, ni “Oko sokolovo” neće imati puno efekta, jer neće moći da se kreće poplavljenim saobraćajnicama. Osim ako grad ne pribavi amfibije, pa ceo sistem promeni ime u “Oko delfinovo”. Sudeći po dosadašnjem određivanju prioriteta, možda su amfibije i realnije rešenje od novih i širih kanalizacionih cevi. Posebno ako ih prodaje neka SNS firma. Tekst je štampan u listu "Danas".

Kako kulturnu politiku jednog grada mogu da tvore oni kojima je pink most u Nišu, koji se već polako raspada, vrhunac estetike i svetska stvar? Oni kojima ne smetaju čudni “paun” u Čairu i, do skoro, Vučić na “Ambasadoru”? Još manje razumevanja za kulturu mogu da imaju ti isti koji plaćaju da se vesele uz Viki, Biki, Siki i kompaniju. Ili ovi što su izvršiteljima dozvolili da u pozorištu, na “premijerama zatvorenog tipa”, pokazuju svoj umetnički raskoš. Naravno da će njima smetati džez muzej u Tvrđavi. Naravno da će se truditi na sve “legalne” načine da ga što pre otuda sklone. Bilo je neko drugo vreme, a i druga vlast, kada je na mestu džez muzeja bila kafana. Sa klavijaturom i već pomenutim repertoarom. Sećamo se koliko je bilo neprijatno tada na ulasku u Tvrđavu. Kako su mnogi umetnici negodovali kada dođu na “Nišvil”, a sećamo se i kako je sve to u svom stilu, jednog toplog leta, isprozivao Sergej Trifunović. Ništa bolje nije moglo da se desi gradu i festivalu nego da kafanu zameni muzej. Pride je taj prostor postao i svojevrsni koncertni deo Tvrđave gde se kad-kad održavaju i manje svirke. To je inače objekat nekadašnjeg hamama. Vekovi su učinili svoje, pa je neko u periodu razvoja ljudskog društva, suprotno logici “razvijao” i taj istorijski lokalitet. Unutra od hamama nije ostalo ni “h”, ali sada jeste lep prostor za izložbenu džez postavku. Malo tesan, ali lep. Možda se ne uklapa u koncept vraćanja starih zanata i autentičnosti niškoj Tvrđavi, ali sam “Nišvil” stekao je status neotuđivog dela Tvrđave. Festival već godinama prenosi slavu ovog lokaliteta širom sveta. A to je valjda i ideja vraćanja pomenute autentičnosti. Tvrđava, džez i “Nišvil” postali su sinonimi, te je zato i džez muzeju tamo mesto. Gradske vlasti koje su, izgleda, konačno rešile da brinu o kulturi, bolje da razmišljaju u pravcu kako od Niša da naprave pravi džez grad, jer u modernom svetu to zaista može i da se “proda”. Niš je poznat kao grad paradoksa, a jedan od njih je taj da imamo jedan od 10 najboljih džez festivala u Evropi (po “Gardijanu”), ali ne i čestiti džez klub. Sada strepimo da ostanemo i bez muzeja, pa kad neko poseti Niš u danima kada se ne održava festival, i kada pita za džez i “Nišvil”, možemo da mu pokažemo livadu na kojoj se festival u avgustu organizuje, jer ništa drugo nećemo imati. Na ovom koji pita je da nam veruje da smo zaista grad sa džez festivalom. Zato bi Grad trebalo da se više okrene promociji džeza, festivala i stila života koju ovaj muzički žanr nosi još od Nju Orelansa i prvih taktova. Dosta nam je prošlosti i Osmanlija. Na njih će Tvrđava uvek da nas seća. I nas i naše potomke, a imamo i Ćele-kulu, zar ne? Hajde da malo poslušamo Gilespija i budemo, za promenu, na sunčanoj strani ulice. Tekst je štampan u listu ”Danas”.

Majski dan je bio vreo. Vreo za taj period godine, naravno. Pera je dobio zadatak da od rane zore metla i čisti oko spomenika kralju Milanu na istoimenom, centralnom trgu u Nišu. To je i radio. Oko 9 je već morao da skine svoju narandžastu bluzu i veže je oko struka jer je toplota bila neizdrživa. - Gde nas danas rasporediše na ovu ringlu? – rekao je svom kolegi Jamesdinu. - Koji te pita, Pero brate. Samo narede, a ti metlaj. Sudbina nam je takva – rekao je Jamesdin. - Znaš šta mi je lakše? – reče Pera. - Šta? - Što ga nema ovaj više – pokaza trzajem glave ka „Ambasadoru“. – Mnogo je već čistije ovde u centru. - Ti i tvoj jezik. Samo laprdaš. Neko će te čuje i bez pos’o će ostaneš. - Ma pričam šta mislim. Ko je slobodniji od nas, Dinko? Gledaj koliki trg, mi i metla, a? – smejao se i šalio Pera. Jamesdin se sa svojom metlom pomerio malo dalje od njega. Za svaki slučaj. On je živeo u ubeđenju da njih uvek neko snima. Izbegavao je i da dugo sedi u hladovini kada bi ostale kolege malo „hvatale krivine“ i odmarale. Mislio je da će to nekako da dođe do direktora. Kada bi se pričalo o politici, samo bi nestao iz društva. Posebno kada se kritikovala vlast. Ipak, organizovane odlaske autobusom na stranačke mitinge vladajuće stranke nije odbijao. - Veži konja gde ti gazda kaže – tako se pravdao. Baš tako je u svojoj mahali rado organizovao glasače pred izbore. Stajao bi nekoliko sati ispred ulaza na biračko mesto i govorio „jek,jek“. Sugerisao je svojim komšijama koji broj da glasaju, a prethodnih dana im je dovozio pakete sa zejtinom i šećerom. Trebao mu je posao i to je bilo njegovo jedino opravdanje. Neki drugi su to, naravno, bez pardona zloupotrebljavali. Čudno je kako tog dana Jamesdin nije bio u povorci koja se od‌jednom pojavila tu na Trgu baš gde su on i Pera metlali čitavog prepodneva. Bile su tu glavešine iz njegove stranke, pa i gradonačelnica. Nosili su ruske i srpske zastave, uključujući i žuto-crnu Georgijevsku lentu. Ruski vojni simbol koji je uz slovo "Z" sve popularniji u ratu sa Ukrajinom. Pera je gledao sa nevericom kolonu koja prolazi. Od‌jednom je u masi ugledao Miku i izvukao ga sa strane. On je nosio svoj slameni šešir dok mu se znoj slivao niz dugačak nos. U jednoj ruci je mahao zastavom koja je bila spoj ruske i srpske. Neki hibrid koji je nosio i na kragni svoje majice kao značku. - Miko, bre, pa mi li smo za vas čistili od jutros? - Ne znam, Pero. Možda ste, ali i da jeste, trebalo je. - Što? Šta slavite? - 9. maj – Dan pobede. - A što ne slavite 9. maj – Dan Evrope? - Pa… Čekaj da pitam… Izgubio se Mika za trenutak negde u masi. Nazirao mu se samo šešir koji se sporadično pojavljivao iza zastava. Prišao je jednom debelom kojem se slovo „Z“ rasteglo preko stomaka. Bio je načešljan na stranu, a preko promo-majice imao je sako. Mobilni je držao u ruci i glumio bitnost. Mika mu je prišao ponizno. Nešto ga pitao, onda potapšao po ramenu i vratio se do Pere. - Slavimo i to – rekao je. - Slavite i Dan Evrope? - Da. - Pa gde su vam EU zastave? - Pa… Čekaj malo. Opet je otišao do debelog. Nešto su kratko popričali, ali se sada debeli samo smeškao svojim tankim usnicama i nije ni gledao Miku. - Nismo ih sada poneli, ali slavimo i to – rekao je posle nekog vremena. - Čitam u novinama da u Beogradu na ovom događaju sa ruskim zastavama nisu bili ovi vaši – rekao je Pera. - Koji naši? - Pa vaši iz stranke, a ovde ste i gradonačelnicu doveli. - Nisu nam ništa javili... Rusi su naša braća i mi ponosno slavimo praznik. - Znam, znam, ali što sada vaš predsednik, što je do juče bio ovde na „Ambasadoru“, nije u Moskvi? - Ne može svake godine da ide. Ima druge obaveze. - Tako je. Ima ih u Briselu i Berlinu. Čitaj malo novine. Zamislio se malo Mika. Možda je opet heto da ide do debelog. Možda je shvatio da ni debeli baš ne zna sve. Možda mu je i stvarno bilo čudno kako to da oni razvlače ruske zastave i pevaju "Kaljinku" dok im predsednik obija pragove po Berlinu i Briselu. Teško je to da se shvati. Nema tu puno logike. Ućutao se pa pogledao ka masi koja je ponosno nosala narandžasto-žutu zastavu oko spomenika. - Pa dobro. Neka je, nije ni tamo loše – odgovorio je kratko. - Šta ako vam sledeće godine nalože da nosite EU zastave? - nasmejao se Pera. - Ništa... Nosićemo. Ponosno kao i ove.

– Kevo, gde mi je zimska oprema? – U sestrinoj sobi. – Šta će tamo, uvek smo je držali u ostavi? – Tamo je otkad se ona preselila u Beograd – odgovorila je majka iz kujne dok je prala sudove. U Jeleninu sobu nisam dugo ulazio. Nisam tamo svraćao od kada je otišla „trbuhom za kruhom“. Majka je u njenoj sobi napravila pravi mali magacin. Zimske stvari, cipele, ćaletov alat, jorgani, kutije sa svim i svačim. Stare slike, knjige – Jelenine i moje iz osnovne, srednje škole i sa fakulteta. Bilo je svega. Potrebnog i nepotrebnog. Puno zaboravljenih predmeta za koje sam mislio da smo ih bacili. Sve je bilo uredno složeno na nekim plastičnim policama koje nisam ni znao da imamo. Okretao sam se po sobi, išao od jedne do druge stalaže, a kao da sam putovao kroz vreme. Svaka od njih bila je delić istorije naše porodice. – Luka, je l’ si našao zimske stvari? – preseče me keva pitanjem dok sam u mislima lutao po školskim klupama, bezbrižnim raspustima i smehu koji je punio sobu dok je Jelena bila tu. – Jesam – odgovorio sam kratko, pokušavajući da navučem patike koje su mi ona i ćale, pre nekoliko godina, dok sam trenirao odbojku, jedva kupili. Iznad police sa patikama bile su zimske stvari naslagane u tri gomile. Požurio sam da uzmem kapu i šal, jer mi je Petar već poslao poruku da me on i Đole čekaju i da su sve spakovali za planinu. Kako sam iz jedne gomile izvukao kapu, ispale su još neke stvari na pod. Hteo sam na brzaka da ih pokupim i vratim na mesto, ali tada sam ugledao rukavice. Ne bilo koje rukavice, već one koje sam nosio samo jedne zime. I to ne cele. Bio sam peti razred tada. Dok sam ih držao u rukama, misli su navirale. Odmah sam znao da od mog odlaska na planinu sa društvom neće biti ništa. Poslao sam Petru poruku da idu bez mene. On me je zvao više puta, ali telefon je bio utišan. Nisam mu se javljao, jer su za moje odustajanje od puta i sedenje na podu sa rukavicama u rukama, delimično krivi on i Đole. Nas trojica svih osam razreda osnovne škole proveli smo zajedno. Odlazak u školu, povratak, prve petice i prve pesnice. Prvi fudbal. Prve simpatije. Sve smo prošli zajedno, a zajedno smo bili i tog petka, zimskog mračnog popodneva dok smo se, kao po običaju, lenjo vraćali iz škole. Sećam se da je bila zima sa dosta snega. Nije bilo hladno, ali rukavice su mi bile potrebne zbog grudvanja. Majka mi je kupila baš ove koje su mi se sada, kao staklena kugla koja gleda u prošlost, posle toliko godina ponovo našle u rukama. Nisu se promenile nimalo. Crne sa belom pahuljom na sredini. Pletene. Isto su meke. Isto i mirišu, ali ne mogu da ih navučem. Zapravo i ne želim da ih navučem. To je, naizgled, bio običan dan i obično popodne. Taj petak. Reklo bi se klasičan povratak kući za trojicu tinejdžera koji ulaze u pubertet. Gurkanja i zadirkivanja. Malo grudvanja, malo valjanja po snegu i klizanja na ledu. I tog, kao i svakog drugog dana, prolazili smo kroz našu Zagrebačku ulicu, dovoljno kratku da možeš lako da je prepešačiš i dovoljno dugu da te na kraju umori. Negde na polovini ulice, gde se privremeno prekidao red kuća složenih kao na slici, nalazila se jedna udžerica. Objekat sklepan od nekih cigli, blokova i crepova. Urušenog krova i skoro bez vrata, sa prašnjavom ponjavom na ulazu, stajala je ta straćara tako nakrivljena na jednu stranu, ali ona nije bila napuštena i tek tako ostavljena zubu vremena da se surovo igra sa njom. Ne, to je bio dom. U njoj je živeo Ludi Krsta – tako su ga zvali svi iz kraja. Neuredan i pogrbljen čovek. Uvek u nekoj prljavoj vetrovki sa kapom, umotan u šal, leti u maramu, ali uvek tako da ne možeš čestito da mu vidiš lice. Ne znam što su ga zvali ludi, jer nije bilo poznato da je nekog dirao, maltretirao ili plašio. Jednostavno se tako sretao na ulici dok je na leđima teglio svoju vreću. Čudan. Pomalo strašan. U nekim svojim mislima i kao da ne primećuje nikog oko sebe. Otac ga je poznavao. Pričao mi je da je nešto stariji od njega i da je živeo u našem naselju ranije. Sa svojom porodicom. Onda su se odselili u neki drugi grad, a Krsta se jednog dana vratio sam, tako neuredan, i počeo da dograđuje napušteni objekat u kojem i danas živi. Niko ne zna šta mu se desilo i gde su mu roditelji i dva brata. I danas ne znam, dok čitam prošlost iz starih rukavica, šta se nama desilo tog zimskog popodneva. Roditelji znaju da kažu kada je dete nemirno da je u njega ušao neki đavo, a Pera, Đole i ja tog dana bili smo sami đavoli. Prvo smo kupili kutiju šibica i pokušavali da, usput, u povratku iz škole, palimo kante. Onda smo, naravno, bili mokri do gole kože zbog grudvanja i valjanja po snegu, a Đole je uspeo i da pokida kaiševe na svom rancu. Vrhunac je bio kada smo stigli do kuće Ludog Krste. Čikali smo se ko sme da proviri kroz prašnjavo ćebe i vidi šta ima unutra. Naravno, dobrovoljaca nije bilo, jer nismo se mi plašili samo Krste. Bili smo ubeđeni da unutra ima nečeg čudnog i onostranog. Za nas bajkovitog. To nas je i teralo da gvirnemo. I nije nam bio prvi put. Sada je Đole bio taj koji je skupio hrabrost i krenuo. Stigao je donekle, ali se, trčeći vratio do nas. – Šta je bilo? Ne smeš? – pitali smo ga Pera i ja. – Čuo sam nešto – rekao je Đole uplašeno. – Ma nije tu – tvrdio je Pera. – I ja mislim da nije tu – dodao sam. – Idi ponovo. – Nema šanse, brate. Sigurno je unutra. – Kukavica pičkica – u glas smo rekli nas dvojica. – Pederi. Što ne idite vi, kada ste toliko hrabri? – uzvratio je Đole. – Ja sam probao prošle nedelje, Đole vole – rekao je Petar, iako zna da smo tada samo pričali o ovome, a on je jedva prešao ulicu do kuće Ludog Krste. – A ti Luka? – pitao je Đole. – Šta ja? – Pa ti si najsnažniji. Imaš 100 kila, debeli. – Jesam najjači, ali nemam 100 kila nego ste vi kosturi mršavi, a i to ne znači da smem da uđem kod Ludog Krste u kuću. – Ali šta ti znači snaga ako nisi hrabar? Mislim, Himen je jak, ali sme i da se bije i sve. A ti ne smeš ništa. Kao neka devojčica! – trtljao je Pera. – Ne znam, ali znam da nemaš pojma šta pričaš. Polazite. Rukavice su mi mokre, a i noge. Nemojte da vas podsećam ko je ovde devojčica – rekao sam i krenuo. – Snažna kukavica. Ribica. Ha-ha-ha! – smejali su se. – Bravo, Đole. Mi imamo druga koji je jak, ali je plašljivko – dodao je uz smeh Pera. – Samo se smejte. Znate da sam jači od obojice. – Znamo, ali šta nas briga kad si pička! – smejali su se i zadirkivali. Tako su govorili i nisu prestajali. Pokušavao sam da ih ignorišem. Pa sam onda uzvraćao. Čak sam i pojurio Đoleta, sa namerom da ih zastrašim, ali bili su previše uporni, a meni je postajalo previše hladno. – Dobro. Sad ću da vam pokažem ko se plaši! – rekao sam odsečno i krenuo ka udžerici. Nisam išao ka ulazu i prašnjavoj ponjavi, već ka improvizovanom zidu – naslaganim ciglama koje su gledale ka ulici. Podigao sam ruke, a šake i promrzli prsti kao da su bili tuđi, upakovani u crne rukavice sa belom pahuljom. Naslonio sam se svom težinom na zid i cigle su pale. Jednostavno se srušile. Uz minimalan napor. Ispred mene se stvorio Ludi Krsta. Bez kape i šala. Lice mu se sada jasno videlo. Bio je to sedokosi čovek tamnije puti. Pokriven vetrovkom, vidno iznenađen i uzbuđen, sedeo je u krevetu i verovatno pokušavao da shvati šta se desilo. Pored kreveta je na izvrnutoj truloj kofi gorela sveća, a iznad nje na zidu zalepljen već poderan isečak iz novina. ,,Grčka: Četvoro Jugoslovena poginulo na putu do mora“ – pisalo je velikim slovima. Na prašnjavom podu tinjala je skoro već ugašena vatra, a on me je gledao suznim očima. – Dete – bilo je sve što je rekao. – Bežite! – viknuo sam i svi smo potrčali Zagrebačkom. Zakleli smo se da o ovome nećemo nikome nikada da pričamo. Vikend koji je usledio proveo sam budan. Bez sekunde sna. Nisam mogao da spavam i stalno sam mislio na to što se desilo. I danas ne znam zašto sam to uradio. Zašto sam nekom srušio kuću? Gde krijemo to zlo u sebi i ima li ga u svakom od nas? Kako odluči da ispliva? Rukavice su se sušile na radijatoru i stalno me sećale na to popodne. Tada sam ih sakrio u ormar i odlučio da zaboravim na njih, verujući u najveću ljudsku zabludu – da ću tako zaboraviti i ono što sam učinio. Prolazio je drugi dan od kada sam Krsti srušio kuću. Nedelja je bila kada je otac došao iz grada. Nismo mogli Jelena i ja da ga očistimo od snega. Gadno je vejalo. Mislio sam na čoveka koji sedi sam na trošnom krevetu, umotan u vetrovku i smrzava se. Zavejan. Zbog mene. Nisam znao šta da radim sa sobom. – Je l՚ sve u redu, sinko? – pitao me je otac dok je palio cigaru. – Nešto si mi… čudan? – Ne, tata. Sve je dobro. – Da nije zbog jedinice? – Koje jedinice? – trgnuo sam se. – Šalim se – smejao se i izvlačio čokoladu iz jakne. – Izvoli – dao mi je i pomilovao po kosi. – Hvala. – Nemoj meni. Zahvali se Ludom Krsti – rekao je tata. – Molim?! – Ma pao mu je onaj zid njegov. I bilo mi žao, pa smo mu doterali iz firme nekoliko blokova i preređali mu to. Jadan čovek, da se ne smrzne po ovom snegu. I on izvadi iz onog džaka čokoladu i dade mi. Ja mu kažem ne treba, neću, a on samo ponavlja: „Dete, dete“. I ja šta ću, uzmem za dete, a s obzirom da je Jelena maturant, ti si mi jedino dete dovoljno malo za čokoladu – šalio se otac. Sećam se da nisam reagovao na Jeleninu opasku da i ona nije prerasla čokoladu, a već sam briznuo u plač, držeći čvrsto u rukama Krstin poklon. Dugo sam plakao. Ridao. Jecao neutešno, stiskajući čokoladu na grudi. Svi i danas misle da je zbog trojke koju sam dobio iz biologije tog baksuznog petka. – Luka, sine – prekinula je majka otvaranjem vrata moja kopanja po prošlosti – Zakasnićeš. Čekaju te... – stala je zatečena. – Kevo… – rekao sam, stežući i pribijajući rukavice. – Sine, pa ti plačeš. Priča je objavljena u zbirci "Elastične priče". Jedna je od 14 u tri tematska ciklusa "misao", "emocija" i "život".

Zli jezici bi rekli da nema tog odliva stanovništva koji aktuelna vlast ne može da nadoknadi izmišljenim glasačima za koje pozivi stižu na mnoge adrese širom Srbije. Sintagma “zli jezici” bi bila iz konteksta vlasti koja uporno tvrdi da nema duplih spiskova, dopisivanja i da je birački spisak ažuriran. Ranije, pre 2 godine, se tadašnji ministar državne uprave Branko Ružić hvalio kako je uređeniji nego ikad, ali su izbori ipak delimično bojkotovani. Kažu i da u MUP-u nema prijava lažnih stanara za koje su stigli pozivi iako samo iz Niša ima nekoliko primera onih koji su prijavili “nove komšije” glasače. Fantomi ipak nisu samo “zli jezici” nego i potencijalno realna opasnost za sistem, opoziciju, ali i nas građane koji verujemo, ili bi trebalo da verujemo u pošten i fer izborni proces. Svako ko makar i letimično prati izbore poslednjih godina lako može da zaključi da ovoliko “pogrešnih” poziva nije bilo. U svakom ciklusu se dešavalo da nekome negde stigne na adresu ime koje tu nikada nije živelo, ali da stiže po 9 ili 11 fantomskih poziva na isti kućni broj, to do sada nije bio slučaj. I mogu predstavnici vlasti da govore da to ništa ne znači jer da bi uticalo na rezultat ti “ljudi” moraju zaista i da glasaju, a oni su samo na papiru. Ali i to nije problem ako samo pogledamo snimke na društvenim mrežama sa glasanja na nedavnom referendumu gde su građani na biračkom mestu saznali da su već glasali oni ili njihovi rođaci koji i ne žive u Srbiji. Drugim rečima - ima ko će da zaokruži listić i za fantoma. Tu i dolazimo do apstinenata. Do onih koji nemaju za koga da glasaju ili su apolitični ili su im svi isti. I sve je to donekle legitimno, ali pada u vodu kada se švati da i njihovu budućnost mogu da odrede fantomski glasovi. Ako neće oni, glasaće fantomi. Razlika je u tome što fantomi neće živeti u tom sistemu, a apstinenti hoće. Pritom, ovi izbori nisu samo ispit za političare i njihove stranke, nego i za nas, građane. 3. april je trenutak kada bi trebalo da pokažemo da li imamo građansku svest i odgovornost. Da li razumemo demokratiju kao proces i da li smo svesni naše moći koja leži u olovci? Ta moć, za one koji je iskoriste, potencijalno neće kreirati samo budućnost Srbije, nego i budućnost Srbije u svetu, jer se i svet nalazi u istorijskom trenutku. U vremenu kada se uspostavljaju nove i pomeraju granice. Kada se grade novi geopolitički blokovi i kada se zauzimaju strane. Glasamo i za one koji će naš brod zvani “Srbija” upravljati po tom nemirnom moru. Zar ćemo dozvoliti da nam taj kurs odrede fantomi dok mi apolitično stojimo i gledamo? Ponuda na listićima je definitivno “u desno”, ali ima i levice i ekologije. Ima i monarhije i socijaldemokratije. Tačno je i da je puno poznatih lica, ali i onih koji iz fotelja ne izlaze već 30 godina i time se još i ponose. Jednostavno ima i da se bira, a ima i da se menja. Što je suština izbora. Bez obzira na izbor i političko opredeljenje, 3. april je dan kada biramo hoćemo li da prespavamo još jedan Berlinski zid. To je dan kada bi svi trebalo da iskoristimo glasačko pravo i obavezu i da tim jednim potezom olovke preuzmemo deo odgovornosti i odredimo kurs našeg broda. Ako mi nećemo, ima ko hoće. Tekst je štampan u listu ”Danas”.