Search Results

Ovaj tekst koji nastaje nakon neuspelog skupa SNS u Nišu, ali uspelog jajarenja po niškim ulicama i sokacima možemo da započnemo sa nekoliko pitanja: Zašto su velike policijske snage obezbeđivale ceo kvart u užem centru Niša? Zašto su se funkcioneri SNS od naroda ogradili metalnim ogradama? Zašto su nezadovoljnim građanima pokazivali srednji prst? Zašto je gradonačelnik dobio jaje ako SNS ima stabilnu većinu u niškom parlamentu? Žandarmerija obezbeđuje stranački skup; foto: A. S. Odgovor je prost, a datira još od juna meseca prošle godine kada su, pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima, naprednjaci, socijalisti i jedan rusofil nakalemili 31 odbornika i minimalnu većinu u lokalnoj Skupštini. Opozicija i dalje ima 3.500 glasova više, ali SNS ima većinu. Tome treba dodati i otimačinu na samoj konstitutivnoj sednici uz nezapamćeno silovanje poslovnika i zakona. A šlag na torti bilo je noćno ustoličenje Dragoslava Pavlovića u fotelju gradonačelnika. Od tada SNS suštinski nema većinsku podršku u Nišu i to znaju i sami naprednjaci. Ipak, njihovi malo važniji stranački drugari su hteli baš tu da se okupe - u Nišu, u Oficirskom domu, u jeku studentske pobune i posle sumnje da je pre nedelju dana na mirne građane u Beogradu pucano iz zvučnog topa. Dok su ih čekali ovi niški, niže rangirani su narodu pokazivali srednji prst čim bi ušli u ograđeni park opasan Žandarmerijom koji je dosta ličio na Ćacilend 2. Na kraju, glavešine naprednjačke među kojima su Ana Brnabić, Miloš Vučević i Darko Glišić nisu došle, a okupljeni su pušteni da pešaka idu kući prolazeći pored razjarenog naroda. Jajo-osmeh gradonačelnika Niša; foto: printscreen Tada je i Pavlović dobio jaje. Ono simbolično predstavlja potvrdu njegove tragedije koja traje svega nekoliko meseci. Takođe, to je jaje koje sublimira patnju i ćutanje Nišlija svih 13 godina vlasti SNS. Vreme u kojem je naprednjačka kamarila uzurpirala sve javne institucije i preduzeća. Od njih napravila partijske prćije. Sublimira sav lopovluk svih garnitura naprednjaka od 2012. na ovamo. On jeste oličen kroz Draganu Sotirovski i Nenada Stankovića Gusku, ali gde je tužilaštvo da se pozabavi i ranijim radovima brojnih funkcionera? Ćutale su Nišlije, ali više neće. I to se upravo i desilo na niškim ulicama u prohladnoj prolećnoj noći. Sam Pavlović je u tragediju uplivao onog dana kada je pristao da sa pokojnim Palmom u predizbornoj kampanji na Bulevarskoj pijaci jede kobasice . Kada je pristao da položi zakletvu posle sednice za koju je i sam znao da je upitno legalna . Kada je po televizijama pričao kako je posle studentskog protesta u Nišu bilo puno pijanih koji su se javljali Hitnoj pomoći. Kada je pristao na silovanje demokratije sednicama parlamenta od po 5 minuta. Kada je lažnim ćacima čestitao put u Beograd i tamo ih poslao kombijem javnog preduzeća.  Pristao je, verujemo svojevoljno, da se preko njegovih pleća, slomi 13 godina katastrofalne vlasti SNS u Nišu. Od lepog niškog dečka sa pristojnom funkcijom u EPS-u, u nekoliko meseci, pretvorio se u lice SNS-a, stranke koja se u najvećem gradu na jugu neće pamtiti po dobrom.  I posle incidenta Pavlović je pozivao na jedinstvo, da se radi i gradi. To možda znači da se ne ljuti na one koji su ga gađali jajima i polivali vodom. Možda je shvatio da su za sve krive njegove stranačke kolege koje se nisu ni pojavile u Oficirskom domu, ali su zato svi ostali ostavljeni da budu lake jajo-mete . Nije kriv narod što je besan, nego što im je kompletna niška naprednjačka klika servirana na tanjiru. A to je uradio neko njihov. Neko iz SNS-a. Umesto kopiranja Vučićevih floskula, Pavloviću je najpametnije da pocepa člansku kartu SNS ispred Gradske kuće uz prisustvo svih medija. Da podnese ostavku i prepusti upravljanje gradom istinskoj volji naroda. Posle jajarenja preko puta Učiteljskog doma jasno je da on, ali i kompletan niški SNS, nemaju legitimitet da dalje vode Niš. Valjda su sada to naučili. A taj njegov zakasneli odlazak sa naprednjačkog broda koji tone bi bio kakva-takva šansa da sačuva makar minimum ličnog dostojanstva.

Na prvi pogled, čitajući naslov, neko bi možda pomislio da ga u tekstu čeka recept za zdravo jelo. Možda bi pomislio da će naći savet kako da od banane i krastavca napravi prirodnu kremu za lice. Nisu banana i krastavac nespojivi. Naprotiv, posebno ih kozmetika voli. Međutim, ovo nije tekst ni o hrani, ni o lepoti, ni o zdravlju. Ovo je tekst o politici. O političkoj situaciji u Srbiji, a upravo su gore pomenute reči ključne, one koje je opisuju poslednjih dana. Od namirnica još nedostaju jaja. A u daljem tekstu ćemo saznati zašto su i ona bitna. Simboli srpske politike danas Sam predsednik Srbije i član SNS Aleksandar Vučić je više puta pominjao bananu. Ali ne bananu kao namirnicu, već Branislava Jovanovića Bananu. Nekada funkcionera SPO, a posle nekoliko promenjenih stranaka lidera G17 i URS u Nišu. Pominjao ga je nakon što je Jovanovićeva supruga Natalija, dekanka niškog Filozofskog fakulteta napadnuta nožem na ulici. Napala ju je žena koja je rekla da je nezadovoljna protestnim angažmanom dekanke, ali je odmah dodala i da je neuračinljiva dok su joj građani otimali nož iz ruku. Predsednik je i za nož rekao da je kuhinjski, a da je Bananina žena, tako je rekao, zadobila posekotinu kao kad ljuštite krastavac. Ništa strašno, drugim rečima. Eto i krastavca u našoj priči. Njemu su izgleda poverovali i u Tužilaštvu pa su umesto nekog ozbiljnijeg dela, gospođi koja rekreativno nosi kunjinski nož i nasrće na neistomišljenike po ulicama, na teret stavili krivično delo nasilničko ponašanje. Baš je tako okarakterisano delo onih koji su one prohladne prolećne noći naprednjake zasuli jajima po niškim ulicama. Tu dolazimo i do jaja koja su po tumačenju Tužilaštva isto što i nož. Kada sagledamo ovu ujdurmu koju živimo, a koju nam je u jednom od svojih sto i kusur obraćanja od početka godine zakuvao predsednik lično, shvatamo zašto su trenutno su jaja zapravo najvažniji sastojak ove političke čorbe. Prvo, političar Jovanović zvani Banana teško da može da bude protivnik Vučiću i SNS-u. Da im nije bilo Banane ne bi ni formirali vlast 2012. godine kada su je većinskom koalicijom sa SPS i URS preuzeli od Demokratske stranke u Nišu. Nakon tih lokalnih izbora rezultat je bio tesan - SNS je imao oko 26% osvojenih glasova, a DS oko 23%. U mandatima je to bilo 17 prema 15 za SNS. Treća najjača stranka upravo je bio URS sa 11 mandata, a SPS je imao 10. Jasno je da je stara koalicija DS-URS-SPS mogla da sačuva vlast u gradu. Pregovaralo se dugo. Zvanični rezultati su proglašeni u maju, a vlast je formirana tek u avgustu. Formirali su je SNS, URS i SPS i to tako što su upravo socijalisti i Jovanović rešili da uđu u koaliciju sa naprednjacima umesto sa DS. Potpisivanje koalicionog sporazuma 2012. godine u prostorijama SNS u Nišu; foto: A. S. arhiva Zahvaljujući ovom potezu, SNS i danas ima vlast u Nišu. Posle poslednjih izbora je sve to sa upitnim legalitetom, ali tu su - vladaju, primaju jaja i hrabre se kako i dalje imaju većinsku podršku. Upravo zbog toga je prosto nemoguće da Vučić Jovanovića etiketira kao nešto loše. Niko bolje od Nišlija ne zna koliko je Banana (bio) loš ili dobar za Niš, ali svakako naprednjaci bi trebalo da mu budu večno zahvalni jer ih je pre 13 godina ustoličio i omogućio im da u tom periodu toliko uruše sve sisteme ovog društva pa da dođemo u situaciju da žena napadne ženu nožem na ulici zbog politike. Ono što svakako ne priliči predsedniku je da u svrhu političkog omalovažavanja bilo koga naziva i proziva nadimkom na televiziji. Sve i da je taj nadimak opštepoznat kao u ovom slučaju. Ipak, dok nastupa kao predsednik trebalo bi da svojim primerom pokazuje i kako se sa poštovanjem treba ophoditi prema neistomišljenicima da ne bismo dolazili u situacije kakva je bila ova sa nožem ili ona sa jajima koja su padala po glavama naprednjaka. Upravo nas takav rečnik, atmosfera, etiketiranja, propaganda, neistine i laži dovode u situacije u kojima je narod protiv naroda. Posebno brine što za predsednika očigledno nisu sve žene iste. Naprednjakinje koje su gađanje jajima su iste večeri bile “majke i bake”, a dekanka se prenemagala zbog obične posekotine. Takoreći posekotinice koju je zadobila, podsetimo, u napadu nožem na ulici. Zašto ona nije nečija majka i baka, predsedniče? Da li u Srbiji možeš da budeš majka i baka i bez članske karte SNS? I kako je u ovom slučaju, u tabloidima, baka bila ona koja drži nož? Jasno je da je ova politička čorba, sa svim pobrojanim sastojcima, mnogo gorka. Mnogo je slana i masna. Toliko da je mnogima od nje muka. A problem nije ni u namirnicama, ni u konzumentima koji sada pokušavaju jajima da je malo poprave. Ali ni to nije trajno rešenje, jer je problem zapravo u kuvaru. Kuvar je loš, a umislio je da je najbolji.

Šta su i koliko studenti uradili za srpsko društvo u prethodna skoro 4 meseca rečeno je i napisano toliko puta. Možda je zapravo najveća potvrda njihovog uspeha taj čudan osećaj koji svako doživi kada sa njima bude na skupu poput onih kakvi su bili u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, pa i ovaj poslednji u Beogradu. Jedno učmalo društvo je probuđeno kroz studentsku energiju i bunt, kroz bespoštednu želju da se prođe putevima Srbije, da se ideja promene i slobode pronese kroz svaku ulicu i selo. S razlogom su ih ljudi već nazvali herojima, a neki drugi predložili i za Nobelovu nagradu. To su velika priznanja i zvanja, ali nakon svega što se desilo u Beogradu, studenti su dobili i najveće, postali su žrtve. Podizanjem pendreka u Novom Sadu pred graskom Skupštinom, to je samo overeno. Nije to samo zbog čuvenog “zvučnog topa” iz kojeg (ni)je pucano na njih i druge građane. Žrtve su režima koji je zbog njihovog skupa pokrenuo i podigao bukvalno sve što ima u svom arsenalu, pa možda čak i taj prokleti top ili neku sličnu napravu. Sloboda ili ništa Od Ćacilenda, lažnih studenata, veterana JSO, stranačkih batinaša, traktora i državnih organa koji rade sa ovim prethodnima, a ne u korist bezbednosti svih građana. Bilo bi zanimljivo čuti podatak koliko je policajaca i mehanizacije bilo angažovano u subotu u Beogradu. Režim je kroz nastupe Aleksandra Vučića najvaljivao obojenu revoluciju, nemire, haos, upade u institucije. Traktorima je čuvan Pionirski park. Zidinama opasan Pink, a RTS je emitovao iz studija “Slagalice”. Na kraju, nije se desilo ništa. Sa prvim naznakama problema studenti su prekinuli protest i povukli se na fakultete.  Skup je protekao mirno i masovno. Bilo je incidenata koji su neizbežni sa tolikim brojem ljudi na ulicama. O studentima sada može da se misli svašta, ali su na kraju dokazali i pokazali da su žrtve jednog režima koji uporno pokušava da ih predstavi kao zlo, a oni su zapravo jedino dobro i čisto što društveno-politički život u Srbiji nudi. Ukoliko se dokaže da je režim koristio i nedozvoljena sredstva i oružja u obračunu sa njima, onda se njihova metafizička žrtva i materijalizuje. Upravo je to i najopasnije stanje protivnika iz vizure režima koji vodi Vučić. Svaka žrtva rađa empatiju. Empatija stvara masovnost, a žrtve postaju heroji. Tako je u istoriji, tako je u književnosti, tako je u revolucijama. Ta granica je posle 15. marta pređena u odnosu studenata i režima. On (režim) je protiv njih (studenata) pokušao svašta. Od blaćenja, sabotiranja do navodnog razumevanja, ali je na kraju, iz čistog kukavičluka i straha, bio spreman i da se bije.  Studenti su to vešto izbegli i iz situacije koja im se spremala izašli čisti kao planininski potok. Zato im je sada široko polje da njihove ideje dobiju još veću masovnost. Prosto je - još jednom su se dokazale kao ispravne. Jer da su krenuli na Ćacilend, da su ušli u borbu sa policijom i ostalim stranačkim formacijama sa kapuljačama, potvrdili bi ono kakvim je režim hteo da ih predstavi. Pre 15. marta su šetnjama i istrajnošću uspeli da strah u Srbiji promeni stranu, posle ovog datuma je svima u Srbiji, a i šire jasno na kojoj strani je dobro, a na kojoj zlo. Posle poslednjih dešavanja u Novom Sadu počeli su da primaju i pendreke. I jasno je da se represija nad protivnicima vlasti povećava, čitav stranačko-državni mehanizam zbija redove, ali je takođe evidentno da institucije ne funkcionišu. Dovoljna je potvrda da ne postoji opština od Valsotinca do Kule u kojoj je u poslednja 2, 3 meseca sednica lokalnog parlamenta mogla da se održi bez dolaska policije ili postavljanja kordona. To sigurno neće da reše ni lažni studenti, ni traktori, ni topovi. A sigurno studenti i građani neće stati sami od sebe. Naprotiv, kažu da su tek počeli.

Zamislite ovaj ne u potpunosti izmišljen scenario. Godina je 2008. i Tomislav Nikolić se odlučuje da pocepa Srpsku radikalnu stranku. Vrlo brzo kreće u formiranje sopstvene partije - Srpske napredne stranke, gde mu se priključuje i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ova nova politička grupacija skoro 4 godine, do raspisivanja vanrednih opštih izbora 2012. godine, traži od tada aktelne vlasti koju čine DS-SPS-URS raspisvanje vanrednih izbora zbog, kako su govorili, nadolazeće ekonomske krize i protivljenja ustavnim promenama iz 2009. Naravno, i pitanje Kosova i Metohije je bilo više nego aktuelno. Već 2010. godine kreću sa antivladinim protestima i prikupljanjem potpisa za vanredno glasanje. Osnivanje SNS; foto: Wikimedia Predsednik Srbije Boris Tadić tada kreće u opštu medijsku ofanzivu. Pojavljuje se svakog dana na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i govori o novoformiranom političkom pokretu kao opciji koja Srbiju želi da oslabi i da je preda okupatoru. U tim gostovanjima mu se, s vremena na vreme, priključi i prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik. Sa druge strane, SNS se ne pojavljuje nigde i sam RTS njihovim protestima posvećuje tek 2 minuta na polovini Dnevnika. A onda odmah na to lepe Tadića koji ih naziva antisrbima, secesionistima i stranim plaćenicima. Srpska napredna stranka samo u svom nazivu ima “srpska”, a dobro znamo kako je ona nastala i čijim parama. Neka lideri SNS kažu ko im je u hotelu “Ric” u Parizu obećao novac za formiranje stranke. Ne dam, eto to im kažem! Ne dam da nas vrate u mafijaške devedesete! Boriću se protiv svih njih i pobediću. Pobediće Srbija! - govorio je Tadić u jednom od brojnih obraćanja narodu. Savetnik predsednika Tadića, medijski mag Nebojša Krstić gospodari tih godina društvenim mrežama. Na svom Fejsbuku piše: Da li neko ko sarađuje sa bivšim američkim ambasadorom u Srbiji Vilijamom Mongomerijem može za sebe da kaže da radi u interesu Srba i Srbije? Kako naprednjaci misle da unaprede Srbiju dok im fondacija Montgomerija pomaže da zaborave na svoju ružnu radikalsku prošlost? - pisao je Krstić. U to vreme jedan od najčitanijih dnevnih listova “Press” donosi nam ekskluzivni istraživački tekst tadašnjeg zamenika urednika Dragana J. Vučićevića pod naslovom: “Toma u gepeku išao po tajkunske pare kako bi razorio Srbiju”. Od naših dobro obaveštenih izvora saznajemo da je lider novoformirane Srpske napredne stranke u gepeku “mini kupera” biznismena Dragana Đurića odlazio više puta u vilu drugog tajkuna Miroslava Miškovića kako bi molio za pare. Dok danju sedi na stiroporu i glumi štrajk glađu uveče ide na tajkunski viski i moli za novac kako bi rušio Srbiju. Bruko jedna! - pisalo je u tekstu između ostalog. A sada da se vratimo u realnost. Ono što se posle insistiranja, brojnih protesta i štrajka glađu pojedinaca iz SNS zaista desilo jeste da je Tadić u martu 2012. raspisao opšte izbore u Srbiji kako je opozicija i tražila.  Svi u studiju TV Prva kod Bujoševića Kampanja je trajala više meseci. Nije bila najčistija, ali ni nalik ovome što imamo danas, jer su političari na svim televizijama ukrštali mišljenja, a ljudi su glasali slobodno. Ej, pa na Prvoj TV su se sreli Jovo Bakić i Toma Nikolić, gde ćeš veću medijsku slobodu? I to kod Bujoševića u emisiji. SNS je imao velike mitinge u brojnim gradovima bez ikakve opstrukcije. Stajali su na trgovima i obećavali borbu protiv korupcije i evropski put. Potezom olovke naprednjaci su prvo dobili predsednika, a kasnije i parlamentarnu većinu i Vladu. Nakon svega, oni su ipak prosipali džakove sa navodno pokradenim glasovima, ali do danas ne znamo šta se tu tačno desilo. Tadić je otišao mirno i rekao: “Vidimo se u nekom drugom filmu”. Drugim rečima, tako funkcioniše politika i otprilike tako se menjaju političke stranke i vlast u demokratskom režimu. Naprednjacima je deo glasača, na najdemokratskiji način, dao svu vlast i poverenje da upravljaju Srbijom. Tada je sve to delovalo normalno i prirodno. Ono što se još zapravo desilo je da su pomenuti Krstić i Vučićević zaista počeli ovako da pišu, svako na svojoj platformi. Neko će reći da je i to normalno za demokratski režim, a to zapravo nije demokratija nego populizam.  Srećom, danas smo napredni, pa smo prerasli i populizam. On je u Srbiji toliko ogoljen da je postao autokratija, pa je zato sve ono što je u gornjem tekstu izmišljeno kao vid prljave “političke” borbe, danas normalno i legitimno. A i mnogo je gore. Traže i slobodu Možemo sa sigurnošću da kažemo da mnogi koji su 2012. na izbornom listiću zaokružili SNS, nisu očekivali ovakvu Srbiju 13 godina kasnije. Politički sistem je razoren i sve stranke su marginalizovane, lideri medijski ukaljani. Korupcija je na svakom koraku, stranačka pripadnost važnija od krštenice, padaju nadstrešnice… Na Kosovu i Metohiji se ne glasa sa srpskom ličnom kartom. Srbija je sve dalje od EU.  Danas su, za razliku od 2010. godine, na ulicama Srbije deca, studenti. Traže ispunjenje zahteva, pravdu i odgovornost. Narod koji ih prati i koji im se priključio traži i promene. Sve što dobijaju od vlasti su netraženi izbori i referendum uz pretnje da prelazne Vlade neće biti, a prednjače etikete da su antisrbi, secesionisti, destabilizatori i strani plaćenici.

Od prvog dana studentskih protesta u društveno-političkom životu Srbije zapravo postoje samo dva pola. Sa jedne strane su studenti, a sa druge propaganda. Ovi prvi bude Srbiju, skidaju okove straha i traže ispunjenje svojih zahteva. Na drugoj strani, vlast, SNS i tabloidna mašinerija jakom, često i nekontrolisanom, propagandom pokušavaju da neutrališu energiju pobune koju su studenti kao magični prah posuli po Srbiji. Sa jednog od niških protesta Da je to zaista tako primeri su brojni, a to je pokazao i poslednji nastup aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića na RTS. Verujem da se po pitanju tih intervjua delimo opet na nekoliko Srbija. Na one koji ne trepću dok ga gledaju, na one koji bi slomili TV i malo bljucnuli i na nas koji bismo uglavnom kao i ovi drugi, ali u ovom vremenu političke krize se nadamo razumevanju situacije, smirivanju tenzija i mudrim potezima predsednika. Jer kad ako ne sad? Ali avaj, uvek dobijamo isto. Red hvaljenja istorijskim uspesima, eto u toj emisiji pomenu da su neki nezabeleženi od 1945. godine. Onda imamo red usmeravanja pažnje na sebe. Zatim ide red nepristojnih reči i uvreda za sve koje vidi kao suparnike. Poslednje što smo čuli od predsednika na RTS-u, u prajmtajmu: društveni talog i siledžije. Sve se ovom jednom rečju zove - propaganda. Tome naravno pridodajemo strani faktor koji stalno napada Srbiju, valjda preko studenata i tih siledžija. Od kada su krenule blokade nismo čuli ko je taj strani faktor. Da li su to strane službe, NGO ili nešto “opasnije”? Ipak, u tom poslednjem gostovanju su napadi nekako povezani sa Zapadom. I taman smo pomislili, dobro je, znamo od koga da se branimo kad predsednik poče da hvali Ameriku i Donalda Trampa. Pa se pohvali da ga je zvao i Olaf Šolc, nemački kancelar. Tu su bila još neka imena sa zapada u superlativu, a publika ostade opet zbunjena, jer zašto bi nas napadali kada se tako dobro slažu? Svesno ili ne, tu je isplivala još jedna linija propagande koja ne staje od početka protesta. Možda čak i od početka mandata. A studenti se naizgled drže van svih ovih tokova. Održavaju plenume, planiraju akcije i traže ispunjenje zahteva. Međutim, izlaza iz ove krize nema bez političkog rešenja. Čak i da oni reše da se povuku u jednom trenutku nakon ispunjenih zahteva, lavina je pokrenuta, Pandorina kutija otvorena. Zato je neophodno da se u čitavu priču uključi politika. Miroslav Aleksić iz Narodnog pokreta Srbije se osmelio prvi. Izneo je plan za prelaznu Vladu. Propagandna mašinerija ga još žvaće. Baš kao što preživa govornike sa velikog protesta u Novom Sadu, a tu i nisu govorili političari. I neka žvaće, ona zato i postoji, ali čini se, da dopire i do studenata pa su i oni brže-bolje požurili da se ograde od svih predloga i govornika. Zato je ključno pitanje ko će pobediti - oni ili propaganda? Naravno, ovo nije pokušaj politizacije studentskog bunta. Jednostavno, društvo je u fazi kada uz studentske zahteve, paralelno mora da postoji i politički proces. Njegovi akteri su, sviđalo se to nama ili ne, i opozicija i vlast. To je jedino odgovorno i jedino vodi ka “miru i stabilnosti”, dragoj floskuli našeg predsednika. Nećemo do toga doći ni novom SNS Vladom, ni iznuđenim izborima u uslovima kada samo retko članstvo SNS veruje da su izbori u Srbiji pošteni.  Mogu deo tog procesa da budu i profesori koji bi formirali ekspertsku Vladu ili na neki drugi način učestvovali u toj društvenoj tranziciji. Mogu naravno i sami studenti da iz odela aktivizma u kojem su sada, uskoče u političke okvire, ali je tako nešto prosto neminovno kako bi se ono što je pokrenuto, privelo kraju. Broj ljudi na ulicama, njihove poruke, nezadovoljstvo i očekivanja, pokazuju da je energija naroda uz studente, ali neretko i dalje od njihovih zahteva. Ono što se od svih ključnih aktera, a pre svega od vlasti i predsednika, u ovom procesu očekuje je, pre svega, odgovornost. U suprotnom, nema sumnje da pobedu odnosi propaganda. Tako ostajemo tamo gde smo i bili u startu - u zarobljenoj državi. A nama, za početak, samo trebaju ispunjeni studentski zahtevi, fer i slobodni izbori i olovkom smenjiva vlast. Vlast zbog koje nećemo morati tako često da šetamo.

Vatra koju je upalila studentska pobuna teško se gasi. Mnogo je već oprobanih recepata pokušala vlast - studenti su etiketirani, targetirani, vređani, praćeni, omalovažavani. Mnogo ćoraka je ispalila, nadala se da će praznici utišati bunu, ali ništa od toga.  Oni naravno, a pre svega prvi na vlasti Aleksandar Vučić, pokušavaju da kažu kako sve jenjava. Znaju dobro da ta laž ne prolazi ni kod njih samih. Da je tako, pa ne bi se hvatali za svaku slamku u nadi da će baš ona srušiti studentsko jedinstvo i nekako prekinuti nezadovoljstvo koje kulja. U četvrtak u Beogradu se umalo desila tragedija. Vozač “forda” je na krov podigao 20-godišnju studentkinju koja je stajala na trotoaru. Da, na trotoaru. On je tu projurio kao da je na lokalnom putu. Sekunde, santimetri i sreća su spasli sve nas još jedne tragedije. Nije se prvi na vlasti oglašavao 5 ili 6 sati, a onda je rešio da ovaj pokušaj ubistva izjednači sa nečim što se desilo u Novom Sadu, a što je on u 14. obraćanju za 16 dana nove godine, nazvao napadom na stariju gospođu. Starija žena je prvo vređala studente, vidi se na snimku, jednu devojku i udarila, a kada je ona krenula ka njoj, gospođa je pala. Više je sekundi Vučić u obraćanju posvetio njoj nego devojci za čiji život lekari i dalje brinu. Ali ni ovaj događaj nije mogao, a da ne pokuša da izvrne ili spinuje, opet u nadi da će se to negativno odraziti po proteste, a pozitivno po njega. Ko još veruje u poštene izbore? U tom kontekstu, iako pun navodne želje da se smire strasti, optužio je opoziciju i pomenuo narodnu volju. Ličilo je da misli na refrendum o njemu koji je nedavano opet povampirio. Čak su poslanici SNS navodno spremili i 100 potpisa, ali ne zna se za šta. Ovu neustavnu kategoriju savetodavnog referenduma, čini se, ovog puta će gurati do kraja. Krenula je i kampanja “Vučiću verujem” pa deluje da je već sve isplanirano. Verovatno do rezultata. Ali ko posle ovog pokušaja ubistva još veruje u pošteno glasanje i referendum? Ko posle pada “nerekonstruisane” nadstrešnice veruje u pravdu i istinu? Ostao je još jedan, ne tako mali, procenat ljudi koji ne vidi ili ne želi da vidi ono što studenti crtaju svakog dana - sistem je truo, a predsednik se meša tamo gde mu nije mesto (po Ustavu). Umesto da ga zaceljuje i leči, Vučić razmišlja o rejtingu i foteljama. U maniru politikanta, a ne državnika, “rešenja” koja nudi tiču se samo njega i političke opcije kojoj pripada. Šta je sa narodom?  A vidimo da sve češće istraživanja pokazuju da je sve više onih koji ne prihvataju tu politiku i takva “rešenja”. Posle onoga što se desilo na izborima u Nišu i Beogradu, u junu i decembru, nema više tog glasanja pod postojećim uslovima kojem može da se veruje. Nema tog referenduma, sve i da ga sprovedu, koji će narod priznati, a pre svega u njemu učestvovati. Ljudi su sada na ulici i deluje da su spremni da tu donose odluke, ako već institucije odbijaju da rade kako nalažu zakoni i Ustav. Upravo je tu i ključ za rešavanje čitavog problema. Umesto referenduma, Vučić i naprednjaci, građanima bi trebalo da ponude nazad institucije. Da smanje uticaj na pravosuđe, policiju, službe bezbednosti, a posebno na medije. Pre svega na RTS koji u ovoj krizi sve više ide stranputicom kojom je davno krenuo. Sa promocijom kulta ličnosti mora da se stane. Ciklus od 12 godina vlasti je u Srbiji kao sudbina. Toliko je, od čuvene 8. sednice, imao Slobodan Milošević, toliko nazovi demokratske snage, a naprednjaci su ušli u 13. godinu vlasti. Ipak, vidi se da je ona na aparatima za održavanje u životu, a sve zato što su i dotle došli mehanizmima kojima se služe i sada dok pokušavaju da umire studente. Sve je spin, muljaža, korupcija i burazerska ekonomija. Razlika je sada samo u tome što pametniji više ne ćuti i ne popušta. Oni koji su retko kada ili nikada igrali pošteno, na to jednostavno nemaju adekvatan odgovor.

Makar se nešto dešava Vozovi u Švajcarskoj nisu žurili. Vožnja u njima je ušuškana i lagana. Ima gužve, ljudi se prebacuju sa sedišta na sedište, iz vagona u vagon, ali nema one neobjašnjive nervoze koju sam kao po pravilu osećao u autobusima „Niš ekspresa”. Kondukter mi je prišao sa osmehom. Pregledao је kartu, rekao nešto na nemačkom i produžio dalje. Primetio sam da mu se pogled zadržao na mom obrazu, koji se i dalje crveneo. Sigurno je pomislio da sam dremao na prozorskom staklu, pa mi je ostala uspomena. Nije mnogo pogrešio, meni jeste ostala uspomena, ali ne na voz, nego na Kićine drugare za koje sam prevozio ne znam ni ja šta. Rešio sam, dok nas je kompozicija ljuljala kao u kolevci, da ću se jednog dana najebati keve Kići jer me je spojio sa Kajlom i Šortijem. Zapravo, nije me on spojio, ja sam ih zvao. I verujem da je njihova želja da mi pomognu bila iskrena, ali oni nisu mogli da mi ponude drugi posao. Jednostavno, time se bave. To je njihov, kako vole da kažu, biznis. Ostaće mi urezan Kajlin pogled na vratima tog malog stana pre nego što smo Šorti i ja izašli. Prišao mi je i stavio ruku na rame, ništa preteće, više onako očinski. Svojim naboranim licem me je pogledao pravo u oči: – Jesi li upoznao Abdula? – Jesam – odgovorio sam kao iz topa. – Nisi – rekao je Kajla. – Ne, ne... Jesam. Na parkingu. – Ne, nisi ga upoznao. Nisi ga video.   Očinska ruka na mom ramenu postajala je sve teža, a njegovo lice sve bliže, toliko da sam mogao da osetim aromu skupog viskija koji se ispijao u tom stanu. Hladnoća iz dubine njegovih očiju zaledila mi je nožne prste. Čovek je koji nema šta da izgubi. Sve mi je bilo jasno. – U pravu si. Koji Abdul? – Tako je. Nisi upoznao njega, a sa nama si samo pio, jeo i sećao se detinjstva. – Pa da... Šta bih drugo? Tada je Kajla sklonio ruku i Šorti i ja smo izašli iz stana.   Prvo veće mesto posle Sen Galena u kojem je voz stao bilo je Gosau. Počela je smena putnika. Jedni su užurbano izlazili, drugi ulazili. Vagoni su kao košnice, a posebno prozuje na stanicama. Tu kao da neko prodrma košnicu, pa pčele počnu da jure tamo-amo. U toj gužvi primetio sam čoveka koji je na leđima nosio gitaru, zapravo kofer za gitaru. Bio je to stariji gospodin, lepo obučen i doteran, u braon jesenjem kaputu, kose bele kao vrhovi okolnih planina, jedrog lica i vitkog stasa, obrijan do kože, očešljan i visok. Sa njim je išla jedna sredovečna žena u roze kompletu. Imala je vuneni prsluk i duge čarape dokolenice. Prosedu kosu sakrila je u maramu, iz koje je virio jedan takođe roze cvet. Osmeh joj je bio fiksiran, kao da joj je vilica bila ukočena u tom položaju osmeha. Bili su toliko karakterističan par da nisu mogli da prođu neopaženo. Nežno su se držali za ruke i dok su sedeli. Ona je sedela pored prozora uglavnom fokusirana na okolinu, dok je čovek sa gitarom malo gledao u nju, a malo posmatrao ljude po vozu, baš kao što sam i ja posmatrao njih i razmišljao ko su, šta su i gde su pošli tako čudni i tako svoji. Nisam morao dugo da čekam odgovor na poslednje pitanje. Na razglasu se čulo „Ucvil”, a to je pisalo i na displeju. Košnica se opet probudila. Ljudi su počeli da uzimaju torbe i da se pripremaju za izlazak. To je uradio i simpatični par. Voz se približavao Ucvilu, koji je bio na nižoj tački nadmorske visine, pa je delovalo da je ispod pruge. Sa svoje druge strane bio je blaženo ušuškan Alpima. Kroz prozorsko okno izgledao je vrlo pitomo i mirno. Mešavina kuća, zgrada i zelenila činila je primamljiv kontrast sa belim planinskim vrhovima. Sudar nas pametnih ljudi, graditelja i glupe, uporno nepromenljive prirode. Ali kontrolisan sudar. Putnici su počeli da silaze. Sišao je i čovek sa gitarom držeći za ruku ženu, za njima i ja. Zašto? Ne znam ni sam. Krenuo sam sa tom masom, koja se vrlo brzo raštrkala po uličicama oko stanice. Iz vidokruga su mi nestali i gospodin i njegova simpatična žena. Ja nisam znao kuda ću. Gradić je zaista bio lep i uređen. Dopale su mi se kuće, koje su bile uredno naslagane jedna do druge i ličile jedna na drugu. Slične visine i izgleda, jedino ih je boja fasade razdvajala ili marka automobila parkiranog u dvorištu.   Nekoliko ulica od železničke stanice, dok je još trajala blaga nizbrdica koja je vodila u kotlinu, ugledao sam jedan mali lokal. Od ostalih građevina odvajao se svojim svetloplavim ulaznim vratima i plavo-belim zavesama na prozorima. Iznad vrata je pisalo „Taverna”. Pomislio sam – braća Grci. Mogao bih da svratim na giros i pivo. Treba mi malo Balkana, makar u ustima. Međutim, unutrašnjost tog objekta ličila je na sve, samo ne na tavernu. Bio je to običan bar. Mrak su ispunjavali tonovi rokenrola, a svetlost koja je ulazila kroz prozore bila je dovoljna da osvetli put do šanka. On je već sijao punim sjajem, posebno veliko ogledalo koje je davalo lažni utisak da je sâm lokal mnogo veći. Svetlele su i neonke iznad stola za bilijar i kod jedne table za pikado, u uglu, pored strelice na kojoj je pisalo „Toalet”. Po zidovima nisu bile fotografije ni grčkih plaža, ni Atine, ni Soluna, ni Zevsa, već Njujorka pod snegom, Mika Džegera u čuvenoj pozi „samo što ne slomi nogu” i Bukovskog zaraslog u bradu sa pogledom koji se gubi niz rutu 66. Bar je bio prazan, što i ne čudi jer sam upao dok je drugima radno vreme. Samo mi besposličari možemo da obijamo ulice po Švajcarskoj i obilazimo lokale u to doba.   – Izvoli, jesi li za neko piće? – na čistom srpskom izgovorila je žena koja je bila za šankom.

Studenti Filozofskog fakulteta u Nišu nedavno su zaustavili anonimnu anketu, poslatu na njihove mejl adrese, koja je izazvala niz pitanja o bezbednosti podataka i stvarnoj svrsi istraživanja. Ankete su poslate sa adresa koje su izazvale sumnju zbog moguće veze sa domenom registrovanim u Rusiji. Oko 1500 studenata dobilo je mejl sa samo jednim pitanjem: „Da li podržavate blokadu svog fakulteta?“ Iako na prvi pogled neobičan, ovaj potez je privukao pažnju zbog činjenice da su mejlovi poslati sa eksternih adresa koje nisu povezane sa fakultetom. Filip Farkaš , student Filozofskog fakulteta, komentariše: „Poruka nije stigla iz naše interne organizacije, već sa spoljne adrese, i to u čudnom terminu, kasno uveče.“ Pogledajte kompletan prilog emitovan na Novoj S:

Deluje malo čudno, ali od upitno legalnih izbora i isto takve konstitutivne sednice, niška vlast funkcioniše po principu prelazne Vlade. Oko SNS u Nišu se okupila svaka stranka i strančica koja je htela parče vlasti bez želje da samostalno odmeri snage sa drugima. Čudnom izbornom matematikom morali su da prigrabe i Rusofila, pa je sada to ozbiljna skupina partija i pokreta. Svi oni, zbog tesne većine, imaju ogroman ucenjivački potencijal pa na funkcijama u gradu, pored naprednjaka, ima i radikala, zavetnika, bivšeg SPO, socijalista, vulinovaca, ljajićevaca, kvazi-Rusa… Po tom ključu i jedan profesor fizičkog završi u fotelji direktora Narodnog muzeja, a elektrotehničar postane pomoćnik gradonačelnika Niša, ali to je neka druga priča. Kuća prelazne Vlade; foto: wikimedia U lokalnom parlamentu je većina više nego tesna. Setimo se da opozicija ima u zbiru više glasova nego SNS lista, pa su samim tim izuzetno glasni i u velikoj meri pokušavaju da utiču na odluke “većine”. Zato i “većina” odluke, predloge i ponašanje mora da prilagođava opoziciji, pa je i to neka vrsta čudne i nezvanične kohabitacije. A ono glavno je da je aktuelna upitno legalna vlast zatekla razorenu javnu upravu nakon odlaska njihovih prethodnika iz SNS. Po potezima koje povlače sve liči da su tu kao neka prelazna Vlada koja gasi požare i krpi rupe. Tako stopiraju rasipničke projekte prethodnika, usvajaju budžet manji od poslednjeg rebalansa, rotiraju direktore i načelnike, reformišu kompletnu Upravu, pokušavaju da deluju transparentnije. Svesni ili ne, oni su već krenuli da menjaju sistem, na svom mikro, niškom nivou pre svega jer su Nišlije već glasale protiv njih na junskim izborima i to u uslovima koji nisu bili ni fer, ni ravnopravni. O tim izborima će svakako pisati istorija, a brojnost opozicije je jedini razlog za ovakvo ponašanje vlasti. Naravno, oni ne rade stvarnu promenu, onu za koju su građani i glasali, ali je sistem toliko urušen prethodnim gradskim Vladama, da je i ovo što pokušavaju neki privid normalnosti uslovljen strogom stranačkom hijerarhijom i opterećen koalicionom trgovinom. Prelazna Vlada nije dolazak u fotelje bez izbora Poslednjih dana se čini da su najviši nosioci vlasti u Srbiji prosto alergični na pominjanje prelazne Vlade. Obećavaju sa TV-a da je neće dati ni po koju crnu. Kažu da neće dati fotelje opoziciji bez izbora. Prvo, prelaznu Vladu još niko nije ni tražio zvanično. Pominju je opozicionari i analitičari kao jedan od načina za izlazak iz društveno-političke krize u kojoj se Srbija nalazi. Vlast bi to prvo trebalo da prizna, pa onda sve ostalo. Pod dva, prelazna Vlada nije dolazak na vlast bez izbora. Prosto nije tako jer ta takva Vlada bi trebalo da ima zadatak da u oročenom roku obezbedi poštene izborne uslove kako bi sve partije, i one koje su u Vladi i van nje, mogle u izbornu trku ravnopravno, a ne kao do sada sa npr. preko 60% Aleksandra Vučića, člana SNS, na TV-u, u predizbornoj kampanji. U narednoj godini možda budu i dupla ministarstva? I sam Vučić, pa i neki drugi naprednjaci stidljivo pomenu da bi možda pre dali izbore nego prelaznu Vladu. Na stranu što ni izbore još niko nije tražio, ali oni i ne pominju izborne uslove i pored dugog OEBS-ovog spiska šta treba ispraviti i Rezolucije Evropske komisije o sumnjivim izborima iz decembra prošle godine. Da ne pominjemo ponovo niške izbore i čudnu matematiku u kojoj onaj koji ima više glasova dobija manje odbornika. Sad je malo jasnije što je prelazna Vlada trn u oku. Kad se podvuče crta, uz studentske proteste koji prerastaju u građanske, sve više liči na to da će niška vlast, uz veliku želju da tu ostane 4 godine, zapravo biti prva koja je po principu prelazne Vlade, uz dobre izborne rezultate i pritisak opozicije, krenula u pripremu sistema kako bi sledeći izbori bili održani kako dolikuje demokratskim zemljama. Naravno, opet liči da će tada da se glasa u celoj državi, ne samo u Nišu. Da li će to biti 2025. ili godinu posle, zavisi od poteza vlasti u Beogradu, daljih odluka studenata i spremnosti građana da menjaju stvari. Zato srećna nam svima Nova godina. Da naredne budu mnogo bolje.

Hrana na simsu, u prirodnom frižideru, učionica kao menza, prostor za druženje i spavaona. Ulazak na fakultet moguć je samo uz indeks. Tako otprilike ovih dana izgleda unutrašnjost Filozofskog fakulteta u Nišu koji je i danas, kada zvanično nema ispita i predavanja, življi nego u pojedinim danima kada ga je pohađao i potpisnik ovih redova. Studenti su tu, iako zvanično nemaju obaveze, ali iz razgovora sa njima se čuje da imaju onu najvažniju, a to je da se izbore ne samo za svoje zahteve, nego za bolje društvo. Ogrnuta ćebetom tu je Anđela Jeremić, studentkinja posle čijeg govora u rektoratu niškog Univerziteta od pre nekoliko dana, više ništa nije isto. I ona deli mišljenje da ovo nije borba samo za studentske zahteve, već je i jedna poruka koja se šalje čitavom društvu. Ulazak samo uz indeks; foto: A. S. Zajedno prolazimo kroz hodnike fakulteta i ona mi pokazuje sims sa hranom. Tu je uglavnom kvarljiva roba, pa hladno vreme koriste kao prirodni frižider. U jednoj učionici u prizemlju ima dosta studenata. Na vratima piše “izvolite u salonu”, a u tamo je neka vrsta menze, ali i mesto za druženje, dogovore i razgovore. Anđela objašnjava i gde spavaju, a postoji i nekoliko panela. Na jednom se ispisuju Instagram nalozi kako bi svi ostali i digitalno povezani, a na drugom su poruke dana: Čitav plen da skupe, ne mogu da nas kupe! Živeti slobodno! Želimo pravdu! Neka vlast igra kako narod svira! Borbom do slobode. Poruke dana; foto: A. S. Naravno, ima i drugih, a na TV-u učionici se često i sluša Đoletova “Živeti slobodno”. Kod onih koji su tu već nekoliko dana, od početka blokade, primetan je umor, ali ne i manjak entuzijazma. Predsednik Aleksandar Vučić je u jednom od 330 obraćanja ove godine rekao da je navodno ispunio njihove zahteve, ali studenti se ne slažu jer su njihove kolege u Beogradu imale problema sa policijom i dok je trajalo obraćanje predsednika. Anđela kaže da se upravo protiv toga bore i da oni žele da se studenti ne privode, a ne da ih predsednik pomiluje. Salon; foto: A. S. Povrh svega, u blokade tek stupaju niški Fakultet zaštite na radu i Fakultet sporta, a kako se čulo na Filozofskom, svi fakulteti koji su u protestu sjajno koordinišu pa se čak u amfiteatru na Filozofskom odvijaju zajednički plenumi, razgovori i dogovori kuda i kako dalje. Deli se hrana i ostale potrepštine. Kako kažu, odluke su uvek zajedničke i nema pojedinačnih ispada. I to jedinstvo ne mora da se vidi, oseti se čim se kroči u hol fakulteta.  Najčešći su nam zagrljaji - kaže Anđela. Pojašnjava da im zajedništvo i solidarnost daju snagu za dalju borbu, ali i zaceljuju u teškim trenucima koje prolaze. Drugi studenti prenose utiske “da se više nikada neće osećati usamljeno”, a kolegijalnost i drugarstvo održavaju i večerima poezije, radionicama, dok je nedavno neku vrstu tribine imao i niški pisac Dejan Stojiljković. Planiraju, kako kažu, i humanitarne novogodišnje akcije. Prirodno hlađenje; foto: A. S. Građani to prepoznaju, pa na pitanja da li im nešto treba, studenti odgovaraju da za sada imaju svega. Tvrde da im sugrađani donose i hranu i piće, a sve stiže često i preko kurirske službe.  Njihovi zahtevi su jasni - da se objavi dokumentacija o rekonstrukciji nadstrešnice u Novom Sadu, da se procesuiraju odgovorni i da se snosi politička odgovornost. Insistiraju na ispunjavanju svih zahteva, pa se zato njihova borba nastavlja.  U blokade su ušli sa brojnim mudrim porukama, ali i sa onom koja kaže “blokiramo predavanja da bismo vama održali jedno”. I zaista ga drže. To nije samo predavanje o hrabrosti i mladosti. To je predavanje o životu, o nama kao društvu. Onom istom društvu za koje smo mnogi mislili da je utrnulo, da je ogrezlo u apatiju, rijalitije, kič i šund. To jeste buđenje mladosti koja u Srbiji, hvala Bogu, nije izgubljena i koja jedina može da nas probudi i resetuje. Sve nas, uključujući i one na vlasti koji u rukama drže sve poluge moći.

Već je svima dobro poznata teško shvatljiva odluka upitno legalne većine u niškoj Skupštini, predvođene SNS-SPS koalicijom, da ne prihvati predlog opozicije da se niškim đacima obezbede besplatni udžbenici. Većina koju čini 30 odbornika pomenute koalicije plus jedan Rus(ofil) glasala je protiv predloga pokreta “Keni-promeni”, a razlozi su, čulo se na sednici, Amerika, seča šume za udžbenike i loše formulisan predlog. Sve u svemu, dizanjem ruku pomenutih odbornika, niška deca su ostala bez besplatnih knjiga. Nema knjiga, čuvaju se šume Dan kasnije upitno legalni gradonačelnik Dragoslav Pavlović stao je u “odbranu” sina premijera i njegovog stranačkog predsednika Miloša Vučevića. Naime, kako je napisao na svom Fejsbuku neko je izveo i Vučevićevog sina da oda počast stradalima pod nadstrešicom u Novom Sadu. On je srednjoškolac, pa je tako osuda išla ka školi, nastavnici, ali i opoziciji. Branilo se dete koje je valjda zloupotrebljeno u političke svrhe iako veći deo Srbije ne bi ni znao da se to desilo da političari poput Pavlovića nisu na sva usta razglasili da se baš to i desilo. Valjda je jasno ko tu situaciju politizuje. No, to je manje važno jer već znamo da su naprednjaci rešeni da pobede “neke druge”, kao da nismo svi građani iste države. To je izgovoreno ubrzo posle novosadske tragedije i velikog okupljanja u ovom gradu. Sada se realizuje se svakog petka na ulicama širom Srbije kada čak i funkcioneri ove stranke upadaju u verbalne i fizičke duele sa narodom i predstavnicima opozicije koji zasutavljaju saobraćaj na 15 minuta u znak sećanja na smrt 15 ljudi pod nadstrešnicom. Ono što je bitno u Pavlovićevom postu je poslednja rečenica koja kaže: “Čuvaćemo svako dete u ovoj državi, pa i vaše!” FB post gradonačelnika Niša To, dakle, piše dan nakon što su njegovi stranački drugari zajednički izglasali da niškoj deci, među njima su možda i njihova, ne daju besplatne udžbenike. Pa kako ih onda čuvate - logično je pitanje. Ako je gradonačelnik mislio na bezbednost, onda to nije morao ni da piše, to im je obaveza dok su na vlasti. Ako je roditeljski, valjda se i to podrazumeva. Najbolje čuvanje koje bilo koja uprava - gradska, opštinska ili državna, može da ima prema deci je da im podari ono što im treba. Vrtiće, parkove, škole, užinu, pa i knjige. Pošto je koalicija SNS-SPS glasala protiv knjiga, onda Fejsbuk pisanije prvog čoveka Niša pada u vodu. Stiče se utisak da su neka deca važnija od drugih, jer neka ne dobiju ništa odlukom većine, dok druga imaju posvećene Fejsbuk postove istaknutih funkcionera. Na kraju, siguran sam da niko od 31 čoveka koji je digao ruku protiv knjiga, pa i sam Pavlović koji je sve to posmatrao u gluvo doba noći kako smo već navikli sa niškim sednicama , kada stane sam sa sobom ispred ogledala neće znati da opravda taj potez. Siguran sam da nema te logike koja će mu reći - dobro si postupio/la. Jednostavno, i u ovom slučaju je partijska odluka, političarenje i sakupljanje poena pobedilo zdrav razum. Ne treba da nas iznenadi ako ista ova grupa ljudi već na prvoj narednoj sednici predloži i usvoji identičnu tačku o besplatnim udžbenicima. Onda će naravno da se hvale kako je njihov predlog bio bolji. Ali odbornici većine moraju da shvate da slepa partijska poslušnost i svesno prihvatanje gubljenja svojeg “ja” nije uvek dobro. Prvo, odluku da ne prihvate predlog o besplatnim knjigama neće sakriti nova odluka koju će oni možda usvojiti, koliko god da je glasno promovišu. To je jednostavno tako, jer prosipano perje iz pocepanog jastuka nikad ne može da se skupi. Drugo, slepa partijska poslušnost, što je jedna od glavnih odlika naprednjaka, polako počinje da dobija nove oblike kako povremeno nekom na glavu padne po koji kapitalni projekat ili bude uhapšen funkcioner iz “balkanskog” ili nekog drugog kartela. Jednog dana je to samo dizanje ruke u parlamentu, a već sledećeg može da bude dizanje glasa, pa i ruke na sugrađane koji drugačije misle. I to se već dešava širom Srbije. Dokazi su brojni. Niška SNS-SPS takozvana većino da li si spremna i na to?  Možda je vreme da se misli svojom glavom, ako već želite da radite u interesu svih Nišlija.

Niška publika je na Sajmu knjiga imala priliku da se prva upozna sa romanom prvencem novinara i pisca Aleksandra Stankova “Makar se nešto dešava”.  Ovaj višeslojni roman savremene književnosti u osnovi prati lik Aleksinčanina Darka Markovića, koji se muči sa rutinom i svakodnevicom u koju ga je život uvukao. Da li u želji da nam se nešto desi, nekada ne vidimo da nam se pred očima već dešava život? Šta je uspeh, a šta sreća? Odgovore na ova pitanja niški novinar i pisac traži na stranicama svog novog romana, čiji i sam naziv aludira na to da mnogi često tragajući za lekom za rutinu, pokušavaju da iz korena promene svoj život. Pisac likove stavlja u različite situacije pa tako vidimo njihovo ponašanje u Aleksincu, ali i kako žive i rade u Švajcarskoj. Kako uređeniji sistemi, (ne)uređuju i njihove živote. Pored opisa krajolika južne Srbije i gradića podno Alpa, “Makar se nešto dešava” priča dobro poznatu balkansku priču borbe za opstanak u svakom smislu, sa svim njenim vrlinama i manama. Darkov lik sam kreirao pre nekoliko godina u svojoj glavi nekim beleškama. Kasnije su se sklopile kockice da bi on takav mogao da se preseli u inostranstvo, jer taj put na kraju postaje neka vrsta njegovog hodočašća. Ostalo se posle samo posložilo tokom pripreme i samog pisanja, pa smo od jednog dobili plejadu veoma zanimljivih likova. Svi oni zajedno pričaju jednu životnu priču istrgnutu iz vremena, smeštenu na raskrsnici svetova koji su na prvi pogled tako različiti, a zapravo isti, rekao je Stankov. Kompletan tekst pročitajte na sajtu Bookvar magazina .