Search Results

Grad Niš će za sistem “Oko sokolovo” sa 2 automobila, prema pisanju medija, iz budžeta izdvojiti 50 miliona dinara. Čitav ovaj posao su, naravno, pratile kontroverze i sumnje u nameštanje tendera. Na to je ukazivala opozicija i drugi učesnici na tenderu. Oni koji su ponudili nižu cenu, ali su odbijeni. Posao je dobila ista firma kao i u Beogradu. I vozila su iste marke - “range rover” i iz iste auto-kuće povezane sa SNS-om. Naravno. Da je takav jedan sistem potreban Nišu, to je činjenica. Saobraćajna kultura kod pojedinaca je na takvom nivou da bi možda samo kažnjavanje moglo da ih spreči da četiri migavca pale gde im se ćefne. Baš kao što je i činjenica da nijedna javna nabavka više ne može da prođe bez sumnjivih radnji i povezivanja sa vladajućom partijom. Ali sve je to Srbija danas. Ipak, ovde se radi o jednoj drugoj stvari. Po ko zna koji put, radi se o prioritetima i stručnosti. U poslednjih nekoliko dana dva jaka pljuska pogodila su Niš. Letnji pljuskovi, kao letnji pljuskovi - traju do pola sata i oblaci nastave dalje. Međutim, na niškim ulicama ostanu jezera. Ako je to ranije bilo povremeno i slučajno, sada je i to činjenica. Jači pljusak i već se zna na kojim mestima u gradu će “da se zaviri”. Zato je glavno pitanje zašto je neko rešio da spiska 50 miliona dinara naših para na dva “rovera” koji će da pišu kazne, pre nego da ih da za prekopotrebnu rekonstrukciju kanalizacione mreže? Ili makar kupovinu novih vozila za čišćenje postojećeg sistema? Koji stručnjak je određivao prioritete? Možda su kiše stvarno hiljadugodišnje kako vlastodršci vole da kažu, ali više nije samo do kiše. Niš postaje prenaseljen grad. Dozvole investitorima za nove zgrade se štancuju brže nego računi u “Maksiju”, a komunalna infrastruktura ostaje skoro nepromenjena. Sistem ne može više čestito da primi ni fekalnu, a kamoli atmosfersku kanalizaciju. Da je baš tako, pokazuje primer hale “Čair” kod poslednje kiše kada se kanalizacija izlila u nekoliko prostorija ovog sportskog objekta. I to baš kada se on pripremao za reprezentativni meč srpskih košarkaša. Bruka. Slična je situacija kod novoizgrađenog “Deltinog” tržnog centra na Bulevaru Nemanjića, još jedne nove plovne tačke u Nišu. Objekat izgrađen, a kanalizacija ista, pa sada i parking tržnog centra posle jače kiše postane jezerce. Šta li će tek biti kada ista kompanija završi svoj novi stambeni kompleks na susednoj parceli? I nije samo novoplaćeni sistem kažnjavanja problem. Tako su pare pre par godina nepotrebno spucane u rekonstrukciju gradskog trga. Mnogo ozbiljnije pare. Baš kao što se i sada nepotrebno rekonstruišu manji parkovi po Nišu, umesto da se novac usmeri na hitnu obnovu kanalizacione mreže. Ako se to ne uradi u najkraćem roku, ni “Oko sokolovo” neće imati puno efekta, jer neće moći da se kreće poplavljenim saobraćajnicama. Osim ako grad ne pribavi amfibije, pa ceo sistem promeni ime u “Oko delfinovo”. Sudeći po dosadašnjem određivanju prioriteta, možda su amfibije i realnije rešenje od novih i širih kanalizacionih cevi. Posebno ako ih prodaje neka SNS firma. Tekst je štampan u listu "Danas".

Kako kulturnu politiku jednog grada mogu da tvore oni kojima je pink most u Nišu, koji se već polako raspada, vrhunac estetike i svetska stvar? Oni kojima ne smetaju čudni “paun” u Čairu i, do skoro, Vučić na “Ambasadoru”? Još manje razumevanja za kulturu mogu da imaju ti isti koji plaćaju da se vesele uz Viki, Biki, Siki i kompaniju. Ili ovi što su izvršiteljima dozvolili da u pozorištu, na “premijerama zatvorenog tipa”, pokazuju svoj umetnički raskoš. Naravno da će njima smetati džez muzej u Tvrđavi. Naravno da će se truditi na sve “legalne” načine da ga što pre otuda sklone. Bilo je neko drugo vreme, a i druga vlast, kada je na mestu džez muzeja bila kafana. Sa klavijaturom i već pomenutim repertoarom. Sećamo se koliko je bilo neprijatno tada na ulasku u Tvrđavu. Kako su mnogi umetnici negodovali kada dođu na “Nišvil”, a sećamo se i kako je sve to u svom stilu, jednog toplog leta, isprozivao Sergej Trifunović. Ništa bolje nije moglo da se desi gradu i festivalu nego da kafanu zameni muzej. Pride je taj prostor postao i svojevrsni koncertni deo Tvrđave gde se kad-kad održavaju i manje svirke. To je inače objekat nekadašnjeg hamama. Vekovi su učinili svoje, pa je neko u periodu razvoja ljudskog društva, suprotno logici “razvijao” i taj istorijski lokalitet. Unutra od hamama nije ostalo ni “h”, ali sada jeste lep prostor za izložbenu džez postavku. Malo tesan, ali lep. Možda se ne uklapa u koncept vraćanja starih zanata i autentičnosti niškoj Tvrđavi, ali sam “Nišvil” stekao je status neotuđivog dela Tvrđave. Festival već godinama prenosi slavu ovog lokaliteta širom sveta. A to je valjda i ideja vraćanja pomenute autentičnosti. Tvrđava, džez i “Nišvil” postali su sinonimi, te je zato i džez muzeju tamo mesto. Gradske vlasti koje su, izgleda, konačno rešile da brinu o kulturi, bolje da razmišljaju u pravcu kako od Niša da naprave pravi džez grad, jer u modernom svetu to zaista može i da se “proda”. Niš je poznat kao grad paradoksa, a jedan od njih je taj da imamo jedan od 10 najboljih džez festivala u Evropi (po “Gardijanu”), ali ne i čestiti džez klub. Sada strepimo da ostanemo i bez muzeja, pa kad neko poseti Niš u danima kada se ne održava festival, i kada pita za džez i “Nišvil”, možemo da mu pokažemo livadu na kojoj se festival u avgustu organizuje, jer ništa drugo nećemo imati. Na ovom koji pita je da nam veruje da smo zaista grad sa džez festivalom. Zato bi Grad trebalo da se više okrene promociji džeza, festivala i stila života koju ovaj muzički žanr nosi još od Nju Orelansa i prvih taktova. Dosta nam je prošlosti i Osmanlija. Na njih će Tvrđava uvek da nas seća. I nas i naše potomke, a imamo i Ćele-kulu, zar ne? Hajde da malo poslušamo Gilespija i budemo, za promenu, na sunčanoj strani ulice. Tekst je štampan u listu ”Danas”.

Majski dan je bio vreo. Vreo za taj period godine, naravno. Pera je dobio zadatak da od rane zore metla i čisti oko spomenika kralju Milanu na istoimenom, centralnom trgu u Nišu. To je i radio. Oko 9 je već morao da skine svoju narandžastu bluzu i veže je oko struka jer je toplota bila neizdrživa. - Gde nas danas rasporediše na ovu ringlu? – rekao je svom kolegi Jamesdinu. - Koji te pita, Pero brate. Samo narede, a ti metlaj. Sudbina nam je takva – rekao je Jamesdin. - Znaš šta mi je lakše? – reče Pera. - Šta? - Što ga nema ovaj više – pokaza trzajem glave ka „Ambasadoru“. – Mnogo je već čistije ovde u centru. - Ti i tvoj jezik. Samo laprdaš. Neko će te čuje i bez pos’o će ostaneš. - Ma pričam šta mislim. Ko je slobodniji od nas, Dinko? Gledaj koliki trg, mi i metla, a? – smejao se i šalio Pera. Jamesdin se sa svojom metlom pomerio malo dalje od njega. Za svaki slučaj. On je živeo u ubeđenju da njih uvek neko snima. Izbegavao je i da dugo sedi u hladovini kada bi ostale kolege malo „hvatale krivine“ i odmarale. Mislio je da će to nekako da dođe do direktora. Kada bi se pričalo o politici, samo bi nestao iz društva. Posebno kada se kritikovala vlast. Ipak, organizovane odlaske autobusom na stranačke mitinge vladajuće stranke nije odbijao. - Veži konja gde ti gazda kaže – tako se pravdao. Baš tako je u svojoj mahali rado organizovao glasače pred izbore. Stajao bi nekoliko sati ispred ulaza na biračko mesto i govorio „jek,jek“. Sugerisao je svojim komšijama koji broj da glasaju, a prethodnih dana im je dovozio pakete sa zejtinom i šećerom. Trebao mu je posao i to je bilo njegovo jedino opravdanje. Neki drugi su to, naravno, bez pardona zloupotrebljavali. Čudno je kako tog dana Jamesdin nije bio u povorci koja se od‌jednom pojavila tu na Trgu baš gde su on i Pera metlali čitavog prepodneva. Bile su tu glavešine iz njegove stranke, pa i gradonačelnica. Nosili su ruske i srpske zastave, uključujući i žuto-crnu Georgijevsku lentu. Ruski vojni simbol koji je uz slovo "Z" sve popularniji u ratu sa Ukrajinom. Pera je gledao sa nevericom kolonu koja prolazi. Od‌jednom je u masi ugledao Miku i izvukao ga sa strane. On je nosio svoj slameni šešir dok mu se znoj slivao niz dugačak nos. U jednoj ruci je mahao zastavom koja je bila spoj ruske i srpske. Neki hibrid koji je nosio i na kragni svoje majice kao značku. - Miko, bre, pa mi li smo za vas čistili od jutros? - Ne znam, Pero. Možda ste, ali i da jeste, trebalo je. - Što? Šta slavite? - 9. maj – Dan pobede. - A što ne slavite 9. maj – Dan Evrope? - Pa… Čekaj da pitam… Izgubio se Mika za trenutak negde u masi. Nazirao mu se samo šešir koji se sporadično pojavljivao iza zastava. Prišao je jednom debelom kojem se slovo „Z“ rasteglo preko stomaka. Bio je načešljan na stranu, a preko promo-majice imao je sako. Mobilni je držao u ruci i glumio bitnost. Mika mu je prišao ponizno. Nešto ga pitao, onda potapšao po ramenu i vratio se do Pere. - Slavimo i to – rekao je. - Slavite i Dan Evrope? - Da. - Pa gde su vam EU zastave? - Pa… Čekaj malo. Opet je otišao do debelog. Nešto su kratko popričali, ali se sada debeli samo smeškao svojim tankim usnicama i nije ni gledao Miku. - Nismo ih sada poneli, ali slavimo i to – rekao je posle nekog vremena. - Čitam u novinama da u Beogradu na ovom događaju sa ruskim zastavama nisu bili ovi vaši – rekao je Pera. - Koji naši? - Pa vaši iz stranke, a ovde ste i gradonačelnicu doveli. - Nisu nam ništa javili... Rusi su naša braća i mi ponosno slavimo praznik. - Znam, znam, ali što sada vaš predsednik, što je do juče bio ovde na „Ambasadoru“, nije u Moskvi? - Ne može svake godine da ide. Ima druge obaveze. - Tako je. Ima ih u Briselu i Berlinu. Čitaj malo novine. Zamislio se malo Mika. Možda je opet heto da ide do debelog. Možda je shvatio da ni debeli baš ne zna sve. Možda mu je i stvarno bilo čudno kako to da oni razvlače ruske zastave i pevaju "Kaljinku" dok im predsednik obija pragove po Berlinu i Briselu. Teško je to da se shvati. Nema tu puno logike. Ućutao se pa pogledao ka masi koja je ponosno nosala narandžasto-žutu zastavu oko spomenika. - Pa dobro. Neka je, nije ni tamo loše – odgovorio je kratko. - Šta ako vam sledeće godine nalože da nosite EU zastave? - nasmejao se Pera. - Ništa... Nosićemo. Ponosno kao i ove.

– Kevo, gde mi je zimska oprema? – U sestrinoj sobi. – Šta će tamo, uvek smo je držali u ostavi? – Tamo je otkad se ona preselila u Beograd – odgovorila je majka iz kujne dok je prala sudove. U Jeleninu sobu nisam dugo ulazio. Nisam tamo svraćao od kada je otišla „trbuhom za kruhom“. Majka je u njenoj sobi napravila pravi mali magacin. Zimske stvari, cipele, ćaletov alat, jorgani, kutije sa svim i svačim. Stare slike, knjige – Jelenine i moje iz osnovne, srednje škole i sa fakulteta. Bilo je svega. Potrebnog i nepotrebnog. Puno zaboravljenih predmeta za koje sam mislio da smo ih bacili. Sve je bilo uredno složeno na nekim plastičnim policama koje nisam ni znao da imamo. Okretao sam se po sobi, išao od jedne do druge stalaže, a kao da sam putovao kroz vreme. Svaka od njih bila je delić istorije naše porodice. – Luka, je l’ si našao zimske stvari? – preseče me keva pitanjem dok sam u mislima lutao po školskim klupama, bezbrižnim raspustima i smehu koji je punio sobu dok je Jelena bila tu. – Jesam – odgovorio sam kratko, pokušavajući da navučem patike koje su mi ona i ćale, pre nekoliko godina, dok sam trenirao odbojku, jedva kupili. Iznad police sa patikama bile su zimske stvari naslagane u tri gomile. Požurio sam da uzmem kapu i šal, jer mi je Petar već poslao poruku da me on i Đole čekaju i da su sve spakovali za planinu. Kako sam iz jedne gomile izvukao kapu, ispale su još neke stvari na pod. Hteo sam na brzaka da ih pokupim i vratim na mesto, ali tada sam ugledao rukavice. Ne bilo koje rukavice, već one koje sam nosio samo jedne zime. I to ne cele. Bio sam peti razred tada. Dok sam ih držao u rukama, misli su navirale. Odmah sam znao da od mog odlaska na planinu sa društvom neće biti ništa. Poslao sam Petru poruku da idu bez mene. On me je zvao više puta, ali telefon je bio utišan. Nisam mu se javljao, jer su za moje odustajanje od puta i sedenje na podu sa rukavicama u rukama, delimično krivi on i Đole. Nas trojica svih osam razreda osnovne škole proveli smo zajedno. Odlazak u školu, povratak, prve petice i prve pesnice. Prvi fudbal. Prve simpatije. Sve smo prošli zajedno, a zajedno smo bili i tog petka, zimskog mračnog popodneva dok smo se, kao po običaju, lenjo vraćali iz škole. Sećam se da je bila zima sa dosta snega. Nije bilo hladno, ali rukavice su mi bile potrebne zbog grudvanja. Majka mi je kupila baš ove koje su mi se sada, kao staklena kugla koja gleda u prošlost, posle toliko godina ponovo našle u rukama. Nisu se promenile nimalo. Crne sa belom pahuljom na sredini. Pletene. Isto su meke. Isto i mirišu, ali ne mogu da ih navučem. Zapravo i ne želim da ih navučem. To je, naizgled, bio običan dan i obično popodne. Taj petak. Reklo bi se klasičan povratak kući za trojicu tinejdžera koji ulaze u pubertet. Gurkanja i zadirkivanja. Malo grudvanja, malo valjanja po snegu i klizanja na ledu. I tog, kao i svakog drugog dana, prolazili smo kroz našu Zagrebačku ulicu, dovoljno kratku da možeš lako da je prepešačiš i dovoljno dugu da te na kraju umori. Negde na polovini ulice, gde se privremeno prekidao red kuća složenih kao na slici, nalazila se jedna udžerica. Objekat sklepan od nekih cigli, blokova i crepova. Urušenog krova i skoro bez vrata, sa prašnjavom ponjavom na ulazu, stajala je ta straćara tako nakrivljena na jednu stranu, ali ona nije bila napuštena i tek tako ostavljena zubu vremena da se surovo igra sa njom. Ne, to je bio dom. U njoj je živeo Ludi Krsta – tako su ga zvali svi iz kraja. Neuredan i pogrbljen čovek. Uvek u nekoj prljavoj vetrovki sa kapom, umotan u šal, leti u maramu, ali uvek tako da ne možeš čestito da mu vidiš lice. Ne znam što su ga zvali ludi, jer nije bilo poznato da je nekog dirao, maltretirao ili plašio. Jednostavno se tako sretao na ulici dok je na leđima teglio svoju vreću. Čudan. Pomalo strašan. U nekim svojim mislima i kao da ne primećuje nikog oko sebe. Otac ga je poznavao. Pričao mi je da je nešto stariji od njega i da je živeo u našem naselju ranije. Sa svojom porodicom. Onda su se odselili u neki drugi grad, a Krsta se jednog dana vratio sam, tako neuredan, i počeo da dograđuje napušteni objekat u kojem i danas živi. Niko ne zna šta mu se desilo i gde su mu roditelji i dva brata. I danas ne znam, dok čitam prošlost iz starih rukavica, šta se nama desilo tog zimskog popodneva. Roditelji znaju da kažu kada je dete nemirno da je u njega ušao neki đavo, a Pera, Đole i ja tog dana bili smo sami đavoli. Prvo smo kupili kutiju šibica i pokušavali da, usput, u povratku iz škole, palimo kante. Onda smo, naravno, bili mokri do gole kože zbog grudvanja i valjanja po snegu, a Đole je uspeo i da pokida kaiševe na svom rancu. Vrhunac je bio kada smo stigli do kuće Ludog Krste. Čikali smo se ko sme da proviri kroz prašnjavo ćebe i vidi šta ima unutra. Naravno, dobrovoljaca nije bilo, jer nismo se mi plašili samo Krste. Bili smo ubeđeni da unutra ima nečeg čudnog i onostranog. Za nas bajkovitog. To nas je i teralo da gvirnemo. I nije nam bio prvi put. Sada je Đole bio taj koji je skupio hrabrost i krenuo. Stigao je donekle, ali se, trčeći vratio do nas. – Šta je bilo? Ne smeš? – pitali smo ga Pera i ja. – Čuo sam nešto – rekao je Đole uplašeno. – Ma nije tu – tvrdio je Pera. – I ja mislim da nije tu – dodao sam. – Idi ponovo. – Nema šanse, brate. Sigurno je unutra. – Kukavica pičkica – u glas smo rekli nas dvojica. – Pederi. Što ne idite vi, kada ste toliko hrabri? – uzvratio je Đole. – Ja sam probao prošle nedelje, Đole vole – rekao je Petar, iako zna da smo tada samo pričali o ovome, a on je jedva prešao ulicu do kuće Ludog Krste. – A ti Luka? – pitao je Đole. – Šta ja? – Pa ti si najsnažniji. Imaš 100 kila, debeli. – Jesam najjači, ali nemam 100 kila nego ste vi kosturi mršavi, a i to ne znači da smem da uđem kod Ludog Krste u kuću. – Ali šta ti znači snaga ako nisi hrabar? Mislim, Himen je jak, ali sme i da se bije i sve. A ti ne smeš ništa. Kao neka devojčica! – trtljao je Pera. – Ne znam, ali znam da nemaš pojma šta pričaš. Polazite. Rukavice su mi mokre, a i noge. Nemojte da vas podsećam ko je ovde devojčica – rekao sam i krenuo. – Snažna kukavica. Ribica. Ha-ha-ha! – smejali su se. – Bravo, Đole. Mi imamo druga koji je jak, ali je plašljivko – dodao je uz smeh Pera. – Samo se smejte. Znate da sam jači od obojice. – Znamo, ali šta nas briga kad si pička! – smejali su se i zadirkivali. Tako su govorili i nisu prestajali. Pokušavao sam da ih ignorišem. Pa sam onda uzvraćao. Čak sam i pojurio Đoleta, sa namerom da ih zastrašim, ali bili su previše uporni, a meni je postajalo previše hladno. – Dobro. Sad ću da vam pokažem ko se plaši! – rekao sam odsečno i krenuo ka udžerici. Nisam išao ka ulazu i prašnjavoj ponjavi, već ka improvizovanom zidu – naslaganim ciglama koje su gledale ka ulici. Podigao sam ruke, a šake i promrzli prsti kao da su bili tuđi, upakovani u crne rukavice sa belom pahuljom. Naslonio sam se svom težinom na zid i cigle su pale. Jednostavno se srušile. Uz minimalan napor. Ispred mene se stvorio Ludi Krsta. Bez kape i šala. Lice mu se sada jasno videlo. Bio je to sedokosi čovek tamnije puti. Pokriven vetrovkom, vidno iznenađen i uzbuđen, sedeo je u krevetu i verovatno pokušavao da shvati šta se desilo. Pored kreveta je na izvrnutoj truloj kofi gorela sveća, a iznad nje na zidu zalepljen već poderan isečak iz novina. ,,Grčka: Četvoro Jugoslovena poginulo na putu do mora“ – pisalo je velikim slovima. Na prašnjavom podu tinjala je skoro već ugašena vatra, a on me je gledao suznim očima. – Dete – bilo je sve što je rekao. – Bežite! – viknuo sam i svi smo potrčali Zagrebačkom. Zakleli smo se da o ovome nećemo nikome nikada da pričamo. Vikend koji je usledio proveo sam budan. Bez sekunde sna. Nisam mogao da spavam i stalno sam mislio na to što se desilo. I danas ne znam zašto sam to uradio. Zašto sam nekom srušio kuću? Gde krijemo to zlo u sebi i ima li ga u svakom od nas? Kako odluči da ispliva? Rukavice su se sušile na radijatoru i stalno me sećale na to popodne. Tada sam ih sakrio u ormar i odlučio da zaboravim na njih, verujući u najveću ljudsku zabludu – da ću tako zaboraviti i ono što sam učinio. Prolazio je drugi dan od kada sam Krsti srušio kuću. Nedelja je bila kada je otac došao iz grada. Nismo mogli Jelena i ja da ga očistimo od snega. Gadno je vejalo. Mislio sam na čoveka koji sedi sam na trošnom krevetu, umotan u vetrovku i smrzava se. Zavejan. Zbog mene. Nisam znao šta da radim sa sobom. – Je l՚ sve u redu, sinko? – pitao me je otac dok je palio cigaru. – Nešto si mi… čudan? – Ne, tata. Sve je dobro. – Da nije zbog jedinice? – Koje jedinice? – trgnuo sam se. – Šalim se – smejao se i izvlačio čokoladu iz jakne. – Izvoli – dao mi je i pomilovao po kosi. – Hvala. – Nemoj meni. Zahvali se Ludom Krsti – rekao je tata. – Molim?! – Ma pao mu je onaj zid njegov. I bilo mi žao, pa smo mu doterali iz firme nekoliko blokova i preređali mu to. Jadan čovek, da se ne smrzne po ovom snegu. I on izvadi iz onog džaka čokoladu i dade mi. Ja mu kažem ne treba, neću, a on samo ponavlja: „Dete, dete“. I ja šta ću, uzmem za dete, a s obzirom da je Jelena maturant, ti si mi jedino dete dovoljno malo za čokoladu – šalio se otac. Sećam se da nisam reagovao na Jeleninu opasku da i ona nije prerasla čokoladu, a već sam briznuo u plač, držeći čvrsto u rukama Krstin poklon. Dugo sam plakao. Ridao. Jecao neutešno, stiskajući čokoladu na grudi. Svi i danas misle da je zbog trojke koju sam dobio iz biologije tog baksuznog petka. – Luka, sine – prekinula je majka otvaranjem vrata moja kopanja po prošlosti – Zakasnićeš. Čekaju te... – stala je zatečena. – Kevo… – rekao sam, stežući i pribijajući rukavice. – Sine, pa ti plačeš. Priča je objavljena u zbirci "Elastične priče". Jedna je od 14 u tri tematska ciklusa "misao", "emocija" i "život".

Zli jezici bi rekli da nema tog odliva stanovništva koji aktuelna vlast ne može da nadoknadi izmišljenim glasačima za koje pozivi stižu na mnoge adrese širom Srbije. Sintagma “zli jezici” bi bila iz konteksta vlasti koja uporno tvrdi da nema duplih spiskova, dopisivanja i da je birački spisak ažuriran. Ranije, pre 2 godine, se tadašnji ministar državne uprave Branko Ružić hvalio kako je uređeniji nego ikad, ali su izbori ipak delimično bojkotovani. Kažu i da u MUP-u nema prijava lažnih stanara za koje su stigli pozivi iako samo iz Niša ima nekoliko primera onih koji su prijavili “nove komšije” glasače. Fantomi ipak nisu samo “zli jezici” nego i potencijalno realna opasnost za sistem, opoziciju, ali i nas građane koji verujemo, ili bi trebalo da verujemo u pošten i fer izborni proces. Svako ko makar i letimično prati izbore poslednjih godina lako može da zaključi da ovoliko “pogrešnih” poziva nije bilo. U svakom ciklusu se dešavalo da nekome negde stigne na adresu ime koje tu nikada nije živelo, ali da stiže po 9 ili 11 fantomskih poziva na isti kućni broj, to do sada nije bio slučaj. I mogu predstavnici vlasti da govore da to ništa ne znači jer da bi uticalo na rezultat ti “ljudi” moraju zaista i da glasaju, a oni su samo na papiru. Ali i to nije problem ako samo pogledamo snimke na društvenim mrežama sa glasanja na nedavnom referendumu gde su građani na biračkom mestu saznali da su već glasali oni ili njihovi rođaci koji i ne žive u Srbiji. Drugim rečima - ima ko će da zaokruži listić i za fantoma. Tu i dolazimo do apstinenata. Do onih koji nemaju za koga da glasaju ili su apolitični ili su im svi isti. I sve je to donekle legitimno, ali pada u vodu kada se švati da i njihovu budućnost mogu da odrede fantomski glasovi. Ako neće oni, glasaće fantomi. Razlika je u tome što fantomi neće živeti u tom sistemu, a apstinenti hoće. Pritom, ovi izbori nisu samo ispit za političare i njihove stranke, nego i za nas, građane. 3. april je trenutak kada bi trebalo da pokažemo da li imamo građansku svest i odgovornost. Da li razumemo demokratiju kao proces i da li smo svesni naše moći koja leži u olovci? Ta moć, za one koji je iskoriste, potencijalno neće kreirati samo budućnost Srbije, nego i budućnost Srbije u svetu, jer se i svet nalazi u istorijskom trenutku. U vremenu kada se uspostavljaju nove i pomeraju granice. Kada se grade novi geopolitički blokovi i kada se zauzimaju strane. Glasamo i za one koji će naš brod zvani “Srbija” upravljati po tom nemirnom moru. Zar ćemo dozvoliti da nam taj kurs odrede fantomi dok mi apolitično stojimo i gledamo? Ponuda na listićima je definitivno “u desno”, ali ima i levice i ekologije. Ima i monarhije i socijaldemokratije. Tačno je i da je puno poznatih lica, ali i onih koji iz fotelja ne izlaze već 30 godina i time se još i ponose. Jednostavno ima i da se bira, a ima i da se menja. Što je suština izbora. Bez obzira na izbor i političko opredeljenje, 3. april je dan kada biramo hoćemo li da prespavamo još jedan Berlinski zid. To je dan kada bi svi trebalo da iskoristimo glasačko pravo i obavezu i da tim jednim potezom olovke preuzmemo deo odgovornosti i odredimo kurs našeg broda. Ako mi nećemo, ima ko hoće. Tekst je štampan u listu ”Danas”.

Odmah na početku teksta da razjasnimo zašto baš glagol “onoditi”. Južnjaci znaju da je on u nekim mestima višesmislen, u nekim znači samo jedno, ali u ovom tekstu se koristi u kontekstu koji mu je dao lider socijalista Ivica Dačić na predizbornom mitingu u Prokuplju. “Će gi onodimo”, rekao je Dačić sa govornice nakon što je ponosno istakao da je rodom iz Žitorađe, a u saopštenju partije prevode da “onoditi” znači “pobediti”. Iako svi južnjaci znaju da onođenje znači svašta, ali nikada nije značilo pobediti nekog, držaćemo se zvaničnog prevoda SPS, jer je i sam Dačić bio gost u poslednjem “Hit tvitu” na TV “Pink”. I ne samo da je gostovao, nego je i bio onođen. Prvo samim dolaskom u emisiju, u kojoj prvih pola sata nije postojao niti mu je data reč, a posle su ga povremeno onodila i druga dva gosta - Boris Tadić i Ana Brnabić, često mu nedozvoljavajući da se čuje njegov glas. On je pokušao da se odbrani politikom devedesetih koja je sada, čini se, udarna igla kampanje socijalista. Vraćao se unižavanju 5. oktobra i svemu što je učinjeno na ponovnom uspostavljanju države nakon revolucije, hvalio se borbom protiv NATO-a, a bacio je i malo mržnje na komšije Hrvate, čisto da se zadovolji već oformljeni populistički duh njegovih birača i decenijski zarobljeni mozgovi još više pritegnu. Kritikovao je i sopstvene Vlade u kojima je sedeo kao ministar ili premijer, naravno prebacujući odgovornost na druge, a u jednom trenutku je i voditeljka “Hit tvita” od njega zatražila pomoć tokom oštre diskusije druga dva gosta rečima “gospodine Dačiću, dajte pomozite”. Verovatno povučena Dačićevim pređašnjim iskustvom na “Radio Nišu”, a možda i njegovom ulogom pomagača u koalicijama sa naprednjacima i demokratama. Tadića je deo Tviter zajednice na TV “Pink” ispratio kao izdajnika i lažnu opoziciju, ali ono što se videlo u emisiji delovalo je kao da je bivši predsednik tu došao da onodi. Dosta energičan i glasan nastup, za mnoge verovatno i na granici pristojnosti, lidera SDS je pozicionirao kao ključnu ličnost emisije, iako je činjenica da je protiv sebe imao dva politička protivnika i voditeljku koja im je neretko nameštala penale. Pokušaji Ane Brnabić da Tadića predstavi kao izdajnika Kosova, zagovornika priključenja NATO paktu bili su nešto najjadnije što se čulo u smislu argumentacije, a verovatno bi prošlo kao tačno da nije bilo odgovora. Zato je važno što je Tadić otišao na “Pink”, jer je na svaku kritiku ili pokušaj spina on davao odgovor. Na kraju je to sve prerastalo u kakofoniju koju je voditeljka presecala reklamama SNS-a ili svojim prilozima. Jednom se, nekim čudom, pokvarila i Tadićeva bubica. Aktuelna premijerka je došla “naoružana” grafikonima i statistikama, a u jednom trenutku je Tadić od tih papira napravio aviončić. Brnabićeva je u naprednjačkom stilu pokušala da nabaci temu tabloidima konstatacijom “da ne može da veruje da neko od statistike broja zaposlenih pravi aviončiće”, ali je to razrešio Dačić koji je rasturio Tadićev dizjan, ustao i pokazao kako je od 5. oktobra broj zaposlenih opao u odnosu na vreme devedestih kada su njegovi vodili Jugoslaviju. Da ne idemo u dalje prepričavanje emisije, možda je “Pink” i objavi na YouTube, činjenica je da jedan opozcioni glas i na tvrdo kontrolisanim medijima može da napravi pometnju. Onima koji sumnjaju u Tadića neka ostane i otvoreno pitanje lažne opozicije, ali suština je u kontra argumentu. U odgovoru. Samo time je Tadić nekoliko sati odolevao dvojcu sa vlasti. Primetna je bila i razlika u (ne)znanju i iskustvu, ali i elokvenciji i vokabularu njega i Ane Brnabić. Na sve što su predstavnici vlasti rekli, na sve je davao odgovore. Nekad bolje, nekad gore, ali na kraju dovoljno da se Dačić vrati na fabrička podešavanja, a da premijerka često ostane otvorenih usta ili sa rukama na glavi. Brnabićeva, kao mlađa u politici, nije navikla na takvu politilčku debatu jer uglavnom gostuje sama ili sa istomišljenicima, dok je Dačić izgleda zaboravio kako to izgleda i uljuljkao se aktuelnu hvalospevnu medijsku sliku. Naravno da sve ovo ne mora ništa da znači u kontekstu budućih izbornih rezultata. Možda će zaista da se obistine Dačićeve prognoze sa početka teksta, ali Tadićev nastup jeste putokaz opoziciji. Jednostavno moraju da se izbore da se čuje i njihov glas i strana priče, pa makar i u tvrdim režimskim televizijama i sa dvoje ili troje protiv sebe. Inače će, za dobar deo Srbije, zauvek ostati sa naprednjačkom etiketom “žutih lopova”. Tekst je štampan u listu ”Danas”.

Mnogi će, verovatno, kada pročitaju pitanje iz naslova da pomisle “o čemu ovaj piše” i “kakvo je ovo glupo pitanje”. Ali ne, nije retoričko i nisam ga postavio ja, nego čelni ljudi Niša kroz novoformirane radne grupe koje treba da ispitaju isplativost postojanja četiri ustanove koje se bave pre svega obrazovanjem i decom - Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih, Narodni univerzitet, Dečiji kulturni centar i Odmaralište “Divljana”. To su sve indirektni budžetski korisnici, a nekom je očigledno upalo u oko što ih eto ima čak četiri, pa se još bave sličnim stvarima i onda je taj neko rešio da formira radne grupe da se vidi koliko je sve to isplativo. Ne jednu, nego čak dve radne grupe sa ukupno 23 člana. Zato se i nameće pitanje koliko je isplativo obrazovanje? Građani su na tu vest reagovali uplašeno, u strahu da to znači i gašenje tih ustanova. Ipak, iako nije potpuno jasno šta će biti ako se utvrdi da su neisplative, malo je verovatno da će sve biti ugašene. Izvesnije je da će se spojiti u jednu ili možda dve. Sama činjenica da je neko u vreme ogromne korupcije u javnom sektoru, što potvrđuju brojna čak i inostrana istraživanja, zloupotrebe funkcija i položaja, dupliranja budžetskih radnih mesta i nameštanja tendera, rešio da proverava isplativost ustanova koje se bave obrazovanjem, pokazuje da obrazovanje nije bilo najisplativije. Bar za tog nekog ko je doneo takvu odluku. Da je kao mali ili malo stariji češće posećivao upravo pomenute institucije, od kojih neke u Nišu postoje i decenijama, znao bi da se isplativost obrazovanja ne dovodi u pitanje. Nikada i nigde. Ono je neprocenjivo. To je budućnost svake zemlje koja želi da bude normalna i uspešna. Ali nije čudno što baš ova garnitura na vlasti, predvođena naprednjacima, donosi ovakve odluke. Kod njih je obrazovanje odavno u problemu iako im se poslednja kampanja simpatično zvala “Za našu decu”. To je krenulo i pre nego što su došli na vlast diplomiranjem i sticanjem master zvanja njihovog osnivača Tome Nikolića. Pod stare dane i u nedelju. A onda se nastavilo diplomama za sve i svašta i svakog ko je poželeo. Diplomirao je čak i poslanik iz Niša Bratimir Vasiljević u sedmoj deceniji života, iako nije mogao da se seti baš na kom fakultetu. Sve do dokazano plagiranog doktorata aktuelnog ministra finansija Siniše Malog. Obrazovanje i njegova vrednost srozani su do krajnjih granica i podvedeni pod “nebitno”. Za novi establišment srpskog društva “grejanje stolice”, dobre ocene i diploma u roku nisu relevantni. A nisu ni isplativi. Vrednuje se članska karta, pa se spram nje i donose odluke koje se, nažalost, tiču svih nas. Ta ista članska karta je možda i dovela u stanje finansijske neisplativosti pomenutih ustanova sa početka teksta. Ne zbog njihove osnovne delatnosti nego zbog partijskog zapošljavanja. Ukoliko je platni spisak proširen toliko da utiče na budžet više nego što treba, pa tu je direktor. Svaki direktor nosi odgovornost. Zašto gasiti instituciju i kažnjavati građane? Ali čak i da se odluče za gašenje tri od četiri ustanove, da li iko veruje da će partijski kadar biti poslat na ulicu? Da će to rešiti problem “ekonomičnosti” i da neće ostati i dalje na budžetskom kazanu i trošku svih nas? A i ako se uštedi gde će da se preusmeri novac? U akva-park? To nam je izgleda potrebnije od učionica. Partijske knjižice će mnogima omogućiti samo da promene javnu ustanovu, budžet će i dalje morati da zadovolji i njihove plate, a ispaštaće obrazovanje. Deca koja su sticala dodatna znanja i unapređivala svoje talente u Dečijem kulturnom centru i mnogo pre u Divljani. I svi ostali koji su svoja znanja sticali ili dograđivali u ostalim institucijama. To naravno, nikog nije briga jer je očigledno švatanje vlasti aktuelnih vlastodržaca jasan biznis model - ima li isplativosti i “koliko sam ja tu dobar”. Da su svojevremeno čitali Dositeja znali bi da su institucije koje se bave obrazovanjem dece i odraslih izvan toga. One su neophodne, čak i da su finansijski neisplative. One su pokazatelj društvenog staleža, motor koji gura napred, rasadnik talenata i simbol sredina u kojima se nalaze. Kako davno napisa pomenuti prosvetitelj: "Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvjećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili." Tekst je štampan u listu ”Danas”.

“Niš je pao”, moglo se pročitati u nedelju uveče na društvenim mrežama. Pisali su uglavnom simpatizeri i članovi opozicionih stranaka. Od pojedinih naprednjaka je pre moglo da se čuje “da je referendum pukao”, ali ukupni rezultati koje je njihov lider pročitao u stranačkim prostorijama pokazuju da je ipak urađeno ono što je i planirano - Ustav će se menjati. Pukli su, doduše, ili pali još Beograd, Novi Sad i Čačak. Možda još neki grad. Čekaju se rezultati RIK-a koje pojedine opozicione partije već osporavaju i ne priznaju. Uglavnom, u pomenutim mestima je više građana na referendumsko pitanje o ustavnim promenama iz oblasti pravosuđa odgovorilo sa “ne”. To se, makar u Nišu, vidi kao opadanje podrške lokalnoj SNS garnituri na vlasti i svi sa nestrpljenjem čekaju 3. april kada će se glasati za predsednika i parlament. Međutim, kako je to jedno ustavno pitanje koje se tiče svih nas bez obzira na veru, boju kože, a posebno političko opredeljenje, postalo politička tema broj jedan? Možda baš zato jer je rezultate referenduma pročitao predsednik države i stranke, a ne predsednik Republičke izborne komisije. Da stvar bude gora, to je učinio u stranačkim prostorijama sa političkim sloganom iza njegovih leđa. Namerno ili ne, ali referendumskom rezultatu je data politička boja. Posebno ako se uzme u obzir da je na toj Vučićevoj konferenciji predstavljena samo ukupna “pobeda” potvrdnog odgovora. Smislenije, u kontekstu političke neutralnosti, bi bilo da je rezultate, ako već to nije mogao predsednik RIK-a, pročitao predsednik Narodne Skupštine Ivica Dačić. On je u ime tela koje predstavlja, na kraju, i raspisao referendum. Ali ne, čitanje se desilo u prostorijama SNS-a, sa mesta gde su se slavodobitno objavljivale i neke druge izborne, ali političke pobede. Tamo gde se igralo kolo uz trubače. Tamo gde se sadašnji ambasador Srbije u SAD Marko Đurić hvatao za glavu čuvši rezultate jedne od ubedljivih izbornih pobeda naprednjaka. Sada je ceo taj peformans izostao, osim nekoliko stidljivih aplauza, a razlog za to nije bila samo, ne toliko politička pobeda, već i rezultati u velikim gradovima. Zato opozicioni optimizam nije uzaludan. Jasno je da SNS nije digao svoju kompletnu mašineriju za glasanje u nedelju. Nije, jer nije ni previše, makar u javnosti, pridavao pažnje tom veoma važnom događaju. Uz kontrolu biračkih mesta onog dela opozicije koji se sa vlastima o izbornim uslovima dogovarao mimo EU, došlo se do toga da su veliki i veći gradovi rekli “ne”. Opozicija upravo to “ne” i predstavlja delom kao kontru ili čak otpor vlasti i naprednjacima. Nazivano je to i kao “prvi udarac režimu” i prikazivano kao početak njihovog kraja. Ali koliko je to realno? Izlaznost je bila mala, a i neki simpatizeri SNS su glasali “ne”. Sa druge strane, dobar deo opozicije nije ni izašao na glasanje. Jedan deo onih koji su glasali, izjašnjvanje na referendumu gledao je i kroz ličnu prizmu pravosudnih amandmana ili potencijalnog pritiska Zapada, a ne kroz politiku i strančarenje. Nesumnjivo je da je sve to uzdrmalo naprednjake, stranku koja poslednjih godina nije navikla da gubi. A i tamo gde je gubila, radila je sve samo da preokrene vladajućuju većinu u svoju korist. Ali koliko je ovo injekcija optimizma opoziciji, toliko je i buđenje zadremalog naprednjačkog lava. Nema sumnje da pripreme SNS za izbore 3. aprila već uveliko traju. Na kraju, stranačko-funkcionerska kampanja je svakodnevna. Građani su potpuno sluđeni i ne znaju da li im se sa TV-a obraća predsednik stranke ili države. Premijerka ili funkcionerk a SNS. Retorika je u skoro svim situacijama postala ista - red uspeha, red obećanja i blaćenje opozicije koja nema ni priliku da direktno odgovori. Posle ovih rezultata ubaciće se ne u petu, nego u šestu brzinu, jer moderne službene “škode” koje voze naprednjaci i to imaju. Mobilizacija članstva i simpatizera će postati još ozbiljnija, a da je tako potvrđuju i vina sa potpisom Vučića koja se dele odabranima. Do sada su bile samo SNS kafe i čokoladice. Šalu na stranu, neće biti resursa koji SNS neće angažovati kako bi odneo sve pobede. Za Beograd i Novi Sad se možda i očekivalo, ali velika je stvar što je Niš rekao “ne”. Posebno posle mudrog ćutanja na džinosvki poster Vučića koji je postavljen u centru grada. Dobro je da politički život pulsira, makar i na ustavnim pitanjima, iako je delovalo da je jedna ravna SNS linija. Od samog “ne” veća i jača poruka je mala izlaznost. To pokazuje šta građani misle o vlasti i koliko joj veruju kada ih pita o promeni Ustava. Ali daleko smo od toga da je “Niš pao” i da će, osim ustavnih, biti i nekih političkih promena. Niški i svi drugi opozicionari moraće narednih meseci mnogo ozbiljnije i više da rade ukoliko žele da SNS-u pomrse račune 3. aprila. Ozbiljnije u pripremi, angažovanije u kampanji i hrabro na biralištima u izbornom danu. Sami biraju da li će ovo “ne” u velikim gradovima biti opoziciona vakcina sa dugotrajnim efektima ili samo jedna injekcija sa kratkotrajnim dejstvom. Do sledećeg bustera. Tekst je štampan u listu ”Danas”.

Nekako se lagano prešlo preko ozbiljne kritike koju je predsednik Srbije Aleksandar Vučić uputio niškim vlastima i gradonačelnici Dragani Sotirovski za ideju da akva-park u Nišu bude javna svojina. Bio je poslednji dan prošle godine kada je Vučić to izgovorio. Praznična euforija i pripreme za “najluđu noć” u drugi plan su bacili ovaj ukor predsednika upućen na kanalu kablovske televizije K1. Možda bi više odjeknulo da je izrečeno na nacionalnoj frekvenciji, ali to svakako ne umanjuje težinu izgovorenih reči, jer suština je u tome da je, čini se, mandatski projekat aktuelne vlasti u Nišu poljuljao niko drugi do Vučić lično. Sotirovski je, kako voli da kaže, sa svojim timom preuzela upravljanje gradom 2020. godine, u jeku pandemije virusa korona. Iako je jasno da takva situacija nosi brojne izazove u socijalno-ekonomskom smislu, budžeti za prošlu i ovu godinu građeni su na optimizmu, a stožer optimizma bila je upravo izgradnja akva-parka. Ideja zidanja ove forme lake zabave je u svetu već prevaziđena, jer se danas uveliko grade takozvani “vodeni svetovi” što je, najjednostavnije rečeno, petostruki prosečni akva-park sa novim i modernijim sadržajima - od veštačkih plaža do adrenalinskih tobogana i surfa. Da je ova ideja bila “in” pre nekoliko godina potvrđuje činjenica da to već postoji u mnogo manjim mestima po Srbiji. U okolini Niša, na samo pola sata vožnje, u Sokobanji i Doljevcu. Na stranu zastarelost ideje, godinama za akva-park u Nišu nijedan privatnik nije bio zainteresovan iako je na njihovom dovođenju radila svaka vlast koja je poslednjih 20 godina upravljala gradom. Bilo je nekih propalih pokušaja, ali poslednjih godina privatni biznis nije bio zaintresovan za ovo ulaganje iako se nudilo i zemljište i komunalna infrastruktura. Ipak, ni to nije bio dovoljno jasan signal Sotirovski i njenom timu. Nije dobro za privatni, ali jeste za javni kapital. Vladajući političari u Nišu, u akva-parku, kako sami kažu, vide budućnost razvoja grada i Niške Banje, pa su zato rešili da parama svih građana finansiraju ovu investiciju. Odlučili su da Grad sam napravi akva-park. Stvar je već rešena, ugovor sa izvođačima radova je potpisan i samo se čeka prva lopata, a sporadično se čulo da će zbog ove investicije Grad Niš možda biti i kreditno zadužen tokom ove godine. Suma koja je potrebna za gradnju je, kako je rečeno, oko 2 milijarde dinara što je oko 20% ukupnog budžeta Grada. Kada je ugovor potpisan stigla je Vučićeva kritika koji upravo sumnja u isplativost investicije i prognozira “propast za 10 godina”. On je u suštini protiv javnog upravljanja akva-parkom i misli da to treba da radi privatnik, ali ga kako je rekao, gradonačelnica Niša nije poslušala. Ovaj ukor se konkretno tiče akva-parka, ali u suštini je kritika kompletne vizije razvoja Grada koji propagira aktuelna garnitura koja upravlja njime, jer je upravo akva-park, makar sudeći prema budžetu, njegova suština već 2 godine. Zašto bi se ulagalo u nešto za šta predsednik države prognozira da će propasti za 10 godina? Još bitnije je pitanje zašto se 20% budžeta i potencijalni krediti usmeravaju za investiciju lake zabave u gradu koji kuburi sa parking mestima, objektom za pse lutalice, ali i muzejskim prostorom? Nema adekvatnu konferencijsku i ekspo salu, bez zgrade opere - muzičke dvorane i zgradom pozorišta iz 1937. godine. O komunalnoj i saobraćajnoj infrastrukturi nećemo ovog puta. Odgovor na sva pitanja je prost - zbog politike “hleba i igara”. To je suština i to bi Vučić trebalo dobro da zna, jer ima bolji uvid u članstvo, svoje kadrove i njihove mogućnosti. Posebno u ideologiju koju stranački baštine, ako tako nešto kod naprednjaka još postoji. Na kraju, to je trebalo da mu bude jasno kada ga je dočekao njegov džinovski populistički portret na “Ambasadoru”. I da, akva-park će, kada se izgradi, u sezoni biti pun. Biće krcato, jer im je uspelo, jer se politika “hleba i igara” primila. Građani će na društvenim mrežama pljuvati manjak parking mesta, neasfaltirane ulice ili to što ih napadaju psi lutalice, a onda će na opuštajuće plivanje i hladno pivce. Pa sutra opet isto. Osim ako do tada ne zafali i hleba. Tekst je štampan u listu "Danas”.

Kiša je nosila lišće bujicama koje su krivudale uz trotoare niških ulica. Taložila ga je na već zapušene slivnike koje su kleli i psovali prolaznici “okupani” od nesavesnih vozača. Kišni decembar je jedina gora stvar od sušnog septembra. Hladnoća je, uz vlažnost, ulazila pod kožu, ali to nije smetalo prodavcima u centru grada koji su radili na novogodišnjim tezgama u improvizovanim kućicama od drveta. Sijalo je i sviralo kao da je Božić pred vratima. Deda Mraz, Sneško Belić, neki čudni patuljci smejali su se ili mrštili iz ušuškanih kućica dok su im iznad glave, kao oreol, svetlele kugle i ukrasi za jelke. Na jednoj tezgi radio je Mika. Prodavao je muške gaće. - Bokserice, domaćinke i dugačke za zimu! Navali narode! - drao se iz petnih žila. Pera ga je video još kada je izašao iz Tvrđave, ali se trudio da savlada vetar na mostu. Zna da dune preko Nišave tako jako da poremeti ravnotežu. Morao je da skine svoj narandžasti kačket i uhvati ga zajedno sa metlom kojom je do pre kojeg minuta pokušavao da očisti poneki slivnik od nakupljenog lišća i higijenskih maski. - Nosi masku, nosi masku pa je baci gde stigneš - mrmljao je dok je sklanjao ko zna koju po redu. Pobedio je vetar poslednjim atomima snage i konačno stigao do Mike i njegove kućice. - Gaće, gaće… Oooo gosn’ Pero… Kako je? Crven si mi nešto? Pera je pokušavao da nešto kaže, ali je teško dolazio do daha. - Uzmi vodu. Na - dodade mu Mika flašu, a ovaj otpi veći gutljaj. - Au… Pu, pu, pu… - poče da pljuje Pera. - Pa ovo je rakija, jebem ti sunce. - Pa nego. Šta si ti mislio? Voda. Šta će mi to, gledaj šta je imam oko mene. Ali vidiš da ti pomoglo. Propričao si, a i boju si regulisao. Gaće, bokserice! - nastavi Mika sa reklamom. - Ne deri se, bre! - odbrusi mu Pera. -Moram. Da zaradim. - Gde su ti karanfili? - Karanfili? Sad u decembar. Nemaš li ti koronu? - pipnu ga Mika za čelo. - Nemam. Što? - trgnu se Pera. - Onda si prirodno prehlađen - poče Mika da se smeje. - Ma pusti me jedva sam most prešao. Duva kao uragan, a sa ove cokule se samo saplićem po kocke. - ’Ajde i ti, ’ajde kritikuj malo. - Šta da kritikujem? - Pa kritikuj kao i ostali. Da je trg loše urađen, da nije lepo… Izvolite, gospodine? Dok je Mika pričao o trgu do njegove kućice priđe stariji prosedi čovek. Nosio je jesenji mantil, činilo se previše lagan za taj decembarski dan. U ruci je imao kožnu tašnu i prebačen sklopljen kišobran. Drugom rukom je razgledao veš. - Je l’ si za domaćinke ili za bokserice? - upita ga Mika. - Samo razgledam - reče kratko čovek. - Razgledaj, ali ne kradi. - Molim vas… - Ma šalim se, bre. Samo napred. Ima za tebe mnogo lepe bele. Ariljski pamuk, ali proberi si sam. Okrenu se ka Peri i pokaza nešto očima, ali ovaj nije razumeo da li je hteo da ismeva kupca ili mu šalje neku drugu poruku. - Nisam hteo da kritikujem trg, ali ne može da se prođe, a da se ne sapleteš - nastavi Pera. - Ma jeste. Sve mustre. Do sada vam sve bilo super, a sada štrče kocke. - Štrče, štrče - dodade gospodin sa tašnom. - Ja sam i letos par puta posrnuo. - Pa dobro, ima neka da se ne gađa - nije imao kud Mika. - Nije neka, loša je nivelacija - reče čovek. - Loša nivelacija - spremno dočeka Pera. - Šta ti Pero znaš o nivelaciji? - malo i ljutito upita Mika. - Znam da je loša i da sapliće. - Znam ja - reče čovek - predajem na Građevinskom. Promašeno od projekta. - Promašeno od projekta - dodade Pera. - Evo ga ovaj papagaj. Ti znaš šta je projekat. Drži tu metlu i ćuti, a ti… Profesor. Kupuj gaće ili begaj - iznervirao se Mika. Kiša nije prestajala da pada. Njih trojica gurali su se pod tesnu nadstrešnicu drvene kućice koju je Mika dogradio najlonima i šipkama koje su držale nejaku konstrukciju. Prolaznika je bilo, ali retko ko se zadržavao na tezgama. Svi su žurili kući ili makar negde u suvo i toplo. - Čekaj bre, Miko - reče Pera - kako prodaješ gaće, a svi oko tebe ukrase? - Hehe - nasmeja se Mika - znam čoveka. Drži ove tri tezge, ali je povezan sa opštinom i onda može. - Kako povezan? - Odakle znam kako… Zna se kako… Stranački ili malo… - poče Mika da spaja i vrti palac i kažiprst aludirajući na novac. - Korupcija? - upita čovek koji je još razgledao veš. - Evo ga ovaj. Je l’ si ti došao po gaće ili da prisluškuješ? - Izvinite, slučajno sam čuo, ali kako da ne reagujem na korupciju. - Sve ti znaš. Da ne predaješ i na neki fakultet… - zamisli se Mika malo - …na neki fakultet za korupciju. - Ne, naravno - nasmeja se čovek. - Nisam ekspert, ali ovo što ste rekli je čista korupcija. Možda neki interes ili zloupotreba položaja. Mada mi za to kažemo “snašao se” i “ućario” i kao sve u redu. Idemo dalje dok se i mi ne snađemo. A dokle tako? - više retorički upita profesor dok je prebirao po gaćama. Mika samo pognu glavu i okrenu se ka Peri, ali sada grimase koje je pokazivao nisu bile one koje ukazuju na podsmeh, nego na ljutnju. Zgužvalo mu se lice kao slavska sarma. Samo su se videle napućene usne i veliki nos koji nikako nije mogao da iskrivi, jer je već bio kriv. Vetar je nosio šta god je hteo. Leteli su kišobrani kod onih koji su mislili da su veštiji od prirode, a kese su se lepile za parkirane automobile. Dok je lagano ispijao rakiju koju mu je Mika dao, Peri se za nogu zalepi neki papir. Beše to poster. Sa jedne strane beo, a sa druge drečav. Pisalo je: “Doček Nove godine u centru Niša. Nastupaju Alen Ademović i Zorica Brunclik. Vatromet u ponoć.” Bile su i fotografije izvođača. - A be, evo je Zorica, zalepi mi se za nogu - nasmeja se Pera. - Baš si đavo - dobaci Mika. - Idemo 31. na doček? - Gde? Ovde? - Da. - Ni u ludilu. - Što? - Ne volim ljubičastu - reče Pera. - Ne zajebavaj. Biće super. - Ma nema šanse. - Što, bre? Što si zadrt? Pa Ademović je naš. Nišlija. - Nije zbog njega, nego zbog JUL-ovku. - Kakvu JUL-ovku? To bilo pre 100 godine. Pevaljka ko pevaljka - reče Mika. - A je l’ znate da je ta pevaljka, kako kažete, bila na korak da tada postane ministarka kulture? - ubaci se kupac u razgovor. - Aha, aha… Kaži mu profesore! - dobaci Pera. - Ti li si još tu? Kupuješ ili pametuješ? - reče mu Mika. - Samo kažem kako je bilo. Da nije bilo 5. oktobra i onih izbornih rezultata to bi se i desilo. Spasili smo se, ali izgleda na kratko. - Kako bre na kratko? Nemoj me plašiš, profesore - reče Pera. - Ovo je osveta loših đaka, moj prijatelju. I ovaj na “Ambasadoru” i ova na posteru. A i ovi nisu mnogo bolji - baci pogled na Gradsku kuću. - Naplaćuju sad sa kamatom, jer su vratili njihovih “5 minuta” koje smo im tada prekinuli. Prijatno vam bilo i izvinite ako sam bio dosadan. Malo pogrbljen, slepljene i mokre kose i nakvašenih ramena, čovek krenu ka spomeniku kralju Milanu. Kretao se lagano dok su mu preduge pantalone dodirivale trotoar i dobijale mokre fleke. - Čekaj, a da kupiš nešto? - dobaci Mika. - Jesam. Dva para. Novac ti je kod bokserica. Mika se baci na tezgu. Poče da podiže veš i pronađe 1.000 dinara. - Profesore, stani. Ej, ovo je previše… Čekaj kusur. Ovaj samo odmahnu rukom i nastavi svojim putem dok mu se voda slivala niz uši i nos. Mika portrlja crvenu po bradi i kosi, pa uze rakiju iz Perinih ruku. - Lele, sve si posisao - podiže flašu i pogleda značajno. - Ladno, brate. Morao sam. - Srećna Nova godina, Pero - navrnu ono što je ostalo. - Srećno i tebi, Miko - reče Pera i baci poster u kantu koju je vukao sa sobom.

Lokalne samouprave na jugu Srbije, kao i većina u drugim delovima države, usvojile su svoje budžete za narednu godinu. Još jednom je taj dokument, koji mnogi nazivaju najvažnijim, definisao životarenje u opštinama i gradovima na jugu. Izvršna vlast ga je kao i svake godine predstavljala ponosno, sa ušićenjem i nadom, ali suština je da osim za plate zaposlenih u javnom sektoru, po koju ulicu, zakrpljenu rupu, socijalna davanja i neka sića za kulturu i sport, ničeg velikog i važnog za građane u ovim dokumentima nema. Nijedna opština na jugu nije najavila, na primer, izgradnju ni novog vrtića, ni nove škole, bolnice ili pozorišta, ali zato jesu akva-parka, stadiona i bazene. To su predstavljali kao velike ideje i kapitalne investicije u narednoj godini. Izbornoj godini. Pa opet, i za te investicije, biće izdvojeno manje novca nego za plate zaposlenih u javnom sektoru. Sume koje se daju za ovu namenu, u zavisnosti od opštine i grada, kreću se od petine, pa čak do polovine budžeta, kakav je slučaj, recimo, u Prokuplju. Čovek bi pomislio da su ovi što rade po upravama i javnim preduzećima baš bogati kad ih već toliko plaćamo, ali onda gradonačelnica Niša izađe sa informacijom da službenici imaju platu od 35.000 dinara, a pravnici od 50.000. Ni republički prosek. To je tek pravi pokazatelj koliko su budžeti zapravo mali i siromašni. Životarenje. I tako već više od 10 godina. Ni korak napred, ni korak nazad. Ovi što su mislili da idu brže, jače, bolje sada će navesti brdo razloga i dokaza da promena ima. Jedna od njih jesu i veći budžeti u ukupnoj sumi u odnosu na pre 10 godina, ali i oni su “pojedeni” poskupljenjem života uopšte. Jer paralelno sa rastom budžeta, pa i plata, rasle su i cene, a da nismo ni na “nuli” pokazuju i budžetski planovi vlasti koji se i dalje svode na isto - red predizborne reklame, red plata. Doprinelo je takvom stanju i partijsko zapošljavanje iako je bilo kakvo zapošljavanje godinama unazad već formalno zabranjeno. Ali ako jedan direktor EPS-a može 4 godine da bude nezakonito na v.d. funkciji, što onda neko sa urednom partijskom knjižicom ne bi mogao da živi od narodnih para “na određeno” ili preko agencije? Zbog životarenja se i ulaže u infrastrukturne projekte lake zabave. Gde će čovek bolje da skrene misli nego gledajući u “lenju” reku novog niškog akva-parka? Ili u derbi Srpske lige Istok na novoizgrađenom stadionu u Leskovcu. Predsednik Aleksandar Vučić je nedavno posetio Nišavski okrug, obećao pomoć države iz budžetskih rezervi, ali i izgradnju pruge do Beograda. Pa kaže, biće pruga za dve i po do 3 godine, ali će stadion u Nišu biti mnogo pre, pa možete tamo lepo, kako reče, da odete sa decom. U toplo, da ne kisnete, navijate i zabavite se. Zabava je odnedavno i u centru, na Trgu kralja Milana, gde je njegov portret na fasadi hotela “Ambasador”. Svojevrsna atrakcija, jer se ni u jednom evropskom gradu nije desio veći portret nekog političara u savremenoj istoriji. Malo brčkanja, pa utakmice, onda pogled u predsednika, a može i glas na predstojećim izborima. Budžeti hrane javni sektor, pokrpe neku rupu i čuvaju socijalni mir, a svi mi čekamo te dve i po, najviše 3 godine. I tako već deceniju. A ona ushićenja, nade i obećanja sa govornica lokalnih parlamenata, ušla su u službene crne “škode” i odjezdila o našem trošku. Do sledećeg decembra i novog, prepisanog budžeta. Tekst je štampan u listu "Danas”.

Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni. Ovo su verovatno mnogima dobro poznati stihovi pesme koja govori o nereagovanju nemačkih intelektualaca nakon uspona nacista. Oni su planski i sistemski “čistili” različite društvene grupe kod kojih je uvek nedostajalo otpora i solidarnosti. Svi znamo šta je dalje bilo. Na svu sreću, mi nismo u toj fazi društvenih odnosa, ali nam zato fali otpor i ne manjka ćutanje. Najveći niški hotel “Ambasador” narednih dana “ulepšavaće” portret predsednika SNS i Srbije Aleksandra Vučića u veličini fasade jednog od najviših objekata u Nišu. Billboard se ubrzano postavlja kako bi dočekao Vučića koji je i sam najavio da će predstojeći vikend provesti u Nišu. Ova politička instalacija uznemirila je mnoge građane koji su to na društvenim mrežama definisali kao “dno dna”, “Severna Koreja”, “Kim Džong Un je mala beba za ovog” i tako dalje. Možemo da se složimo da je zaista nešvatljivo da u jednom, trebalo bi, savremenom društvu na osnovama parlamentarne demokratije i u eri višestranačja mi imamo ovakva idolopoklonstva čoveku koji po ovlašćenjima svoje funkcije čak nije ni vođa u pravom smislu te reči. Najveću fotografiju ikada jednog političara u Nišu postavljaju, kako su sami rekli, hotelijeri, ugostitelji i ugledni sporstki radnici u znak zahvalnosti Vučiću jer im je pomogao finansijskim donacijama u vreme “lokdauna” kada su njihovi poslovi bili ugroženi. Već tu imamo logičku grešku ili nepoznavanje Ustava i zakona. Predsednik Srbije ima uzak krug ovlašćenja, a posebno nema ingerencije da daje bilo kakav novac. Svima koji su Vučiću zahvalni smo novac uplatili mi građani, a tu kasu odakle su im pare isplaćene su punili i oni sami. To su naše pare. Nije ih čak Vučić ni raspodelio nego Ministarstvo finansija. O svemu tome odlučuje Vlada Srbije, a da nema nas koji plaćamo porez ne bi ni bilo novca kojim bi mogli da se razbacuju uz floskule “dali smo toliko i toliko”. Ali nisu građani i ugostitelji ili hotelijeri krivi. Narativ da Vučić o svemu odlučuje je građen godinama. Suštinski od njegovog elegantnog potiskivanja Tome Nikolića sa čela SNS-a, a kasnije i funkcije predsednika. Kult vođe je stvaran na više frontova - od spasilačke misije u Feketiću do razgovora sa narodom u Gornjim Nedeljicama. Tako je i sa, za mnoge, iritantnom fotografijom na “Ambasadoru”. Nije se ona tu našla tek tako. Krenulo se još 2014. godine sa bezbroj malih postera razvučenih na kanapu od bandere do bandere u centralnoj niškoj Voždovoj ulici. Za Vučićev rođendan. Reakcije nije bilo. Nastavilo se transparentom i bakljadom na bedemima Tvrđave, takođe povodom rođendana. Reakcije nije bilo. Onda je neko “zakupio” billborde po Nišu i Pirotu sa porukom “Srećan rođendan, predsedniče”, a na nadvožnjaku je sniman spot sa istom porukom uz dodatak “sa tobom Srbija pobeđuje”. Reakcije nije bilo. Uz često pominjanje njegovog imena i na lokalnim sednicama parlamenta, zahvalnica za sve što je dobro urađeno u Nišu poslednjih godina, pa sve do “odbrana” njegovog lika i dela od raznoraznih napada i pokušaja atentata, logično je da smo došli do portreta od 60 metara u centru grada. Da, tu smo kod stihova i pesme sa početka teksta. Prelazilo se preko svega što se dešavalo lako i uz koju psovku. Uz konstataciju da se ne tiče nas. Uz podsmeh i nevericu. Ali neko je izgleda bio ozbiljan. Neko je ozbiljno radio na uspostavljanju hibridne demokratije sa kultom vođe, ali i anesteziranju ljudi kako bi poverovali u to. Sada smo došli do kraja pesme i pitanja ima li ko da se pobuni? Ili su oni koji se bune samo mali procenat koji i dalje ne prihvata, ne razume ili ne želi da razume tu novu politiku. Novu političku normalnost. Ona je tu. To je neminovnost. Koliko je onih koji se dive tom ogromnom bilbordu? Koji su ponosni na svog vođu. Koji su progutali baš sve što su im servirale ružičaste televizije. Da li je već (pre)kasno? Građanski bunt je baš Vučića naterao da jedan zakon povuče, a za drugi predloži korekcije koje su demonstranti tražili. Možda građani imaju snage da privole njega, ali i one koji se dive džinovskim posterima da se vrate ustavnim normama. Da se vrate Srbiji koja je zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1. Ustava Srbije). Tekst je štampan u listu "Danas”.