Search Results

Koliko vas koji niste iz Novog Sada zna ko je kandidat SNS za gradonačelnika tog grada? Ima li onih koji nisu iz Niša koji znaju koga naprednjaci kandiduju za prvog čoveka najvećeg grada na jugu države? Još gora stvar je što to ne znaju ni mnogi Novosađani, ni Nišlije. Šta da kažemo onda tek za kandidate, programe i ideje opozicije u ovim gradovima ili drugim manjim opštinama? To možda ne znamo, ali znamo da nam se predsednik prethdonih nedelja lavovski borio da smanji koji glas za Rezoluciji o Srebrenici na Skupštini UN. Znamo da nismo genocidan narod, jer se na toj poruci i u medijima više insistiralo nego na porukama izborne kampanje. Znamo da su se na kraju predsednik, ali i cela Vlada ogrnuli zastavom. Posle su se i u centru Niša palile baklje. Jedan Nišlija, Novosađanin, Bujanovčanin, Zrenjaninac znaju sve pobrojano, ali ne i ko će da brine o njihovim gradovima i opštinama u naredne 4 godine. Ako bi hteli to da saznaju iz medija sa nacionalnom frekvencijom videli bi da je Aleksandar Šapić taj koji se kandiduje za gradonačelnika Beograda i opet bi videli predsednika Vučića kako u promo spotovima govori o “Srbiji sutra”. Onda bi možda stali i zapitali se - da li je samo Beograd Srbija? Ili se možda bira novi predsednik? Ili republički parlament? A nije ni čudo što je prosečan građanin zbunjen. U zadnjih 10 godina, koji god da su izbori bili, čak i oni u mesnim zajednicama, SNS je uvek kandidovao Vučića. I prosečan SNS glasač je uvek glasao baš za njega. Niti je on znao, niti ga je mnogo zanimalo koji su izbori u pitanju, bilo mu je važno samo da mu Vučić pobedi. Kažu ljudi da i kada zovu iz štaba SNS da agituju ili rade interne ankete postavljaju pitanje “hoćete li podržati Vučića na predstojećim izborima” ili “možemo li Vučić da računa na Vaš glas”. Tako nekako. U Srbiji je Vučić politika. To je bio taj prvi korak koji je ugazio ideju lokalnih politika i političara. Odavno je beogradizacija politike počela da krnji bitnost lokala, a usmerenje na jednog čoveka i stvaranje kulta ličnosti poslednjih godina polako obesmišljavaju čitav politički sistem na koji smo navikli. Da budemo realni, ingerencije lokalnih političara nikada nisu bile velike, a dodatno su i smanjivane različitim izmenama zakona poslednjih godina. Ali za građane su oni i tek kako bitni. Oni su ti koji su dužni da im obezbede zdravu pijaću vodu, prazne kante, čiste ulice, nove parkove, vrtiće, zanimljive sadržaje, nova parking mesta… Neće time da se bavi Vučić. Kao što se nije ni bavio. I to se vidi na primeru Niša. SNS vlast koja je tu već 12 godina uvek je dolazila u fotelje ogrnuta Vučićevom slikom. Njihova nesposobnost je isplivavala već prvog dana nakon preuzimanja dužnosti. Ali svi su oni uredno izgurali četvorgodišnje mandate praveći od Niša sve manji i manji grad. Vučić prstom nije mrdnuo. Sve dok sad njegovom ili nečijom tuđom odlukom iz vrha SNS nije počišćena cela jedna garnitura niških naprednjaka. Onih naprednjaka koji nisu čuli svoje sugrađane, već su slušali glas vođe u ugaženom sistemu lokalne politike. I nije to gaženje dolazilo samo od SNS. Evo, ovih dana, u jeku predizborne kampanje naprednjačku listu u Nišu uveliko reklamiraju niko drugi do Vojislav Šešelj i Dragan Marković Palma. Ne, oni nisu kandidati za odbornike, ali su došli u Niš. Svako sa svojim proizvodima. Šešelj je delio “knjige”, a Palma kobasice i pljeskavice. Dojučerašnji predsednik Skupštine jedne, i dalje manje Jagodine, je deleći mesne produkte Nišlijama na pijaci, uspeo da prekori nosica liste SNS za predstojeće izbore Dragoslava Pavlovića. Danas smo doneli ovde u Medijanu bečku kobasicu, to je najbolji specijalitet u Beču, da probate, i ćevape… Gde je gradonačelnik? Budući. Spavaš gradonačelniče, do 10 sati umesto da me čekaš u pola 10, ti spavaš - rekao je Palma na pijaci,a prenele su “Južne vesti”. Naravno da je, eto kako smo saznali budući gradonačelnik, to sa osmehom ispratio i opravdao se “da je bio sa udruženjem”. Kasnije je pojeo svoj sendvič, dok je slušao kako su male penzije, a narod mnogo gladan. Ozdravljenje srpskog političkog sistema je nužnost. Lokalne politike su važne, jer su najbliže građanima. Njihov su servis. Decentralizacija nije samo floskula, već potreba. Građani moraju da znaju da za njihove probleme na lokalu nije rešenje “zvaćemo Vučića”, već idemo u institucije koje su za to nadležne. Kod onih koje smo birali i koje plaćamo. Dok to ne shvatimo i ne promenimo, dolaziće neki ljudi koji misle da su bitni i deliće narodu kobasice, a za uzvrat će tražiti glasove. Za još 4 godine nebrige. Niš za to više nema vremena.

Ako ste od pokušaja atentata na premijera Slovačke Roberta Fica čitali srpske tabloide i gledali kanale sa nacionalnom frekvencijom, verovatno vam je sve jasno. 71-godišnji Juraj C. nije samoinicijativno pucao na njega već iza svega stoji borba “protiv lidera slobodnog sveta”, tajne službe, zli Zapad, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pominjao i “Slovačku protiv nasilja”. Ipak, novinarka i kolumnistkinja slovačkog Spektatora Mikaela Terenzani kaže da se njena domovina suočava sa jakom polarizacijom društva i izraženom mržnjom u javnoj sferi koja je doživela svoju eskalaciju. Pokušaj atentata na premijera Slovačke Roberta Fica jedna je od strašnijih stvari koje su se dogodile na tlu Evrope poslednjih godina. 21 godina je prošla od ubistva jednog evropskog političara - Zorana Đinđića, dok meci nisu završili u telu drugog - Roberta Fica. Za razliku od Đinđića, Fico je napad preživeo. Poslednji izveštaji lekara iz F. D. Ruzvelt univerzitetske bolnice u Banjskoj Bistrici (21. maj ujutru) kažu da je stanje ranjenog premijera bolje. Kao rezultat jutarnjeg sastanka medicinskog odbora, premijer Robert Fico je podvrgnut kontrolnom CT snimanju trbušne šupljine. Istovremeno se preduzimaju dalje akcije kako bi se poboljšalo njegovo zdravstveno stanje. Pacijent ostaje pri svesti i komunikativan - piše u saopštenju lekara. Slovački dnevnik Sme je u sredu dobio informaciju da je premijer bio pogođen dva puta u torzo, dok su ga još dva metka pogodila u ruku i veliki prst na nozi. Pitanja o tome koliko će trajati njegovo oporavak i da li će moći da se vrati dužnostima premijera u bliskoj budućnosti smatraju se preuranjenim u ovom trenutku. Ko je pucao? Srpski mediji su svega par sati nakon pokušaja atentata počeli da se bave atentatorom. On je uhapšen na licu mesta, s obzirom da je u Fica pucao prilikom njegove posete malom gradu Handlova, a nakon sednice Vlade koja je tamo održana. Pucao je iz neposredne blizine jer je premijer prišao da pozdravi okupljenu masu. Odmah je i uhapšen. Reč je o 71-godinjem Juraju C. iz susednog mesta Levice, udaljenog oko sat vožnje od Handlove. Upravo je ime ovog gradića u južnoj Slovačkoj za mnoge svetske, pa i srpske medije bilo dovoljno da ga okarakterišu kao levičara. Terenzanijeva kaže da to bila greška i da su ga ekstremisti i nacionalisti brzo označili kao mrzovoljnog liberala jer je u videu, koji je navodno snimljen u policijskoj stanici, ubrzo nakon što je uhapšen i odmah procureo, čovek koji odgovara njegovom opisu izjavio da se ne slaže sa akcijama vlade. Drugi ga smatraju desničarskim ekstremistom jer je navodno prisustvovao skupu paramilitarne grupe Slovenski Branci, ili zbog neprijateljskih stavova prema migrantima i Romima koje je izrazio u svojim objavljenim knjigama - kaže ova novinarka. Policija je prvobitno saopštila da rade samo sa jednom teorijom u istrazi: da je osumnjičeni delovao samostalno. Međutim, na konferenciji za novinare u nedelju, ministar unutrašnjih poslova Matuš Šutaj Eštok rekao je da se sada razmatraju i druge mogućnosti, i da se istražuje teorija da je napadač deo “određene grupe koja se podsticala međusobno” da našteti premijeru. Razlog je brisanje njegovih objava na Fejsbuku dva sata nakon hapšenja. Novinari lista Sme su, kaže Terenzanijeva, razgovarali sa nekoliko ljudi koji već godinama poznaju napadača, penzionera i nepoznatog pisca. Zaključak je da su najverovatnije njegova frustracija zbog političkog pravca kojim zemlja ide i želja da nešto preduzme, a ne njegova politička ideologija, pokrenuli njegov politički aktivizam i na kraju i njegovu odluku da počini zločin - kaže Terenzanijeva. Šta se dešava u Slovačkoj i zašto je slično kao u Srbiji? Od septembra prošle godina do danas, Slovačka je prošla kroz dva izborna ciklusa. Prvo se birao novi parlament i Vlada, a onda i predsednik države. Desile su se promene i Ficova partija Smer je pobedila upravo na parlamentarnim izborima, dok je i liberalnu predsednicu Zuzanu Čaputovu zamenio Ficov koalicioni partner iz stranke Glas Peter Pelegrini. Partija evropskih socijalista suspendovala je obe pomenute stranke nakon što su Vladu formirali sa ekstremnim desničarima iz Slovačke narodne stranke. Novinarka “Spektatora” kaže da je “mržnja poslednjih meseci bila prevladavajuća emocija u slovačkom društvu”. Pokušaj ubistva premijera je veliki šok, ali mnogi ljudi u zemlji su se brinuli da bi eskalacija retorike mogla dovesti do užasnih posledica - posebno u poslednjih nekoliko meseci, nakon dve kampanje pune mržnje. Pojedine javne ličnosti, posebno predsednica Zuzana Čaputova, godinama se suočavaju sa pretnjama smrću. To je bio jedan od razloga zašto se Čaputova odlučila da ove godine ne traži reizbor - pojašnjava Terenzanijeva. Odlazeća predsednica i novoizabrani predsednik su, kako kaže, u važnom i retkom pokazivanju jedinstva održali zajedničku konferenciju za novinare nakon pokušaja atentata na Fica, gde su se rukovali i, stojeći jedan pored drugog, pozvali ljude da prevaziđu svoje razlike i udruže se. Međiutim, bilo je i onih koji su pozivali na politički rat. Neki ljudi iz vladajuće koalicije, posebno poslanik Smera Luboš Blaha i lider Slovačke narodne stranke (SNS) Andrej Danko, nisu pokušali da umanje svoju zapaljivu retoriku, pri čemu je Danko čak proglasio “politički rat” protiv opozicionih političara i medija - kaže ova novinarka. Zaključuje da su ovo ključni dani za slovačko društvo i da većina ljudi u Slovačkoj izgleda razume “da se protiv toga mogu boriti samo kada odbace nasilje u potpunosti”. Izbori koje svaka osoba u Slovačkoj sada donosi - kada govori ljudima na ulici ili piše komentare na mreži - na kraju će odlučiti kuda Slovačka ide dalje - zaključuje novinarka. Nema “Slovačke protiv nasilja” U Srbiji se istog dana sve okrenulo na političarenje za unutrašnje potrebe, pa se brže-bolje požurilo sa tekstovima kako je možda ugrožen i srpski predsednik. Vučić, Orban i Fico su predstavljani kao nosioci slobodarskog sveta, a i svi su protiv pomaganja oružjem Ukrajini, održavaju bliske veze sa Rusijom i često govore protiv Zapada. To je bilo dovoljno tabloidima da “spoje 2 i 2” i ispune svoje naslovne strane najstrašnijim naslovima. Probudile su se i društvene mreže, pa je zbog napisanih pretnji na “X”-u jedan muškarac i uhapšen. Ne moramo da budemo analitičari i sociolozi da uvidimo da stanje slovačkog društva u mnogome liči na srpsko. Zato Terenzanijeva kaže da naši problemi nisu ideologije već polarizacija. Ne mislim da bi “političari sa ideologijama sličnim Ficovoj” trebalo da brinu o svojoj bezbednosti. Ovo nije pitanje “ideologije” koju zastupate, svi su u opasnosti kada je zemlja polarizovana. Emocije prevladavaju u političkoj komunikaciji nad racionalnim argumentima, i strah i mržnja se koriste kao alati za uticaj na javno mnjenje - kaže ova novinarka. Ovakve poruke izgleda ne dopiru do svih političkih aktera u Srbiji, pa je i sam predsednik Vučić rekao da je uhapšeni Juraj C. bio deo pokreta “Slovačka protiv nasilja”. Interesantna je ta priča to protiv nasilja. Znate li koju je organizaciju osnivao ovaj što je upucao premijera Fica? Slovačka protiv nasilja. Sve slučajno - kazao je Vučić na TV Pink. Ipak, novinarka Spektatora kaže da takva organizacija u Slovačkoj ne postoji. Slovačka protiv nasilja - ne, nisam upoznata sa takvom strankom. Napadač je u prošlosti očigledno pokušao da pokrene političku stranku Pokret protiv nasilja, ali bez uspeha - rekla je Terenzanijeva. Inače, kovanica “Protiv nasilja” je u političkom životu Slovačke prisutna još od 1989. godine jer se revolucionarni pokret koji je smenio komuniste sa vlasti u tadašnjoj Čehoslovačkoj zvao “Javnost protiv nasilja”.

Na 5 pitanja za Saberi Se odgovara Aleksandar Stankov, novinar i pisac. Aleksandre, prošetaćemo pitanjima kroz tvoju zbirku Elastične priče. Najpre, šta za tebe kao novinara, mladog pisca, ali i neposrednog učesnika života zaogrnutog ružičastim manipulacijama i nasiljem, znači Knjiga? Knjiga je oduvek bila neka druga stvarnost. Nekad bolja, nekad gora, ali svakako drugačija. Jednostavna, ali prenosiva magija, kako zna da kaže Stiven King. Neki je baš zato i vole. Zato i beže u književnost i čitanje. Opet, i ta magija i druga stvarnost često nose najveće životne istine. Ako već moram da definišem šta za mene znači knjiga, ja bih se zadržao negde na toj liniji fikcije koja iscrtava život dajući nam katarzične trenutke i nove poglede na svet oko nas. Takva je i ova moja Knjiga. U jednom delu se bavi najsurovijom stvarnošću koja je izvan ružičastog ogrtača, ali završava nadom. Nadom u čitanje. Nadom u život. Čitaj da bi živeo, rekao je Flober. Ostatak intervjua pročitajte na sajtu "Saberi se" - ovde.

Protesti opozicije nakon izbora održanih 17. decembra definisani su kao “Majdan” ili obojena revolucija od strane najviših funkcionera SNS i države, ali i od strane ambasadora Rusije u Srbiji. Treštali su i brujali o tome i tabloidi naklonjeni vlasti pre i posle izbora, pa se u javnosti stvorila slika i pre, a posebno posle glasanja da su oni koji ukazuju na izborne nepravilnosti ili kako oni kažu, izbornu krađu, zapravo plaćeni iz inostranstva da ruše državu. U razuveravanju širokih narodnih masa zadojenih propagandom sa nacionalnih frekvencija, nije pomoglo ni uporno objašnjavanje i pravdanje opozicije, ni njihovi pokušaji da loptu prebace u dvorište vlasti. Svi pokušaji su pali u vodu kada je pre neko veče opozicija, tražeći pravdu, zaista i krenula u beogradsku Skupštinu praćena narodom. A vlast i dalje ne daje informacije koji je to strani faktor organizovao opozicione poslanike, i ko zna koga još, da započnu obojenu revoluciju. Koja to država ili države koje stoje iza svega toga? Da li vlast ne sme da kaže ili je to lažna vest, za sada ostaje enigma. Posebno je upitno zašto i kako ruska služba barata tim informacijama, a ne srpska, čiji je to i posao. Pojedini tabloidi su bojažljivo za pripremu revolucije optužili Nemce povezujući jednog studenta sa protesta i njegov projekat koji je finansirao “Dojče vele”. Isti onaj “Dojče vele” koji je poslednjih 20 godina finansirao ko zna koliko projekata, studenata, novinara i mladih ljudi, ali je eto, baš ovaj sumnjiv i možda su preko njega “legle” pare za obojenu revoluciju. Ako uozbiljimo stvari, nema sumnje da vlast poseduje značajnu arhivu aktivnosti opozicionara. Njihovih razgovora i susreta, jer je i u predizbornoj kampanji pokazano da se time bavi. Možda ima i razgovore pojedinih opozicionara sa svojim kolegama iz Evrope, iz kluba Zelenih ili Socijaldemokrata. Ali šta je tu sporno, pa i Orban je SNS-u ranije direktno pomagao pre izbora? A Aleksandar Vulin je u ovoj kampanji posetio nikog drugog, do sam vrh ruskih obaveštajnih službi koje su ga i odlikovale. Je l’ treba da se podsećamo kako se SNS lepo slagao sa OVP-om, austrijskom partijom iz zajedničke grupe EPP (Evropska narodna partija) dok je tamo bio Sebastijan Kurc? Pa naprednjacima je Gerhard Šreder govorio na predizbornom mitingu i to na godišnjicu NATO bombardovanja. Ne može za jedne komunikacija sa strancima da bude greh, a za druge uspeh. Ukoliko vlast ne izađe sa čvrstim dokazima o pokušajima organizacije ozbiljne revolucije kakva “Majdan” jeste bio (setimo se samo puškaranja po centru Kijeva), onda je ovo još jedan pokušaj da se zapravo oboji stvarnost. Sve ostalo u Srbiji u ovom trenutku je svedenijih boja - crno na belo. Izbori jesu bili neregularni i to tvrde domaći nezavisni posmatrači i misija OEBS-a, a i sopstvene oči velikog broja građana. Zapadna Evropa je veličanstvenu pobedu na nikad demokratskijim izborima, kako rekoše iz SNS-a, mudro oćutala uz konkretne pozive da se istraže sve nepravilnosti. Slučajno ili namerno, ta ista EU je prenebregnula činjenicu da institucije u Srbiji u ovom trenutku, nisu baš u “najboljoj formi”. Crno na belo je i da bi SNS parlamentarne izbore svakako dobio, bez ijednog kupljenog ili ukradenog glasa. Dovoljna je potpuna medijska kontrola, pritisnut javni sektor i Vučićevo ime na listi. Zato ostaje pitanje čemu dupli birački spiskovi ispred biračkih mesta, čemu falsifikovani lističi ili već potpisani glasači u biračkim spiskovima, kako navode posmatrači. O organizovanom dovođenju i uvoženju glasača iz Republike Srpske iluzorno je i govoriti. To jeste bio poraz demokratije. Ne sam čin glasanja, već čitava logistika i inženjering. Još gore od toga je korišćenje tih ljudi nakon izbora za “merenje” ko su veći Srbi - opozicija ili vlast. Činjenica je i da se deo opozicije odlučio na ekstreman korak kakav je štrajk glađu i da već skoro 10 dana ne dobija ni trunku empatije ni razumevanja od svojih kolega iz vlasti. Ni pokušaj sastanka, razgovora, makar želje da se sasluša i druga strana. I to ne treba da nas čudi. Već dugo je politika u Srbiji borba na život i smrt, a ne borba za priliku da se upravlja parama građana na dobrobit svih. Politika, gledano globalno, često nije primamljiv poziv, ponajviše za one koji znaju nešto o odgovornosti, a posebno o posledicama. To lepo ilustruju scenaristi popularne serije “Kruna” (The Crown) u trenucima kada kraljica Elizabeta brine da je popularnost premijera Tonija Blera veća od njene i popularnosti kraljevske porodice. Ukućani je teše rečima da svi premijeri imaju uspone i padove dok su na čelu Vlade, ali da na kraju svi uglavnom završe “istrošeni i narušenog zdravlja”. Takvi su to poslovi i takve pozicije, zato je pravo čudo da su u Srbiji pojedini političari spremni da zadrže svoje fotelje i po cenu laži, prevara, obmana, očiglednog nezadovoljstva građana, pa i razbijenih glava. Ili nešto ne rade kako treba ili narod ne razume koji je njihov posao. Kada će doći dan kada ćemo prestati da se “farbamo”? Ako ovo nije vreme za političku ozbiljnost, transparentnost i razumevanje sopstvenog naroda, onda zaista možda i skliznemo u sistem gde građani i nisu baš toliko bitni. Važno je da glasaju, a pobednik se unapred zna. Tekst je štampan u listu "Danas".

Povukla se zima tog februara kao kornjača kada oseti opasnost - brzo i odlučno. Skrila se u svoj oklop. Čekala je trenutak da se opet pojavi. Da oneoraspoloži pojedince i tradicionalno iznenadi putare. Otišla je hitro i ostavila toplotu i sunce kojima se niko nije nadao. Ono je obasjalo i Niš. Prelamala se svetlost tog februarskog prepodneva udarajući kao glavom o zid u veliko fasadno ogledalo Dušanovog bazara. Vraćala se refleksija na kružni tok, na “Imidž”, na “Mali vikend”. Baš tu je svoju pljeskavicu doručkovao Pera. Odložio je metlu na stolicu pored i rešio da se za doručak počasti jednom gurmanskom sa puno urnebesa i kojim krastavčićem. Smanjivao je deo po deo mesa naguranog u lepinju gladnim ustima dok je tražio senku stuba nerazvučene nadstrešnice, da sačuva oči pod naletom zraka. Jeo je i razmišljao kako je srećan. Nije mislio o trenutnoj sreći. Tada, u datom trenutku. Već generalno. Više temperature i sunčan dan su ga svakako nagnale na to, ali on je zaključio da je srećan jer je mislio o političkoj emisiji koju je veče pre gledao na RTS-u. Predstavnici vlasti i opozicije govorili su o pokradenim izborima. Rasprava je bila žustra. Suštinski nastavljena iz Narodne skupštine gde je započela istog jutra. Opozicija je, mislio je Pera, s pravom tvrdila da su izbori pokradeni i to dokumentovala dokazima o “uvezenim” glasačima, a predstavnik vlasti je na to odgovarao uvredljivim nadimcima, pominjanjem porodice i ponavljanjem iste priče da opozicija ruši Srbiju govoreći o ukradenoj volji naroda. “Možda nemam pare, ali ne moram da budem toliko đubre”, mislio je u sebi. Onda ga je spopala i misao o onima koji se sa takvima “obaraju” već godinama. Zaključio da to što dok metla đubre po niškim ulicama može i da prošeta, popriča, da pojede i neku pljeskavicu i nije tako loša stvar u datim okolnostima. - Nisu ni pare i fotelja sve u životu, važan si je obraz! - rekao je to glasno dok je jednom rukom gužvao papir i salvetu, a drugom se pljusnuo po obrazu. - Nema me nema i čovek propriča sam sa sobom - čulo se sa pola ulice. Peri je taj glas bio poznat. Nije ni morao da okreće glavu da vidi o kome se radi. Dobro je znao da tako grlat može da bude samo Mika. Tako je i bilo. On je svojim dugim i nespretnim koracima prelazio ulicu van pešačkog prelaza dok su mu vozači koji su polako izlazili iz kružnog toka, trubili. - Čukam, mali. Je l’ vidiš da prelazim? - svađao se sa nekim vozačem Mika. Njegov prijatelj se već prihvatio metle i bio spreman da krene svojim poslom, ali Mika je imao druge planove. - Jebem ti sunce, to sve nervozno - reče Peri kada konačno napipa trotoar. - Miko, pa i treba da svira, prelaziš van pešačkog kao da si pošao u šetnju - odgovori mu Pera. - Pa? - Pa on mora da te pazi… - Pa što vozi, ako ne ume da pazi. - Pazi te na pešačkom, ne mora i van njega. - On, bre, mora uvek da gleda, a ja prelazim gde ja hoću. Meni ovde odgovara jer sam i ja pošao na pljeskavicu. Neću da zaostajem za vama gilipterima koji ručate pljeskavice u radno vreme dok vas mi plaćamo. - Jedi govna, imam pravo na pauzu. - Ajde, ajde… što se ljutiš… - Što se ti ljutiš na klinca u kolima? - Ma… Pero, bre… Samo bi da se svađaš od jutros. Šta ti je? Gledaj kako je lep dan? - pokušavao je da ga oraspoloži Mika pruživši mu ruku da se pozdrave. Ovaj je zastao za trenutak, pa se zamislio. U momentu zaliči sebi na onog političara iz sinoćne emisije, pa se postide. Pogrešan je to put, pomislio je. Ali zašto je krenuo tamo? Šta ga je iznerviralo? Razjasni mu se u sekundi - bahatost. To je ono što je u njemu probudilo nevaspitanka poput onih iz emisije. Trenutak kada je Mika prelazio van pešačkog kao da je osvojio Niš i to svađajući se sa vozačima koji mu trube i upozoravaju. I ono njegovo “pa”. Toliko ga je puta čuo posledljih godina da nije ni čudo što nam izbornu volju kroje komšije iz susednih država. - Dobar sam. Srećan. Izvini - odgovori on kad primeti Miku kako mu maše rukom pred očima. - A dobro je, tu smo - nasmeja se Mika. - Mislio sam ode mi Pera. - Nisam ja ti, pa da odem - reče mu ovaj. - Kako? Šta pričaš? - iznenadi se Mika. - Kad si postao ponovo Nišlija? - A? Pa ja sam rođeni Nišlija. Šta lupaš? - Da, da osim decembra kad su izbori bili. - Pa sad… - Tad si bio Beograđanin. - Ej, Pero… - Šta? Je l’ si bio gore da glasaš? - upita ga Pera direktno. Mika ga pogleda malo ispod oka, pa beli kačket sa logoom stranke koji je nosio malo podiže i počeša se po kosi. Jasno mu je bilo da se Peri baš priča o njegovom kratkotrajnom angažmanu u Beogradu, tako je on to sebi objašnjavao i ako nije baš voleo da puno o tome govori. Ipak, sada nije imao kud. Oblaci su malo poremetili konstantnost zraka koja ih je obasjavala, pa se u pristigloj hladovini Mika malo približi Peri i stavi mu ruku na rame. - Devet ‘iljadarke - prošaputa. - Šta? - reče ovaj. - Devet crvene, bato moj. - Za toliko si se prodao? - upita ga Pera kao iz topa. - E.. Sad… To mi je bio radni angažman. - Miko, bre, išao si da glasaš kao da si iz Beograd. A znamo da nisi. - Pa, nisam… ali i jesam… Mislim sve je to ista država. - Država za državu, ali šta tebe briga ko će da bude gradonačelnik gore. Ili koliko će puta da im prazne kontejnere. - I nije me briga. Ko kaže da me je briga? - Pa što si onda išao? Št si glasao kad nisi njihov? - Čiji? - Pa nisi Beograđanin. - Prosto je, Pero - zagrli ga opet - uzeo sam lovu, podržao sam stranku i predsednika. - Ali to je nameštanje izbora! - reče mu Pera direktno. - Pa? Opet to “pa”. Pera odjednom oseti kako mu pumpa srce, a vrat mu i u toj privremenoj hladovini postaje vreo. Raskopčao je malo svoju narandžastu radnu bluzu. Otpio vodu iz flašice koju nosi uvek vezanu za kaiš. Malo se primirio i sa blagim osmehom pogledao Miku. - Dobro je pa sad nećeš da glasaš u Nišu kad budu izbori - reče to Pera sa nekim olakšanjem. - Što neću? - zapita se Mika. - Pa valjda si glasao u Beogradu? - Hitro Mika raskopča perjanu jaknu u kojoj je bio i poče da prebira po džepovima sada već i on vidno besan. - Šta je sa čovekom od jutros, gospode Bože? - mumlao je dok je pretraživao džepove kao na carini. - Ustao si na levu nogu, Pero živ mi ti! Evo! Na! Čitaj - nagurao je Peri u ruke ličnu kartu. - Ovaj baci pogleda na nju, pa se još više ozari. - Opa, pa gde si bre Čukarica! Ko je bolji Radnički ili Čukarički? - smejao se Pera. - Kakav, bre, Čukarički načukam ti ga? - istrgnuo je Mika nazad ličnu kartu i počeo da čita. - Aha, pa dobro… to mi je ova druga… Nevažeća. - Iz drugog džepa je izvadio je još jedan lični dokument. - Evo ti ova, ta mi je niška. - Pera je pogledao i video da je upisana stvarno njegova adresa u Nišu koju dobro zna. - Dobro, a šta će ti ova druga lična karta? - Nju čuvam za uspomenu - reče Mika. - Što? Da se sećaš kad si bio Beograđanin na jedan dan? - Ne… Nisam ja bio Beograđanin… Pu, pu… - poče Mika da pljuje i da poskakuje. - Šta si bio? Glasao si tamo. - Jesam, ali… - koprcao se Mika. - Pa šta si bio? Prevarant? - prostreli ga Pera pogledom. - Marš! - odgovori mu drug. - Kaži, šta si bio? - Bio sam…bio sam novosugrađanin. Ali više nisam. Izgovorio je to i spustio glavu. Lagano je pakovao svoje lične karte u unutrašnji džep jakne. Pera se odjednom osetio lako. Kao sasušeni list koji se prokotrljao kraj njihovih nogu u tom trenutku. Otpio je još jedan gutljaj vode. Sunce ih je obasjavalo lagano i postepeno. Baš onako kako su ga oblaci ponovo puštali među narod. Sve dok dve senke nisu postale džinovi na trotoaru. - Je l’ znaš da u junu glasamo i u Nišu? - upita Pera smrknutog Miku. - Znam - reče ovaj i po malo tužno. - Nadam se bez novosugrađana. - Eh… - odmahnu rukom Mika i ode po pljeskavicu. Niški asfalt odolevao je sunčevom zracima dok je Pera lagano meo list po list, papir po papir, pikavac po pikavac. Niški asfalt je odolevao.

Dok javnost muči dilema da li je Ivan Ivanović “izdao” opoziciju prelaskom sa “Nove” na “Blic” i dok žali za neotpevanom pesmom Topalka, vlast se uveliko priprema za izbore na lokalu. Dobro, nije da se sada nešto mnogo priprema, više ne preduzima ništa po pitanju onog nezakonitog, a urađenog tokom nedavno održanih parlamentarnih izbora. Prema tvrdnji niške opozicije tada je aktivirana kolosalna ideja izigravanja biračkog spiska, na kraju i izborne volje Nišlija, upisivanjem birača na broju “0” (nula). Nema te ulice u Srbiji koja počinje nulom, jer zakon to ne dozvoljava. Ali Niš se ipak razlikuje. Brojne ulice, a posebno one po niškim selima, pokazuju podaci opozicionih stranaka, dobile su novi kućni broj - nula. Ipak, taj broj je samo na papiru. Kuću i stanare je nemoguće naći. Oni tu žive, čak i više desetina njih, ali opet samo na papiru. Niti ih znaju komšije, niti ih je iko ikada video, ali podaci pokazuju da su tu. Pošto to sada zna i vlast, sam čin nepreduzimanja ništa da se ova situacija reši je jedan način pripreme za predstojeće izbore koji će se u Nišu verovatno desiti sa početkom leta. Pošto se opozicija poziva na podatke o broju upisanih birača, pretpostavka je da su “nule” već glasale. Pošto vlast po tom pitanju ćuti, po svemu sudeći, glasaće ponovo. Tu se i nameće pitanje sa početka teksta - kako se osećaš kad te glasa “nula”? Idejni tvorac ove ideje verovatno sada ponosno gladi brk misleći kako je dobro preveslao sistem, pa zašto da ne i opoziciju. Jer ko bi dopisivao fantomske birače da bi podržali opozicione liste? Gladi brk i misli kako je vešt, lukav i pametan. Eto, uspeo je, pokazuju podaci, da u pojedinim niškim selima upiše više birača na “nuli” nego što ih ukupno ima u selu. I ne, to nije paradoks, niti je briljantna ideja tog nekog master mind-a. To je jednostavno lopovluk, prevara i izigravanje volje građana. Taj neko ko je ovo uradio je ništa drugo do lopov, iako ga možda mnogi stranački drugari tapšu po ramenu i pokazuju divljenje prema jednom tako genijalnom rešenju za namicanje nepostojećih glasova i presudnih procenata u tesnoj izbornoj utakmici sa opozicijom. Ono što je u celoj situaciji najzanimljivije je upravo (ne)reagovanje odgovornih u vlasti ne samo sada, nego još onomad kada im je ovaj fantastičan plan predstavljen. Nemoguće je da niko od njih nije prepoznao lopovluk. Zašto samo vlasti, pa zato što ona ima potpunu kontrolu nad institucijama koje i formalno mogu da realizuju ovu prevaru. Ima u odborima niškog SNS i SPS i profesora, pravnika, akademskih građana, ali niko ni ranije, a ni sada ni reč nije javno rekao o ovoj ujdurmi. O pokušaju da se na prevaru i krađom zadrže fotelje. Svi ćute i čekaju da im u već naviknutom foteljaštvu pomognu “nule”. Ako sve ovo ovako prođe, pa “nule” zaista glasaju i na lokalnim izborima, pa još SNS i SPS pobede i formiraju vlast, onda mogu ponosno da pričaju u Skupštini kako su tu zahvaljujući “nulama”. Jer biće tesno u Nišu, pokazuje poslednje istraživanje “Faktor plusa” koje je procurelo u javnost. “Nule” mogu lako da budu taj tas na vagi koji će strankama na vlasti odraditi posao za većinu. Posebno ako je tačan podatak opozicije da je na ovaj način za decembarske izbore bilo upisano 11.563 birača. U zavisnosti od izlaznosti u Nišu, to lako može da postane i dvocifren procenat podrške u konačnom brojanju. Ako se to i desi, predstavnici SNS i SPS mogli bi posle izbora da idu od vrata do vrata, od nule do nule i da se svakom lično zahvale na datom glasu. Da malo uozbiljimo stvar, jasno je da su ovo trzaji vladajuće većine da to ostane i nakon predstojećih lokalnih izbora. Još jasnije je da se za to više ne biraju sredstva, a najjasnije je da i oni znaju da realna podrška naroda ne postoji. Tačnije, nije na potrebnom nivou, pa je zato potrebno izmisliti novi, dodatni narod. U Beograd je nedavno on došao iz Republike Srpske, priča se da u Niš dolazi sa prostora KiM i iz nekih manjih opština. U zbiru su upravo to fantomski birači kojih po pojedinim selima ima više nego realnih i živih glasača. Čak i da su tačne informacije da je aktuelna gradonačelnica i prva niška naprednjakinja Dragana Sotirovski formirala tim, odeljenje ili odsek za popravljanje ličnog rejtinga u susret predstojećim izborima, teško je da se išta tu promeni kad građani znaju da i nju potencijalno, na listi SNS, glasaju “nule”. Pritom, ni ona ništa po tom pitanju, makar javno, ne preduzima. Nema tih mađioničara koji taj rejting mogu da spase, jer matematika je mnogo preciznija i jasnija od politike - sve što se deli i množi sa nulom je nula. Tako je bilo i tako će biti. Tekst je štampan u listu "Danas".

Vlasotince, varoš na jugu Srbije gde je Siniša Pavić nalazio inspiraciju za neke od svojih najpoznatijih serijskih likova, pored prelepe Vlasine, pre nekoliko meseci nedeljama je bilo bez struje i vode. Električna energija se vratila, ali problem sa vodom i dalje traje. Nije poznato da li su i tamo drvene bandere koje do udaljenih sela dovode struju, ali svakako jesu u okolini Svrljiga. Nekoliko sela i ove opštine ostalo je bez električne energije posle prvog snega i ledene kiše ove zime. Pod težinom su pucale žice i popadali krti stubovi, pa su radnici EPS-a morali da se probijaju kroz sneg i šumu. Reke su se posle jednodnevnih kiša i topljenja snega izlile u svakom okrugu na jugu Srbije. Zato je i Vlasotince ostalo bez vode za piće. Plavile su dvorišta, kuće, plastenike, oranice. U Voljčincu kraj Žitorađe meštani su novinarima pokazivali kanal koji umesto da odvodi, vraća vodu u njive i selo. Ali nije sve u nemanju, nešto je i u imanju. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) bavio se higijenom i toaletima u srpskim školama i istraživanje je pokazalo da neke još imaju čučavce. U selu Mrveš, 30 km od Leskovca i dalje je u upotrebi poljski toalet. Kako je jedan ekonomski tigar sebi sve ovo dozvolio? Stalno sa ružičastih TV stanica slušamo priče o privrednim uspesima, najmanjem padu BDP-a u Evropi, rastu plata i penzija i Srbiji kao lideru na Balkanu, pa i šire. I onda padne jedna kiša, uradi se jedno ozbiljno istraživanje i tigra prikaže u pravom svetlu. Vlasotinčani danima ne mogu da piju vodu i da se okupaju. Sede u mraku. Deca dižu 2 prsta, oblače jaknu i izlaze iz škole u poljski WC. Po zimi i minusu. Sneg obara drvene bandere, a reke bez ikakve prepreke ulaze u kuće. Sve to u 21. veku kada je više nego normalno da svi građani, ma gde živeli, imaju vodu, struju i toalet. I da im to ne zavisi baš uvek od prirode. Nažalost, osnovno nemaju, ali u svakom predizbornom ciklusu imaju obećanja o boljem životu. Posebno na jugu Srbije kada se akivisti razlete po opštinama i selima sa novim majicama, kalendarima i paketima pomoći. Tada su najbitniji, jer slušaju lepe priče o uspesima, pokazivanju zuba, uvažavanju u svetu, rastu i padu javnog duga i brutalnim odgovorima nekim nevidljivim i izmišljenim neprijateljima. Nakon toga odu glasaju, pa se vrate kući. Neki u mrak, neki bez vode i toaleta. Vladajući SNS ubedljivo pobeđuje u svim okruzima na jugu, a niko od glasača da se zapita zašto, bre, ja ovako živim kad je sve tako lepo? Zašto me plaši svako nevreme u modernoj i zemlji blagostanja? Ko je za to odgovoran? A to je u suštini sve što treba da urade - da se zapitaju. Kada dobiju odgovore na ova pitanja onda možda neće morati da se plaše kiše, snega ili velike vrućine. Možda će se onda neko setiti šta je odgovornost i početi da radi svoj posao. Da ne gasi uvek požare nego da ih sprečava. Da brine o ljudima od kojih mu je trenutno najbitniji glas, ali ne i gde i kako žive dok ne postanu naslovna strana i udarna vest medija. Dok se ne zapitaju, na one koji su te sreće da imaju struju, i dalje će iz crne kutije da riče ekonomski tigar koji u realnosti, kako vidimo, to radi iz poljskog WC-a i sa baterijskom lampom.

okom vikenda za nama u Nišu su organizovana tri protesta. Jedan “protiv nasilja”, sada već sa nacionalnim karakterom. Drugi u Knjaževačkoj ulici koja godinama prednjači po broju saobraćajnih nezgoda i nesreća. Protestovali su i žitelji Kovanlučke ulice tražeći trotare i bezbedniji saobraćaj. Neposredno pre svih ovih protesta šetali su i stanovnici Brzog Broda zbog najavljene izgradnje dalekovoda u njihovom naselju, a redovni ispred Gradske kuće su nekadašnji radnici propalih državnih preduzeća. Nedavno su ulicama Niša prošli i meštani Gornjeg Matejevca jer im je preko noći i bez obrazloženja otuđen Belin vrh, pašnjak iznad sela. Put su blokirali i stanovnici jednog dela Panteleja tražeći asfaltiranje ulica. Ne miruju ni ostala mesta na jugu Srbije, a samo u nekoliko dana protestovali su i meštani Stare Božurne kod Žitorađe tražeći bolji prevoz za svoju decu, kao i bivši radnici “Džinsija” u Leskovcu koji su ostali bez fabirke, plata i posla. Nije ovaj tekst zamišljen kao statistika građanskog nezadovoljstva i bunta u Nišu i na jugu, iako bi lista mogla da bude i duža. Pobrojani protesti i blokade su samo delić koji ocrtava svu nemoć običnog čoveka u Srbiji danas. Kada sistem zataji, institucije ne rade valjano svoj posao, a funkcioneri više brinu o imidžu na društvenim mrežama i televizijama nego o realnim problemima, građanima ne preostaje ništa drugo nego bunt. Osim protesta protiv nasilja, ostali su lokalnog karaktera i uglavnom okupljaju mali broj ljudi. Tim gore po one koji bi trebalo da brinu o lokalnoj zajednici, jer znači da ni taj manji broj ljudi nije adekvatno sagledan od onih koje plaća da se tim poslom bave. Ali ni to nije slučajno jer i ptice na grani znaju da se u lokalnim sredinama sva otvorena pitanja zajednice rešavaju preko lokalnog stranačkog kmeta. On je taj koji je po, verovatno kaubojskoj pravdi, postavljen da bude neko ko će preneti zahteve građana onima na pijadestalu. A onda i oni moraju da vide sa ovima na prestolu da li će da se reaguje ili ne. Ako je slučajno u tom nekom naselju zabeležen manji broj simpatizera stranke, velika je verovatnoća da problem može i malo da sačeka. Dakle, ništa od prioriteta, godišnjih i mesečnih planova, projekata i raspodele budžeta. Ništa od onoga što bi normalan sistem morao da ima. Zato se na kraju kod građana kojima je više muka od čuvenog “biće”, muka od spuštanja glave i povijanja leđa, ili kod onih koji brinu za imovinu, zdravlje i život probudi odluka da se organizuje protest. On ne poručuje ništa drugo do “postojimo i mi” i tražimo reakciju. Neretko tako i bude, posle okupljanja naroda, posebno ako se to i ponovi koji put, sledi i poziv na razgovor sa nadležnima. Tada padnu i neka obećanja, pa se na kraju možda nešto i uradi. Koliko god da je loše, dobro je da partijska država još prepoznaje protest kao legitimnu građansku stvar. Dobro je da okupljanja nisu zabranjena, pa postoji šansa za ukazivanje na otvorena pitanja i probleme i na ulici. Međutim, partijska država ne bi bila prava ako se ne bi na svoje načine obračunavala sa neistomišljenicima. Tako su, na primer, meštanima Matejevca koji rade po javnim preduzećima stizali “dobronamerni saveti” da ne protestuju, a sve u kontekstu očuvanja radnog mesta. Odmazde korišćenjem državnog mehanizma prema onima koji smeju da dignu glas su, nažalost, već dobro poznate kroz brojne primere od Subotice do Preševa. Privid slobode je ono u čemu živimo poslednjih godina. Ali kao što je rekao jedan od utemeljivača građanskog bunta Martin Luter King, “moramo izgraditi nasipe od hrabrosti da zaustave poplavu straha”. Zato je svaki, čak i najmanji protest, po jedan nasip. Možda mali, ali snažan, čvrst i odlučan. Jer samo tako, pokazuju ovi mikro primeri, država i institucije mogu da izađu iz kandži partokratije i rade za svakog čoveka. Što je krajnji smisao i ideja. Kada se to jednom desi, onda će valjda stvari moći da se rešavaju razgovorima, glasanjem, referendumima i povrh svega, bez provere partijske pripadnosti i političkog opredeljenja i potrebe da se grade neki novi nasipi. Tekst je štampan u listu "Danas".

Sami naprednjaci kažu da je nedavni sastanak sa članom njihove stranke Aleksandrom Vučićem, u hotelu "Nais" nadomak Niša, trajao više od 5 sati. Onda je koji dan kasnije predsednik Srbije Aleksandar Vučić došao u Niš da otvori novu fabriku. Čini se naprasno je odlučeno da Niš bude i grad domaćin proslave državnog praznika Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. I opet je tu bio i predsednik Vučić, članovi Vlade i naravno Milorad Dodik. Proslavljeno je jedinstvo u zemlji gde su još žive podele na partizane i četnike, gde se i dalje tuku navijači različitih klupskih boja i gde političari u Narodnoj skupštini ne mogu na miru da debatuju ako nisu uz vlast. Ali dobro, proslavljeno je opet sa tom neizbežnom političkom mrljom jer se, kako prenose mediji, po stranačkom spisku tražilo od zaposlenih u javnom sektoru Niša da prisustvuju svečanoj ceremoniji. Pa je l' to partijski ili državni praznik? I tu su niški naprednjaci izgleda imali zadatak da pokažu partijsku organizovanost i poslušnost i dovedu što više ljudi na događaj. Da li su dobili prelaznu ocenu znaju samo partijski organi, jer kako bi i drugačije bilo u partijskoj državi. Sudeći po pristiglim autobusima iz drugih gradova, bila im je potrebna pomoć. Međutim, ove učestale posete člana SNS i predsednika Srbije Vučića, mogu da znače samo jedno - rejting SNS u Nišu mora biti bolji. To pokazuju i analize pojedinih agencija koje su i najveći grad na jugu Srbije smestile među one koje bi SNS na predstojećim lokalnim izborima mogao da izgubi. Zato bi niški naprednjaci od svih poseta njihovog visokopoštovanog člana, najviše voleli da se njegovo ime nađe, ako je moguće, na svakom od 61 mesta, koliko ih ima na listi kandidata za odbornike niške Skupštine. To bi im garantovalo preko 35% glasova na izborima i mirno formiranje vlasti sa vernim prijateljima iz SPS-a, PUPS-a i još po neke satelit stranke koje su tu da "štrpnu" neko preduzeće, radno mesto ili upravni odbor. I oni su svesni da od njihovog rada nema puno vajde, jer Nišlije, posle 10 i kusur godina dobro znaju sa kim imaju posla. Često se među narodom čuje "ma ne zna Vučić sve, ali rešio bi on to po kratkom postupku nego ne stiže". Što implicira da se simpatije gaje prema pojedincu, a ne prema stranci. Nisu uzalud vedete niškog SNS izbegavale ankete i bile protiv njihovog objavljivanja po lokalnim medijima. Ipak, pitanje je da li će se na predstojećim lokalnim izborima Vučićevo ime uopšte naći i u imenu liste SNS u Nišu. On više nije predsednik stranke, a šta mislite kako bi prošla opcija pod imenom "Da Niš pobedi - Miloš Vučević"? Da broj 1 na listi bude Dragana Sotirovski? 30% glasova deluje kao misaona imenica. Pritom, sada već imamo najavu dr Dragana Milića, poznatog i voljenog niškog hirurga, da razmišlja da se, sa grupom lekara i intelektualaca, politički angažuje. Tu su i već poznati "stari" opozicionari, pa poletna stranka Mikija Aleksića… Postaje tesno na političkom nebu Niša, a vremena je sve manje. Zato Vučić i najavljuje nova iznenađenja "za 25 dana". Pa će biti opet i za 35 dana, ma dajte i sve praznike u Niš, nek se slavi. Ali naš narod kaže "ne goji se prase uoči Božića". 11 godina vlasti potrošeno je na pogrešne kadrove i još goru lokalnu politiku. Usrećili su se pojedinci iz vrha stranke koji su pritom uspeli da se podele na struje koje se teško spajaju. Ako to može da reši jedna fabrika, po koja proslava, miting, medijska kontrola i možda neka budžetska injekcija, onda je politika mnogo moćna stvar. Ili je ipak sve do naroda ako je u stanju i ovo da proguta kao "jeftini" parizer? Tekst je štampan u listu "Danas".

Već smo navikli da u predizbornoj kampanji stranke izmišljaju raznorazne, dozvoljene i nedozvoljene novotarije kako bi nakalemili makar jedan glas više. Ta izborna mašinerija je posebno primetna kod stranaka na vlasti jer su svi mogući resursi, i nož i pogača, u njihovim rukama. Zloupotreba socijalne pomoći i najugroženijih među nama je nešto što nas prati već skoro 3 decenije. Sa nama je koliko i višestranačje. Paketi pomoći, “brendirane” čokoladice, organizovani autobusi, merenje krvnog pritiska i lekarski pregledi po selima je sve “već viđeno”. Ipak, Srpska napredna stranka je ovog puta otišla i korak dalje - okupila je penzionere u kafani. To se desilo u nekoliko gradova i opština po Srbiji, pa i u Nišu. A ko bi drugi to organizovao, nego Gradski odbor u Panteleju. Isti onaj čiji su članovi i funkcioneri snimali “storije” kako jedu parizer po ugledu na bivšeg predsednika stranke i pojedine stranačke kolege-ministre. Pošto se parizer ne služi u kafani, izgleda da su sada rešili da svoje najstarije članove počaste i nešto drugačijim namirnicama, onim koje nemaju oznaku “bolje cene”, ali su svakako ukusnije od jeftinog parizera. Funkcioneri pantelejskog odbora to dobro znaju jer su pre par godina, dok su neki od njih bili na čelu opštine, budžetskim parama plaćali kafane ne samo u Nišu, nego i u Beogradu, pa i na auto-putu do prestonice. Za svaki slučaj, ako naprasno ogladne negde kod Velike Plane. Tako je SNS od početne napredne politike umotane u zastavu EU od pre desetak godina, preko reformske, u kojoj je penzionerima uzimao deo penzija, i nacionalno-radikalske poslednjih godina došao i do kafanske politike. To je ona politika koju svi znamo, a koja se dešava, naravno, u kafani. Dugo je važilo da je jedino kafana mesto koje okuplja najširi spektar političkih ideja i kvazi-ideja koje se često iznose vrlo glasno i uporno. Uglavnom bez poštovanja osnovnih načela dijaloga. Uvrede i omalovažavanja, pa i provokacije u ovakvim diskusijama nisu retkost. Sve pobrojano je dugo važilo samo za kafanu, a onda smo preživeli dva poslednja saziva Narodne skupštine kada je, nažalost, kafana izgubila tu privilegiju. Zato i ne čudi odluka da se ovakva politika i formalno ispromoviše baš tamo odakle je i potekla. A ako se vratimo na niški odbor SNS švatićemo da kafanska politika nije njemu bila strana ni pre okupljanja penzionera. Kada se u kampanji pojavi takozvani karavan gradonačelnice samo još trubači fale za pravi kafanski užitak. Tu je lepo doterana svita, tu je snimatelj, a tu je i fotograf. Pa se onda sve to lepo umontira u video snimak uz prigodnu muziku i na mrežama je onda baš, ali baš sve lepo. Kao u kafani posle nekoliko dobrih pića. Forma ispred suštine, u tome je ključ svakog dobrog marketinga. I pored vidnog truda koji ulažu, niški naprednjaci neće u ovom izbornom ciklusu “na crtu” opoziciji. Lokalni izbori nisu raspisani, a predsednik ponavlja vest o desetoj fabrici u Nišu iako zvanično radi tek polovina njih. Jasno je da će buduća kampanja, koja će se neminovno desiti dogodine kada i po zakonu moraju da se održe izbori u Nišu, imati industrijsko-kafanski fokus. Da li će takva politika pomoći niškim naprednjacima da ostvare dobar rezultat u najvećem gradu juga Srbije i na vanrednim parlamentarnim izborima znaće se 17. decembra uveče, ali činjenica je da je 37% osvojenih glasova od pre 2 godine visok cilj, pa čak iako kampanja kreće iz kafane. Ali zašto bi stranka vodila penzionere u kafanu ako ne želi nešto od njih? Pošto inače to nije praksa, ali jeste pred izbore, lako je švatiti i šta želi. Ovog puta glas, zato je valjda i skuplji meni na stolu. Kada narod treba da bude samo broj ili eventualno nosi zastavu, ona ide jeftinija varijanta sa sendvičem i flašicom vode. Kafana je nekada imala i prosvetiteljski značaj. Posebno u kriznim vremenima kada su kafane postajale i škole, a i danas se s vremena na vreme neko opameti baš na tom mestu. Eto šanse da i ova napredna kafanska politika nekom otvori oči, da baš u kafani švati zašto je zapravo tu, dok mu se nekadašnji stranački lider smeši sa, na primer, brendirane salvete. Tekst je štampan u listu "Danas".

Grad Niš jedinstven je po mnogo čemu. U dobrom je i retkom svetskom društvu gradova koji mogu da se pohvale da je baš tu rođen neki rimski car. Pa onda Ćele-kula. Prema nekim podacima samo dve postoje u svetu. Ako hoćete tu je i merak, jedinstven i neobjašnjiv spoj sreće, tuge, radosti i besa koji se najčešće ispoljava u kafani. Pa burek, pa dijalekt, pa najveći džez festival… I da ne nabrajamo. Nišlije znaju i mnogim stvarima se sa pravom ponose. Ovih predizbornih dana Niš proširuje listu svojih jedinstvenosti. Dobio je i agenciju za istraživanje javnog mnjenja koja radi baš iz Niša. Pozivi su građanima od Banje do Ledene Stene stizali sa jednog, sada već mnogima dobro poznatog broja koji se sa vašeg telefona ne može pozvati, a koji počinje sa 018. Skoro da nema Nišlije koji u ovo vreme neće da vas pita “je l’ su zvali i tebe” ili da odgovori “mene jesu”. Da, misli se na “predizbornu anketu”. Pitanja su takva da liče na regularne ankete koje su neki od nas do sada već iskusili kao “slučajni uzorci”. Posle prvih nekoliko pitanja u kojima se ocenjuje manje-više društveno-političko stanje u durštvu, sledi ono glavno “za koga ćete glasati 17. decembra”. Tako se mnogim Nišlijama desila situacija da su se zatekli u garaži, supermarketu, kafani ili na pijaci, a da su bili upitani za koga će da glasaju. Kutije nigde, paravana još manje. Sa druge strane žice tišina koja iščekuje da se tu, u javnom prostoru i na javnom mestu kaže lična izborna odluka. Pored ove, u najmanju ruku, neprijatne situacije koju je anketa izazivala kod građana, dešavalo se da u istom danu budu pozivane i čitave porodice. Kakav je to uzorak i kakva je to slučajnost? Koji to algoritam ili softver baš tako slučajno izbacuje brojeve telefona kompletnih porodica? Sa maltretiranjem građana i šokovima se tu nije stalo, već su pojedini mediji i aktivisti otkrili da se zapravo “anketari” nalaze u prostorijama javne ustanove, u hali “Čair”. Kada su i kako tamo formirali istraživačku agenciju ostaje nepoznanica, baš i kako su prostorije javne ustanove izdate privatnoj agenciji za anketiranje građana. Ako je zaista ankete sprovodila agencija čije se ime spominjalo na početku svakog poziva. Nadležni iz SC “Čaira” ćute, a nisu se do sada oglasili ni iz agencije. Marketinški stručnjaci i istraživači javnog menjenja su se već oglasili o ovom slučaju i ukazali na niz nelogičnosti, nepravilnosti i protivzakonitih radnji u celom postupku. A ako se pogleda aktuelni politički trenutak, i tu se ne misli na izbore, nego na činjenicu da u Nišu oni nisu rapsisani, jasno je da je ovo “istraživanje” zapravo ništa drugo do brojanje svake glave. Glasačke glave. Regularne ankete koje rade istraživanja sa popriličnom preciznošću na uzorku od 1000, 2000 ispitanika očigledno više nisu dovoljne. Za Niš više nije potreban uzorak, potreban je tačan broj ko će koliko glasova dobiti. Ako se to poveže sa sveprisutnom pričom da je SNS na najnižem rejtingu, pa i sa prostorijama javne ustanove odakle se građani pozivaju, može i da se nasluti ko je, kako se to kaže, naručilac ovako detaljne “ankete”. Više se ništa ne prepušta slučaju. Niko ne želi izborni fijasko u Nišu, a ako je situacija zaista tako loša valja se na vreme i krenuti sa kampanjom za lokalne izbore koji, zbog zakona, na proleće ne mogu da se izbegnu. Zato je važna svaka glasačka glava. Da bude evidentirana i stavljena u odgovrajuću kolonu. Nema razloga da se ide ka glasačkom telu koje je tvrdo opoziciono, ali zato ono koje se još dvoumi, pa tu je prostor za rad. Zato istraživanje sa 1.000 ispitanika i nije dovoljno. Neko ko čita ovaj tekst reći će, pa mene nisu zvali. Vrlo je verovatno i moguće da nisu sve zvali. Neki su jednostvano imali sreće, ali neki drugi su na nekim drugim spiskovima. Na primer onih koji su već članovi vladajućih stranaka. Ili na spisku sigurnih i kapilarnih glasova. A možda su već provereni kroz rad u javnom sektoru. Čini se da su brojane samo one glave koje su se svih ovih godina, a nije ih malo, nekako izvukle, provukle, izbegle već pobrojane spiskove. I šta sada one, posle poziva njima i članovima porodice, treba da rade? Da se brinu, povlače ili ne daj Bože, plaše? Ne, treba samo da izađu i glasaju. I 17. decembra i na proleće. A ovi što vole da broje, neka broje ponovo. Samo se time i bave svih ovih godina. U međuvremenu, inspekcije i nadležni organi neka provere otkud “agencijama” brojevi telefona Nišlija, spiskovi građana i čitavih porodica. Tekst je štampan u listu "Danas".

Očekivalo se mnogo. Nadao se narod, a nadali su se i niški naprednjaci. Oni ne toliko zbog naroda koliko zbog prolećnih lokalnih izbora. Pravilnije rečeno, zbog sebe i svojih fotelja. Međutim, Vučićeva priredba o skoku Srbije u budućnost, Nišu je donela novu disciplinu - skok u mesto. Sudeći prema objavi gradonačelnice Niša, iako pompezno najavljen kao nekakav plan za preporod Srbije, ništa novo se neće desiti u najvećem gradu juga Srbije. Tačnije, biće novih projekata, ali su oni Nišlijama odavno poznati i već dugo čekani. Mnogi zbog probijanja rokova, odlaganja i višestrukih najava da će početi vrlo brzo. Sada eto, makar znamo da “vrlo brzo” znači da bi trebalo da budu završeni do 2027. godine. I obilaznica, i pruge ka Dimitrovgradu i Leskovcu i nova zgrada aerodroma i porodilište i mala scena pozorišta i Omladinski centar. Da stvar bude gora neki od pobrojanih projekata su već pri kraju. Mala scena Narodnog pozorišta, recimo. Stiče se utisak da je u veliki Vučićev plan dodata jer, ne daj Bože, nije bilo drugih planova za Niš. A ako ih stvarno nema to bi bilo zaista nefer prema građanima koji su i na poslednjim izborima pokazali da SNS i Vučića “vole” ipak malo više od Beograđana i Novosađana, a tamo će se sliti desetine milijardi evra. Još više nije fer prema lokalnom SNS kadru koji u republičkim investicijama vidi jedinu svetlu tačku svog političkog delovanja. Izbori su im na pragu, jun će brzo doći, a do sada je samo najavljen “Ariston” i mini fudbalski centar na Loznom kalemu, paradoksalno dodeljen gradu koji je, u pravom palanačkom maniru, prethodne 4 godine sahranio sve što je od sporta moglo da se sahrani. Takođe, najavljen kompleks će početi da se gradi, kako je rečeno, pre nego što se uopšte obznani kada će pasti prva lopata na rekonstrukciji stadiona “Čair” koju je već pomenuti Vučić najavio još pre prethodnih parlamentarnih izbora. To se još čeka, a nije ni u planu do 2027. Možda se tu Nišu smeši još jedna nova disciplina - skok unazad. Nadaju se lokalni funkcioneri novim projektima i fabrikama kako bi pokazali da je to ipak skok u budućnost. Onu istu budućnost u koju su nas, takođe pompeznim najavama i porukama, poveli još pre 10 godina u kampanji koja se zvala slično - “Budućnost u koju verujemo”. Predsednik Vučić je na svojoj poslednjoj priredbi ostao nedorečen i nije pojasnio da li je to ta ista budućnost ili se sada ide u neku novu? Koliko to budućnosti Srbija ima? Ako je ista, onda se nje Nišlije dobro sećaju. Ona im je tada predstavljena kroz festivalsku atmosferu okačenih plakata u centralnoj niškoj, Voždovoj ulici. Sa plakata je u bolju budućnost pozivao lično Vučić, a oni su okačeni povodom njegovog rođendana. Izbori su održani nekoliko dana kasnije. Pobedio je SNS, a ta budućnost je Nišu deceniju kasnije donela 10.000 stanovnika manje i aerodrom manje. Donela je i funkcionere koji se tuku po opštinskim zgradama, gradonačelnike koji diskredituju i zatvaraju vrata medijima. Donela je i one druge funkcionere čije je imovinsko stanje znatno napredovalo. U tom periodu učvršćeni su netransparentnost, klijentelizam, partijsko zapošljavanje, korupcija, nepotizam… Pa samo pri poslednjoj kontroli DRI utvrđeno je da je za dve godine (2021. i 2022.) na sumnjive, neregularne i nepotpune javne nabavke potrošeno skoro 10% dvogodišnjeg budžeta Niša. Za tih 10 godina od velikih projekata izdvajamo… izdvajamo… pa izdvajamo Naučno-tehnološki park. Došla je tu još po neka fabrika, uglavnom sa istoka. Desila se i jedna nova fontana. Dobro po građane je da Vučić takvu budućnost Nišlijama, ovog puta, nije javno ponudio. Odlučio se za skok u mesto i završavanje već završenih i očekivanih projekata. Svakako nedovoljnih za prekopotreban razvoj Niša. Još jednom je pokazano odsustvo interesovanja za jug Srbije i Niša kao centra regije. Građani, naravno, kao i do sada neće puno da se brinu oko toga. Na ružičastim televizijama su im rekli da je sve super i u najboljem redu. Poručuju im da uskoro idu lokalni izbori, pa će tu moći da kažu šta o svemu misle, iako još ne znamo šta će biti sa poslednjim, decembarskim “izborima”. Koliko su bili slobodnomisleći došli su do Ustavnog suda. Kako god, ako građani ostanu nezainteresovani i ne osvrnu se malo i na prošlost, rezultati su već dobro poznati. I već viđeni. A lokalni naprednjaci, oni će kao i pre 10 godina verovatno hteti da se skriju iza lika i imena bivšeg predsednika stranke. Nisu mu valjda još tada džaba kačili plakate. On jeste njihova budućnost. Za mnoge i jedina. Tekst je štampan u listu "Danas".