U Nišu su u poslednjih nekoliko meseci poskupeli hleb, komunalije i voda, ali ništa nije izazvalo tako oštru reakciju građana, naravno opet samo na društvenim mrežama, kao odluka taksi udruženja da ukinu popuste. Svako ko se ikada vozio taksijem u Nišu mogao je da uvidi dve stvari - uglavnom moderna i hibridna vozila i povoljne cene. Cene ni po zvaničnom cenovniku nisu previsoke, ali je vožnja bila još povoljnija kada se od konačne sume oduzme 10% ili 20%. To su primenjivala skoro sva udruženja koja rade u gradu, pa su i Nišlije obilato koristile njihove usluge. Međutim, kako kažu u udruženjima, popusta više nema jer je iz Ministarstva saobraćaja stiglo upozorenje da će inspekcija kontrolisati vozače koji ne bi smeli da daju popuste jer tako krše gradsku odluku o minimalnoj ceni taksi prevoza u gradu. Drugim rečima, inspekcija neće više da dozvoljava taksi udruženjima da rade na svoju štetu, da rade i ispod propisane minimalne cene. Bravo za inspekciju koja je počela da štiti i privatni interes. Ali zašto baš sada? Gde su inspektori bili prethodnih godina koliko su i popusti aktuelni? Kako su se baš sada setili da taksisti ne bi smeli da rade protiv sebe i svog profita? Mnogi građani, a i neki taksisti misle da se inspekcija sada probudila iz zimskog sna kako bi građane naterala da se češće odlučuju za javni prevoz. Zbog korone, vrućine i gužvanja, ljudi radije biraju taksi umesto autobusa, a to se, po svemu sudeći, odražava i na prihode gradskog preduzeća Direkcije za javni prevoz. Zato Nišlije i negoduju jer, kako sami pišu na mrežama, neće u autobuse u kojima nema klime ili koji ne poštuju red vožnje ili najčešće kasne, pa moraju da ih čekaju, tvrde, i po četrdeset minuta. A onda se svi zguraju u jedno vozilo usred pandemije i sa maskama, jer ko zna kada će sledeće da naiđe. Umesto da se to poboljša, da usluga gradskog prevoza bude prilagođena i postane primamljivija građanima, očigledno se došlo na drugu ideju - da se inspekcijom pripreti taksistima. Vožnja će onda biti skuplja, pa će određeni procenat Nišlija pod ekonomskim pritiskom preći u autobuse. Dokaza za to, naravno, nema i iz Grada kažu da postoji odluka i da taksisti moraju da je poštuju. Ipak, znajući autoritarnu prirodu aktuelne garniture koja je ispoljena od usvajanja budžeta bez javne rasprave do sečenja jelki u centru grada u cik zore, teorija da se pražnjenjem taksija pune autobusi deluje dosta realistično. Realistično, ali naravno pogrešno, jer ne samo da stvara revolt među putnicima, ona svesno radi na smanjenju prihoda jednoj grani koja u gradu dosta dobro posluje i od koje se hrani više stotina porodica. Među taksistima ima i profesora i inžinjera koji u aktuelnom sistemu nisu našli svoje mesto u oblastima za koje su se školovali. I to samo zato jer postoji očigledna nesposobnost, neznanje ili nešto treće da se gradski prevoz u Nišu konačno pomeri sa tačke od pre desetak godina gde se i danas nalazi. Za to su potrebni, pre svega, stručnih ljudi koji bi upravljali Direkcijom, koji bi znali da ceo sistem modernizuju u skladu sa evropskim gradovima gde običan svet i ne pomišlja o taksi prevozu već redovno plaća bus kartu. Onda bi i tenderi za izbor prevoznika morali da budu pošteni i savremeni, a ne prilagođeni određenim prevoznicima koji i dalje znaju da niškim ulicama provezu po neku krntiju koja zagađuje više od Toplane i neretko leti greje, a zimi hladi. A sve to ukupno znači da bi trebalo da se prestane sa partijskim zapošljavanjima i partijsko-burazerskom ekonomijom. Jasno je da je danas to skoro pa nemoguće. Zato se bolesti sopstvene nakaradne politike leče kaznama. Ali suštinski se ovakvim odlukama i ne kažnjavaju taksisti koji krše gradsku odluku i to nije sporno, već građani kojima se sužava izbor prevoza kojim žele da se prebace od tačke A do tačke B. Osnovni razlog postojanja gradske vlasti je da olakša živote građanima, ali neki su izgleda to zaboravili ili nikada nisu ni znali. Ili možda gradska vlast više i ne služi tome? Tekst je štampan i u listu "Danas", a objavljen je i na njihovom portalu.

Selektor fudbalera Srbije Dragan Stojković Piksi nedavno je boravio u Nišu. Opština Palilula pokrenula je inicijativu da stadion ponese njegovo ime i to je, kako je i sam Piksi rekao, velika čast za čoveka koji i dalje slovi za najvećeg fudbalskog talenta juga Srbije. Nije te dobro poznate floskule „velika čast“, „dirnut sam“ i „puno mi znači“ sadašnji selektor izgovarao tek radi reda. Realno, bolje bi bilo da je stadion u potpunosti rekonstruisan i funkcionalan. Da je Radnički zaista uspešan klub, pa da je „Čair“ pravi hram fudbala. Onda je i čast i ponos da se stadion zove po Piksiju. Ali bez obzira na sve to, iako i sam zna kakvo je stanje i stadiona i srpskog fudbala, ova legenda je iskreno bila pogođena idejom i predlogom. Delovalo je kao da ga je taj povratak kući, u njegov Niš, makar na jedan dan, duboko dirnuo. Nije mogao da sakrije suze ni kada je čuo predlog o promeni imena niškog stadiona, a ni kasnije kada su navirala sećanja na dane kada je počinjao fudbalsku karijeru u najvećem gradu juga Srbije. – To parče zemlje meni puno znači – rekao je Piksi misleći na stadion, a onda se setio kako je od svoje kuće iz obližnjeg naselja Pasi Poljana do Čaira išao pešaka na treninge i kako mu to nije teško padalo. Naprotiv. I nije to bila samo ispovest o fudbalu, kao što nije bio ni samo sportski trenutak. To je bio momenat otkinut iz savremenog sveta u kojem je sve instant i tri u jedan. Brzo i bez razumevanja za druge. Momenat posvećen meraklijama, ali ne navijačkoj grupi Radničkog, nego tom izvornom nazivu i epitetu za Nišlije. Čak i na snimku odiše i seća na to vreme kada su gradom hodali baš takvi ljudi – meraklije. Vispreni, šaljivdžije, domaćini, vredni, šmekeri, dobrodušni, emotivci, veseljaci, takmičari i taktičari i iznad svega, drugari i prijatelji. Svima i svakome. Sve ih je manje danas. Oni pravi, zbog boje krštenice, jedan po jedan odlaze, a oni mlađi su se utopili u pomenut savremen svet. Utopili su se u vrtlog svakodnevice sa svima onima koji su iz raznih krajeva došli, započeli novi život u gradu koji ih je dočekao raširenih ruku. I uvek se u ovaj grad dolazilo odnekud, ali poslednjih decenija oni koji su došli sa sobom su doneli i sačuvali nešto svoje, međutim utisak je da su malo prihvatili od onoga što su zatekli. Baš suprotno, kao da uporno žele da menjaju postojeće stanje stvari, a sve pod parolom modernizacije, prosperiteta i razvoja grada. Kao da Niš nije bio grad i pre njih. Mnogima Niš postane mali, pa im bude samo usputna stanica na putu za Beograd ili dalje u svet. Samo prođu kroz njega gladni uspeha, para i boljih radnih mesta u svetu u kojem je mnogima to postalo glavno i jedino merilo kvaliteta života. Sve je manje meraklija, pa bi dobro bilo da Piksi češće svrati i podseti na korene. Da podseti da je Niš oduvek bio grad. On je prošao ceo svet, godinama živeo u Japanu, pa u Parizu, ali južnjačku dušu očigledno ne menjaju ni suši, ni Ajfelova kula. Taj i takav čovek, koji je sada i selektor jedne reprezentacije, kojeg zbog fudbalskog umeća poštuju milioni, koji je u Japanu na nivou božanstva, u Nišu, na Paliluli pustio je suzu kada je sa grbom Radničkog naišla i prošlost. Niti mu je bilo glupo, niti ga je bio stid, blam ili krindž, kako kažu mlađe generacije, da tu pred kamerama pokaže emocije. To mogu samo Ljudi i prave Nišlije. To je Piksi. I hvala mu što je naš. Tekst je štampan i u listu ”Danas”, a može se pročitati i na njihovom portalu.

Evo kratke biografije jednog druga: Bio je član kvoruma mnogih stranaka. Ovako je pisao Duško Radović sedamdesetih godina prošlog veka aludirajući na tadašnju političku situaciju, a danas „drugovi iz mnogih stranaka“ uglavnom čine kvorum jedne stranke – SNS. Tako je makar u Nišu, a tako je bilo i na sastanku u prostorijama naprednjaka, u četvrtak 13. maja. Nekadašnji radikali, demokrate, URS-ovci, nekadašnji članovi SPS i Jedinstvene Srbije okupili su se da razmotre šta im je činiti dalje sa strankom pod čijom zastavom se danas ponosno smeše. Iako naviknuti da na takvim sastancima obično sa velikim zadovoljstvom podižu ruke i donose jednoglasne odluke, oni koji su bili tamo kažu da su se tog četvrtka mnogi našli u čudu. Kada je predsedavajući tražio da se izjasne o nepoverenju Nebojši Stefanoviću ruke nisu mahinalno pošle gore. Još gore je, kako kažu, bilo kada se čulo isto pitanje o Zlatiboru Lončaru. A i kako da glasaju protiv svojih partijskih kolega koji su tog jutra zajedno sa liderom stranke Aleksandrom Vučićem obilazili vojne bolnice i zajedno se slikali na „Pinku“. To je bila još jedna idilična slika Srbije na koju su navikli, pa je pitanje o nepoverenju mnoge pogodilo kao munja. Pritom, uvek treba misliti na privilegije koje donosi stranka, a koje samo jednim pogrešnim potezom mogu da nestanu. To najbolje znaju oni sa lepezom članskih karata u novčaniku. Tek kada su funkcioneri sa pijadestala glasali „za“ tada su ruke podigli i oni koji sede ispod njih, pa su tako, prema nezvaničnim informacijama, Stefanović i Lončar dobili minus kod niških naprednjaka. Aktuelni ministar zdravlja jeste iznenađenje, ali za Stefanovića se već dugo spekuliše da je „persona non grata“ kod lidera stranke. Da je puno solirao i da njihov međusobni sukob već dugo traje. Još od afera „Krušik“ i „Jovanjica“. Niš je devedesetih godina, nakon smene socijalista, poneo epitet grada iz kojeg kreću promene, a to je potvrđeno i sada. Promena će sigurno biti, makar u SNS-u, ako ne i na čitavom političkom spektru u Srbiji. Postoji velika šansa da se Neša Stefanović, ukoliko ga stvarno isključe iz stranke, pozicionira kao glavna opozicija naprednjacima i Vučiću, s obzirom da je bio jedan od glavnih u SNS-u i da mnogo toga zna „iznutra“. Sa druge strane, vodeći se pređašnjim iskustvom, možda je ovo samo još jedan spin veštog političara kakav jeste Vučić. Kada već svi pričaju da postoji sukob, on to publici i daje. Koristi taj talas pretvarajući Stefanovića u protivnika i opozicionara, ali lažnog. Ukoliko bi se aktuelni ministar odbrane sa nekom svojom političkom opcijom kandidovao na narednim izborima odvukao bi glasove i SNS-u, ali i pojedinim opozicionim partijama. Onda bi moglo da usledi veliko pomirenje i postizbrna koalicija, pa bi opet bili svi srećni, zadovoljni i možda zagrljeni. Kao nekada. Ipak, s obzirom na sva dešavanja oko pomenutih afera, ali i one o prisluškivanju, ova druga teorija je manje verovatna, ali ne i isključena. Prva je realnija i ako je tačna ima samo jedan epilog – Vlada mora pasti. Činjenica je da će turbulencija među naprednjacima tek biti. Neki kažu da je tako pre desetak godina počelo i u Demokratskoj stranci, a znamo gde je ona danas. Naprednjački potresi počeli su iz Niša, ali ne samo glasanjem o nepoverenju Stefanoviću i Lončaru, već pre toga ostavkom poverenika Zvezdana Milovanovića koji je ostavio grupu ljudi koja ga je podržavala i koja sada traži i čeka novog vođu. On je rekao da je otišao iz zdravstvenih razloga, ali jasno je da je iz unutarstranačke trke na lokalu sa aktuelnom gradonačelnicom i članicom GO SNS Draganom Sotirovski izašao kao poražen. Nije dobio mesto gradonačelnika, nije otišao ni u neko ministarstvo, a ni u odboru nije mogao puno da uradi. Nišlije za sve predikcije budućnosti i razmišljanja o tome šta će biti, imaju jednu prostu izreku - „kraj će kaže“, a kraj ovog teksta zaokružiće svojim mislima rođeni Nišlija Duško Radović: Kad lopovi počnu da brane ono što su stekli, neće biti ljućih boraca za poštenje, a protiv lopova. Tekst je štampan i u listu ”Danas”, a može se pročitati i na njihovom portalu.

Predsednik najavio ujutru, a već sutradan u tržnim centrima gde su postavljeni vakcinalni punktovi ni policija nije mogla da zadrži građane koji su u redovima čekali da se vakcinišu protiv virusa korona i za to dobiju po 3.000 dinara. Posebno je veliko interesovanje zabeleženo u Beogradu gde su 3.000 od države ”pojačali” vaučerom za kupovinu od još 3.000 dinara. Južnjaci još odolevaju darežljivoj nagradi, ali dobro da poraste interesovanje za imunizaciju. Međutim, prethodnih dana, posebno tokom praznika, domovi zdravlja bili su poluprazni iako je u ponudi bilo nekoliko tipova vakcina i nije trebalo zakazivanje. Niko otišao nije, jer su se okretali prasići i pljeskavice, a sa društvenih mreža je “trendovalo” sve loše o vakcinama. Od Bila Gejtsa i čipovanja do onog čuvenog “nije dovoljno ispitana”. Taj paradoks živimo - ljutimo se na čovečanstvo koje je stiglo do Marsa, ali nije bilo spremno za korona virus, za tu nevidljivu česticu koja je ubila milione do sada. A onda kada čovečanstvo u rekordnom roku napravi vakcinu i ponudi rešenje, onda je nećemo jer nije dovoljno ispitana. I mnogi je nisu hteli. Očigledno nije puno pomoglo ni snimanje predsednikovog ramena u Pukovcu uživo na ”Pinku”, ni brojni apeli lekara, reči stručnjaka, promo-spotovi i slično. Odvajkada se u Srba svaki strah pobeđuje parama, pa je tako i ovaj od vakcine u trenu nestao kada je ponuđeno 3.000 dinara za bocku. Više ništa nije bilo važno do da legnu pare na račun. Da je onaj koji je smislio ovu akciju znao da će novac tako probuditi i trgnuti, verovatno čak i brojne antivaksere, možda bi dao manje para. Da li bi i za 500 dinara po vakcini odziv bio isti? Eto rešenja za teorije zavere. Lako ih je pobediti čim zazvecka novac. Toliko su i one vredne i važne, ali fenomen masovne vakcinacije uz finansijsku pomoć poprilično opisuje i nas same. Prvo nam kazuje koliko smo kao narod siromašni. To se ne vidi samo iz vakcinacije sa benificijama, nego i iz prijava za pomoć od po 30+30+50 ili 60 evra, zavisi od (ne)radnog statusa. Iako to suštinski nije pomoć već vraćanje novca građanima datog kroz povećane cene i porez, a pritom su i dodatno zaduženi, u nekoliko dana prijavilo se više od 3 miliona ljudi. Što potvrđuje da tih stotinak evra mnogima baš puno znači u ovoj zemlji ekonomskog tigra i prosperiteta. Strašnija od siromaštva je možda činjenica da ovde kod nas sve može “za pare”. Drugim rečima, sve je na prodaju pa i verovanja, zdravlje, ideali i na kraju obraz. Odlično je da je ovog puta novac pobedio dezinformacije i ubrzao vakcinaciju, ali mnogima ne pada teško taj udar na lično dostojanstvo. Posebno onima koji su do juče govorili da neće da se bocnu, pa su pohrlili kada su saznali da će dobiti 3 crvene novčanice. Ključ je upravo u tom ličnom dostojanstvu koje nam, činjenica, manjka. Zato je lako i ovom nakradnom sistemu, kojeg definišu privilegovani i korupcija, da opstaje i da mu se kraj ne nazire. To je jedna simbioza - sistem proizvodi i generiše takve među nama, a oni ga održavaju. “A on poneo samo 200 grama kafe lekaru”, čuje se iz nečijih usta kao loša stvar ovih dana. Loša ne zato što je uopšte poneo i tih 200 grama, nego što je cena mita danas, valjda, mnogo viša. Srazmerna urušenom moralu u populaciji. Dok nam dostojanstvo manjka biće onih koji se raduju “paketima socijalne pomoći” pred izbore, kako se to uvijeno kaže, a u stvari su opet neka vrsta mita kojim se kupuju glasovi najsiromašnijih. Nema ličnog dostojanstva, pa ima traženja veze za sve i svašta, čak i za zaobilaženje reda u pekari. Da ne pričamo o razvoženju autobusima na mitinge uz sendvič i flašicu vode. Možemo ovako do sutra. Suština je da će vakcina uz 3.000 dinara ili bez njih definitivno ojačati naš imuni sistem, ali heroj će biti onaj ko pronađe lek koji će ojačati karakter ovog društva. Tekst je štampan i u listu ”Danas”, a može se pročitati i na njihovom portalu.

Ko očekuje da će u ovom tekstu da pročita za koga bi trebalo da glasa, može odmah da klikne “x” i nastavi da skroluje. Ne radi se ovde o partijama. Kao što ni suština politike nisu partije, već oni koji ih biraju. Vi, građani. Mi, narode. Mi smo bitni i mi moramo da znamo zašto glasamo. Eto, prvi je razlog jer su nas ubedili da smo nebitni. Da ništa ne odlučujemo. “Džaba glasamo”, mnogi kažu. Tačno je to, ali samo ako se izbori kradu. Prošli put su uhvaćeni u prevari, pa su rekli da neće. Naravno, ne treba da budemo glupi pa da u to slepo verujemo, ali ne postoji tako velika krađa koja može da parira velikoj izlaznosti. Što je više poštenih birača, to je uticaj fantoma, “bugarskih vozova” i drugih marifetluka manji. Vreme revolucija je prošlo. Revolucija se pretvorila u post, u tvit, u stori na društvenim mrežama. Zato je građanima jedina moć olovka. I glasačka kutija. Ne treba čekati da neko drugi određuje našu sudbinu zbog pola sata našeg vremena i lagane šetnje do biračkog mesta. U nedelju. Koja je inače idealna za šetnju. Šta kažete, nemate za koga da glasate? A kad ste to imali? Zapitajte se, kada ste poslednji put imali potpuno povrenje u političku opciju ili političara kojeg ste zaokružili na listiću? Siguran sam, nikad 100%. Osim ako zaokruživanjem niste jurili ličnu korist. Ovog puta se bira lokalna vlast. Nema tu puno filozofije ni političke teorije. Biramo one koji će biti naš najbolji servis naredne 4 godine. One koji će najbolje, u našu korist i u našem interesu, odraditi ono za šta ih plaćamo. Da, mi ih plaćamo. A i to nas teraju da zaboravimo. Poslednjih godina su pare iz budžeta nekako postale državne. Čak i lične u javnom diskursu i tabloidima koji nam pišu da nam neko nešto plaća. A nisu, naše su. Narodne ili građanske, ko kako voli. Zato je važno da izaberemo one koji će njima na najbolji način raspolagati naredne 4 godine u Nišu. I ne radi se samo o parama. Već i odlukama koje se direktno tiču naših života od trenutka kada napustimo sigurnost toplih domova. Kada izađemo iz naših malih svetova. Radi se kanalizaciji, vodi, smeću, asfaltiranim ulicama, vrtićima, pijacama, parkovima, javnom prevozu, koncertima… Zašto sve to prespavati i pustiti druge da odluče? Koliko god da deluje nemoguće, namešteno ili beznadežno, izbori jesu jedini način da se naša politička razmišljanja i aspiracije, a svi ih imamo, pokažu i iskažu kroz ukupan broj glasova na kraju izbornog dana. Pritom, jedini način da ta razmišljanja i imaju neku svrhu, da ih ne ostavimo u magli kafanskog dima ili vetru koji baš tad dune parkom. Jedinstvena prilika da jednim potezom pokažemo šta mislimo o svima. Vlasti, opoziciji, trenutnom stanju u društvu. Nije važno kojoj političkoj opciji težite, važno je da iskoristite mogućnost da im to i kažete. Zato baš ti građanine, baš ti narode, olovku u džep pa na izborno mesto u nedelju. To je naše građansko pravo, ali i obaveza. Ne samo lična obaveza, nego i porodična. Za generacije koje dolaze. Ali i društvena, zbog svih nas koji delimo zajednički životni prostor i sredinu. Ne bi valjalo da se u ponedeljak probudimo sa gorkim otrežnjenjem da nismo makar ni pokušali da učestvujemo u oblikovanju narednih godina naših života. A nema te krađe i nameštaljke koja može da izigra veliku izlaznost, ni te prevare koja može da porazi ljude.

Nije prošlo ni mesec dana od kada je centrala Srpske naprednje stranke odlučila da vrh lokalnog odbora u Nišu ne stavi na listu za predstojeće izbore, a dojučerašnji najviđeniji niški naprednjaci počeli su da se optužuju između sebe. Bivši saradnik odlazeće gradonačelnice Niša Dragane Sotirovski optužio ju je za "ispumpavanje para iz gradskog budžeta" ili konretno za nameštanje tendera i uvećavanje javnih nabavki, reket, te traženje od inspektora da se suzdržavaju od sopstvenog posla. Uzbunjivač rekao ono što je u Nišu već javna tajna Novinar iz Niša Aleksandar Stankov kaže za NIN da su informacije o potencijalnoj korupciji unutar gradske vlasti u vreme Dragane Sotirovski iznenađenje možda samo za ljude van Niša. Prema njegovim rečima, mnoge stvari koje je izneo uzbunjivač, koji se obratio i medijima, u Nišu su manje-više bile javna tajna - od problema sa zaprašivanjem protiv insekata do preskupe ograde na niškim bulevarima. Stankov ukazuje da bi se možda o tome saznalo i pre da odlazeća garnitura nije zatvorila sve kanale za javnost i medije, pa je do informacija teško doći. On zato smatra da imamo i razlog više da verujemo uzbunjivaču. Teško je reći zašto se baš sada sa ovim izlazi u javnost. Sa jedne strane, ima onih koji su iz saradnje sa gradonačelnicom i njenim timom izašli nezadovoljni. Ima i onih koji tek sada, nakon saznanja da je ta garnitura naprednjaka smenjena, smeju da podnose prijave. O strujama unutar SNS je uzaludno opet trošiti reči. Mi bismo kao građani trebalo da verujemo u iskrene namere pojedinaca da se stvari u Nišu menjaju na bolje. Suština je da je sve što je do sada izašlo u javnost samo u formi krivične prijave. Sve to treba i zvanično dokazati. Poznajući naše pravosuđe, mnogo će još vode Nišavom proteći dok čitava priča dobije sudski epilog. Ako ga ikad i dobije, ističe Stankov. Kompletan tekst pročitajte na sajtu NIN-a - ovde.

Rok za predaju izbornih lista za gradske i opštinske izbore u Srbiji završen je u nedelju, 12. maja, u ponoć. Sada je više nego jasno da se opozicija koja je rešila da se uključi u izbornu trku zapravo takmiči kao u čuvenoj basni o kornjači i zecu. Zec je, naravno, SNS dok opozicija mora da se nada ishodu trke iz basne i 2. juna slavi. Taj brzi zec je požurio da svoju listu preda prvi, da je imenuje po uvaženom članu SNS-a Aleksandru Vučiću, a onda su na red došla odugovlačenja sa notarima i overivačima. U foto-finišu se pojavljuje more lista potpunih anonimusa, bivših naprednjaka ili ljudi koji se slučajno slično zovu kao pojedini opozicionari ili su im liste sličnog imena kao opozicione. Eto, malo da pokrenu-promene igricu uz Radulović Ljubomira. Neko će sada pitati, pa dobro, osim predaje liste, kakve veze ostalo ima sa SNS? Možda i nema, ali znamo ko drži sve poluge vlasti u rukama i kome je svaki procenat važan baš na ovim izborima. Nego, vratimo se mi na Niš. Ni u najvećem gradu juga Srbije pomenute ujdurme nisu izostale, pa je tako opoziciona lista, proistekla iz dela koalicije Srbija protiv nasilja, koja je ponela ime “Biramo Niš”, neuspešno pokušavala da na svim listićima bude na broju 2. Volšebno se u nekoliko opština pojavila Ruska stranka predvođena bivšim radikalom i nekadašnjim SNS koalicionim partnerom Tihomirom Perićem pre njih, pa su tako umesto planiranog broja 2 skliznuli na broj 4. Posle 4 godine hibernacije probudila se lista bivših naprednjaka sa aerodroma i brzinom svetlosti skupila potpise, ne samo za gradske, nego i za opštinske izbore. Tu je još jedan bivši naprednjak general Moma Stojanović koji kandiduje listu “Niš li je” i ponovo pokušava da nađe svoje mesto u parlamentu. Ako sve prođe kako su podnosioci planirali, na kraju bi na listiću u Nišu, na izborima za grad moglo da se nađe 12 lista. Baš tu je i odgovor na neopravdani rani optimizam predstavnika opozicije koja izlazi na izbore, a koji svoje prognoze iznose iz Beograda. Prethodnih dana se od njih moglo čuti kako je to manje-više gotova stvar i kako naprednjaci “padaju” u Nišu. Taj optimizam verovatno baštine na odluci SNS-a da skoro potpuno rekonstruiše očekivanu izbornu listu. Na njoj nema ni aktuelne gradonačelnice Dragane Sotirovski, njenih većnika, bivših gradonačelnika, Bobana Džunića predsednika Skupštine i mnogih SNS-ovaca koji su ponosno obilazili mitinge i “branili” lik i delo njihovog vođe u prethodnih 12 godina. Ali nema potrebe da se zavaravamo da se tu radi o novim ljudima. Sam nosilac liste Dragoslav Pavlović je bio pomoćnik bivšeg gradonačelnika Darka Bulatovića koji je takođe sada “izbrisan”. Tu je nesuđeni PR odlazeće gradonačelnice Marko Rajić, pa još jedan Bulatovićev pomoćnik Igor Vučić i njegov stranački saradnik i kolega iz EPS-a Miloš Sekulić. Onda aktuelni direktor JKP “Mediana” Ivan MIhailović, pa zamenica direktora Doma zdravlja Danijela Nešić, kao i Sanja Stajić u jednom trenutku pomoćnica gradonačelnice Sotirovski. Dakle, nema tu ničeg baš tako novog, niti svi sa liste mogu mnogo toga drugačijeg da donesu u tvrdoj partijskoj hijerarhiji kavu je SNS demonstrirao toliko puta. Kolege novinari znaju koliko je već teško dobiti od njih bilo kakvu izjavu, tako da se praksa netransparentnosti izgleda nastavlja. Za ostalo ćemo videti. Naprednjaci su sada pojačani SPS-om, radikalima i zavetnicima, pa je ta lista dobila pun kapacitet one poznate crveno-crne koalicije koju bismo svi rado da zaboravimo. Koliko god da je to ista lizalica u drugom celofanu, jasno je da ih zbog čitave izborne mašinerije koja je u njihovim rukama čeka dobar rezultat, a opozicija će morati dosta da se pomuči da napravi većinu za osvajanje vlasti. Njoj na ruku ide i uključivanje dr Dragana Milića koji i dalje usmeno, jer nije potpisao sporazum, tvrdi da je za promenu SNS-a i nesaradnju sa njima. Pompezno je najavljivao svoju listu, ali na kraju je kandidovao sebe, više od polovine lekara i medicinskih radnika, po nekog profesora sa Pravnog i Ekonomskog fakulteta i ljude koji godinama uporno pokušavaju da uđu u niški ili republički parlament menjajući dresove od DS-a, Zdrave Srbije, pokreta “Tolerancija”, pa evo sada do GG “dr Dragan Milić”. U nišku izbornu trku uključio se i Savo Manojlović kojeg jedan deo opozicije sumnjičavo gleda i sumnja u iskrene opozicione namere, ali kojeg deo naroda baš voli, a analitičari prognoziraju da će probuditi apstinente. Ako liste “Kreni-promeni” i dr Milić odu na preko 5%, uz ponovljen rezultat “Biramo Niš” sa nedavnih parlamentarnih izbora, onda nadanja pojedinih prestoničkih opozicionara možda i imaju smisla. Samo svi moraju da dobace do zacrtanih ciljeva i da ostanu opozicija i kad se dokopaju mandata. Svi oni koju u lokalni parlament uđu. Oni koji su tamo već godinama opozicija - Miodrag Stanković i Branislav Jovanović idu ovog puta odvojeno na listama novog DSS-a i Novog lica Srbije, a i oni se nadaju da će ponovo u skupštinske klupe. Pa ako pređu cenzus možda mogu da budu presudni tas na vagi. Trka je tek sada počela. Zec je već istrčao dobar deo puta, dok opoziciona kornjača ide svojim tempom. Svi se nadaju pobedi, ali kornjača ima veći problem - staza je kratka, izbori su “iza ćoška”. Moraće da se ubrza, da prođe sve deonice puta i mahne baš svakom navijaču kako bi joj nekako svi oni pomogli da cilj pređe pre zeca. A navijači (čitaj glasači) moraće da pomognu. Ako 2. juna ostanu kod kuće, od tog posla nema ništa, jer ovaj zec se sigurno neće uspavati kao onaj u basni.

Koliko vas koji niste iz Novog Sada zna ko je kandidat SNS za gradonačelnika tog grada? Ima li onih koji nisu iz Niša koji znaju koga naprednjaci kandiduju za prvog čoveka najvećeg grada na jugu države? Još gora stvar je što to ne znaju ni mnogi Novosađani, ni Nišlije. Šta da kažemo onda tek za kandidate, programe i ideje opozicije u ovim gradovima ili drugim manjim opštinama? To možda ne znamo, ali znamo da nam se predsednik prethdonih nedelja lavovski borio da smanji koji glas za Rezoluciji o Srebrenici na Skupštini UN. Znamo da nismo genocidan narod, jer se na toj poruci i u medijima više insistiralo nego na porukama izborne kampanje. Znamo da su se na kraju predsednik, ali i cela Vlada ogrnuli zastavom. Posle su se i u centru Niša palile baklje. Jedan Nišlija, Novosađanin, Bujanovčanin, Zrenjaninac znaju sve pobrojano, ali ne i ko će da brine o njihovim gradovima i opštinama u naredne 4 godine. Ako bi hteli to da saznaju iz medija sa nacionalnom frekvencijom videli bi da je Aleksandar Šapić taj koji se kandiduje za gradonačelnika Beograda i opet bi videli predsednika Vučića kako u promo spotovima govori o “Srbiji sutra”. Onda bi možda stali i zapitali se - da li je samo Beograd Srbija? Ili se možda bira novi predsednik? Ili republički parlament? A nije ni čudo što je prosečan građanin zbunjen. U zadnjih 10 godina, koji god da su izbori bili, čak i oni u mesnim zajednicama, SNS je uvek kandidovao Vučića. I prosečan SNS glasač je uvek glasao baš za njega. Niti je on znao, niti ga je mnogo zanimalo koji su izbori u pitanju, bilo mu je važno samo da mu Vučić pobedi. Kažu ljudi da i kada zovu iz štaba SNS da agituju ili rade interne ankete postavljaju pitanje “hoćete li podržati Vučića na predstojećim izborima” ili “možemo li Vučić da računa na Vaš glas”. Tako nekako. U Srbiji je Vučić politika. To je bio taj prvi korak koji je ugazio ideju lokalnih politika i političara. Odavno je beogradizacija politike počela da krnji bitnost lokala, a usmerenje na jednog čoveka i stvaranje kulta ličnosti poslednjih godina polako obesmišljavaju čitav politički sistem na koji smo navikli. Da budemo realni, ingerencije lokalnih političara nikada nisu bile velike, a dodatno su i smanjivane različitim izmenama zakona poslednjih godina. Ali za građane su oni i tek kako bitni. Oni su ti koji su dužni da im obezbede zdravu pijaću vodu, prazne kante, čiste ulice, nove parkove, vrtiće, zanimljive sadržaje, nova parking mesta… Neće time da se bavi Vučić. Kao što se nije ni bavio. I to se vidi na primeru Niša. SNS vlast koja je tu već 12 godina uvek je dolazila u fotelje ogrnuta Vučićevom slikom. Njihova nesposobnost je isplivavala već prvog dana nakon preuzimanja dužnosti. Ali svi su oni uredno izgurali četvorgodišnje mandate praveći od Niša sve manji i manji grad. Vučić prstom nije mrdnuo. Sve dok sad njegovom ili nečijom tuđom odlukom iz vrha SNS nije počišćena cela jedna garnitura niških naprednjaka. Onih naprednjaka koji nisu čuli svoje sugrađane, već su slušali glas vođe u ugaženom sistemu lokalne politike. I nije to gaženje dolazilo samo od SNS. Evo, ovih dana, u jeku predizborne kampanje naprednjačku listu u Nišu uveliko reklamiraju niko drugi do Vojislav Šešelj i Dragan Marković Palma. Ne, oni nisu kandidati za odbornike, ali su došli u Niš. Svako sa svojim proizvodima. Šešelj je delio “knjige”, a Palma kobasice i pljeskavice. Dojučerašnji predsednik Skupštine jedne, i dalje manje Jagodine, je deleći mesne produkte Nišlijama na pijaci, uspeo da prekori nosica liste SNS za predstojeće izbore Dragoslava Pavlovića. Danas smo doneli ovde u Medijanu bečku kobasicu, to je najbolji specijalitet u Beču, da probate, i ćevape… Gde je gradonačelnik? Budući. Spavaš gradonačelniče, do 10 sati umesto da me čekaš u pola 10, ti spavaš - rekao je Palma na pijaci,a prenele su “Južne vesti”. Naravno da je, eto kako smo saznali budući gradonačelnik, to sa osmehom ispratio i opravdao se “da je bio sa udruženjem”. Kasnije je pojeo svoj sendvič, dok je slušao kako su male penzije, a narod mnogo gladan. Ozdravljenje srpskog političkog sistema je nužnost. Lokalne politike su važne, jer su najbliže građanima. Njihov su servis. Decentralizacija nije samo floskula, već potreba. Građani moraju da znaju da za njihove probleme na lokalu nije rešenje “zvaćemo Vučića”, već idemo u institucije koje su za to nadležne. Kod onih koje smo birali i koje plaćamo. Dok to ne shvatimo i ne promenimo, dolaziće neki ljudi koji misle da su bitni i deliće narodu kobasice, a za uzvrat će tražiti glasove. Za još 4 godine nebrige. Niš za to više nema vremena.

Ako ste od pokušaja atentata na premijera Slovačke Roberta Fica čitali srpske tabloide i gledali kanale sa nacionalnom frekvencijom, verovatno vam je sve jasno. 71-godišnji Juraj C. nije samoinicijativno pucao na njega već iza svega stoji borba “protiv lidera slobodnog sveta”, tajne službe, zli Zapad, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pominjao i “Slovačku protiv nasilja”. Ipak, novinarka i kolumnistkinja slovačkog Spektatora Mikaela Terenzani kaže da se njena domovina suočava sa jakom polarizacijom društva i izraženom mržnjom u javnoj sferi koja je doživela svoju eskalaciju. Pokušaj atentata na premijera Slovačke Roberta Fica jedna je od strašnijih stvari koje su se dogodile na tlu Evrope poslednjih godina. 21 godina je prošla od ubistva jednog evropskog političara - Zorana Đinđića, dok meci nisu završili u telu drugog - Roberta Fica. Za razliku od Đinđića, Fico je napad preživeo. Poslednji izveštaji lekara iz F. D. Ruzvelt univerzitetske bolnice u Banjskoj Bistrici (21. maj ujutru) kažu da je stanje ranjenog premijera bolje. Kao rezultat jutarnjeg sastanka medicinskog odbora, premijer Robert Fico je podvrgnut kontrolnom CT snimanju trbušne šupljine. Istovremeno se preduzimaju dalje akcije kako bi se poboljšalo njegovo zdravstveno stanje. Pacijent ostaje pri svesti i komunikativan - piše u saopštenju lekara. Slovački dnevnik Sme je u sredu dobio informaciju da je premijer bio pogođen dva puta u torzo, dok su ga još dva metka pogodila u ruku i veliki prst na nozi. Pitanja o tome koliko će trajati njegovo oporavak i da li će moći da se vrati dužnostima premijera u bliskoj budućnosti smatraju se preuranjenim u ovom trenutku. Ko je pucao? Srpski mediji su svega par sati nakon pokušaja atentata počeli da se bave atentatorom. On je uhapšen na licu mesta, s obzirom da je u Fica pucao prilikom njegove posete malom gradu Handlova, a nakon sednice Vlade koja je tamo održana. Pucao je iz neposredne blizine jer je premijer prišao da pozdravi okupljenu masu. Odmah je i uhapšen. Reč je o 71-godinjem Juraju C. iz susednog mesta Levice, udaljenog oko sat vožnje od Handlove. Upravo je ime ovog gradića u južnoj Slovačkoj za mnoge svetske, pa i srpske medije bilo dovoljno da ga okarakterišu kao levičara. Terenzanijeva kaže da to bila greška i da su ga ekstremisti i nacionalisti brzo označili kao mrzovoljnog liberala jer je u videu, koji je navodno snimljen u policijskoj stanici, ubrzo nakon što je uhapšen i odmah procureo, čovek koji odgovara njegovom opisu izjavio da se ne slaže sa akcijama vlade. Drugi ga smatraju desničarskim ekstremistom jer je navodno prisustvovao skupu paramilitarne grupe Slovenski Branci, ili zbog neprijateljskih stavova prema migrantima i Romima koje je izrazio u svojim objavljenim knjigama - kaže ova novinarka. Policija je prvobitno saopštila da rade samo sa jednom teorijom u istrazi: da je osumnjičeni delovao samostalno. Međutim, na konferenciji za novinare u nedelju, ministar unutrašnjih poslova Matuš Šutaj Eštok rekao je da se sada razmatraju i druge mogućnosti, i da se istražuje teorija da je napadač deo “određene grupe koja se podsticala međusobno” da našteti premijeru. Razlog je brisanje njegovih objava na Fejsbuku dva sata nakon hapšenja. Novinari lista Sme su, kaže Terenzanijeva, razgovarali sa nekoliko ljudi koji već godinama poznaju napadača, penzionera i nepoznatog pisca. Zaključak je da su najverovatnije njegova frustracija zbog političkog pravca kojim zemlja ide i želja da nešto preduzme, a ne njegova politička ideologija, pokrenuli njegov politički aktivizam i na kraju i njegovu odluku da počini zločin - kaže Terenzanijeva. Šta se dešava u Slovačkoj i zašto je slično kao u Srbiji? Od septembra prošle godina do danas, Slovačka je prošla kroz dva izborna ciklusa. Prvo se birao novi parlament i Vlada, a onda i predsednik države. Desile su se promene i Ficova partija Smer je pobedila upravo na parlamentarnim izborima, dok je i liberalnu predsednicu Zuzanu Čaputovu zamenio Ficov koalicioni partner iz stranke Glas Peter Pelegrini. Partija evropskih socijalista suspendovala je obe pomenute stranke nakon što su Vladu formirali sa ekstremnim desničarima iz Slovačke narodne stranke. Novinarka “Spektatora” kaže da je “mržnja poslednjih meseci bila prevladavajuća emocija u slovačkom društvu”. Pokušaj ubistva premijera je veliki šok, ali mnogi ljudi u zemlji su se brinuli da bi eskalacija retorike mogla dovesti do užasnih posledica - posebno u poslednjih nekoliko meseci, nakon dve kampanje pune mržnje. Pojedine javne ličnosti, posebno predsednica Zuzana Čaputova, godinama se suočavaju sa pretnjama smrću. To je bio jedan od razloga zašto se Čaputova odlučila da ove godine ne traži reizbor - pojašnjava Terenzanijeva. Odlazeća predsednica i novoizabrani predsednik su, kako kaže, u važnom i retkom pokazivanju jedinstva održali zajedničku konferenciju za novinare nakon pokušaja atentata na Fica, gde su se rukovali i, stojeći jedan pored drugog, pozvali ljude da prevaziđu svoje razlike i udruže se. Međiutim, bilo je i onih koji su pozivali na politički rat. Neki ljudi iz vladajuće koalicije, posebno poslanik Smera Luboš Blaha i lider Slovačke narodne stranke (SNS) Andrej Danko, nisu pokušali da umanje svoju zapaljivu retoriku, pri čemu je Danko čak proglasio “politički rat” protiv opozicionih političara i medija - kaže ova novinarka. Zaključuje da su ovo ključni dani za slovačko društvo i da većina ljudi u Slovačkoj izgleda razume “da se protiv toga mogu boriti samo kada odbace nasilje u potpunosti”. Izbori koje svaka osoba u Slovačkoj sada donosi - kada govori ljudima na ulici ili piše komentare na mreži - na kraju će odlučiti kuda Slovačka ide dalje - zaključuje novinarka. Nema “Slovačke protiv nasilja” U Srbiji se istog dana sve okrenulo na političarenje za unutrašnje potrebe, pa se brže-bolje požurilo sa tekstovima kako je možda ugrožen i srpski predsednik. Vučić, Orban i Fico su predstavljani kao nosioci slobodarskog sveta, a i svi su protiv pomaganja oružjem Ukrajini, održavaju bliske veze sa Rusijom i često govore protiv Zapada. To je bilo dovoljno tabloidima da “spoje 2 i 2” i ispune svoje naslovne strane najstrašnijim naslovima. Probudile su se i društvene mreže, pa je zbog napisanih pretnji na “X”-u jedan muškarac i uhapšen. Ne moramo da budemo analitičari i sociolozi da uvidimo da stanje slovačkog društva u mnogome liči na srpsko. Zato Terenzanijeva kaže da naši problemi nisu ideologije već polarizacija. Ne mislim da bi “političari sa ideologijama sličnim Ficovoj” trebalo da brinu o svojoj bezbednosti. Ovo nije pitanje “ideologije” koju zastupate, svi su u opasnosti kada je zemlja polarizovana. Emocije prevladavaju u političkoj komunikaciji nad racionalnim argumentima, i strah i mržnja se koriste kao alati za uticaj na javno mnjenje - kaže ova novinarka. Ovakve poruke izgleda ne dopiru do svih političkih aktera u Srbiji, pa je i sam predsednik Vučić rekao da je uhapšeni Juraj C. bio deo pokreta “Slovačka protiv nasilja”. Interesantna je ta priča to protiv nasilja. Znate li koju je organizaciju osnivao ovaj što je upucao premijera Fica? Slovačka protiv nasilja. Sve slučajno - kazao je Vučić na TV Pink. Ipak, novinarka Spektatora kaže da takva organizacija u Slovačkoj ne postoji. Slovačka protiv nasilja - ne, nisam upoznata sa takvom strankom. Napadač je u prošlosti očigledno pokušao da pokrene političku stranku Pokret protiv nasilja, ali bez uspeha - rekla je Terenzanijeva. Inače, kovanica “Protiv nasilja” je u političkom životu Slovačke prisutna još od 1989. godine jer se revolucionarni pokret koji je smenio komuniste sa vlasti u tadašnjoj Čehoslovačkoj zvao “Javnost protiv nasilja”.

Na 5 pitanja za Saberi Se odgovara Aleksandar Stankov, novinar i pisac. Aleksandre, prošetaćemo pitanjima kroz tvoju zbirku Elastične priče. Najpre, šta za tebe kao novinara, mladog pisca, ali i neposrednog učesnika života zaogrnutog ružičastim manipulacijama i nasiljem, znači Knjiga? Knjiga je oduvek bila neka druga stvarnost. Nekad bolja, nekad gora, ali svakako drugačija. Jednostavna, ali prenosiva magija, kako zna da kaže Stiven King. Neki je baš zato i vole. Zato i beže u književnost i čitanje. Opet, i ta magija i druga stvarnost često nose najveće životne istine. Ako već moram da definišem šta za mene znači knjiga, ja bih se zadržao negde na toj liniji fikcije koja iscrtava život dajući nam katarzične trenutke i nove poglede na svet oko nas. Takva je i ova moja Knjiga. U jednom delu se bavi najsurovijom stvarnošću koja je izvan ružičastog ogrtača, ali završava nadom. Nadom u čitanje. Nadom u život. Čitaj da bi živeo, rekao je Flober. Ostatak intervjua pročitajte na sajtu "Saberi se" - ovde.

Protesti opozicije nakon izbora održanih 17. decembra definisani su kao “Majdan” ili obojena revolucija od strane najviših funkcionera SNS i države, ali i od strane ambasadora Rusije u Srbiji. Treštali su i brujali o tome i tabloidi naklonjeni vlasti pre i posle izbora, pa se u javnosti stvorila slika i pre, a posebno posle glasanja da su oni koji ukazuju na izborne nepravilnosti ili kako oni kažu, izbornu krađu, zapravo plaćeni iz inostranstva da ruše državu. U razuveravanju širokih narodnih masa zadojenih propagandom sa nacionalnih frekvencija, nije pomoglo ni uporno objašnjavanje i pravdanje opozicije, ni njihovi pokušaji da loptu prebace u dvorište vlasti. Svi pokušaji su pali u vodu kada je pre neko veče opozicija, tražeći pravdu, zaista i krenula u beogradsku Skupštinu praćena narodom. A vlast i dalje ne daje informacije koji je to strani faktor organizovao opozicione poslanike, i ko zna koga još, da započnu obojenu revoluciju. Koja to država ili države koje stoje iza svega toga? Da li vlast ne sme da kaže ili je to lažna vest, za sada ostaje enigma. Posebno je upitno zašto i kako ruska služba barata tim informacijama, a ne srpska, čiji je to i posao. Pojedini tabloidi su bojažljivo za pripremu revolucije optužili Nemce povezujući jednog studenta sa protesta i njegov projekat koji je finansirao “Dojče vele”. Isti onaj “Dojče vele” koji je poslednjih 20 godina finansirao ko zna koliko projekata, studenata, novinara i mladih ljudi, ali je eto, baš ovaj sumnjiv i možda su preko njega “legle” pare za obojenu revoluciju. Ako uozbiljimo stvari, nema sumnje da vlast poseduje značajnu arhivu aktivnosti opozicionara. Njihovih razgovora i susreta, jer je i u predizbornoj kampanji pokazano da se time bavi. Možda ima i razgovore pojedinih opozicionara sa svojim kolegama iz Evrope, iz kluba Zelenih ili Socijaldemokrata. Ali šta je tu sporno, pa i Orban je SNS-u ranije direktno pomagao pre izbora? A Aleksandar Vulin je u ovoj kampanji posetio nikog drugog, do sam vrh ruskih obaveštajnih službi koje su ga i odlikovale. Je l’ treba da se podsećamo kako se SNS lepo slagao sa OVP-om, austrijskom partijom iz zajedničke grupe EPP (Evropska narodna partija) dok je tamo bio Sebastijan Kurc? Pa naprednjacima je Gerhard Šreder govorio na predizbornom mitingu i to na godišnjicu NATO bombardovanja. Ne može za jedne komunikacija sa strancima da bude greh, a za druge uspeh. Ukoliko vlast ne izađe sa čvrstim dokazima o pokušajima organizacije ozbiljne revolucije kakva “Majdan” jeste bio (setimo se samo puškaranja po centru Kijeva), onda je ovo još jedan pokušaj da se zapravo oboji stvarnost. Sve ostalo u Srbiji u ovom trenutku je svedenijih boja - crno na belo. Izbori jesu bili neregularni i to tvrde domaći nezavisni posmatrači i misija OEBS-a, a i sopstvene oči velikog broja građana. Zapadna Evropa je veličanstvenu pobedu na nikad demokratskijim izborima, kako rekoše iz SNS-a, mudro oćutala uz konkretne pozive da se istraže sve nepravilnosti. Slučajno ili namerno, ta ista EU je prenebregnula činjenicu da institucije u Srbiji u ovom trenutku, nisu baš u “najboljoj formi”. Crno na belo je i da bi SNS parlamentarne izbore svakako dobio, bez ijednog kupljenog ili ukradenog glasa. Dovoljna je potpuna medijska kontrola, pritisnut javni sektor i Vučićevo ime na listi. Zato ostaje pitanje čemu dupli birački spiskovi ispred biračkih mesta, čemu falsifikovani lističi ili već potpisani glasači u biračkim spiskovima, kako navode posmatrači. O organizovanom dovođenju i uvoženju glasača iz Republike Srpske iluzorno je i govoriti. To jeste bio poraz demokratije. Ne sam čin glasanja, već čitava logistika i inženjering. Još gore od toga je korišćenje tih ljudi nakon izbora za “merenje” ko su veći Srbi - opozicija ili vlast. Činjenica je i da se deo opozicije odlučio na ekstreman korak kakav je štrajk glađu i da već skoro 10 dana ne dobija ni trunku empatije ni razumevanja od svojih kolega iz vlasti. Ni pokušaj sastanka, razgovora, makar želje da se sasluša i druga strana. I to ne treba da nas čudi. Već dugo je politika u Srbiji borba na život i smrt, a ne borba za priliku da se upravlja parama građana na dobrobit svih. Politika, gledano globalno, često nije primamljiv poziv, ponajviše za one koji znaju nešto o odgovornosti, a posebno o posledicama. To lepo ilustruju scenaristi popularne serije “Kruna” (The Crown) u trenucima kada kraljica Elizabeta brine da je popularnost premijera Tonija Blera veća od njene i popularnosti kraljevske porodice. Ukućani je teše rečima da svi premijeri imaju uspone i padove dok su na čelu Vlade, ali da na kraju svi uglavnom završe “istrošeni i narušenog zdravlja”. Takvi su to poslovi i takve pozicije, zato je pravo čudo da su u Srbiji pojedini političari spremni da zadrže svoje fotelje i po cenu laži, prevara, obmana, očiglednog nezadovoljstva građana, pa i razbijenih glava. Ili nešto ne rade kako treba ili narod ne razume koji je njihov posao. Kada će doći dan kada ćemo prestati da se “farbamo”? Ako ovo nije vreme za političku ozbiljnost, transparentnost i razumevanje sopstvenog naroda, onda zaista možda i skliznemo u sistem gde građani i nisu baš toliko bitni. Važno je da glasaju, a pobednik se unapred zna. Tekst je štampan u listu "Danas".

Povukla se zima tog februara kao kornjača kada oseti opasnost - brzo i odlučno. Skrila se u svoj oklop. Čekala je trenutak da se opet pojavi. Da oneoraspoloži pojedince i tradicionalno iznenadi putare. Otišla je hitro i ostavila toplotu i sunce kojima se niko nije nadao. Ono je obasjalo i Niš. Prelamala se svetlost tog februarskog prepodneva udarajući kao glavom o zid u veliko fasadno ogledalo Dušanovog bazara. Vraćala se refleksija na kružni tok, na “Imidž”, na “Mali vikend”. Baš tu je svoju pljeskavicu doručkovao Pera. Odložio je metlu na stolicu pored i rešio da se za doručak počasti jednom gurmanskom sa puno urnebesa i kojim krastavčićem. Smanjivao je deo po deo mesa naguranog u lepinju gladnim ustima dok je tražio senku stuba nerazvučene nadstrešnice, da sačuva oči pod naletom zraka. Jeo je i razmišljao kako je srećan. Nije mislio o trenutnoj sreći. Tada, u datom trenutku. Već generalno. Više temperature i sunčan dan su ga svakako nagnale na to, ali on je zaključio da je srećan jer je mislio o političkoj emisiji koju je veče pre gledao na RTS-u. Predstavnici vlasti i opozicije govorili su o pokradenim izborima. Rasprava je bila žustra. Suštinski nastavljena iz Narodne skupštine gde je započela istog jutra. Opozicija je, mislio je Pera, s pravom tvrdila da su izbori pokradeni i to dokumentovala dokazima o “uvezenim” glasačima, a predstavnik vlasti je na to odgovarao uvredljivim nadimcima, pominjanjem porodice i ponavljanjem iste priče da opozicija ruši Srbiju govoreći o ukradenoj volji naroda. “Možda nemam pare, ali ne moram da budem toliko đubre”, mislio je u sebi. Onda ga je spopala i misao o onima koji se sa takvima “obaraju” već godinama. Zaključio da to što dok metla đubre po niškim ulicama može i da prošeta, popriča, da pojede i neku pljeskavicu i nije tako loša stvar u datim okolnostima. - Nisu ni pare i fotelja sve u životu, važan si je obraz! - rekao je to glasno dok je jednom rukom gužvao papir i salvetu, a drugom se pljusnuo po obrazu. - Nema me nema i čovek propriča sam sa sobom - čulo se sa pola ulice. Peri je taj glas bio poznat. Nije ni morao da okreće glavu da vidi o kome se radi. Dobro je znao da tako grlat može da bude samo Mika. Tako je i bilo. On je svojim dugim i nespretnim koracima prelazio ulicu van pešačkog prelaza dok su mu vozači koji su polako izlazili iz kružnog toka, trubili. - Čukam, mali. Je l’ vidiš da prelazim? - svađao se sa nekim vozačem Mika. Njegov prijatelj se već prihvatio metle i bio spreman da krene svojim poslom, ali Mika je imao druge planove. - Jebem ti sunce, to sve nervozno - reče Peri kada konačno napipa trotoar. - Miko, pa i treba da svira, prelaziš van pešačkog kao da si pošao u šetnju - odgovori mu Pera. - Pa? - Pa on mora da te pazi… - Pa što vozi, ako ne ume da pazi. - Pazi te na pešačkom, ne mora i van njega. - On, bre, mora uvek da gleda, a ja prelazim gde ja hoću. Meni ovde odgovara jer sam i ja pošao na pljeskavicu. Neću da zaostajem za vama gilipterima koji ručate pljeskavice u radno vreme dok vas mi plaćamo. - Jedi govna, imam pravo na pauzu. - Ajde, ajde… što se ljutiš… - Što se ti ljutiš na klinca u kolima? - Ma… Pero, bre… Samo bi da se svađaš od jutros. Šta ti je? Gledaj kako je lep dan? - pokušavao je da ga oraspoloži Mika pruživši mu ruku da se pozdrave. Ovaj je zastao za trenutak, pa se zamislio. U momentu zaliči sebi na onog političara iz sinoćne emisije, pa se postide. Pogrešan je to put, pomislio je. Ali zašto je krenuo tamo? Šta ga je iznerviralo? Razjasni mu se u sekundi - bahatost. To je ono što je u njemu probudilo nevaspitanka poput onih iz emisije. Trenutak kada je Mika prelazio van pešačkog kao da je osvojio Niš i to svađajući se sa vozačima koji mu trube i upozoravaju. I ono njegovo “pa”. Toliko ga je puta čuo posledljih godina da nije ni čudo što nam izbornu volju kroje komšije iz susednih država. - Dobar sam. Srećan. Izvini - odgovori on kad primeti Miku kako mu maše rukom pred očima. - A dobro je, tu smo - nasmeja se Mika. - Mislio sam ode mi Pera. - Nisam ja ti, pa da odem - reče mu ovaj. - Kako? Šta pričaš? - iznenadi se Mika. - Kad si postao ponovo Nišlija? - A? Pa ja sam rođeni Nišlija. Šta lupaš? - Da, da osim decembra kad su izbori bili. - Pa sad… - Tad si bio Beograđanin. - Ej, Pero… - Šta? Je l’ si bio gore da glasaš? - upita ga Pera direktno. Mika ga pogleda malo ispod oka, pa beli kačket sa logoom stranke koji je nosio malo podiže i počeša se po kosi. Jasno mu je bilo da se Peri baš priča o njegovom kratkotrajnom angažmanu u Beogradu, tako je on to sebi objašnjavao i ako nije baš voleo da puno o tome govori. Ipak, sada nije imao kud. Oblaci su malo poremetili konstantnost zraka koja ih je obasjavala, pa se u pristigloj hladovini Mika malo približi Peri i stavi mu ruku na rame. - Devet ‘iljadarke - prošaputa. - Šta? - reče ovaj. - Devet crvene, bato moj. - Za toliko si se prodao? - upita ga Pera kao iz topa. - E.. Sad… To mi je bio radni angažman. - Miko, bre, išao si da glasaš kao da si iz Beograd. A znamo da nisi. - Pa, nisam… ali i jesam… Mislim sve je to ista država. - Država za državu, ali šta tebe briga ko će da bude gradonačelnik gore. Ili koliko će puta da im prazne kontejnere. - I nije me briga. Ko kaže da me je briga? - Pa što si onda išao? Št si glasao kad nisi njihov? - Čiji? - Pa nisi Beograđanin. - Prosto je, Pero - zagrli ga opet - uzeo sam lovu, podržao sam stranku i predsednika. - Ali to je nameštanje izbora! - reče mu Pera direktno. - Pa? Opet to “pa”. Pera odjednom oseti kako mu pumpa srce, a vrat mu i u toj privremenoj hladovini postaje vreo. Raskopčao je malo svoju narandžastu radnu bluzu. Otpio vodu iz flašice koju nosi uvek vezanu za kaiš. Malo se primirio i sa blagim osmehom pogledao Miku. - Dobro je pa sad nećeš da glasaš u Nišu kad budu izbori - reče to Pera sa nekim olakšanjem. - Što neću? - zapita se Mika. - Pa valjda si glasao u Beogradu? - Hitro Mika raskopča perjanu jaknu u kojoj je bio i poče da prebira po džepovima sada već i on vidno besan. - Šta je sa čovekom od jutros, gospode Bože? - mumlao je dok je pretraživao džepove kao na carini. - Ustao si na levu nogu, Pero živ mi ti! Evo! Na! Čitaj - nagurao je Peri u ruke ličnu kartu. - Ovaj baci pogleda na nju, pa se još više ozari. - Opa, pa gde si bre Čukarica! Ko je bolji Radnički ili Čukarički? - smejao se Pera. - Kakav, bre, Čukarički načukam ti ga? - istrgnuo je Mika nazad ličnu kartu i počeo da čita. - Aha, pa dobro… to mi je ova druga… Nevažeća. - Iz drugog džepa je izvadio je još jedan lični dokument. - Evo ti ova, ta mi je niška. - Pera je pogledao i video da je upisana stvarno njegova adresa u Nišu koju dobro zna. - Dobro, a šta će ti ova druga lična karta? - Nju čuvam za uspomenu - reče Mika. - Što? Da se sećaš kad si bio Beograđanin na jedan dan? - Ne… Nisam ja bio Beograđanin… Pu, pu… - poče Mika da pljuje i da poskakuje. - Šta si bio? Glasao si tamo. - Jesam, ali… - koprcao se Mika. - Pa šta si bio? Prevarant? - prostreli ga Pera pogledom. - Marš! - odgovori mu drug. - Kaži, šta si bio? - Bio sam…bio sam novosugrađanin. Ali više nisam. Izgovorio je to i spustio glavu. Lagano je pakovao svoje lične karte u unutrašnji džep jakne. Pera se odjednom osetio lako. Kao sasušeni list koji se prokotrljao kraj njihovih nogu u tom trenutku. Otpio je još jedan gutljaj vode. Sunce ih je obasjavalo lagano i postepeno. Baš onako kako su ga oblaci ponovo puštali među narod. Sve dok dve senke nisu postale džinovi na trotoaru. - Je l’ znaš da u junu glasamo i u Nišu? - upita Pera smrknutog Miku. - Znam - reče ovaj i po malo tužno. - Nadam se bez novosugrađana. - Eh… - odmahnu rukom Mika i ode po pljeskavicu. Niški asfalt odolevao je sunčevom zracima dok je Pera lagano meo list po list, papir po papir, pikavac po pikavac. Niški asfalt je odolevao.