Search Results

Padala je kiša tog lenjog jutra u Nišu. Nije joj bilo vreme, ali ona nema ni sat, ni kalendar. Ima samo osećaj. Baš dobar osećaj da nekome usere dan. Izgledalo je da ga je tog jutra usrala svima. Makar je to na facama prolaznika čitao Mika, koji je i sam zbog sivila i vlage bio kao ošamućen. Prolazile su oči bez osmeha kao da idu u zaborav, a ne u početak radnog dana, koji kao i svaki početak nosi toliko toga neizvesnog. Boja neba je pak odavala utisak da će mokro biti do večeri. To je bilo jedino izvesno i očigledno dovoljno za smrknuta lica. Na uglu Dušanove i Koste Stamenkovića, u tom mimoilaženju ljudi i barica, Mika je sreo Peru. - Zdravo, Pero. - Zdravo, Miko. - Kiša? - promrmlja lenjo Pera. - Ma… sitna je. - Samo kvasi. - A šta treba da radi? - upita radoznali Mika. - Da doji. - Kako, bre? I koga? - Zemlju da podoji. I kukuruz. I žito. Da porastu - i dalje je mrzovoljan bio Pera. - Džabe. Nema ko da bere. - Nema. Svi hoćemo da kupimo ubrano - složi se Pera. - I pečeno - dodade Mika. - I da nam donese onaj dečko na biciklu. Dok su oni razgovarali oko njih je prolazio život. Umorno i u rikverc, ali je prolazio. Nikom se nigde nije išlo, međutim, moralo se. Kad kapitalizam uzme pod svoje niko više i ne pita "kako si". Radno mesto je postalo vrednije od zdravlja. Zato se i tog jutra žurilo. Štikle su bockale asfalt, a vozači sedeli na sirenama. To im je valjda jedini način da izbace čamotinju iz sebe. Makar malo. Dok psuju druge, ali u svojoj kabini. Takoreći u sebi, ali naglas. Možda je baš u tome štos. U dranju. Važno je vikati, nema veze što niko ne čuje. Terapija. - Šta ima novo, Pero? - nastavi Mika razgovor bez obzira na buku i vrevu. - Ništa. Kod tebe? - Ništa novo. - Je l' ideš ovamo? - Gde? U stranku? - postadoše Miki radoznale oči. - Da. - Obavezno! Četvrtkom. Sad smo najjači. Sad se ide. - Da znaš. Stvarno smo tigrovi - uzvrati Pera. - Ej, smenjuju onog. Rekao je Mika to tiho i blago nagnuto ka Peri. Nije bio stidljiv po prirodi, ali jeste imao zečije srce. “Sve se čuje, sve se zna” bila je njegova česta rečenica. Zato on načelno nije hteo da priča ni o čemu sa partijskih sastanaka. A opet nekako se osećao važnijim kada bi to podelio sa nekim u društvu. Posebno na slavama i gozbama, kada se popije. Tu je znao dobro da se raspriča, pa i da nakiti. Da doda neki novi lik, a sebe predstavi bitnijim nego što jeste. Bio je nižeg rasta, ali bucmast. Od pubertestkih dana je puštao brčiće. Tanke, ali duge. “Ili lažeš ili se hvališ” - tako mu je žena govorila dok je gladio brkove. Često je radio oba. - Koga? Potpredsednika?! - uzvrati glasnije Pera. - Psst! - pokaza Mika prstom "tiše". - Da. Njega. - Po koji put? - Nemoj tako, Pero… - Mislim, opet ga smenjuju? - Opet - reče kratko Mika. - Je l’ se glasalo? - Jeste. - I ti si glasao? - Moralo se. Veži konja... - ...gde ti gazda kaže - rekoše u glas i klimnuše potvrdno glavama. - A što sada smena kad nam ide? - Ma što ide, nego što skočile i plate. - Kome skočile? - iznenadi se Pera. - Ne znam kome… - Meni nisu - malo i ljutito zaključi Pera. - Skočile su. Bilo sinoć na TV-u. Smejao se ovaj naš i hvalio da su baš velike plate. - Ako su i plate velike što onda smenjuju potpredsednika? - Pa… jebem li ga… Šta ti misliš? - Ne znam ja. Oni znaju - sleže ramenima Pera. - Znaju sigurno. Oni sve znaju. A je l’ neće opet da se mire posle? - Možda, a možda i ne. - Da… možda. Ma važno da nam ide. - Ide, ide… - zadovoljno reče Pera. Okrenu se polako crnpurast i mrškast, prikopča narandžasto odelo i nastavi da mete trotoar Dušanove ulice. Pevušio je tiho omiljenu Sinanovu pesmu. Mika dunu u šake, pa malo pogura napred kofu sa cvećem koje je prodavao. Karanfili su pognuli glave izbombardovani kapima kiše. Ni njima se tog jutra nije izlazilo iz bašte. Natpis "cvet 50 dinara" je prokrvario u kombinaciji crvenog flomastera i kišnice. Razmazala se i stara, prešvrljana poruka “cvet 20 dinara”. - I karanfili ti poskupeli? - dobaci Pera u odlasku. - Jesu. Od jutros - reče Mika u pokušaju da podigne cvetove. - Pa mora… - promrlja Pera. - Moram - uzvrati Mika. I dalje je padalo nešto sitno. Ljudi su prolazili bezidejno. Kao zombiji. Mika je pritegao drške plastične kese koju je stavio na glavu da se zaštiti. Nebo je bilo sivo.

Odmah po izlasku iz pivnice u centru Gepingema, Nišlija Vlasta Petrović skoči na Zlatka Horvata iz Rijeke i dohvati ga za kragnu. - Kako sam te uvredio? Ajde, pričaj. Kako?! - Pusti me, čovječe. Idem svojim putem – odgovori Horvat. - Ma neću, bre. Kaži mi – kako sam te uvredio?! Šta sam loše rekao? Izmislili ste jezike. To je jedina istina. - Evo ga opet – zavrte očima Zlaja. - Ne vrti mi oči, nego pričaj ako imaš šta! - Alo, alo! Ne pljuj po meni, stoko srpska! - prodra se Horvat i zalepi šamar Vlasti. Ovom se u trenutku smrači pred očima i udari pesnicom Zlatka koji posrnu. Brzo se pridiže, pa skoči na Vlastu i obori ga na trotoar. U tom rvačkom grču počeše da se kotrljaju dok su ih Nemci i ostali prolaznici gledali i zaobilazili. Neki su zastajkivali iz radoznalosti. Istrča iz pivnice i Mirsad Seferović, rodom sa Ilidže. Kleknu pored njih u pokušaju da ih razdvoji, ali bio je suviše pijan da rasturi zagrljaj neprijateljstva. Okupljene počasti ”zidarskim dekolteom” i iz nemoći poče da ih udara pesnicama. Malo jednog, malo drugog. Kad to osetiše Hrvat i Srbin, pustiše se, pa počeše da udaraju Bosanca. Onda se sva trojica prosipaše po šetalištu, razvlačeći se i mlatarajući rukama. Pijani i bez snage su se valjali, štipali, grizli, psovali i šamarali dok se svet čudio. Njih trojica se do tog dana nisu poznavali. A i kako bi kad je svako iz druge države. Životni rulet je mnogo ozbiljnija stvar od kockarskog točka. Loptica koja nam bira sudbinski broj mnogo živahnija od one bele iz kazina. Tako se i njima trojici, u tom životnom točku, pao jedan isti - 73033. Poštanski broj Gepingema, grada u južnom delu Nemačke. Petrović je tog svog prvog radnog jutra u ovom gradiću, kao što je činio i u Srbiji, kasnio na posao. Ovog puta u fabriku „Merkelin“. A kako i ne bi kada se od dolaska u Nemačku, a to je bilo pre dva dana, nije treznio. Sa opijanjem je nastavio iste večeri, ali sa novim kolegama iz fabrike – Hrvatom Zlatkom i Bosancem Mirsadom. Tuči i valjanju po centru Gepingema prethodila je rasprava o jeziku i Vlastina tvrdnja da svi oni pričaju srpski. - Ajme, pogledaj mi tanjur – rekao je u jednom trenutku Horvat dok su sedeli i čavrljali u pivnici. - Šta da ti pogledam? - upita polupijani Vlasta kroz oblak dima. - Napunio si mi tanjur pepelom od tvojih cigara. - Šta..? Aha, u tanjir ti ide od cigare. Pa, dobro bre, Zlajo. Jeli smo već. Nebitno je. Evo, neću više. - Morat ću tražiti zamenski. Baš si pimpek. - Ma puši pimpek – smejao se Vlasta. - Jarani, ajde malo lakše... – ubaci se Mirsad koji se već naslanjao na lakat i borio sa ravnotežom. - I što ti lepo ne kažeš tanjir, nego menjaš slova? - zapita Vlasta. - Oprosti? - Što menjaš slova? Što ne kažeš tanjir? - Jer se zove tanjur. - Od kad? - Oduvek. - Oduvek? - Dapače. - Jeste, baš si uvek pričao tanjur. A kako se kaže viljuška? - Vilica – reče Zlaja. - Ma daj. Ovo je vilica – uhvati se Vlasta za bradu i poče da je trese. - Sve ste usrali u želji da imate svoj jezik. Mnogo vam teško da pričate srpski. - Ali ja pričam hrvatski. - Da, da. Tako što menjaš po jedno slovo u srpskim rečima. - Ne. To nije točno. Mi imamo svoj jezik, a ti si previše pijan. - Ja možda jesam prepio, ali tAčno je da je jezik jedan. Je l’ tako, Bosna? - pogleda u pospanog Mirsada. - Moj je bosanski, jarane. Samo njega znam. - I ti si seronja. Od kad pa ima bosanski? Ajde, ovaj hrvatski... ali vi ste ga tek izmislili! - povisio je malo ton Vlasta. Nakon toga se desila scena koja i dalje traje – tri čoveka u svojim tridesetim godinama, naizgled pristojno obučeni i doterani, prave zabavu slučajnim prolaznicima jedne kišne večeri u malom nemačkom gradu. Razvlače se po trotaru i ruše učmalost zapadnoevropske sredine nenaviknute da grupne tuče gleda utorkom. Više im je to nekako vikend zabava. A balkanski trio se kao bije, a u stvari se najviše psuje, jer nemaju snage da jedni druge drugačije povrede. - Dosta, dosta, braćo. Dosta je bilo! - začuše odjednom sva trojica poznat jezik. Pustiše se iz klinča musavi i pocepani. Mirsadu beoše izguljeni dlanovi, Horvatu je krvarila usna, a Vlasta je izgrebao nos u valjanju po asfaltu. Podigoše glave i ugledaše crnu mantiju. Beše to otac Rastko, sveštenik pravoslavne crkve Sveti arhangel Mihailo u Gepingenu. - Oče – reče Vlasta, ustade brzo i poljubi mu ruku. - Dobar veče – reče Mirsad pokušavajući da namesti pantalone. Horvat samo ustade i stade u taj ničim izazvani krug koji se oformio nedaleko od pivnice. - Nisam znao da imamo crkvu ovde? - upita Vlasta. - Ima, ima i ona je za sve nas. Uđite, braćo – pokaza otac Rastko na kapiju. - Ne bismo mi… Krenuli smo u stan... – govorio je Mirsad. - Nećemo unutra. Ispred ćemo. Doneću malo vode da se operete. Ne možete takvi pred ovaj svet. Uđoše svi u crkveno dvorište. Posedaše na klupe, a otac im pomože da se umiju i iznese kafu za svakog. Kao i oznojenu flašu rakije i četiri čašice. Svi rado prihvatiše posluženje i kroz priču se upoznaše sa sveštenikom. - Pa dobro ljudi, zašto napraviste ovaj cirkus? - upita u jednom trenutku Rastko. - Oče, duga priča... - gledao je u pod Vlasta. - Govori, jarane... Ti si sve i započeo - reče Mirsad i iskapi žutu tekućinu. - Odlična je ova Rastko - pohvali rakiju i protrese se. - Hvala, Mirsade. Pričaj, Vlasto. Da te čujemo? - reče otac. - Oni su izmislili svoje jezike posle svega što je bilo dole kod nas. Ja sam im samo to rekao, a oni se uvredili. Ostalo ste videli - izgovori brzo Nišlija. - Nismo mi ništa izmislili – dobaci Horvat. - Naravno da nijesmo. Ja pričam bosanski, on hrvatski i to ti je fakat – zaključi Mirsad. - Čekajte polako. Da pokušam da pomognem. Svaka vaša izgovorena reč dolazi iz istog jezika – staroslovenskog. Odatle potiču skoro svi slovenski jezici, pa i ovaj naš. Kažem naš, jer sve je to jedan jezik i niko ne treba da se vređa. Najveća razlika je u slovu, u glasu „jat”. To slovo je postojalo u staroslovenskom, ali ga nema posle Vukove reforme. Nego je kod vas u Hrvatskoj postalo „i”, kod vas u Bosni „ije”, a u Srbiji „e”. To vam je braćo, glavna razlika. - Samo to? - upita Mirsad zbunjeno. - To nas najviše tera da se delimo po jeziku, a posle se otvori sve drugo. Pa se mrzimo i bijemo i pravimo Nemcima zabavu. - Znači, nema „jata“ ima rata! - zaključi Vlasta. - Bravo! Može i tako Vlasto, ali za rat je, ja mislim, potrebno još nešto – reče sveštenik. - Politika i političari? - probudi se Horvat. - To si ti rekao – nasmeja se otac Rastko. - Živeli! - I pare. Uglavnom tuđe - dobaci Vlasta. U tom trenutku Zlatku zazvoni telefon. Umesto melodije začu se pesma: Sude mi Zato što svoje volim Volim najviše Što sam branio moje najdraže… Horvat, da li od rakije ili od piva koje su ranije pili, upade u trans, pa u porti pravoslavne crkve poče da peva zajedno sa svojim telefonom. Zatvori oči i nastade čudan trenutak u životima novih kolega i popa koji ih je okupio. Pijan i umazan stajao je u dvorištu kao strašilo u njivi i izgovarao reči toliko glasno da su mu se žile ocrtavale na vratu. Otac Rastko i Mirsad su začuđeno gledali taj prizor, ali ne i Vlasta. On u jednom trenutku skoči, ostali pođoše za njim sa namerom da spreče novu tuču, ali Petrović čudom zagrli Horvata i počeše zajedno da pevaju. Sude mi Dušmani moja ljube, al' ne znaju Da je istina Voda duboka!!! Vikali su sada obojica koliko su mogli. Odjekivala je Gepingemom pijana rapsodija, neshvatljiv miks tuge i besa koji se čuo iz još neshvatljivijeg dueta i zagrljaja Srbina i Hrvata. Drali su se koliko su mogli. Zatvorenih očiju. Svako sa svojim mislima i emocijama. - Dosta, bolan. Dosta! – izdra se i dalje pijani Mirsad. – Jebo vas, da vas jebo Tompson! - Nije Tompson, nego Škoro! I vrati mi mobitel – kočoperio se Horvat. - Neću da ti vratim. Odbi, ba! Odbi! A ti Srbendo pjevaš ove hrvatske narodne o Gotovini, a? - Nije to samo hrvatska priča, Mirsade. Imamo i mi generale kojima nepravedno sude. - E, jebo i tebe Ratko Mladić! – izdra se Mirsad. – Nazovite onoga iz Srebrenice i pitajte ga je li nepravedno. - A tvoj Orić? Popuši mi Nasere, Nasereeeee, Nasereeee... – vikao je Vlasta i od emotivnog pijanca u sekundi postao razulareni navijač. - Nemojte, ljudi... – pokušavao je da smiri situaciju pop. - Popuši i meni Naser! Eto – reče iznenada Mirsad. - Mirsade, nemoj i ti - brižno izgovori Rastko i prekrsti se. - Šta reče? – zastade na trenutak Vlasta. - To što si čuo. Imaš li ti radnu dozvolu ovde, ba? - upita Bosanac. - Imam – odgovori poluhipnotisani Vlasta. - A ti, Zlatko? - Imam, imam... Znaš da imam. - I šta vam piše tamo, gdje ste rođeni? Vlasta i Horvat povadiše novčanike i počeše, onako lelujajući se, da okreću svoje radne dozvole i čitaju šta su im Nemci napisali. - Jugo-slav-ija – reče Horvat. - Jugoslavija – dodade Vlasta. - Tako je, jarani. To isto piše i meni. Svi smo mi prijedratna djeca nekadašnje Juge, a i danas bismo bili jedno da nije bilo naših političara i generala. Služili bismo vojsku zajedno, venčavali se, kumili, slavili slave, bajrame i božiće, pa ako treba i pokopavali. Slušajte ovu našu pjesmu: Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo! Matero i maćeho, tugo moja i utjeho. Moje srce, moja kućo stara... Svi odjednom poskakaše kad se sa Mirsadovog telefona začu hit “Bijelog dugmeta”. Počeše da pevaju na sav glas. Zagrliše se. Zapeva i otac Rastko imitirajući gitarstu sa sve mantijom. Zajedno zaigraše Bosanac, Hrvat i dva Srbina na metohu crkve Svetog arhangela Mihaila, usred Gepingena. A svetinja je kao nemi svedok stajala nad njima te mokre nemačke noći i u nevidljivu beležnicu upisala još jednu priču sa brdovitog Balkana. Baš kao što vekovima o ljubavi i ratovima, o pesmi i suzama, o jeziku “našem” i “vašem”, o životu i smrti svedoče brojne crkve, katedrale i džamije od Egeja do Alpa i od Jadrana, pa do Crnog mora.

Brza pruga od Beograda do Niša kojom se ta relacija prelazi za 2 sata, pa regionalna deponija i spalionica u najvećem gradu juga Srbije za čitav okrug i naravno neizbežni rast BDP-a, o tome je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pričao nakon revakcinisanja u Pukovcu kod Doljevca. U Pukovcu, neki bi rekli istorijskom mestu otpora, ali ne prema režimu, nego prema EPS-u. I dalje kao duh lebdi priča da dugo tamo niko od radnika Elektordistribucije nije smeo da uđe, a kamoli da se popne na banderu i isključi nekog neplatišu. Patentirali su i svoj izum, čuvenu “pukovačku kobru”, dasku sa dva eksera na vrhu. Predsednik ne samo da je smeo da ode i ne da nije radila kobra, nego je dobio i aplauze i špalir ljudi za dobrodošlicu sa sve zastavama. Sve to usred korone, kad mu vreme nije, pa ih je zato i sam Vučić prekorio rečima da je bolje da su se organizovali za vakcinaciju nego za doček, jer su procentualno među najgorima u Srbiji po imunizaciji. Pričao im je svoju već dobro poznatu priču kad god je u Nišu i okolini - priču o 7 fabrika. Još iz vremena dok je sedeo u premijerskoj fotelji Vučić priča da je u Nišu lično otvorio 7 fabrika i evo sada, 2021. godine konačno je to možda i istina. Samo još Kinezi da otvore svoju za koju nedelju, pa da sedmica ne bude više broj iz bajke. Čuli smo da ga i dalje muči Kosovo, ali u suštini sve je lepo. Biće još lepše, jer kako je rekao, u Srbiji nikada nije bilo više para u novijoj istoriji. Malo je prenebregnuo činjenicu da ni cene osnovnih namirnica skoro nisu bile ovako visoke, ali to valjda znaju građani. Posebno ljudi u Doljevcu gde je prosečna plata u februaru bila 48.665 dinara, skoro 14.000 dinara manje od republičkog proseka. A da je predsednik na jug i u Niš došao malo ranije, recimo prošlog četvrtka, možda ne bi imao tako optimističan govor. Baš tog dana je pokazana suština sistema koji je njegov SNS stvarao poslednjih godina i za koji on snosi veliki deo odgovornosti. Prošlog četvrtka je u niškom sudu doneta presuda vozaču Zorana Babića za nesreću u Doljevcu. Pravosuđe je još jednom izvrnuto ruglu, jer je proces završen bez sporna 2 minuta snimka. Vučić je ranije govorio da je video taj užasan snimak, ali sudija nije u potpunosti, a to je i rekao u obrazlaganju presude. Tako je obesmišljen izraz “nezavisno sudstvo”, jer niti je nezavisno, niti može da sudi bez ključnih dokaza. Istog tog dana su niški funkcioneri, krem niškog odbora SNS, kao na pištaljku napustili sednicu lokalne Skupštine i otišli na otvaranje “Delta planete” Miroslava Miškovića. Čoveka koji je na početku vladavine SNS predstavljen kao arhineprijatelj i Vučića i stranke. Hapšen zbog korupcije, procesuiran i provučen kroz “toplog zeca” tabloida. Pesma kaže da “vreme leči sve”, pa je tako izgleda izlečilo i tu netrpeljivost između naprednjaka i Miškovića, makar toliko da mu niški funkcioneri kažu “hvala” i naprave zajedničku fotku. Ili nije? Možda je zapravo od početka to bio jedan spin, jedan dogovor i još jedan “modus operandi” sistema u kojem živimo. Koliko god da je bajkovit bio utorak u Pukovcu, životniji je bio taj četvrtak u Nišu koji je predsednik propustio. Jer koliko god da nova pruga bude brza, koliko god fabrika da se otvori, a novčanici budu deblji, uvek će postojati neko privilegovan čija će 2 minuta da se kriju. Uvek će neko iza “toplog zeca” da gradi imperiju. Uvek će neko biti nedodirljiv. A to sigurno nije običan stanovnik Pukovca koji u obližnjoj fabrici mota kablove i povremeno aplaudira.

“Ta bolnica će ići na prodaju” - rekao je nedavno ministar zdravlja Zlatibor Lončar za bolnicu u Knez Selu, nadomak Niša, koja je decenijama lečila pacijente sa bolestima pluća. I to bi bilo u redu da ona nije blago ovog dela Srbije. Ne samo u zdravstvenom smislu, jer se nalazi na idealnom mestu za lečenje baš onih pacijenata koji imaju problema sa respiratornim sistemom, nego i istorijskom. Prema zvaničnim podacima kada je ova bolnica građena 1936 i 1937. godine bila je najveća bolnica za plućne bolesti, ne u Srbiji, nego u Kraljevini Jugoslaviji. Jasno piše da ju je izgradila niška opština. Dakle, pare za njenu izgradnju dale su Nišlije i otkud sada pravo nekom da tek tako proda imovinu koju nije zidao? To nisu radili ni Nemci za vreme Drugog svetskog rata. I njih je preživela. Bolnicu poslednjih godina ne koristi Klinički centar Niš koji se na svom sajtu i dalje njome ponosi, jer je odatle i potekla Klinika za plućne bolesti. Njihovi bolesnici se sada leče u centru Niša, tik uz bulevar i izduvne gasove umesto u ogromnoj borovoj šumi koja grli sanatorijum u Knez Selu. Neki od razloga za preseljenje Bolnice za plućne bolesti u srce grada, kako su ranije rekli, bili su daljina, uspon i zimski meseci pod snegom. Navodno je tada bilo teško dopremiti potrepštine u izdvojenu bolnicu koja je, prema zvaničnim podacima, na 10 minuta vožnje od grada. Uz blagi uspon, po asfaltnom putu koji je tu od sedamdesetih godina prošlog veka i koji je među prvim prioritetima za čišćenje od belog pokrivača. Kada je pre par godina stavljen katanac, šuškalo se da će biti prodata nekom privatniku za starački dom ili hotel, ali niko to nije potvrđivao do pre nekoliko dana i izjave ministra Lončara. Nije to samo nastavak otimačine od Nišlija, koji posle aerodroma ostaju i bez ove bolnice, to je prodaja zdravlja. Zbog možda obećanja nekome da će postati vlasnik sanatorijuma, Nišlije su se od korone lečile u poljskoj bolnici u hali “Čair” na 250 ležajeva, dok Knez Selo može da primi 400 ležećih pacijenata i ima kompletnu infrastrukturu za lečenje bolesnika sa problemima na plućima. Da ne pričamo o nadmorskoj visini i čistom vazduhu. I pored sporadičnih najava, tamo nije otišao nijedan pacijent inficiran kovidom. Ne treba biti lekar i zaključiti da se sanatorijumi sa razlogom prave u šumama. Ekspanzija njihove izgradnje bila je u periodu kada se čovečanstvo borilo sa tuberkulozom kao danas sa virusom korona. Tačno je da su sa pronalaskom antibiotika i vakcine protiv TBC-a mnogi od njih zakatančeni, pa će lekari reći da je ta logična sudbina zadesila i ovaj nadomak Niša. Dodaće da je ministar Lončar najavio da će od para od privatizacije sanatorijuma biti izgrađena nova bolnica najverovatnije na ulazu u grad. Ali zašto prodavati nešto što i dalje može na ovaj ili onaj način da doprinosi gradu i Nišlijama? Inspiracija za zgradu Bolnice u Knez Selu, kažu zvanični podaci, bio je Altov sanatorijum u mestu Paimio, u Finskoj. On je izgrađen početkom tridesetih godina prošlog veka, koju godinu pre niškog. Tamo su se do 1960. lečili pacijenti sa tuberkulozom, a onda je postao opšta bolnica. Tako je funkcionisao dugo, sve dok i bolnica nije preseljena drugde. Međutim, zgrada nije privatizovana i još je u vlasništvu Univerzitetske bolnice u obližnjem gradu Turku. Njoj se i dalje traži namena paralelno za zahtevom UNESKO-u za njenu zaštitu kao kulturne baštine. Do tada je muzej i otvorena je za turiste, pa za svega 16 evra može da se rezerviše obilazak sa vodičem. Najlakše je prodati, privatizovati i zdravlje i istoriju, ali ako i to prodamo, šta nam onda ostaje?

Koliko ljudi zna po čemu je Mančester još poznat, osim po Junajtedu? Ili odakle je Boka Juniors? Iz kog grada? Buenos Ajres, ali više ljudi zna za Boku i River nego za glavni grad Argentine. Ima tu još slučajeva poput Juventusa iz Torina ili Borusije iz Dortmunda. To su brendovi gradova iz kojih ekipe dolaze. Reprezenti jedne sredine u kojoj su uspeli da opstanu decenijama. Da je reklamiraju širom sveta i donose radost i tugu sugrađanima. Pojedini su čak i prerasli svoje gradove po čuvenju, znanju i zvanju, ali i sami gradovi su uspeli, razumevanjem za sport, od svojih klubova da naprave to što danas jesu. Niš ima Rukometni klub Železničar od 1948, zvanično 1949. godine. Posle više od 70 godina postojanja ovaj klub je u rukometnim krugovima i kod zaljubljenika u ovaj sport dobro poznat. U Evropi, a svakako u regionu i na Balkanu. Nišlije se sećaju “Željinih” evropskih utakmica i pune hale “Čair” kada smo morali da stojimo na stepeništu između redova protiv Prulea ili Lemga. Stariji pamte i finale Kupa pobednika kupova iz 1978. U Srbiji je ovaj klub, i kada mu je bilo najgore, uvek važio za top 5, ako ne i top 3 po kvalitetu rukometne igre, ali i po kvalitetu igrača koji su u njemu ponikli i igrali. Niška rukometna škola izuzetno je cenjena u esnafskim krugovima, pa nije ni čudo što ova ekipa i danas konkuriše za sam vrh u domaćem prvenstvu i Kupu i sa pravom optimistično gleda na regionalnu SEHA ligu. Nije danas to ista ekipa kao pre koju godinu kada je pompezno doveden Veselin Vujović, kada je oko njega na promociji bilo više političara, nego sportskih radnika. Kako je počelo, tako se i završilo. Baš kao što se neslavno završila i mračna faza sapajanja sa bratskim, ali rivalskim klubom ORK Niš. Danas je na čelu kluba “Željino” dete, nekada stasiti bek Ljuba Pavlović. Kako sam kaže, čupao je sa još nekoliko zaljubljenika u plavi ili crveno-žuti dres, kome je šta drže, šta je moglo da se iščupa. Po svemu sudeći došlo je do kraja. Možda baš zato što donedavno nije ni bilo nijednog političara da se slika uz klupski grb. Skoro je došao jedan, ali kao manjinski koalicioni partner izgleda da ima i “slabiju rakiju”. Logično. Sport u Nišu mesecima dinar nije dobio iz budžeta Grada. Neznanje, nemar ili nezainteresovanost uticali su na to da su mnogi klubovi na respiratoru, a Železničar, kako sami kažu, na ivici provalije. Ako se ta vrata zauvek zaključaju, neće bez egzistencije ostati samo igrači, njihove porodice i ostali u klubu. Bez brenda će ostati Niš. Grad ove godine hoće da ulaže u turizam, ali reklama Niša nisu samo Tvrđava, Ćele-kula i Nišvil, nego i “Želja”. I to mnogo pre nego što je neko smislio da Niš treba da reprezentuje kič fontana u centru grada. Koja će tu svakako ostati. A šta će biti sa klubom-brendom starim više od 7 decenija? Zaključaće se i uspomene stotine dečaka koji su godinama unazad, neki sa više, a neki sa manje uspeha nosili dres i grb “Želje” i Niša na grudima. Koji su na brojnim turnirima prolivali znoj, pa i krv, za klub i grad. Profesionalni sport je danas postao tržište i prostor za zaradu. U fudbalu se obrće velika lova koja, sada Superligom preti da pojede i sam sport. To je činjenica, ali rukomet nigde u svetu, pa ni u Srbiji nije na tom biznis nivou. Uspeo je da sačuva nešto iskonsko u sebi. Nešto što je koren, što je početak i kraj svakog nadmetanja od pamtiveka - sačuvao je viteštvo. Ono se ogleda kroz snagu, hrabrost i visprenost. A svega toga rukometu ne manjka. Naprotiv. Zato je potrebno da Grad, ali i svi dobri ljudi, sponzori koji žele i mogu, pomognu “Želji” da očuva to viteštvo u Nišu. Da zadrži osmehe dečacima koji i danas uče ukrštanja, finte i trokorak, vežbaju cepelin i nadaju se da će baš oni jednog dana biti novi Ljuba Pavlović, Ivan Lapčević, Darko Đukić, Vladimir Stanojević Piki, Dalibor Čutura, Nikola Karabatić ili Časlav Grubić i Zoran Živković Tuta. Niš je grad rukometa, a onaj ko to ne razume ili nije Nišlija ili nikada nije osetio energiju prepunog “Čaira”.